У чему је суштинска разлика између православља и римокатоличанства ?

[Лазар Нешић]

Kad pitate neku babu u šumadiji: kakva je razlika između pravoslavaca i Rvata?( oni to kroz Hrvate gledaju), obično odgovore : "ma to ti je sinko isto, samo što smo se podelili".

Kako su babe najbolji teolozi nema razloga da im ne verujem.

Znači, to vam je isto samo što smo podeljeni.

Да се бабе питају, од Цркве би остало само прасе на Бадње вече и евентуално пасуљ и гибаница на задушници

[Zawisza]

Babe su vam najbolji teolozi i braća cigani.

[Лазар Нешић]

Babe su vam najbolji teolozi i braća cigani.

Хехехе... браћа циге су најбољи појци:

[N.Petrovic]

Mnogo se toga moze nauciti iz ove " jurodive" teme. .smesko.

Upitao bih katolike jednu stvar.

Prilikom velike shizme 1054 godine koja je Crkva zadrzala sve one dogme i svetootacko predanje pre shizme?

Da li ste vi kao katolici cuvari tog Svetog Predanja u pisanom i nepisanom obliku a mi otpali i samim tim skrenuli sa pravog puta istine, ili ste vi otpali od njega?

Sta zapravo ucite medju svojim narodom i na sveucilistima?

[Aristotel]

Ипак, оно што у овој расправи треба да узму у обзир и римокатолички и православни диксунтанти јесте да учење о филиокве већ дуже од деценије није догмат у РКЦ већ телеогумена (необавеујуће теолошко промиање, просто речено).

не знам само одакле ти таква информација да су укинули догму (немогуће је укинути догму у РКЦ, а наравно и код нас је то немогуће

Ovdje je drugi Aleksandar (Bogdanović) u pravu.

A to sam ja već prije napisao i naglasio:

E ovdje je potrebna bitna ispravka!

Ne može nešto "više" ne biti dogma!

Dogma je po svojoj naravi vječna, zauvijek, ne može se mijenjati. Dakle, nešto jest ili nije dogma, nema trećega.

A "filioque" nikad nije bilo dogma!

[Aristotel]

То је обично глуматање, а не званично исповедање. Оно, већ знамо да је хипокризија у сржи екуменизма, а лаж вера лукавих.

Je li ovo komentar za smijati se ili plakati?

I jedno i drugo...

Bože, sačuvaj!

[Manolis]

Какви коментари цццц...

"Ви сте лажни верници!"

"Не, ви сте лажни хришћани!"

"Не, ви сте ти јеретици!"

"Ви сте лукави и лажни и непризнати!"

итд...

И ју и ју....

svadja

[Aristotel]

Има небројено много римокатоличких догми које православни не прихватају (непогрешивост екс-катедра, трансубстанцијација, крсна жртва, безгрешно зачеће БДМ, чистилиште и ризница сувишних добрих дела светаца итд.), а исто тако има и православних догми које римокатолици не прихватају, нпр. све исихастичке догме (обожење, нестворена светлост, разликовање енергија и суштине итд.)...

Prijatelju, Ti ne znaš što je dogma.

Neke od stvari koje si nabrojio kao "katoličke dogme" nisu dogme, a nabrojene "pravoslavne dogme" uopće nisu dogme.

Naime, dogmu donosi vaseljenski samor, a budući da pravoslavni ne priznaju sabore iza drugog nikejskog (787. godine!), ne može po definiciji biti novih dogmi iza toga.

[Благовесник]

Verujem i ispovedam Blaženu Djeva Mariju, Presvetu Bogorodicu, za vaskrslu u treci dan od svoje koncine, tako da je Ona prva koja vec sada ucestvuje u slavi svoga Sina i poznaje eshaton, sa one strane smrti!

Eto!

Rekoh i dušu spasoh

Чини и се да је тема баш успела, ето све више се, како се тема развија, увиђају непремостиве разлике.

Hahha... Uzašašće BDM ili kod nas - Uspenje Presvete Bogorodice ne da predstavlja nepremostivu razliku, vec u sustini nema razlike.

"Presveta Bogorodica nam govori o Drugom dolasku Sina Svoga,

priprema nas za susret sa Bogom i zato sto jedino Ona ima svako pravo da govori

o poslednjem vremenu. vaistinu, od Njenog Uspenja,

Ona učestvuje u slavi svog Sina. Ona je presla iz sveta zemaljskog u nebeski,

iz naseg hronoloskog vremena u Večnost. Ona vec poznaje Osmi dan sa one strane smrti,

jer Ona obitava u Carstvu Nebeskom... nalazi se iznad Poslednjeg Suda!

Ona v l a d a sa svojim sinom i sedi sa njim sa desne strane Oca!!"

(Ovaploceni Bog - Pravoslavni liturgijski katihizis, urednik izdanja Iguman Jovan (Purć))

Оно што није заједничко јесте да код Православних чак и Богородица чека васкрсење мртвих

"U rodjenju si sačuvala djevstvo,

U uspenju svet nisi ostavila, Bogorodice!"

Ovom molitvom izrazavamo nasu veru u VASKRSENJE Djevice Marije.

Uze smrti su bile nemocne da zadrze Onu koja je rodila Izvor Zivota:

Ona koja je, u devstvenosti, ponela u sebi Logosa Božijeg, ne ostaje zatočenik groba (grobnice),

jer TRUHLJENJE ne moze da se kosne Majke Zivota!"

(Isto)

Нема суштинске разлике ако си постмодерни релативизатор који мисли да су свети оци сисали весло.

Čitaj iznad!

[Aristotel]

[...] o tome šta je duša (nefeš ili platonističko astralno telo), dok su rimokatolici definitivno, još od trinaestog veka zauzeli platonistički stav. Eto npr. ima dosta ljudi koji veruju da postoji to platonističko astralno telo kako se u pop-kulturi inače zamišlja duša, i da posle smrti duša nastavlja svoj život sve do vaskrsenja, ali se definitivno odbacuje purgatorijum. Ima i onih drugih ljudi, među kojima sam i ja, koji su prihvatili jevrejsko i ranohrišćansko poimanje duše kao nefeš, i oni ne veruju da uopšte postoji platonističko astralno telo, već da nakon smrti nema ničeg do vaskrsenja, a pošto čovek tada nema svest, prvo nakon smrti čega je on svestan je Carstvo Božije, nakon vaskrsenja. A ima i onih koji veruju da ne postoji platonističko astralno telo, ali veruju da je čovek svestan između smrti i vaskrsenja jer opstaje njegova svest u sećanju Božijem. Ima i još nekih manje zastupljenih verovanja.

Potpuno krivo!

A odakle vadiš ove "informacije"?

[Aristotel]

U rimokatolicizmu je greh moralni, juridički prestup, dok je u pravoslavlju greh ontološki promašaj.

Isti komentar kao za prethodni citat...

[Лазар Нешић]

Вељо, учитаваш нешто што не постоји.

Све ово што си навео је лепо, али се нигде не помиње "телесно узношење".

Као да се не разумемо...

Не доводи се у питање живот после смрти Богородице (што је Предањски), већ се доводи у питање Њено "телесно узношење" (што је РКЦ догма, не и наша).

Занимљиво је да нико није коментарисао службу Успења коју сам поставио.

Вељо, на оној теми о "свесности душе", ти се се клео у тропар о Христовом силаску у ад и величао химнографију.

Како то да сада имаш двоструке аршине када је у питању Богородица.

Ајмо да видимо химнографију празника Успења: потруди се и нађи ми то место о "телесном узношењу" или "Васкрсењу Богородице".

Мени је преко предочене химнографије све јасно: не постоји Богородичино "телесно узношење", већ је она жива у Христу, попут свих уснулих у Њему и чека васкрсење мртвих као и сви смртници и створени људи.

[Лазар Нешић]

Ево једног лепог и православног тумачења:

УСПЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

отац Александар Шмеман

Православна Црква у августу празнује крај земаљског живота Дјеве Марије, Њену смрт коју назива Успењем, речју у којој су сједињена значења сна, блаженства, мира, спо-којства и радости.

Ми ништа поуздано не знамо о околностима смрти Дјеве Марије, Мајке Исуса Хри-ста. Из времена раног Хришћанства до нас су дошле разне приче о тој смрти, углавном украшене неком врстом детиње љубави и нежности. Но, баш због тога што су те приче ра-зличите нема потребе да се бавимо испитивањем "историјске поузданости" ниједне од ових прича понаособ. На дан Успења Пресвете Богородице Црква своје сећање и љубав усредсређује не на тај чињенични и историјски контекст, нити на тачни датум и тачно ме-сто окончања земаљског живота Мајке свих мајки и те свејединствене Жене, већ на оно што чини суштину и смисао Њене смрти, где год да се и када год да се она збила. Црква се сећа смрти Оне чији је Син - како вели наша вера хришћанска - победио смрт, васкрсао из мртвих и даровао нам обећање општег васкрсења и славне победе бесмртнога живота.

Сматрам да су суштина и смисао смрти Мајке Божије најбоље изражени на икони која се на Успење износи на средину храма и представља символично средиште празнова-ња тог празника. На тој икони Мајка Божија упокојена лежи на самртном одру. Око Ње стоје апостоли Христови, а изнад Ње – Христос Који на рукама држи Своју Мајку, живу и заувек сједињену у вечности са Богом. Ми, дакле, видимо смрт и оно што се збило у тој смрти: не растанак, већ сједињење; не жалост, већ радост; и - у коначном исходу - не смрт, већ живот. "И после Рождества - Дјева и после смрти – жива'', пева Црква гледајући ту икону и додаје: ''Родивши сачувала си девство, упокојивши се свет оставила ниси''.

Падају нам на памет речи једне од најдубљих и најлепших молитава које Црква упућује Дјеви Марији и у којој је Дјева Марија названа "зором тајанственога дана". "Радуј се, зоро тајанственога дана!". И управо нам светлост те зоре сија из празника Успе-ња. Сагледавајући светлост те смрти и стојећи у светлости крај Њеног самртног одра почи-њемо да схватамо да смрти више нема, да је и умирање човека постало чин живота и чове-ков улазак у истински живот, у живот који бесмртно живује. Христос среће на светлим дверима умирања Ону која Му је предала сав свој живот, која Га је волела до краја: и, гле, смрт постаје радосни сусрет! И, гле, живот надвладава смрт! И, гле, над свим што по-стоји зацарује се радост и љубав! Она је једна од нас : Она - Марија, Дјева, Мајка Божија!

Вековима је Црква промишљала смрт Дјеве Марије, вековима се удубљивала и ужи-вљавала у смрт Оне која је била Мајка Исусова, којаје дала живот нашем Спаситељу и Го-споду, која је целу себе - све до стајања под Крстом - предала Сину свом. И Црква – сагле-давајући Њену смрт - никада у тој смрти није видела, нити осетила ни страх, ни ужас, ни крај, већ увек и само блештаву и истинску васкршњу радост. "На бесмртно Твоје успење сабрасмо се...", пева Црква у првој песми тог празника, откривајући - већ у тим првим и почетним речима - саму суштину успењске радости. ''Бесмртно Усиење! Бесмртна смрт!''.

Шта значе ови противречни, на први поглед апсурдни искази? У празнику Успења нам се открива радосна тајиа смрти Мајке Божије и та тајна постаје и наша радост. Зна-мо да је смрт ужас и страва коначног растанка и погружења у страшну тмину и самоћу, али ничега тога нема у смрти Мајке Божије. Јер Њена је смрт као и читав Њен живот – непре-стани сусрет, непрестана љубав, непрестано приближавање и улажење у непролазну и невечерњу светлост вечног Царства Божијег.

"Савршена љубав побеђује страх", говори апостол љубави Јован Богослов. И зато страха нема у бесмртном уснућу Дјеве Марије. Смрт је овде побеђена изнутра, ослобођена од свега онога што је преиспуњава ужасом и безнађем. Може се рећи да је у Успењу Пре-свете Богородице сама смрт постала живот и победа живота. Смрт је постала ''зора та-јанственога дана''. И зато у овом празнику нема нимало жалости, ни надгробнога ридања, ни јада. Само светлост, само радост! И као да се свакоме од нас који се приближавамо неизбежном прагу смрти - у празнику Успења - отварају двери из којих почињу да проси-јавају и блистају зраци долазеће победе, долазећег Царства Божијег.

У те августовске дане, када природни свет достиже врхунац своје лепоте и када као да и сам постаје похвала, нада и знак другога света, све трепери успењском светлошћу у којој одјекују речи молитве: "У молитвама неуморну Богородицу смрт и умртвљење нису задржали. Јер је у живот прешла Мајка Самога Живота...".

Смрт престаје да буде смрт. Смрт почиње да сија вечношћу и бесмрћем. Смрт више није растанак, већ сједињење. Смрт више није жалост, већ радост. Смрт више није пораз, већ победа. Ето то је оно што празнујемо на дан Успења Пречисте Мајке Божије, предосе-ћајући, предокушајући и исповедајући зору тајанственога дана који већ почиње да свиће.

прот. А. Шмеман,

ТУМАЧЕЊЕ ПРАЗНИКА, Цетиње, 1996

[nedeljko]

Вељо, учитаваш нешто што не постоји.

Све ово што си навео је лепо, али се нигде не помиње "телесно узношење".

Као да се не разумемо...

Не доводи се у питање живот после смрти Богородице (што је Предањски), већ се доводи у питање Њено "телесно узношење" (што је РКЦ догма, не и наша).

Занимљиво је да нико није коментарисао службу Успења коју сам поставио.

Вељо, на оној теми о "свесности душе", ти се се клео у тропар о Христовом силаску у ад и величао химнографију.

Како то да сада имаш двоструке аршине када је у питању Богородица.

Ајмо да видимо химнографију празника Успења: потруди се и нађи ми то место о "телесном узношењу" или "Васкрсењу Богородице".

Мени је преко предочене химнографије све јасно: не постоји Богородичино "телесно узношење", већ је она жива у Христу, попут свих уснулих у Њему и чека васкрсење мртвих као и сви смртници и створени људи.

Трећега дана после погребења тела Богоматере, док су свети Апостоли били окупљени на вечери, угледаше на ваздуху васкрслу Богородицу, окружену мноштвом ангела. она им рече : " Радујте се јер сам са вама у све дане ! "

Апостоли на то ускликнуше : " Пресвета Богородице, помози нам !". Од тога дана уверише се свети Апостоли, и усменим Предањем научише целу Цркву да је пречиста Мати Божја васкрснула од Сина и Бога свога, и са телом узнесена на небо.

ПРАВОСЛАВНА ВЕРОНАУКА ; Епископи СПЦ. 2000.

[Благовесник]

Вељо, учитаваш нешто што не постоји.

Ne ucitavam ja nista, citirao sam pravoslavno tumacenja iz - Pravoslavnog liturgijskog katihizisa.