Чуда Светих превлачких мученика

[Guest]

Чуда Светих превлачких мученика

10 четвртак мај 2012

Posted by radiosvetigora in Из Цркве

≈ 1 коментар

Свети Превлачки мученици чудесно су се пројављивали и пре обретења њихових светих моштију. С обзиром да се за мошти у то време није знало, та чуда су ређе разумевана, памћена и записивана. Овде ћемо навести три благодатна јављања Светих Мученика, за које се поуздано зна да су веродостојна.

Чудо број 1: Најважније чудо које се дешавало на Превлаци Светог Михајла и пре, а и након открића светих моштију, јесте вековима присутни миомирис, који се шири из мученичких гробова и моштију које су се тада налазиле скривене у замљи.

Чудо број 2: Многобројни очевици у више наврата виђали су колону монаха погнутих глава, који су лебдећи вршили литургију око рушевина манастирског храма. Постојали су и случајеви када су виђани појединачни монаси, који су лебдели над земљом. Такође је виђан и Светосавски лаварум, који се у време појаве заправо налазио у манастирском храму Свете Тројице.

Чудо број 3: Старији брачни пар пловио је чамцем у околини Превлаке. Ненадано, на мору се подигла невероватна бура, која им је преврнула чамац и они су ношени великим таласима почели да се даве. У једном моменту обоје су чули јасан глас који им је рекао да се не боје и трен након тога били су спасени, сведочећи да их је невидљивља рука извукла из воде.

Чудеса Светих мученика Превлачких,

након пројављивања њихових светих моштију

Од самог момента пројавивања светих моштију, непрекидно до данас Превлачки манастир је место на коме се свакодневно дешава велики број чуда. На молитве Светих Мученика догодила су се небројена исцељења и други видови благодатне помоћи. Међутим, на пројављења чудеса углавном није у моменту обраћена велика пажња, па она нису тренутно записивана. Сва чудеса која ће овом приликом бити изнета, забележена су по сећањима очевидаца, па због тога нажалост немамо велики број личних имена оних којима се знамење вере пројавило, на молитвено заступништво Превлачких мученика.

Чудо број 1: Након миросања миром светих Превлачких новомученика, од карцинома исцелила се извесна госпођа Мирјана из Лесковца.

Чудо број 2: Господин Филиповић из Новог Београда исцелио се 2004. године од карцинома простате у метастази, након читања молитава пред кивотом мученика.

Чудо број 3: У групи у оквиру једног духовног путовања благочестивих богомолитеља из Пирота нашао се и један младић који је са собом на благослов са Превлаке понео комад памука са моштију мученика. Неколико дана након повратка у Пирот ујео га је пас за ногу, наневши му дубоку и опасну рану. Закрстио је рањено место памуком са моштију и рана се сутрадан показала потпуно зараслом и слабо видљивом.

Чудо број 4: Девојка из Тивта, римокатоличке вероисповести, имала је озбиљно обољење очију које је изискивало операцију. Дошла је у манастир на поклоњење светим моштима, замоливши оце да јој прочитају молитву над кивотом мученика. На следећој лекарској контроли, утврђено је да је болест у потпуности нестала и да није потребна никаква интервенција.

Чудо број 5: Извесна госпођа из Београда (по занимању зубни техничар) доживела је опасно тровање храном, након кога је читаву ноћ имала високу температуру, која је достизала и до 40˚C. Ујутро, трпећи несносне болове, сетила се да је са Превлаке донела памук натопљен светим миром. Наком молитве и миросања светим миром, температура јој је у потпуности спала и осетила се потпуно исцељеном.

Чудо број 6: Мајка поменуте госпође која се на молитве мученика исцелила од тровања храном, боловала је од карцинома, који је дошао до стадијума метастазе. Непосредно пред смрт посведочила је да су јој се болови умиривали након миросања светим миром.

Чудо број 7: Господин Немања Кривокапић (сада свештеник у Котору) имао је велике болове у пределу кичме у трајању од неколико месеци готово непрестано. Посведочио је да су га болови потпуно напустили након молитве код моштију мученика и да се потом нису више јављали.

Чудо број 8: Младић, физиотерапеут из Подгорице, сведочио је, да су му се након поклоњења моштима мученика, решили проблеми на студијама и на послу.

Чудо број 9: Извесна госпођа из Радовића годинама је имала проблема са психичким сметњама. Чувши за обретење моштију мученика, молила је своје укућане да је одведу на поклоњење у манастир Светог Михаила. Међутим, они будући да нису били верујући, стално су одлагали одлазак. Нашавши се једном у току буре, у чамцу, поменута госпођа је скочила у таласе и запливала ка острву, јер се налазила недалеко од њега. Иако су присутни милслили да ће се удавити, она је безбедно допливала до обале и додирнуви тло манастирске земље, исцелила се. У знак свога исцељења поклонила је манастиру велику икону светих мученика Сергија и Вакха, своје крсне славе. Ова икона и данас се може видети у манастиру.

Чудо број 10: На дан Михољских задушница 1998. године, у дому аутора ове књиге, пројавио се неисказано пријатан миомирис од комадића памука, натопљеног светим миром мученика. Миомирис је испунио све просторије куће и био је интензивно присутан око један час, након чега је имао пређашњи интензитет.

Чудо број 11: Непосредно пред Сабор светог арханђела Гаврила 2000. године у манастир су дошли родитељи са десетогодишњим дечаком, потпуно парализованим. Након прочитаних молитава пред кивотом мученика, отац намесник је дечака и родитеље миросао светим миром. На дечаковом челу остала су оцртана три правилна црвена крста, на местима на којима је свештеник прешао миросаљком. Касније су родитељи јавили да се дечак потпуно опоравио и устао из колица.

Чудо број 12: Невенка Ђаковић из Аранђеловца имала је повреду нокта на прсту десне руке. Нокат је слабо зарастао и био је веома болан. Наневши на повређени прст памук са светим миром мученика, бол је престао, а нокат је зарастао.

Чудо број 13: Братислава Стипанић из Београда закрстила је своју унучицу памуком са светих моштију у моменту када је она имала високу температуру, која се кретала и до 40˚C. Након тога, температура се моментално снизила на уобичајену.

Чудо број 14: У марту 2000. године, на малој папирној икони светог првомученика Стефана, која је била положена на кивот са моштима мученика, појавиле су се три уљане капи светог мира, које су имале благ мирис ружа.

Чудо број 15: При повратку са летовања, почетком августа 2000. године, авион у коме се налазила петочлана породица Човић, улетео је у велико невреме. На молитвено обраћање светим мученицима, авион је безбедно прошао кроз непогоду и без оштећења слетео на београдски аеродром.

Чудо број 16: На дан годишњице упокојења контесе Екатарине Властелиновић 1997, на Превлаци је одслужена Света Архијерејска Литургија, па потом помен на контесином гробу. За време служења Свете Литургије, обилно се миром оросио, пергаментом пресвучен део чела једног од мученика (вероватно детета). У време служења помена, читава порта се испунила миомирисом, који је допирао од моштију светих мученика.

Чудо број 17: У време боравка копије чудотворне иконе Пресвете Богородице Тројеручице на Превлаци, мошти су обилно мироточиле.

Чудо број 18: Многи поклоници, који су собом из манастира Михољске Превлаке, на благослов понели памук натопљен светим миром, сведочили су да је и сам памук у њиховим домовима мироточио и да се присутно миро умножавало.

Чудо број 19: Миро светих мученика често мења мирис, чак се понекад догоди и да потпуно нестане, па се потом поново пројави.

Чудо број 20: Запажено је да у присуству деце у манастиру, свете мошти интензивније миомиришу и изливају свето миро.

Чудо број 21: Након миросања светим миром, исцељена је гнојна рана протојереју-ставрофору Сави Арсенићу из Инђије, која се јавила након операције бруха.

Чудо број 22: Драгица Љесар, хонорарни наставник богословије Светог Петра Цетињског, након пада, задобила је тешке повреде карлице и кичме. Након помазивања болних места миром од моштију мученика, могла је сасвим нормално да се креће, незнатно осећајући болове.

Чудо број 23: Јованка Шкобић из Републике Српске Крајине, приликом посете Превлаци, записала је следеће сведочанство: “Догодило се то 24. децембра 1996. године на Јелеосвећењу. Стајала сам у цркви и било је прилично хладно. У једном тренутку, од олтара је наишао талас топлоте, чију јачину не могу описати. Потом сам осетила мирис који се не може упоредити ни са једним другим. Тај дивни мирис осећао се десетак минута. Н крају сам схватила да су топлота и мирис од моштију Превлачких мученика“.

Чудо број 24: Жена која се прва помазала одмах пошто се свето миро појавило, боловала је од тешког облика леукемије. Након помазивања, одлично се осећала и сматрала се у потпуности исцељеном.

Чудо број 25: Дванаестогодишњи дечак Мирко из Тивта, доживевши тешку саобраћајну несрећу, био је клинички мртав. Побожан лекар са клинике, на савет протојереја ставрофора Момчила Кривокапића, помазао га је светим миром. Након миросања, изненадно се повратио у живот и убрзо се опоравио.

Чудо број 26: Схимонах Сава (Коматовић), настојатељ манастира Подмаине код Будве, био је због старости и болести, по оцени лекара у предсмртном стању. Након јелеосвештавања и помазивања мученичким миром, као и свакодневног примања Светог Причешћа, старац се опоравио и живео још неколико година.

Чудо број 27: Млади брачни пар из Сремчице, био је миросан светим миром, као и сви тадашњи ходочасници. Само на њиховим челима, остали су јасно оцртани кругови црвене боје (исто се догодило и трима студенткињама медицине из Атине, Гркињама по националности), који су јасно били уочљиви седам дана.

Последњих шест чуда забележено је у “Књизи знакова“ манастира на Превлаци и објављено у Зборнику о манастиру 2000. Године.

Манастир светог архангела Михаила

Михољска Превлака

[marko_13]

Диван је Бог у светима својим!

[JESSY]

Свети Мученици Превлачки

Тропар, глас 8.

Икона Светих Мученика Превлачких

Свети Свештеномучениче Рувиме,

Максиме, Василије,

Михаило и Димитрије,

заједно са осталим пострадалим монасима превлачким,

Исповедници Православља,

чудотворци и миомирисни кринови небески,

пуне мира маслине,

руком Божијом у Вечности засађене,

украси и светионици вере наше,

молите се Господу

да спасе и помилује душе наше.

Кондак, глас 7.

Свети Свештеномученици и Мученици Превлачки,

на дан храмовне славе од Латина отровани,

као расцветали пупољци

душом к Небу узлетели.

Целим бићем Христа Бога пригрлили,

и од пуноће те љубави на нас миро изливате.

Некада на земљи веру исповедавши,

сада нам са Неба Рај сведочите

надземаљским пуним љепоте миомиром.

[JESSY]

По налогу Млечана и которске господе Марин Друшко средином XV века отровао арсеном преко 70 превлачких монаха. Како је манастир, где је свети Сава основао прву Зетску епархију, порушен до темеља? Шта значи данашње мироточење светог мира из костију превлачких великомученика?
Преузето са званичног сајта Српске Православне Цркве

текст: Павле Павловић

„УМОЉАВАМО Ваше Високопреосвештенство да благословите да се од сада па до краја века о манастирској слави на братској трпези не послужује нити рибља нити било која друга чорба.”

Ову молбу јеромонаха Илариона Ђурице, настојатеља манастира Арханђела Михаила на острву Превлаци код Тивта, услишио је митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије.

Неупућенима цео захтев јеромонаха и одговор митрополита делују чудно. Али, разлози због којих чорбе нема на трпези овог манастира у Боки Которској, треба тражити у догађајима од пре пет и нешто више векова. Шта се тада догодило објашњава књига “Превлака св. Арханђела Михаила – хумак српске духовности” пре неколико дана представљена у Галерији фресака Народног музеја у Београду. Поред тога у остварењу групе аутора објашњена је и чудотворна појава – мироточења мошти превлачких великомученика.

Тровање и разарања

Као кључну годину историчари, али и народни приповедачи забележили су 1441. и чињеницу да је которска старица, мати дућанџије Марина Друшка, на самрти оставила сину сто дуката и аманет да за њих купи два звона за манастир на Превлаци. Старица је желела, да јој у овом средишту зетске епархије, али и архимандрије са око 40 православних храмова, остави помен на себе, тј. звона која ће звонити кад буду читане молитве за њену душу.

Али, осорни син потроши паре дружећи се са которском господом. За неиспуњење мајчиног аманета поче да криви мајсторе звоноливце. Ту причу понављао је пуне три године, а онда му превлачки калуђери припретише и судом. Даље, према народном предању, али и чувеној приповеци “Проклети кам” Стефана Митрова Љубише, проклети Марин Друшко, крену да опањкава превлачке монахе. Успео је убеди свог пријатеља Враћена, “властелинског проњара”, да калуђери раде против властеле и наводно наговарају кметове да не плаћају дажбине. У први мах Друшко не оствари своје планове, јер суд пресуди у корист манастира. (Не)очекивану помоћ Друшко, међутим, доби од которског провидура, који му даде звона да однесе на Превлаку и још приде обећа му племство и власништво над четвртином острва.

“Наравно није Латин био тако широкогруд без неке…”, објашњава даља збивања Јован Пламенац, познати публициста из Бара, и додаје: “Друшко је требало за добијено да учини једну малу противуслугу, да на дан манастирске славе , на светог арханђела Михаила, у манастирски казан са чорбом – успе кесицу отрова. И сипнуо је Друшко, мало, само мало, арсена или каквог другог праска у рибљу чорбу спремљену за славско обедовање монаха. Провидур је Друшку дао још једну кутијицу, наводно са праском који је требао ублажи дејство отрова. И Друшко је мало јео, сркнуо чорбу и избискао мало рибљег меса, тек толико да монаси нешто не посумњају. Када су, након пола сата-сат, калуђери почели да се стропоштају под сто, Друшко скочи и, као сто га је провидур научио, поче да виче: “Куга! Чума!” У то млетачки бродови заспу манастир топовским ђуладима, наводно, да би се тако одбранили од куге”.

Појава куге била је провидурова замисао, која је послужила као психолошка припрема за затирање манастирске братије на Превлаци, у оквиру које је био и велелепни храм.

Поред седамдесет монаха од отрова је умро и Друшко. Да ли није попио онај други прашак, или је од провидура добио “рог за свећу”, како би са њим умрло што је учинио, остаће заувек неразјашњено. Углавном, Друшко није стигао до Котора, а његове наследнике стигло је проклетство, мада су по рушењу манастира постали власници острва.

Свето миро из моштију

Ова прича о тровању (многи су је оспоравали) недавно је добила и званичну потврду, захваљујући савременој науци (токсиколошким анализама на ВМА). А од 1996. године, када је превлачки манастир почео да обнавља јеромонах Иларион Ђурица, поновљено је и Божије чудо – мости великопревлачких мученика мироточе свето миро. Из откопаних костију врло често појављује се пријатан мирис попут борова или мајских ружа. Истовремено догађа се да из мошти излази вода изузетно пријатних мириса (лаванде, босиљка, лимуновог цвета, шафрана, цимета …) О овој чудотворној појави своја сведочанства оставило на стотине ходочасника (из готово свих краја наше земље, али и Грчке, Палестине, Немачке…), као и више археолога, свештеника и архијереја. Књига знакова о чудотворној појави мироточења у манастиру је из дана у дан све богатија сведочанствима о приказу овог чуда, околностима под којима се догађа и дејствима на оне који су га видели и осетили.

У почетку на мироточење мошти великопревлачких мученика са неповерењем су гледали готово сви, па и архијереји СПЦ, али после обиласка Превлаке и увидом на лицу места све сумње би отпадале.

Православни теолози објашњавању да је у питању Божије чудо које сведочи да је Бог жив и јачи од природног поретка. Према речима митрополита Амфилохија то је уједно и Божији знак и подсетник људима. Овакво мироточење објашњава се и као Божија порука народу “да не губи наду и да не треба заборавити врлине као што су подвиг и мучеништво”.

[JESSY]

Предање о светим Превлачким мученицима

                                                                  

Седамдесетих година XIX века појављује се збирка приповедака Стефана Митрова Љубише (1822–1878) под насловом ,,Приповјести црногорске и приморске“ (1876), по много чему значајна за историју наше књижевности и културе. Љубишине „Приповијести“ су својеврсна историјска проза, рађена не на основу писаних извора већ на основу усменог предања[1]. У предговору своје прве збирке Љубиша износи свој књижевни програм у коме, између осталог, каже: ,,Моја намјера је била да овом радњом очувам неколико знаменитих догађаја своје отаџбине, а узгред да опишем начин живљења, мишљења, разговора, напокон врлина и порока својих земљака, пак све то да предам потомству онако како сам чуо и упамтио од старијих људи, јер видим да се сваки дан те ствари преображују и гину све што је напреднији дотицај и поплавица туђинства.“ Исидора Секулић, говорећи о Љубиши као једном од четири-пет стубова ,,на којим се држимо културним способностима нашим“, кратко каже: ,,Вук у Србији, Његош у Црној Гори, Даничић у Војводини, Љубиша у Далмацији, ето нам савршени историјски летопис и велика уметност“[2].Овом приликом бавили смо се једном приповетком другачијом и по садржају и по облику од осталих из Љубишине збирке. Разлог је био поглавито у предмету приповетке, а главни предмет њен је предање о страдању превлачких монаха тровањем вешто смишљеним од стране млетачких власти и рушењу Превлачког манастира у давном XV веку.

Први запис овог предања налазимо код владике Василија Петровића у његовој ,,Историји о Црној Гори“ (1754), од свега две реченице: ,,Тамо је био славни манастир архистратига Михаила, који сагради Стефан Други, цар српски, син Симеона Немање. У том манастиру људи римскога закона из града Котора отровом смртоносним на вечери убише 72 монаха 1433. год“[3]. После њега сажето предање бележе и други (С. Милутиновић, Вук Караџић, Милаковић, Медаковић).

Сима Милутиновић у својој ,,Историји Црне Горе“ износи о томе важна запажања, пишући: ,,у време Ивана Црнојевића которска властела, будући да се због пада српског царства предадоше Млечићима – отроваше посредством неког Которанина, Друшка по имену, седамдесет и два калуђера с њиховим архиепископима у манастиру архистратига Михаила, на дно Солиоцкога или Грбаљскога поља, како би житеље источног вјероисповједања у приморским селима, лишене својих духовних пастира, лакше и брже могли обратити на западно вјероисповједање. (подвл. наше) И тако, тај манастир, који изгради свети Стефан Првовјенчани, краљ српски, остаде пуст и од њега се данас једва види која зидина.“[4].

Мајчин завет

Најобимнијом међу „Приповјестима“, приповетком „Проклети кам“, С. М. Љубиша се највише приближио романескној форми и нимало није случајно што је писац највише простора у збирци дао управо овој приповеци. Заснована на предању о рушењу Превлачког манастира, ова приповест израсла је у читаву историју сложених прилика у Боки крајем XV века. Интересантно је да само последња епизода у приповеци, од укупно пет, оживљава древно предање, док су остале епизоде врста шире експозиције за последњи чин драме мрачног сижеа.[5]

У сижеу, мајка которског трговца Марина Друшка, оставила је сину завештање да манастиру Св. архангела Михаила на Превлаци поклони два звона за покој њене душе. Након вишегодишњег одлагања да испуни мајчину предсмртну жељу, на шта су га опомињали превлачки монаси, лаком и будући потрошио новац, Друшко је почео да оптужује монахе да су опоруку његове мајке они сами писали када она није била у свесном стању. Случај је предат которском суду који донесе пресуду у корист манастира и наложи Друшку да звона преда манастиру. Ову ситуацију искористио је млетачки провидур у Котору и вешто склонио Друшка да испуни паклени млетачки план. Наиме, обећавши Друшку звона, провидур је захтевао да се измири са монасима, што је Друшко и учиниo. Након што је Друшку игуман манастира, архимандрит Рувим опростио сагрешење о светињу, провидур задаје Друшку још један ,,задатак“. Објашњавајући му жељу млетачке господе да се ,,заузму“ за Боку противу Турака а у чему им ,,сметају“ превлачки монаси, провидур, нудећи Дршку племство и велики део превлачке имовине, наговори га да заузврат отрује монахе на сам празник Св. архистратига Михаила. У току свечаног славског ручка, на коме је служена рибља чорба у коју је усут отров, када су монаси почели да умиру за трпезом, Друшко је по плану истрчао у порту вичући да се манастиром проширила куга! То је био изговор за млетачке војнике да са галија топовском паљбом уруше манастир. Том приликом страдао је и народ који је у великом броју дошао на манастирску славу. Будући да је провидур највероватније изиграо Друшка не давши му противотров, Друшко је приликом бежања испустио душу на месту које се од тада зове ,,Проклети кам“. На послетку, Друшкова жена добије четвртину манастирског имања и приличну суму новца да би о свему ћутала.

Проклети кам

Непостојање писаних извора о начину разарања Превлачког манастира и уклањања братства не зачуђује, будући да је оно брижљиво планирано, као што се наслућује управо на основу приповетке ,,Проклети кам“. Но, нешто друго, ипак, помало зачуђује. Наиме, у једној општеприхваћеној студији о књижевном делу С. М. Љубише[6], има поглавље у којем се писац студије бави историјским основама ,,Проклетог кама“. У њему Б. Пејовић изненађујуће некритички доноси извесне закључке а на основу једне једнострано писане ,,хисторијске расправе“ о Превлаци[7], у којој се ,,доказује“ да је предање о тровању превлачких монаха ,,обична измишљотина“. Ова расправа, иронично интонирана, препуна је својеврсних извода из архивске грађе из Ватикана[8] и неозбиљних закључака[9].

На основу ове ,,расправе“ Пејовић закључује: ,,Послије рушења Превлака и манастир су постали својина породице Друшко, коју историја (?) не терети ни за какво учешће у тровању калуђера и рушењу манастира и то непосредно убаштињење дало је повода народу да снује легенду (?)“ (подвл. наше)[10].

Ако се опоменемо само како и који је то народ вековима чувао предање о страдању Превлачког манастира[11] онда је јасно да нема потребе за посебним увидом у историјске основе приповетке за поимање њеног значења јер се посебно значење ,,Проклетог кама“ открива, у овом случају, једном адекватнијом методом од историјске.

Овде се можемо осврнути на још једну посебност везану за ,,Проклети кам“. Тако, само у случају ове приповетке, писац је (у фусноти) забележио од кога ју је чуо: од старог калуђера Мојсеја Вукшића Грбљанина. Наравно, у литерарном смислу Љубиша је у овој приповеци увео друго лице које приповеда повест, али чињеница да је Љубиша навео имe и презиме старог монаха од кога је чуо старо предање[12] такође нам говори да је предање о Превлачким Мученицима потекло са једног другог извора, са извора свете православне вере.

Обретење светих моштију

На једном месту већ смо говорили о томе како се књижевно дело изникло из Светог Православног Предања које садржи, не може разумети независно од њега[13]. Са тим у вези стоји и наша теза да приповетка ,,Проклети кам“ на јединствен, књижевно уметнички начин, кроз своју главну тему о тровању превлачких монаха, чува Предање о страдању Превлачких Мученика које није потекло само из народне усмене традиције.

Поводом пројаве њихових светих мироточивих моштију крајем XX века, објављен је званични документ Митрополије црногорско-приморске чији део наводимо: ,,Благословом тројице архијереја, Митрополита дабробосанског г. Николаја и некадашњег Епископа захумско-херцеговачког г. Атанасија, као и будимљанског г. Јоаникија…, установисмо на овај дан празник пројаве моштију свештеномученика и мученика Превлачких: Михаила, Максима, Рувима, Василија и Димитрија и осталих са њима пострадалих тровањем средином XV вијека (око 1452. год) да се овог дана увијек славе“.[14]

Дакле, након читавих пет векова Српска Православна Црква и званично се огласила о ономе што се вери открило одмах. Најпре, открило се кроз светињу места на коме су мученици страдали, јер је Михољска Превлака, чувајући рушевине манастира, чувала и ону ризницу коју је немогуће опљачкати и уништити а то је благодат мученика који су на том месту страдали.[15]

Истовремено, кроз Свету Православну Цркву, у Заједници Светих јавили су се и јављају се Мученици Превлачки блистајући на Небу Цркве као они који су страдали за Свету Православну веру призивајући нас вековима у наручје Христово и неуморно нам сведочећи живот Будућега Века, чији предукус једино Света Православна Црква благодаћу Светога Духа кроз Господа Христа Васкрслога стално опитује. То су Мученици Превлачки својим животом сведочили, за ту истину су страдали, и њу нам сведоче из Вечности.

И не само то: ,,Они виде све оне који их свим срцем призивају, тј. оне чије су умне очи директно усмерене према њима и за то време их ништа не може замаглити или изазвати сумњу и маловерје код њих. Могло би се рећи да се очи срца онога ко се моли у тим тренуцима на неки начин сливају са очима оних које својом молитвом призивају. Ту је у питању вид који је тајна велика“.[16]

Ту тајну знали су они који су чували Предање о Мученицима Превлачким верно и са болом у срцу због тога што је истина о страдању Светих Превлачких Мученика држана у неправди и што јој није давано да се открије… до у своје (ово наше) време.

Крвљу тог бола писао је С. М. Љубиша ,,Проклети кам“, увијајући га у разне мелеме да, како на једном месту каже, ,,малко умине главну повијест“. И то је, верујемо, по Промислу, али о томе други пут. А до тада: Свети Мученици Превлачки, молите Бога за нас!

[Олимп]

Мироточење моштију светих Мученика: