Радио Светигора и Светигора Прес

[Зоран]

Црква у времену глобализације

Расправа о глобализацији се у широј јавности углавном своди на економско-финансијски аспект и дискурс еколошких питања (обе теме су додатно актуелизоване због две кризе глобалног карактера: економске и еколошке). Ширина, слојевитост, па и противречности процеса глобализације ипак далеко превазилазе поменуте равни. У том ширем контексту глобализација се намеће као изазов Православној цркви, која већ неко време промишља решења за мисију и функционисање њених чланова у савременом свету.

Најједноставније је дати одговор на глобалне феномене попут система вредности потрошачког друштва. Он је због своје девијантности потпуно неприхватљив: конзумеристички начин живота је неспојив са подвижничко-литургијским етосом Цркве. Нажалост, у пракси већ имамо озбиљне назнаке агресије конзумеризма на хришћанску свест – огроман број верника одлази у храмове само да би „задовољили своје тренутне духовне потребе“ у крајње потрошачком смислу и без идеје за дубљу идентификацију, док се парохијски живот најчешће своди на традиционализам и својеврсни „духовни сервис“ (појава коју је још у прошлом веку осудио Александар Шмеман).

Знатно тежи задатак јесте у погледу дефинисања црквеног односа према феноменима глобализације који немају изражено вредносно усмерење. Један од таквих изазова је временско просторна компресија, par excellence феномен технолошке цивилизације који се односи на брзо прелажење огромних даљина помоћу савремених транспортних средстава, али и на виртуелно укидање просторних баријера коришћењем Интернета. У организационом смислу то је од велике помоћи, с обзиром на повећану динамику окупљања свештенства и могућност интерактивног контакта. Истовремено, међутим, литургијско функционисање верника који су стално у покрету постаје сложеније и слаби могућност њиховог дубљег везивања за конкретну литургијску заједницу. Посебне дилеме се отварају у погледу различитих интернет-заједница хришћана и евентуалног психолошког удаљавања од литургијског центра сабрања. Чини се да је код ових и сличних феномена најбоље придржавати се методологије афирмативно критичке селекције употребе технолошких средстава.

Најтежа питања за решавање су концептуалног карактера јер преливају противречности глобализације на древне проблеме црквеног живота. Одличан пример је концепт класичног државног суверенитета, који је процесом глобалног економског повезивања и стварања глобалних војнополитичких савеза практично суспендован (осим у случају неколико регионалних сила какве су Русија и Кина). Државни суверенитети и са њима повезанo истицање припадности нацији науштрб припадности цркви (етнофилетизам) су у прошлом веку направили огромне проблеме Православној цркви – сетимо се само неканонских формација у земљама насталим распадом бившег Совјетског Савеза и Југославије. На први поглед, Црква би зато свим силама требало да подржи даље слабљење суверенитета националних држава у корист глобалне наддржавне парадигме. Дубљи увид у ову проблематику, међутим, показује управо супротно јер је искуство многих хришћанских народа у униполарном свету застрашујуће (пример православних Срба на Косову и Метохији је довољно речит). Сличан парадокс постоји и у погледу глобалне хегемоније западног културног обрасца. С тим у вези, Црква препознаје чињеницу да је енглески језик средство глобалне комуникације и то јој веома олакшава мисионарске активности. С друге стране, она је призвана да се одупре моделу тоталне културне унификације и подржи аутентичност сваке културе.

Ово су само нека питања која указују на потребу дубоког расуђивања да би се на изазове глобализације одговорило на прави начин – актуелизација древног Предања Цркве можда никада није била сложенији подухват него што је данас.

Управник Центра за проучавање и употребу савремених технологија, Архиепископија београдско-карловачка

Иѕвор: www.politika.rs

Ђакон мр Оливер Суботић

Радиио Светигора

[Зоран]

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ: СРЦЕ МАЈКЕ ЈЕ СРЦЕ БОГОМАЈКЕ

ЦЕТИЊЕ, 27. децембра (Светигора прес) – Чувар Трона српских патријараха, Високопреосвештени Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Господин Амфилохије служио је јутрос, поводом Материца, Свету службу Божију у Цетињском манастиру.

«Ако друге мајке рађају дјецу, Света Дјева рађа Онога Који је предвјечни Бог», рекао је Владика Амфилохије у литургијској проповиједи вјерницима. «И сва рођења се освећују у Рођењу Христовом. А материнство, као најдубља светиња живота, освећује се у њеном материнству».

«Данас прослављамо мајке, прослављамо Мајку Христову, прослављамо материнство као једну од најсветијих функција људскога живота на земљи. Ми не прослављамо, као што се то у новије вријеме уобичајило, апстрактни појам жене, него прослављамо жену као мајку, која својим материнством остварује смисао своје природе», објаснио је Владика Амфилохије.

«Ми прослављамо оне које су себе уткале у то небеско материнство Пресвете Дјеве и кроз њега освештале своје материнство. Јер, срце мајке је – срце Богомајке», нагласио је Митрополит црногорско-приморски.

Р.В.

Светигора Прес

[Зоран]

Африканци љубе православље

Марија, Ирина, Нина, Софија, Маргарета, Марта, Тавита, Марија… Ово су само нека од имена младих верница из Јужне Африке које се моле у храму светог апостола Томе у Јоханесбургу. Оне нису Српкиње, већ Африканке. Њихова афричка имена су Нерија, Јохана, Џојс, Софи, Тлоу, Мелита, Мфела и Валенција. Крштене су у српској цркви светог Томе у Јохансебургу.

Први пут у историји СПЦ, осам јужноафричких црнкиња, припадница племена Северни Сото, примило је православну веру 2007. године, захваљујући неуморном труду ђакона Стивена Хејса, а уз духовну помоћ јеромонаха Спиридона, Наума и Пантелејмона.

- Наше нове сестре у Христу, које живе у предграђима Јоханесбурга и Преторије, а баве се медицинским и социјалним радом, или студирају и уче, радосно су постале хришћанке. Училе су православље и долазиле у наш храм на богослужења. Ми смо обилазили њихове домове и друга места где су се окупљали припадници локалног црначког становништва, да их учимо истинама православне вере – каже за „Новости“ архимандрит Пантелејмон Јовановић, старешина српске цркве у Јоханесбургу.

Житељи Јужне Африке припадници су разних протестантских групација, а то су биле и младе Африканке које су примиле православље.  На питање како се осећају у нашој цркви, младе црнкиње одговорају:

- Од свих цркава у којима смо биле у Јужној Африци, најлепше нам је у српском храму, јер се ту духовно најбоље осећамо.

Српска црквена општина у Јужној Африци настала је 1950. године, а прво богослужењеодржао је отац  Сава Игњатовић две године касније. С порастом броја досељеника, расла је и њихова жеља да подигну православни храм. Патриота Миле Стојаковић сазидао га је 1978. године.

- Црква је освештана 2005. и постала је центар живота Срба у Јужној Африци. Има нас око 10.000. У храм за веће празнике дође до 2.000 наших људи – каже отац Пантелејмон.

Интересовање Африканаца за СПЦ почело је 1997, када је отац Симон, вођа протестантске цркве, написао молбу да буде примљен у православље. На његовој сахрани, неколико година касније, Африканци, импресионирани богослужењем и опелом на гробљу у предграђу Тембиси, почели су да се распитују како да пређу у православље.

- У фебруару 2005. године почели смо да одржавамо службе и молитве у скромним просторијама приватне школе у предграђу Тембиси. И власница школе Берта Моцване, заједно са учитељима, почела је редовно да похађа службу. Младић Ботвел Гуруре научио је да пева псалме, а остали житељи су се прикључили богослужењима – сећа се отац Пантелејмон.

Када је митрополит Јоханесбурга и Преторије Серафим посетио школу у септембру 2005, предложио је да буде посвећена светом Атанасију, а да отац Пантелејмон и отац Спиридон могу да служе у њој. Средином новембра власница школе позвала је ђаке и госте на молитву пре доделе школских награда. Отац Пантелејмон је освештао водицу, покропио прво ђаке и учитеље, а онда и све присутне, освећеном водом. Затим је прочитана молитва за добро учење деце и напредак школе.

Прво саборно крштење Африканаца обављено је 4. јуна 2007. године, на дан светих мироносица Марте и Марије, када је осам црнкиња примило православну веру. Друго и најмасовније саборно кршетње Африканаца догодило се 20. децембра 2008. после прославе Светог Николе. Тада је у школи у предграђу Јоханесбурга православну веру примило 42 чланова племена Зулу, Цване и Суту.

- До сада је кршетно 60 Африканаца. Изузетно важно је да се крстила и власница школе Берта Моцване, која је добила име Анастасија. То улива наду да ће се православље у овој школи учврстити и да ће се ширити по овом предграђу у коме живи 700.000 Африканаца – верује архимандрит Пантелејмон.

НАВИЈАЋЕ ЗА СРБИЈУ

Старешина српске цркве посетио је Фудбалски савез Србије и позвао челнике ФСС и фудбалере да у време Мундијала проведу један дан у цркви. У порти ће Срби да се организују за одлазак на стадион, да заједно са Африканцима бодре тим Србије.

Извор: Вечерње Новости

Радио Светигора

[Зоран]

Бугарска Црква вратила мошти светог Дионисија I

У недељу 3. јануара, у цркви Светих дванаест апостола у грчком граду Драма, служена је света Литургија у којој је учествовао велики број архијереја. Представници Бугарске Православне Цркве вратили су мошти светог Дионисија I Патријарха Константинопољског (15. в.), који се сматра другим ктитором манастира Панагиа Икосифиниса у Пагају. Свете мошти је са великим бројем вјерних дочека митрополит Драмски Павле, који је пуно труда уложио да поврати благо манастира.

Више светих моштију и бројне драгоцјености манастира Панагиа Икосифиниса опљачкали су 1917. године бугарски војници. Велики дио ових светиња још увијек се налази у Народном музеју у Софији. Очекује се да ће повратак моштију светог Дионисија представљати почетак повраћаја цјелокупног манастирског блага. Осим 1917, бугарски војници су опљачкали манастир још три пута, 1912, 1913. и 1944. године.

Народ Драме и околних области очекује званично извињење бугарских власти за два трагична масакра својих грађана. Први се одиграо 30. јуна 1913, када је 350 мушкараца старости 15 до 50 година брутално убијено. Други масакр извршен је 29. септембра 1945. године.

[Зоран]

Секте су за духовно слабе, а Црква за духовно јаке

У недељу 3. јануара у московској цркви посвећеној икони Мајке Божије Свих жалосних радост, предсједник Одјељења за спољне црквене везе, архиепископ Волоколамски Иларион, је пред почетак свете Литургије обавио чин Присаједињења Цркви тридесет и једне особе, које су отпале од Цркве.

Древну традицију Присаједињења Цркви обновио је „Центар за рехабилитацију жртава нетрадиционалних религија – А. С. Хомјаков“, који дјелује при цркви Свих жалосних радост од 1995. године. Чин Присаједињења обавља се два пута годишње за људе који су, будући крштени у Православној Цркви, прешли у другу вјеру, били иницирани, на примјер у неки од источњачких култова, и добили ново име, бавили се медитацијом, читањем мантри, вјештичарењем или врачањем.

Архиепископ Иларион је честитао окупљенима повратак у Цркву Христову, примјетивши да људи прилазе сектама и лажним учењима из разних разлога, али најчешће из слабости и малодушности. „Вође секти траже слабе, зависне људе који немају снаге да на себе узму одговорност својих одлука. То су они који постају жртве култова. Секте су за људе духовно слабе, а Црква – за духовно јаке“, посвједочио је Архиепископ.

Владика је нагласио да повратак у Цркву Христову свједочи о храбрости присутних, али прије свега о дјеловању промисла Божијег.

Он је позвао вјерне да благодаре Господу за избављење од заблуда, да живе по јеванђелским заповијестима, да иду путем спасења, без скретања и одступања, и да се моле Господу да изагна из њихових умова „лажне погледе који су вас и довели тамо гдје сте до недавно били“.

Предсједник Одјељења за спољне црквене везе је подсјетио да је Христос дошао на земљу „не само да би научио људе истинама вјере, да би предао морално учење, већ прије свега да би саздао Своју Цркву“.

„Црква је духовни дом за све који желе да слиједе Спаситеља. Ви сте данас ушли у тај дом и сјединили се са Христом. Живите тако да никада не заборавите Христа, правду Божију. Читајте Јеванђеље, исповиједајте се, причешћујте се Светим Тајнама Христовим, учествујте у осталим Тајнама Цркве. Нека Црква буде ваш духовни дом, а Господ нека вам помогне на путу ка спасењу, ка Царству Небеском“, позвао је окупљене владика Иларион.

Радио Светигора

[Зоран]

Православна браћа Каталонци

У Шпанији данас има двадесетак центара верске делатности, парохија, капела, мисија које припадају СПЦ.

Када је мала група Каталонаца одлучила да оснује православну заједницу 1972. године, православље је у овој области Шпаније било готово потпуно непознато. Али, из језгра које су они оформили развила се велика православна заједница која се данас налази под окриљем Српске православне цркве.

У Шпанији, тако, постоји десетак парохија СПЦ: у Каталонији, Баскији, Аликантеу, Мајорки, Галицији, а има и око 20 центара верске делатности, парохија, капела, мисија… Њихове потребе опслужују 14 свештеника, два ђакона и три ипођакона. Постоји и теолошки институт који похађа 30 полазника и који је повезан са Православним богословским институтом Светог Сергија у Паризу. Отац Жоан Гарсија, викар владике западноевропског Луке за Шпанију и Португалију, води бригу о православној пастви и већ 22 године је свештеник Српске православне цркве.

– Православна каталонска заједница основана је пре 38 година и најпре је била под јурисдикцијом Румунске патријаршије. Због канонских разлога пре 22 године примљена је у Српску православну цркву, 12. фебруара 1988. године од стране тадашњег владике западноевропског Лаврентија. Прва парохија у Каталонији бројала је око 150 верника, од којих је 90 одсто било домаће становништво. У њој тренутно има око 500 верника, а један део су исељеници – каже отац Жоан.

Одлуку да помогне православној заједници у њеном зачетку наш саговорник донео је пре четрдесетак година, а на тој мисији ради као свештеник већ 38 година. На питање како су становници традиционално католичке земље прихватили православље, кратко, али језгровито одговара: са радошћу поновног проналаска истинског апостолског предања.

– Сваки дан се служи вечерња служба, суботом бденије и недељом литургија, на каталонском, старословенском, односно црквенословенском, румунском, грчком, као и евентуално на шпанском и српском, у зависности од присуства верника. Постоји и једна организација за социјалну помоћ, која тренутно ради са око 100 породица са правним проблемима, проблемима преживљавања и слично – објашњава отац Жоан.

Шпанске парохије, чије је језгро оформило домаће, каталонско становништво, до сада су посетиле многе владике из Србије: митрополит црногорско-приморски Амфилохије, владика захумско-херцеговачки Григорије, епископ браничевски Игњатије, владика западноамерички Максим, као и епископ који их је примио под окриље СПЦ владика шабачки Лаврентије. Надлежни архијереј, епископ западноевропски Лука, у Шпанију у посету својим мирјанима и клеру долази четири до пет пута годишње. Свештеници и верници из Шпаније, такође, узвраћају посете.

– Посетили смо Патријаршију у Београду, где нас је примио блаженопочивши патријарх Павле, што ће нам остати у незаборавној успомени. Били смо и у шабачкој епархији, ту нас је дочекао владика Лаврентије, а посетили смо и манастире Соко, Жичу, Студеницу… Недавно је једна група посетила и Митрополију црногорско-приморску и њене цркве и манастире као што је онај Светог Василија Острошког – прича отац Жоан.

Извор:www.politika.rs

Ј. Беоковић

Радио Светигора

[Зоран]

Дебата о вјерским символима се појачава

Јавна дебата о томе да ли распећа и иконе треба уклонити из школских учионица у Грчкој ће се вјероватно појачати након што је у петак 8. децембра откривено да је Омбудсман ове земље примио неколико жалби о кршењу вјерских слобода.

Четворо родитеља су захтијевали да се вјерски символи уклоне из учионица њихове дјеце, а један ученик је уложио жалбу против обавезног похађања часова вјеронауке.

Питање присуства икона и распећа у школама, као и у другим јавним установама, постало је предмет дискусије од децембра прошле године, када је Европски суд за људска права, на жалбу мајке из Италије, изгласао да присуство распећа у учионицама представља кршење људских права.

„Сматрамо да се одлука Европског суда о уклањању вјерских символа из италијанских школа мора примјенити и у Грчкој“, казао је Панајотис Димитрас, портпарол Грчког хелсиншког одбора.

Greek Battle Over Religious Symbols In Schools

Могућност примјене ове одлуке у Грчкој покренула је Грчку Православну Цркву да се јавно успротиви било каквом покушају уклањања вјерских символа из јавних установа. Ипак, министар правде, Харис Кастанидис, је изјавио да Грчка не може игнорисати овакву одлуку Суда.

Жалбе које су уложене Омбудсману могле би такође завршити пред Европским судом за људска права. „Вјерски символи су дио културног наслеђа наше земље, које не може уобличавати законодавство“, казао је теолог Ставрос Јагазоглу. „У демократској земљи морамо поштовати права мањина, али и права већине“.

Радио Светигора

[Зоран]

ПРИМЈЕДБЕ НА НАЦРТ ЗАКОНА О ЗАШТИТИ ОД ДИСКРИМИНАЦИЈЕ

Објављено од стране svetigora на 12/01/2010

МИНИСТАРСТВУ ЗА ЗАШТИТУ ЉУДСКИХ И МАЊИНСКИХ ПРАВА ЦРНЕ ГОРЕ

Митрополија Црногорско-Приморска и Епархија Будимљанско-Никшићка сматрају да је у Црној Гори неопходно да се, поред Закона о заштити од дискриминације, што прије донесе и Закон о правном положају цркава и вјерских заједница. На тај начин би се, између осталог, спрјечавала дискриминација грађана по основу вјероисповијести и дискриминација Цркве и вјерских заједница којима ти грађани припадају. Ретроградност важећег социјалистичког Закона о правном положају вјерских заједница од („Службени лист СРЦГ“, бр. 9/77, 26/77, 29/89, 39/89, „Службени лист РЦГ“, бр. 27/94 и 36/03) је управо произвела читав низ системских и систематских дискриминација вјерника, држављана Црне Горе, као и Митрополије Црногорско-Приморске као канонски и законски легитимног представника Православне Цркве у Црној Гори.

Такође, указујемо и на дискриминацију Православне Цркве, али и других традиционалних вјерских заједница, у погледу реституције неправедно одузете имовине Цркве и вјерских заједница за вријеме једнопартијског комунистичког система. Закон о повраћају одузетих имовинских права и обештећењу („Службени лист РЦГ“, бр. 21/04) и Закон о измјенама и допунама закона о повраћају одузетих имовинских права и обештећењу („Службени лист РЦГ“, бр. 49/07) су, на жалост, дискриминаторни правни акти који су Цркву и вјерске заједнице, које потражују одузету имовину, заправо искључили из процеса реституције.

Црква Христова у темељу свог учења има истину да се сви људи у свим народима, временима и на свим континентима рађају слободни и једнаки пред Богом. Отуда Свето Јеванђеље као темељ хришћанског учења и понашања православних хришћана кроз вјекове и све до данас представља, слободно се може рећи, први међународни и свевременски документ против дискриминације пошто, по ријечима Светог Апостола Павла, „нема Грка ни Јеврејина, ни роба ни слободњака, ни мушког ни женског, него су сви једно у Христу Исусу“ (Гал. 3, 28-29). Управо Црква Божија, која од свог постанка проповиједа слободу и једнакост људи пред Богом и међу собом, представља прву антидискриминациону институцију људског рода и вјековима се, иако је безброј пута кроз историју са својим вјерним народом била не само дискриминисана него и најстравичније гоњена, бори против свега што унижава људско достојанство и спутава слободу која почива на одговорности.

Нацрт закона о заштити од дискриминације, на жалост, не представља документ за који се може рећи да га одликује јасноћа норми и правно-техничка уједначеност. Предложене норме у Нацрту закона су тако широко постављене да у будућности могу представљати извор бројних неспоразума и не само веома разноликих него и најдиректније супротстављених тумачења.

Прије свега, назив закона одудара од његове суштине. С обзиром да у Нацрту закона не постоји ниједна казнена одредба онда се са пуним правом може говорити не само о оправданости оваквог назива него и оваквог текста закона. Закон најбоље штити оне којих се тиче када прописује казне за оне који крше закон. Отуда су апсолутно примјеренији и прихватљивији сљедећи називи за овај законски акт Закон о забрани дискриминације, Закон о сузбијању дискриминације или Закон о заштити равноправности. Управо и због тога што је и наслов радног текста Нацрта од маја 2009. године гласио Нацрт закона о забрани дискриминације. Није јасно из којих је разлога наслов промијењен када је и Венецијанска комисија своје мишљење дала о Нацрту закона о забрани дискриминације и тај је назив свуда у тексту и коришћен.

Примјећујемо да је у Нацрту закона коришћен веома велики број страних израза почев од израза дискриминација преко мобинга, сегрегације и сличног, иако за наведене термине постоје наши древни и лијепи изрази.

Подсјећања ради, у радном тексту Нацрта закона од маја 2009. године, који је упућен Венецијанској комисији на преглед и изјашњавање, чланом 24. је била предвиђена и заштита од дискриминације по основу вјере. Тај члан је био формулисан на сљедећи начин:

„Дискриминација по основу вјере постоји ако се поступа противно обавези непристрасности државе према вјерским заједницама, а нарочито ако се посебне слободе и права неоправдано обезбјеђују припадницима појединих вјероисповијести или се неоправдано одбија признање појединих вјерских заједница. Дискриминација постоји и ако се поступа противно начелу слободног исповиједања вјере, односно ако се лицу или групи ускраћује право на стицање, одржавање, изражавање и промјену вјерских увјерења, као и право да се поступа у складу са својим вјерским увјерењима“.

Венецијанска комисија се у свом мишљењу о радном тексту Нацрта закона о забрани дискриминације (бр. 541 од 12. октобра 2009.г./усвојено на 80. пленарној сједници од 9.-10. октобра 2009.г.) о члану 24. изјаснила на сљедећи начин:

„Наслов члана треба промијенити тако да гласи „дискриминација на основу религије или вјеровања (вјероисповијести)“. Одговарајући амандмани би такође требало да буду направљени у тексту наведеног члана.

Први став забрањује дискриминацију само од државних власти, а неупитно је да и приватна лица могу учинити дискриминаторски чин против друге особе на основу религије или увјерења. Овдје још једном изгледа да је опсег употребе оног Нацрта закона ограничен само на јавно-правну област.

Венецијанска комисија подсјећа да се Закон о забрани дискриминације мора примјењивати на јавне функционере, као и на физичка и правна лица у јавном и приватном сектору у свим областима“.

Потпуно је било природно да радна група уважи и угради мишљење и препоруке Венецијанске комисије у Нацрт закона. Међутим, поступљено је супротно – члан 24. радног текста Нацрта закона, који се односио на „дискриминацију по основу вјере“, избачен је из Нацрта закона, који је, на предлог Министарства за заштиту људских и мањинских права, усвојила Влада Црне Горе и ставила га на јавну расправу.

У Нацрту закона, дакле, као један од посебних облика дискриминације није предвиђена дискриминација по основу религије или вјероисповијести што јасно говори о дискриминационом карактеру Закона о заштити од дискриминације.

На овај начин испада да је од дискриминације заштићено све осим слободе вјероисповијести и слободе религиозног удруживања које су гарантоване члановима 9. и 10. Европске конвенције о људским правима и члановима 46. и 53. Устава Црне Горе. Као да је носилац законодавне иницијативе заборавио да су, сходно члану 9. Устава Црне Горе, „потврђени и објављени међународни уговори и општеприхваћена правила међународног права саставни дио унутрашњег правног поретка, имају примат над домаћим законодавством и непосредно се примјењују када односе уређују друкчије од унутрашњег законодавства“.

У правној науци је познато да закони модерних држава у себи носе општа обиљежја, али и да се, како у Европској унији, тако и у другим модерним државама, уважавају конкретне прилике и проблеми у једном друштву за које се неки закон припрема и држави у којој се закон припрема. Отуда посебно забрињава чињеница да је из Нацрта закона о заштити од дискриминације уклоњен члан који обавезује државну власт на непристрасност према Цркви и вјерским заједницама и све оно што у правној теорији и пракси суштински подразумијева уставни систем одвојености Цркве и вјерских заједница од државе.

Имајући у виду досадашње директне атаке и ненадлежно мијешање државних власти и одређених ресора Владе Црне Горе на унутрашња питања Православне Цркве у Црној Гори, угрожавање унутрашње аутономије Цркве, бројних црквених и канонских права, права вјерника и злоупотребе вјерских осјећања грађана у политичке сврхе, не можемо, а да кроз Примједбе на Нацрт закона о заштити од дискриминације не изразимо бојазан да ће се са старом праксом и у будућности наставити и поред постојања анти-дискриминационог закона.

Министарство за заштиту људских и мањинских права Црне Горе није уважило чињеницу да и слични закони држава у окружењу (Србија, Босна и Херцеговина, Хрватска) забрањују и, што је веома важно, санкционишу дискриминацију на основу слободе вјероисповијести.

Парадоксално је да понуђеним законским моделом, који је предложило Министарство за заштиту људских и мањинских права, нису заштићени ни вјерници ни атеисти с обзиром да се, према релевантним тумачењима оквира слободе вјероисповијести, њоме подједнако користе вјерници, атеисти и људи других увјерења. Остаје да се нагађа да ли је то, заправо, и био прави циљ носилаца законске иницијативе.

Границе слободâ су у члану 10. Устава Црне Горе постављене тако да је „слободно све што Уставом и законом није забрањено“. У таквом случају, лако се може закључити да је изостављањем дискриминације по основу слободе вјероисповијести из корпуса посебних облика дискриминације заправо дозвољена дискриминација на основу слободе вјероисповијести, али и свих облика религиозног удруживања и то не само у јавно-правној него и у приватно-правној области.

Проблематична је и формулација и поставка члана 14. Нацрта закона, који се тиче дискриминације у коришћењу објеката и површина у јавној употреби. Тумачењем овог члана стиче се утисак да ниједна јавна површина, па чак ни школе, дјечији вртићи, старачки домови, храмови и друге богомоље и њихово достојанство, као и достојанство оних који у њима раде, живе или их посјећују, нису законом заштићени и изузети од јавног манифестовања увјерења која су у апсолутној супротности са вјером, доктрином, образовним системом и начином живота у њима.

Људска права и слободе нису апсолутна и неограничена, а главна карактеристика Нацрта закона се и састоји у томе да је права, која је, како се види, селективно и дискриминаторно заштитио, законописац поставио без икаквих ограничења. Међународни документи, а посебно чланови 9, 10. и 11. Европске конвенције о људским правима прописују услове и начин ограничења људских права. Вриједи подсјетити да се, сходно Европској конвенцији о људским правима, слобода мисли, савјести и вјероисповијести; слобода изражавања и слобода окупљања и удруживања могу ограничити законом ако су та ограничења неопходна у демократском друштву у интересу јавне безбједности, ради заштите јавног реда, здравља и морала или ради заштити права, слобода и угледа других. Нацрт закона о заштити од дискриминације је у погледу одсуства прописаних ограничења у супротности са важећим међународним документима о људским правима и праксом европских држава.

Ни питање дискриминације у области рада као један од посебних облика дискриминације није постављено на адекватан начин с обзиром да нису прописани изузеци од дискриминације у области рада. Државе у окружењу, чија су искуства само у редукованом облику коришћена приликом израде Нацрта закона, прописале су да се по дискриминацијом не подразумијева различито поступање „при заснивању радног односа, укључења у чланство те у дјеловању које је у складу са науком и послањем цркве и вјерске заједнице уписане у Евиденцију вјерских заједница у Републици Хрватској, те друге јавне или приватне организације које дјелују у складу са Уставом и законима, ако тако захтијевају вјерска доктрина, увјерења и циљеви“ (ст. 5. чл. 9 Закона о сузбијању дискриминације у Републици Хрватској, „Народне новине“, бр. 85/08); „када је засновано на разликовању, искључивању или давању предности у вези са запошљавањем као члана особља институције које се обавља у складу са доктринама, основним поставкама, догмама, вјеровањима или учењима конкретне вјероисповијести или вјере, с обзиром да је разликовање, искључење или давање предности извршено савјесно како не би дошло до повреде вјерских осјећања припадника те вјероисповијести или те вјере“ (чл. 5. Закона о забрани дискриминације Босне и Херцеговине, „Службени гласник“, бр. 59/09) и „када приликом заснивања радног односа, укључују у чланство, те у дјеловању које је у складу са науком и пословањем регистрованих цркава и вјерских заједница у БиХ, као и друге јавне или приватне организације које дјелују у складу са уставом и законима, ако то захтијевају вјерске доктрине, увјерења и циљеви“ (исто) и да се „не сматра дискриминацијом поступање свештеника, односно вјерских службеника које је у складу са вјерском доктрином, увјерењима или циљевима цркава и вјерских заједница уписаних у регистар вјерских заједница, у складу са посебним законом којим се уређује слобода вјероисповијести и статус цркава и вјерских заједница“ (Закон о забрани дискриминације, „Службени гласник“, бр. 22/09). Није потребно наглашавати у каквом се положају, без овакве законске заштите, могу наћи традиционалне цркве и вјерске заједнице које се пред државом, између осталог, јављају као правна лица – послодавци свештеницима и вјерским службеницима.

Дискриминаторни карактер Нацрта закона о заштити од дискриминације се огледа и у члану 19. којим је регулисана дискриминација по основу сексуалног идентитета и сексуалне оријентације. Прије свега, ни у хрватском ни у босанском закону нигдје нису поменути изрази „сексуални идентитет и сексуална оријентација“. Умјесто ових израза, коришћени су „полни идентитет и полно изражавање“. У ставу 3. члана 19. Нацрта предвиђене су само двије групе лица – лица која мијењају пол и лица која се преоблачењем и шминком маскирају у лица супротног пола. Ако се таква права додјељују напријед наведеним групама лица онда се питамо не би ли се онда очекивало да се у блиској будућности иста додијеле педофилима и зоофилима пошто је и то њихова сексуална оријентација?

Неким чудним начином из радног текста Нацрта закона је изостављена и дискриминација у области пружања јавних услуга. У погледу Православне Цркве, ово је итекако важно у односу на Јавни сервис Радио-телевизија Црне Горе. У току је припрема Предлога закона о електронским медијима, а чланом 104. Нацрта закона о електронским медијима се у програмима јавних радио дифузних сервиса забрањује „вјерска пропаганда“. Имајући у виду да је у Нацрту закона о заштити од дискриминације изостављена забрана дискриминације у области пружања јавних услуга онда није тешко закључити о евидентном постојању интереса да се Црква и вјерске заједнице сасвим искључе из области корисника јавних услуга у овом погледу, али и да се без икаквог разлога ограничава право грађана – вјерника на објективно информисање из свих области друштвеног живота.

Добре стране предложеног Нацрта закона видимо у чињеницама да, и поред најава претходног омбудсмана („Вијести“, 10. октобар 2009.г.), ипак нису дозвољени истополни бракови те да је предвиђена заштита од дискриминације у области васпитања, образовања и стручног оспособљавања прије свега дјеце и омладине која су већ деценијама дискриминисана бројним поступцима државних власти у погледу спрјечавања права дјеце на вјерску наставу или грађанско васпитање.

Кроз ове Примједбе предлажемо сљедеће:

1. Назив закона промијенити у Закон о заштити равноправности;

2. Стране изразе замијенити нашим – дискриминација (неравноправност); мобинг (психичко злостављање и узнемиравање на радном мјесту); сегрегација (одвајање од цјелине); сексуални идентитет (полни идентитет); сексуална оријентација (полна оријентација);

3. Након члана 15. као члан 16. додати: „дискриминација (неравноправност) постоји ако се поступа противно начелу слободног испољавања вјере или увјерења, односно ако се лицу или групи лица ускраћује право на стицање, одржавање, изражавање и промјену вјере или увјерења, као и право да јавно или приватно изнесе или поступи сходно својим увјерењима. Не сматра се дискриминацијом (неравноправношћу) поступање свештеника и вјерских службеника које је у складу са вјерским учењима, увјерењима или циљевима цркава и вјерских заједница. Државни органи су дужни да поштују обавезу непристрасности према црквама и вјерским заједницама“.

4. Члан 14. Нацрта закона измијенити: „Онемогућавање коришћења објеката и површина у јавној употреби лицу или групи лица, по неком од основа из члана 3. став 1. овог закона сматра се дискриминацијом (неравноправношћу). Право на коришћење објеката и површина у јавној употреби може бити ограничено само законом и то у интересу јавне безбједности, ради заштите јавног реда, здравља и морала, ради заштите права, слобода и угледа других, а посебно дјеце, као и институција које се налазе у непосредној близини јавних објеката и површина чије коришћење затражи лице или група лица“.

5. Норму која регулише дискриминацију (неравноправност) у области рада (члан 17. Нацрта) допунити. Након става 2. додати: „под дискриминацијом (неравноправношћу) се не сматрају случајеви заснивања радног односа лица чија су увјерења и начин понашања у супротности са науком и мисијом цркве или вјерске заједнице ако то захтијевају вјерска доктрина, увјерења и циљеви како не би дошло до повреде вјерских осјећања припадника цркве или вјерске заједнице која дјелује у складу са Уставом и законима“.

6. Члан 15. радне верзије Нацрта закона о забрани дискриминације (од маја 2009.г.) вратити у текст Нацрта закона с тим што треба предвидети и забрану неравноправности у пружању јавних услуга у случају када се правним лицима, као и црквама и вјерским заједницама, пружа неједнак и недоличан третман или се дјеловањем у области јавних услуга нарушава њихов углед, идентитет и достојанство, као и углед, идентитет и достојанство грађана који им припадају.

АЕМ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ

др А м ф и л о х и ј е

Светигора Прес

[Зоран]

МИТРОПОЛИТ ТОКИЈСКИ И ЦИЈЕЛОГ ЈАПАНА ДАНИЛО ОСВЕШТАО БОГОЈАВЉЕНСКИ ХРАМ У НАГОЈИ

Објављено од стране Славко и Марија Живковић на 12/01/2010

ТОКИО, 12. јануарa – Митрополит токијски и цијелог Јапана Данило освештао је храм Богојављења Господњег у граду Нагоја у Јапану, саопштавају Вести.ру.

Средства за изградњу храма сакупљали су вјерници из разних земаља, још од 1980. године. У Јапану сада дјелује око 60 православних храмова, али то су углавном домске цркве, а таквих храмова, као што је овај у Нагоји је свега неколико.

„За нашу цркву, то је значајан дан – казао је Митрополит токијски Данило – Благодарећи отварању новог храма више људи у Јапану ће сазнати о православљу. Радујем се што је храм подигнут баш у Нагоји, јер се тај град налази у центру Јапана.“

Православна парохија у Нагоји (Западно-Јапанска – Киотоскаја – епархија) Јапанске аутономне православне цркве основана је 1880. године. Постојећа домска црква у част Благовијести Пресвете Богородице подигнута је послије Другог свјетског рата и одавно не може да прими сву православну заједницу тог двомилионског града.

http://www.patriarchia.ru/db/text/994901.html

Светигора Прес

[Зоран]

Пометња међу муслиманима у Малезији око употребе ријечи „Алах“ од стране хришћана

Пометња међу муслиманима у Малезији око употребе ријечи „Алах“ од стране хришћана, прерасла је у минирање и демолирање неколико цркава, што је појачало тензије у тренутку политичких немира.

У недељу су запаљене три цркве и једна манастирска школа, а једна црква је испрскана црном фарбом. Ово је услиједило након што су у петак и суботу четири цркве биле мете бомбашких напада. Повријеђених није било, а само једна црква у главном граду, Куала Лумпуру,  је озбиљно оштећена.

Гњев муслимана је изазвала судска одлука од 31. децембра, којом је скинута забрана употребе ријечи „Алах“ за означавање Бога у хришћанским заједницама.

Упркос томе што је употреба ове ријечи уобичајена у многим земљама, и у Светим Писмима на арапском и малајском језику Господ Исус Христос се назива „Сином Алаховим“, многи муслимани у Малезији инсистирају да ријеч припада само њима.

Око 9% већински муслиманског становништва Малезије су хришћани, највећим дијелом Кинези и Индијци.

Радио Светигора

[Зоран]

Нова година

Стари је обичај да се на Нову годину – док сат откуцава поноћ – замишљају жеље, да се машта о будућности и испуњењу најинтимнијих жеља.

И ево опет Нове године. Шта ћемо данас пожелети себи, другима, свакоме и свима? Чему се, на ову Нову годину, надамо? Надамо се ономе што изражава реч која никада неће умрети у људском језику, а та реч јесте – срећа. „Срећна Нова година!“, тако једни другима честитамо Нову годину. Свако од нас жели да у Новој години доживи неку личну срећу. Али, сама вера у то да је срећа могућа, да је могуће чезнути за срећом, да је могуће надати се срећи јесте општа вера.  Међутим, поставља се питање – када је човек стварно срећан?

Данас,  после толико векова људског искуства, после свега тога што смо сазнали о човеку, јасно је да се срећа не може поистоветити ни са чим спољашњим: ни са новцем, ни са здрављем, ни са успехом, ни са чим за шта поуздано знамо да се не подудара са оним увек тајанственим и неухвативим појмом среће.

Јасно је да је физичко задовољство нека срећа. Али,  пуна и потпуна срећа. Јасно је да је и новац нека срећа, истовремено и мучење. Јасно је да је и успех нека срећа, али успех је – у исти мах – најуже везан са страхом. И што је спољашња срећа већа, то је она изнутра крхкија, то је већи страх човеков да је не изгуби, да неће успети да је сачува, да ће је испустити из својих руку. Можда баш зато на новогодишњу поноћ говоримо о новој срећи, будући да се увек испостави да она „стара“ срећа баш и није била стварна срећа, јер јој увек нешто недостајало. И ми смо сваке новогодишње ноћи поново загледани у будућност са чежњом, жељама и надом у нашем срцима…

Боже мој, како су давно биле изговорене јеванђлске речи о човеку који се обогатио и изградио нове амбаре за своју летину и који је себи рекао да је срећан човек, јер је имао све што му је, по његовом мишљењу, било потребно за срећу. Међутим, те ноћи му је било речено: „Безумниче, ове ћу ноћи узети душу твоју од тебе, коме ће припасти то што си себи припремио?“.

И, управо, се у том подсвесном знању да нећемо ништа успети да сачувамо, да је пред нама само крај и распадање налази тај отров што непрестано трује сваку нашу малу и ограничену срећу. По свој прилици је због тога и настао обичај да се на Нову годину – док сат откуцава поноћ – бучно весели и виче, да се намерно прави ларма и бука. А то је све чињено из страха – из страха – из страха човековог да у тишини и самоћи не зачује откуцавање сата и веремна, тај неумољиви глас судбине. Први откуцај, други, трећи… и све тако, неумољиво, једнолично, страшно – до краја. И ништа се променити неће, и све ће нестати.

И то су та два истински дубока и неуништива пола људскога сазнања: страх и срећа, ужас и маштање. Та нова срећа о којој маштамо у новогодишњој ноћи јесте у ствари срећа која би нас у потпуности успокојила, која би у нама победила и уништила исконски страх. То је срећа у којој више никада не би било оног ужаса што се стално гнезди у дубинама наше свести и кога све време покушавамо да побегенемо кроз забаву, бриге буке свакодневног живота, али чија страшна глухота надвладава сваки наш покушај.

„Безумниче!“. Да, безумно је – по својој суштини – непрестано људско маштарење о срећу у свету поробљеном страхом и смрћу. И човек на врхунцима своје културе то признаје. Каквом само потресном истинитошћу и тугом звуче стихови великог животољупца А. С. Пушкина: „На свешу среће нема!“. Каквом је само узвишеном тугом прожета свака истинска уметност! А тамо доле, у низини свакодневног живота, људски мравињак хучи и бучи и мисли да ће му од буке и вештачког весеља доћи некаква срећа.

Не, срећа долази искључиво онда када се човек истинољубиво, храбро и дубински загледа у свој живот, када са тог живота скине све копрене лажи и самообмане, када погледа очи у очи страху, и – коначно – када схвати да је истинска, непролазна и бесмртна срећа увек и искључиво у сусрету са Истином, Љубављу, са оним бескрајно узвишеним и пречистим што је човек одувек називао и назива – Богам.

„У Њему беше живот, и живот беше светлост људима. И светлост светли у тами, и тама је не обузе“, говори апостол Јован за Христа. А то значи: да ту светлост не обузима ни страх ни ужас, да та светлост надвладава и тугу и очај.

О, када би људи у својој сујетној трци за краткотрајном срећом смогли снаге да се зауставе, замисле и загледају у дубине живота! О, када би хтели да чују глас Божији који им се обраћа у тим дубинама! О, када би људи знали шта је истинска срећа!

“ И радост вашу нико неће узети од вас!“, каже се у Јеванђељу. Па, зар ми, док откуцава поноћ на Нову годину, размишљамо управо о таквој срећи коју више нико неће моћи да  узме од нас? Али, како ретко достижемо такву дубину живота! Као да је се због нечега прибојавамо, те је стално одлажемо: нећу се данас, већ сутра, или прекосутра бавити оним најважнијим и вечним. Данас немам времена. Уосталом, има још времена… међутим времена је тако мало! Још мало и сат живота ће откуцати посљедњи час. Чему онда одлагати сусрет са оним вечним и најважнијим?

Јер близу је Онај Који говори: „Ево, стојим пред вратима и куцам!. И када се само не бисмо бојали да Га погледамо видели би смо у Њему истинску светлост, истинску радост и истинску лепоту, те бисмо одмах схватили шта заиста значи та тајанствена и неухватива реч – срећа.

Протојереј Александар Шмеман

Радио Светигора

[Зоран]

Наше мисли и молитве су са народом Хаитија

„Наше мисли и молитве су са народом Хаитија“, казао је архиепископ Амерички Константинопољске Патријаршије Димитрије, који је посланицом позвао вјерне своје епархије да се моле за сигурност, здравље и добробит свих људи на Хаитију, а посебно православних хришћана.

У посланици, која је упућена свим парохијама Архиепископије, архиепископ позива парохије да „у недељу 17. јануара скупе посебан прилог за потребе људи на Хаитију“.

На Хаитију се налазе двије православне парохије Мексичке Митрополије. Прва је парохија светог Јована Крститеља у главном граду Порт-о-Принц, а друга је новооснована парохија светог апостола Матеја. Због покиданих веза, још увијек није успостављен контакт са овим парохијама.

Радио Светигора

[Зоран]

Часна глава светог Јована Златоустог у Америци

По благослову Његове Светости Патријарха Московског и све Русије Кирила, свештена глава васељенског учитеља и великог светитеља Јована Златоустог, која се чува у московском храму Христа Спаса, биће 6. фебруара донијета у Знаменски синодални храм Руске Заграничне Цркве у Њу Јорку.

Светиња ће овдје бити постављена за поклоњење до 12. фебруара, када ће је делегација Московске Патријаршије вратити у Москву.

Часна глава светог Јована Златоустог донесена је у XVII вијеку у Русију из светогорског манастира Ватопеда. До 1922. године налазила се у Успенском храму у Кремљу, а од 1930. до 1988. кивот са светињом налазио се у Фонду за чување руског сребра XIX вијека.

26. маја 1988, на 1000-ту годишњицу крштења Русије, неколико кивота, међу којима је био и кивот са главом светог Златоустог, предани су Светом Синоду.

[Зоран]

РЕАГОВАЊЕ ПРОТОЈЕРЕЈА ВЕЛИБОРА ЏОМИЋА ПОВОДОМ ПИСАЊА “ВИЈЕСТИ”

Објављено од стране svetigora на 14/01/2010

Протојереј мр Велибор Џомић

СПРИЈЕЧИО САМ ВРИЈЕЂАЊЕ И ПСОВАЊЕ ЦРНЕ ГОРЕ

И ЦРНОГОРАЦА У ЦРКВЕНОЈ ПОРТИ

У „Вијестима“ од 14. јануара ове године објављен је текст под насловом „Џомић отјерао екипу ТВ Вијести“ у коме сам неправедно оптужен „за изазивање инцидента на дочеку Православне нове године тјерањем екипе ТВ Вијести док је на бини снимала младиће који су показивали три прста“.

У тексту је објављено више нетачних навода, а прећутано је оно што се заиста и догодило.

Екипа ТВ Вијести је без најаве дошла у порту Цркве Светога Ђорђа. Међутим, не само да се, као што и новинарска правила налажу, нису јавили домаћину скупа него су, из својих разлога, снимали двојицу екстремних младића који су, не са бине, како је погрешно наведено, него изван службеног и ограђеног простора на евидентно задовољство новинарке позирали урлајући и псујући Црну Гору и Црногорце. С обзиром да се на тај начин вријеђа не само достојанство Цркве и Црне Горе, порте као свештеног простора и празника, али и људско достојанство, реаговао сам тражећи да се таква скаредност у црквеној порти прекине. Након што је, очевидно неискусна, али и због непоседовања такве „екслузиве“ незадовољна новинарка почела да ме учи своме послу, захтијевао сам да напусте црквену порту.

Уз дужно и до сада безброј пута исказано поштовање према новинарској професији, као и према новинарима из „Вијести“ (о чему више њих може да посвједочи), дужан сам да саопштим да храм и црквена порта првенствено представљају мој радни простор, а новинара само након добијене дозволе за снимање.

Исти младићи су, непосредно прије ове сцене, и од новинара и сниматеља њемачке АРД телевизије захтијевали да их снимају, али то искусним професионалцима није ни пало памет него су отишли на мјесто које је било предвиђено за представнике бројних медија.

Није тачно ни да сам изјавио да РТВ Вијести представља „Милову телевизију“. Такав навод само говори о намјери да се овај догађај беспотребно и политизује и екстремизује.

Нетачно је да сам изјавио да ме је новинарка вријеђала и псовала. Из моје изјаве се јасно види да ја то нисам рекао.

Залажем се за пуну слободу и креативност свих новинара, па и новинара ТВ Вијести. Такође, против сам било каквог насиља над новинарима. Али, сам итекако против насиља и злоупотреба новинара над људима и институцијама. Новинарска слобода јесте велика, али није неограничена. Ограничена је људским достојанством и новинарским етичким кодексом. То, као и домаћински ред и поредак, мора да важи за све, па и за новинаре и сниматеље ТВ Вијести у богомољама свих конфесија.

Светигора Прес

[Зоран]

Телеграм Патријарха Кирила предсједнику Хаитија Ренеу Превалу

Патријарх Московски и све Русије Кирил упутио је телеграм предсједнику Хаитија Ренеу Превалу, поводом катастрофалног земљотреса који је однио многе животе и начинио огромну материјалну штету у овој земљи.

„У ове тужне дане, сви вјерни Руске Православне Цркве саосјећају са вама и становницима острва који су изгубили своју родбину и ближње“, каже се у телеграму.

Патријарх додаје да се „моли за брзо оздрављење повријеђених, за духовну утјеху свих који су изгубили домове, и за укрепљење оних који раде на превазилажењу последица ове природне катастрофе“.