Радио Светигора и Светигора Прес

[Зоран]

Швајцарска за забрану минарета

Швајцарци се на референдуму изјаснили за забрану изградње нових минарета у тој земљи. У Швајцарској живи око 400.000 муслимана, а у земљи постоје четири минарета.

Швајцарци су се путем референдума изјаснили за забрану изградње нових минарета, показују резултати истраживања обављених на гласачким местима.

Прилог новинарке Данијеле Цветковић

Швајцарска телевизија саопштила је сат после гласања, које је завршено у подне, да прве процене показују да се за забрану изјаснило 59 одсто гласача.

Ову „грађанску иницијативу“ покренула је популистичка партија екстремне деснице Демократска унија центра (УДЦ), у име „заустављања исламизације“ Швајцарске и одбране њеног хришћанског идентитета.

У Швајцарској живи 350.000-400.000 муслимана који чине око пет одсто укупног броја од 7,5 милиона становника.

У земљи има 200 исламских храмова и само четири минарета, од којих ниједан не штрчи међу осталим зградама, нити служи за позив мујезина на молитву.

Члан парламента и кључни човек у борби против изградње џамије Урлих Шлуер навео је да су за њега „минарети симбол шеријатског закона“.

„Минарет није верски симбол, то је политички став. То је покушај да се шеријатски закон изједначи са швајцарским законом, а они су у потпуној контрадикцији“, рекао је Шлуер.

Швајцарску исламску заједницу чине људи који су дошли са Балкана или из Турске.

Председник Циришке исламске асоцијације Танер Хатипоглу сматра да се оно што је почело као дебата о верској слободи, користи да би се изразиле предрасуде према Исламској заједници.

„Ова кампања је кампања против ислама и против муслимана. Исламска заједница овде је маргинализована и верујем да је то веома опасно“, сматра Хатипоглу.

Извор: РТС

Извор:Радио Светигора

[Зоран]

Свештеномученик Филумен – новопрослављени светитељ Јерусалимске Цркве

Његова Светост Теофил, патријарх Јерусалимски, уз присуство огромног броја поклоника, служио је у недељу 29. новембра свету Литургију у храму свете Фотине Самарјанке у Сихему. Поглавару Јерусалимске Цркве саслуживали су бројни архијереји Јерусалимске Патријаршије, као и гости из Кипра и Грчке. Присуствовали су и представници дипломатског кора Грчке и Кипра.

У току службе патријарх Теофил је прочитао одлуку Светог Синода Јерусалимске Патријаршије о прослављењу светог новомученика Филумена.

Архимандрит Филумен био је настојатељ манастира Јаковљевог кладенца, гдје је и мученички скончао 16/ 29. новембра 1979. године.

Мало прије убиства оца Филумена, група Јевреја је дошла у манастир захтијевајући да уклони иконе и крстове, наводећи да им хришћански символи сметају да се моле на том, и за њих, светом мјесту. Настојатељ је то одбио да уради, подсјетивши да је Јаковљев кладенац вјековима био православна светиња, као што је то и данас. Одговорили су му пријетњом да ако не оде одатле, нека се спреми за најгоре. Узвикујући хуле, псовке и пријетње упућене хришћанима, отишли су.

На празник светог апостола Матеја, убице су упале у манастир. Оцу Филумену су сјекиром нанијели двије крстообразне ране на лицу, ископали му очи и одсјекли три прста десне руке. Међутим, убиство кротког свештенослужитеља није им било довољно, оскрнавили су цркву, посјекли распеће, побацали и оскрнавили свете сасуде и учинили друга богохулна дјела.

30. новембра 1983, тадашњи поглавар Јерусалимске Цркве, патријарх Диодор, у пратњи епископа, архимандрита, свештенства и монаха открио је мошти архимандрита Филумена. Његов ковчег је извађен из гроба на гробљу Братства гроба Господњег на гори Сион. Остаци оца Фулумена били су нетрулежни. Омивени су, прекривени новим покровом и положени у храм Свете Тројице при грчкој богословији на Сиону, гдје су боравили неколико мјесеци, а затим су поново сахрањени на Новом сионском гробљу. 8. јануара 1985. године, мошти светог Филумена поново су извађене из гроба и положене у гробницу храма Свете Тројице на Сиону.

29. августа 2008, уочи освећења дограђеног храма свете Фотине Самарјанке у грчком манастиру над Јаковљевим кладенцем у Самарији, мошти су свечано пренијете у Сихем.

Свети новомученик Филумен (у свијету Софоклис Хасапис) рођен је у престоници Кипра, Никозији, 15. октобра 1913. године. 1927. је, са својим братом Александром, ступио у манастир Ставровуни. 1934. браћа су отишла у Јерусалим гдје су похађали гимназију Јерусалимске Православне Цркве. Ту су се након три године замонашили, добивши имена Филумен и Елпидије. Исте године монах Филумен је рукоположен у ђаконски чин. Јеромонах Елпидије је касније прешао у Александријску Патријаршију. Након завршетка богословије 1939. године, отац Филумен је имао различита послушања у Патријаршији, а неколико година се подвизавао и у Лаври светог Саве. 1944. године је рукоположен у свештенички чин. До 8. маја 1979. године, када је свештеномученик Филумен назаначен за игумана манастира Јаковљевог кладенца у Самарији, он је био настојатељ разних грчких храмова и манастира Свете Земље – у Јерусалиму, Јафи, Рамали.

Радио Светигора

[Зоран]

О смрти мог мужа – порука матушке Јулије, супруге оца Данила Сисојева

Матушка Јулија

Драги моји, хвала вам на подршци и молитвама. Ово је бол који се не може изразити ријечима. То је бол оних који су стајали под Крстом Спаситеља. Али, то је и радост коју говор не може пренијети… то је радост оних који су дошли пред празну гробницу.

Смрти, гдје ти је жалац?

Отац Данило је неколико година унапријед предсказао своју смрт. Увијек је желио да буде достојан мучеништва, и Господ га је удостојио тог вијенца. Они који су га убили хтјели су да пљуну Цркви у лице, као што су некада пљунули у Христово лице, али нису успјели, јер је пљунути у лице Цркве немогуће. Отац Данило се успео на своју Голготу у истој цркви коју је подигао, цркви којој је посветио сво своје вријеме и сву своју снагу. Убили су га као древне пророке – између олтара и жртвеника, и удостојио се мученичког звања.

Умро је за Христа, Коме је служио свом снагом.

Често ми је говорио да се боји да неће имати довољно времена да уради све. Журио је. Понекад, као људско биће, знао је да погријеши, али никада није гријешио у оном главном, цијели живот посветио је ЊЕМУ.

Нисам разумијела зашто жури. Последње три године радио је константно, без одмора. Жалила сам се, жељела сам, макар понекад, једноставну срећу, да мој муж и отац моје дјеце буде са нама. Али за њега је био припремљен други пут.

Патријарх Кирил и матушка Јулија на опелу оцу Данилу

Говорио је да ће бити убијен. Питала сам га ко би тада бринуо о нама. О мени и троје дјеце. Рекао је да ће нас оставио у сигурним рукама. „Оставићу вас Мајци Божијој. Она ће бринути о вама“.

Временом, заборавила сам ове ријечи. Рекао је у којим одеждама жели да буде сахрањен. Ја сам се нашалила да не би требало да причамо о томе, јер не знамо ко ће сахранити кога. Рекао је да ћу ја сахранити њега. Једном када смо разговарали о сахранама, рекла сам да никада нисам била на сахрани свештеника. Он је одговорио: „Не брини, бићеш на мојој“.

Сада се сјећам многих ријечи и оне добијају смисао. Моје су недоумице разријешене, неразумијевање распршено.

Нисмо се опростили у овом животу, нисмо тражили опроштај једно од другог, нисмо се загрлили. Био је то обичан дан: ујутро је отишао на Литургију и више га нисмо видјели. Зашто тог дана нисам отишла у цркву код њега? Хтјела сам, али сам ипак одлучила да спремим вечеру и успавам дјецу. Због дјеце нисам отишла – Рука није дозволила да одем. Осјећала сам као да се тамни облаци скупљају над нама. Последњих дана трудила сам се да што више времена проведем са њим. Последње седмице размишљала сам само о смрти и животу после смрти. Нисам могла ни једно ни друго да смјестим у главу. Тог дана у глави су ми се појавиле ријечи „Смрт дише за вратом“. Тако ми је било тешко последњу седмицу, као да се огроман терет навалио на мене.

Нисам сломљена. Он ме подржава, осјећам као да стоји поред мене. У то вријеме казали смо једно другом толико њежних ријечи, колико нисмо изговорили цијелог живота. Тек сада схватам колико смо се вољели.

Четрдесетодневни помен оцу Данилу пада у навечерје његовог имендана и славе будућег храма – светог пророка Данила. По пророштву једног Старца, храм ће бити изграђен, али отац Данило неће служити у њему. Други дио се испунио.

Матушка Јулија Сисојева

Радио Светигора

[Милан Меденица :)]

свака им част и радост

[Зоран]

ВЛАДИКА ЈОАНИКИЈЕ СЛУЖИО У ПАВИНОМ ПОЉУ

БЕРАНЕ, 1. децембра – У недјељу 29. новембра 2009. године, на празник Светог Апостола Матеја Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије присуствовао је Светој Литургији у храму Успења Пресвете Богородице у Павином Пољу код Бијелог Поља.

Послије свете службе владика је извршио помен блаженопочившем Патријарху Павлу.

За новог пароха павинопољско-томашевског поставио је јереја Зорана Бубању.

Светигора Прес

[Зоран]

Представник Московске Патријаршије у Савјету Европе о резултату недавног референдума у Швајцарској

Игуман Филарет (Булеков), представник Московске Патријаршије у Савјету Европе, не дијели ставове оних који сматрају да резултат недавног референдума у Швајцарској, на коме је већина гласача подржала иницијативу за забрану изградње нових минарета у овој земљи, представља кршење слободе вјероисповијести.

„Оптужити Швајцарску да на неки начин дискриминише исламску мањину било би у најмању руку једнострано. У Швајцарској нема ограничења на изградњу молитвених домова, било за хришћане, муслимане или припаднике других вјероисповијести“, рекао је отац Филарет, коментаришући референдум у Швајцарској.

Швајцарски градови имају „прилично велике џамије са апсолутно видљивим минаретима, зато се о ограничењу права вјероисповиједања у овој земљи мора говорити са пуно резерве“, казао је он.

Како игуман Филарет примјећује „питање минарета није питање слободе вјероисповиједања, већ питање политичког присуства људи одређене вјере и националности у једној земљи. Имајући у виду рапидну исламизацију, видљиви знаци муслиманског присуства имаће и политички призвук“.

Питање минарета, по мишљењу оца Филарета, „може бити предмет јавне расправе, као што је и референдум“. Гласајући за забрану изградње нових минарета у Швајцарској, већина швајцарских грађана је заправо гласала против измјена традиционалног културног окружења од стране емиграната, казао је он.

„Док многе муслиманске земље данас исказују категорично незадовољство резултатом референдума, желио бих да истакнем да земље са преовлађујућом муслиманском већином имају строга ограничења на изградњу хришћанских храмова, као знака хришћанског присуства“, истакао је Игуман.

Радио Светигора

[Зоран]

РИЛСКИ МАНАСТИР ЋЕ ИМАТИ СОПСТВЕНУ ХИДРОЦЕНТРАЛУ

МОСКВА, 2. децембар – Братија Рилског манастира – најпоштованије обитељи у Бугарској, припрема се да произведе еколошки чисту електричну енергију, уз помоћ сопствене мини хидроелектране снаге 1,25 мегавати.

Бугарски министар за економију, енергетику и туризам Трајчо Трајков у Лондону је потписао уговор о помоћи од 2, 9 милиона евра, које ће за тај пројекат дотирати Европска Унија, саопштава РЕГИОНС.РУ.Пројекат има двојаки циљ: да обезбиједи еколошко електро снадбијевање манастира и да продајом остатка енергије омогући рестаурацију манастирских здања и других објеката, који се налазе на планини Рили.

Светигора Прес

[Зоран]

Биометријски пасоши: чињенице и контроверзе

Већ неколико година проблематика биометријских система идентификације заокупља пажњу стручне јавности, али и ширих слојева друштва у целом свету. На подручју наше помесне Цркве ово питање често покрећу православни верници у разговорима са својим парохијским свештеницима и духовницима. Слично је било и у погледу биометријских личних карти, о којима је доста писано у претходних неколико година и ту тему нема потребе ништа додатно апсолвирати, осим евентуално подсетити да грађани имају право да бирају да ли ће на новим пластифицираним исправама имати чип или не (регулисано Уредбом Владе под редним бројем 110-320/2007). У случају да службеници МУП-а погрешно информишу грађане о правима у вези са личним картама (рецимо, уколико наводе да грађани немају право избора у погледу чипа, ако аутоматски уписују тај избор за грађане, ако тврде да ће право избора постојати само још неко време или ако на било који начин доводе људе у заблуду) грађани треба да захтевају дисциплински поступак против њих да би одбранили права својих ближњих који се доводе у заблуду.

Оно што је сада у средишту пажње и што ствара велики број недоумица јесу биометријски пасоши, због чега се велики број верника и свештеника обраћа Центру за проучавање и употребу савремених технологија Архиепископије београдско-карловачке за стручни савет. Иако је та проблематика комплементарна претходној, она ипак није иста и стога је на почетку потребно навести одређене чињенице да би се избегле произвољности које су, нажалост, често присутне у нашој јавности.

Чињенице

  1. Пасош је међународна путничка исправа чији технички стандард доносе Уједињене Нације, док је лична карта национални идентификациони документ чији стандард прописује законодавство сваке државе понаособ. Пасош се добија на добровољној основи, док је лична карта (у случају држава које је познају као идентификациони документ) најчешће обавезна (мада постоји један број земаља у којима се и она издаје на добровољној основи).

  2. Електронски пасоши читљиви на даљину (односно пасоши који у себи имају микрочип – примопредајник) су настали под притиском администрације Сједињених Америчких Држава на ICAO (International Civil Aviation Organization – Међународна организација за цивилно ваздухопловство), тело УН које је задужено за доношење стандарда за путничка документа. Непосредан повод за тај притисак били су терористички напади од 11. септембра 2001. године. После тих притисака, ICAO је донео стандард 9303 којим се уводе и регулишу електронски пасоши.

  3. Стандард ICAO 9303 детаљно регулише машински читљиве путничке докуметне који се очитавају даљинским путем. Овај стандард не захтева обавезно узимање класичне биометрије (осим слике лица) нити формирање било какве позадинске базе биометријских података. Узимање отисака прстију за електронски пасош се актуелизира тек у тренутку када Европска Унија сасвим неочекивано доноси своју регулативу, проширујући захтев ICAO 9303 и захтевајући од земаља чланица да у одређеном року у своје електронске пасоше инкорпорирају и биометријске податке (отиске прста). Такав пасош се назива биометријски (што је скраћено од електронски пасош са биометријским подацима).

  4. Динамика увођења електронских пасоша је различита у земљама света: неке су их увеле, а неке тек раде на увођењу. Опсег података који се узима од грађана такође варира. У неким развијеним земљама биометрија се уопште не узима од грађана те су пасоши рађени строго према ICAO 9303 стандарду. Тако САД, као земља која је иницирала доношење овог стандарда, од својих грађана не узима отиске прстију за нови пасош, док су стари обрасци пасоша потпуно важећи до њиховог  датума истицања. Постоје и sui generis случајави, попут Швајцарске, у којој је пре увођења биометријских пасоша спроведен референдум на коме је разлика између оних који су били противници увођења биометријског пасоша и оних који су били за увођење била само један проценат у корист потоњих.

  5. Неразвијене земље се подстичу на увођење биометријских пасоша тиме што им се даје могућност да са „црне“ листе пређу на „белу“ односно као услов за прелажење на безвизни режим. То је случај и са Републиком Србијом у односу на Европску Унију. За неке земље из региона, међутим, безвизни режим уласка у Европску Унију је уведен годинама раније, без било каквих електронских пасоша и условљавања (то је случај са Републиком Хрватском). То говори да је питање безвизног режима политичког, а не технолошког карактера.

Контроверзе

Контроверзе у погледу биометријских пасоша су почеле већ од њиховог првог представљања јавности. Основна питања која су постављана јесу у вези са безбедношћу података у њима (с обзиром на могућност читања на даљину и смештање биометријских података), затим отварање проблематике приватности података, појачаног надзора грађана и угрожавања дигнитета личности које су под неселективном сумњом државе.

Прва значајна реакција је уследила од престижног FIDIS конзорцијума, а потом и најпознатнијих стручњака за криптографију попут Бруса Шнајера. Контроверзе су посебно добиле на интензитету после „разбијања“ електронских пасоша (који, истине ради, у том периоду нису имали јаку криптографску заштиту.

У погледу права на одбрану људског дигнитета и приватности против биометријских система идентификације су реаговали истакнути представници академске заједнице, попут професора Ђорђа Агамбена (једног од најпроминентнијих представника савремене политиколошке мисли) и професора Роџера Кларка (једног од најутицајнијих људи у свету информационих технологија). Ова два интелектуалца су, између осталог, са презиром одбили позиве да одрже предавања у САД јер су им захтевани биометријски подаци за улаз у ту државу.

До данас су мишљења о биометријским пасошима дубоко подељена: политичари и корпоративни капитал их промовишу као решење за унапређење безбедности, док их борци за слободу и приватност личности критикују као један од технократских инструмената конроле у друштву под надзором (surveillance society). Борба на овом пољу још увек траје и њен исход је неизвестан, мада је притисак првих структура страховит.

Дилеме

Православни верници се, међутим, не интересују толико за питања безбедности и приватности, већ највише питају колико је прихватање биометријских пасоша нешто што је неспојиво са хришћанском савешћу, углавном наводећи упозорења једног броја духовника о томе да је у питању претеча духовно неприхватљивих концепата.

На ово питање је изузетно тешко дати прецизан одговор и појединачна мишљења се доста разликују. Што се саборних ставова тиче, Синоди Руске и Румунске Православне Цркве су одскора дали своја саопштења (Православље је пренело оба става) која се суштински своде на то да не треба осуђивати ни оне који желе ни оне који не желе да узму нове електронске (биометријске) пасоше и да би било добро да држава нађе начина да води рачуна о потоњима. Важно је у контексту ове проблематике напоменути и то да је пре неколико година Синод Руске Цркве означио као потпуно недопустиве пројекте наметнуте уградње чипова у људе (тзв. биочип решења), али то је нешто сасвим различито од биометријског пасоша (мада он лако може бити само један од степеника до биочип решења – погледати текст „Надгледано краљевство“ у последњем броју Svetа kompjutera (11/2009)).

Дакле, помесне Цркве констатују да проблем постоји међу верним народом, али да ову проблематику треба здраворазумски и критички проучавати (пре свега у контексту будућих промена) и да нипошто не треба подизати панику нити сејати раздор међу верницима који имају различите ставове, што би ишло на руку само противницима Цркве. У контексту таквог става истиче се да не сме доћи до поделе међу верним народом у погледу тога да ли неко жели или не жели да узме биометријски пасош и да је то остављено на личној одлуци и да одлука (ма каква да је) свакако не значи одвајање од благодати Христове. Тиме је велики део дилема за православне хришћане решен, бар за сада – остаје проблем праћења будућих токова који су пред нама, поготово уколико буду тежили ка недопустивим технолошким концептима (попут биочип имплантата).

Лични став

И на крају, ево и личног става аутора текста, који је само једно од многих мишљења кога никога не обавезује.

На првом месту пажњу треба обратити на чињеницу да је пасош документ на добровољној основи, за разлику од личне карте, која је обавезна (бар у Србији). То практично значи да пасош нема концептуални потенцијал обједињавања свих докумената који има лична карта (под условом да се очува суверенитет националних држава у свету) и он тешко може прерасти у, рецимо, универзално и ултимативно средство плаћања или неки сличан технолошки супстрат тоталног надзора. Додуше, има стручњака који тврде управо супротно, да ће пасош фактички у једном тренутку постати лична карта, поготово у оквиру регионалних савеза попут ЕУ, што није искључено и остаје као валидан аргумент за даљу расправу. Ипак, у погледу биометријских пасоша се реално мало што може учинити осим покушаја пролонгирања важења старих пасоша (тренутна скупштинска иницијатива је да стари пасоши важе до 2010. године). Било би добро да држава омогући коришћење старих образаца у ширем временском опсегу него до сада јер  је готово извесно да ће се десити један број безбедносних пропуста с обзиром на проблематичност саме технологије која се користи у њиховој изради.У сваком случају је паметно сачекати искуства других земаља, поготово економски развијених.

Друго, важно је схватити да суштински проблем није ни електронска лична карта у садашњем облику – више пута је истицано да хришћанима не сметају чипови ни пластифициране карте (сличне микрочипове носимо у мобилним телефонима и halo картицама), већ сам концепт тоталног надзора личности који би се у будућности лако могао спровести интеграцијом садашњих докумената у један јединствени и обавезујући којим би се обављале све трансакције у друштву. У том случају би човек био под аутоматским и паноптичким надзором са једне стране, а зависио би од електронског начина плаћања са друге и тако фактички изгубио своју аутономију и независност у односу на државу (што је сан сваког ауторитарног и тоталитарног режима). Дакле, није проблем у садашњем облику личне карте са чипом, већ у њеном будућем развоју узимајући у обзир њену концептуалну потентност и доминантне технолошке и друштвене токове.

Треће, чини се да је далеко значајније уложити труд да се задржи већ добијена алтернатива у погледу личне карте (могућност избора новог обрасца са чипом или без њега) него улагати труд у оспоравање биомеријских пасоша. Та алтернатива се може задржати само уколико критична маса грађана узме нови образац личне карте без чипа. Према званичним статистикама, око 25% становника Србије узима нови образац без чипа, што је одличан однос, поготово ако се у обзир узме изражена медијска кампања у корист чиповања, незаконито понашање једног броја шалтерских службеника (који буквално „салећу“ људе да узимају чиповане обрасце) и дискриминисан положај оних који узимају нови образац без чипа (јер морају да мењају личну карту сваки пут када мењају стално место боравка). Ако се овај бројчани однос задржи (сваки четврти образац без чипа, што би у крајњој инстанци било преко милион грађана) то ће показати да у српском народу још увек постоји јака воља, критички дух и постојаност личности, толико важни у времену глобализације.

Четврто, и најважније: овој проблематици је потребно приступати трезвено и „хладне главе“, како доликује православним хришћанима и избегавати крајности које воде у заблуде и поделе. Прва крајност је ултралибералан став, оличен у хришћанима који очигледно сматрају да Црква треба да некритички прихвата све тековине савременог друштва и који се чуде зашто се овој проблематици уопште придаје важност. Суштински гледано, то је став a priori капитулације пред светом зарад комодитета и потрошачког начина живота, без имало осећаја хришћанске одговорности. Друга крајност је псеудоревнитељског карактера, када се у име православности одбацује свако технолошко решење, у свему проналази некаква завера и уноси немир и раздор међу вернике са различитим апокалиптичним најавама. Суштински гледано, то је став људи који немају јаку веру у промислитељску делатност Бога и ослањају се пре свега на себе и своје снаге. Узани пут који води између ове две крајности јесте критичко промишљање света који нас окружује, трезвеност у расуђивању и храброст у деловању, промишљање решења у саборном духу и строго држање јединства Тела Христовог.

С тим у вези, у овом тренутку би било веома пожељано организовати једну свеправославну стручну конференцију, детаљно размотрити горенаведена питања и изаћи са једним заједничким ставом који би имао посебну јачину. На основу тога би могао уследити и уједначен став помесних Цркава да би се разрешиле недоумице и избегле крајности и поделе међу верним народом. Надамо се да ће то такве иницијативе доћи ускоро, можда баш у оквиру наше помесне Цркве, која је већ дала свој допринос организовањем више стручних симпосиона и израдом стручних студија из ове области.

*Текст првобитно објављен у Православљу бр 1024/2009

Извор: www.covekitehnologija.com  – ђакон Оливер Суботић

Радио Светигора

[Милан Меденица :)]

свака му част за текст.

[Зоран]

Светост брака

У издању манастира Подмаине објављена је књига архимандрита Рафаила (Карелина) под насловом „Светост брака – Како породици вратити изгубљену радост“. Тема књиге је крајње посуновраћење и развраћење савременог човјечанства, чији је врхунац  масовност и друштвена прихваћеност онога што отац Рафаил назива „не­чо­вјеч­ним и си­сте­мат­ским по­кољем, ге­но­цидом без пре­се­да­на, ко­ји се не мо­же  упо­ре­ди­ти ни са чим у све­у­куп­ној исто­ри­ји  чо­вје­чан­ства“, а што је данас, по његовим ријечима, замаскирано „нео­д­ре­ђе­ним и без­оч­ним еуфе­ми­змом абор­тус“. Издвајамо једно поглавље из ове књиге.

ПОДВИГ ЦАРА КОНСТАНТИНА

По­сто­ји древ­но пре­да­ње о све­том рав­но­а­по­стол­ном ца­ру Кон­стан­ти­ну Ве­ли­ком. У мла­до­сти је био не­зна­бо­жац, али је по угле­ду на свог оца Хло­ра, ко­ји је упра­вљао Бри­та­ни­јом, тај­но шти­тио хри­шћа­не. Кон­стан­тин се од­ли­ко­вао хра­бро­шћу, пра­вич­но­шћу, ми­ло­ср­ђем и ње­го­ви по­да­ни­ци и вој­ни­ци су га ве­о­ма во­ле­ли. Из­не­на­да га је за­де­си­ла не­сре­ћа, јед­на од нај­стра­шни­јих ко­ја је мо­гла да за­де­си чо­ве­ка. Кон­стан­тин се за­ра­зио гу­бом и ње­го­во те­ло су по­че­ле да пре­кри­ва­ју гној­не ра­не и кра­сте, као код еде­ског ца­ра Ав­га­ра ко­је­га је из­ле­чио апо­стол Та­деј. Гу­ба­вац је био осу­ђен на по­ла­га­но уми­ра­ње. Те­ло му је у по­чет­ку би­ло пре­кри­ве­но бе­лим пе­га­ма ко­је  ка­сни­је од­у­ми­ру и на тим ме­сти­ма чо­век не осе­ћа бол чак и ако их спа­љу­је. На пе­га­вим ме­сти­ма се по­ја­вљу­ју гној­не ра­не. Код бо­ле­сни­ка по­чи­њу да от­па­да­ју ко­ма­ди те­ла, слич­но змиј­ским ко­шу­љи­ца­ма, из ра­на по­чи­ње да цу­ри су­кр­ви­ца ко­ја стра­шно за­у­да­ра, ли­це на­ти­че и де­фор­ми­ше се, нос упа­да у ли­це, ви­ли­ца по­чи­ње да тру­ли и чо­век све ви­ше ли­чи на ма­ску смр­ти. Ко­сти на ли­цу по­ста­ју ого­ље­не, из очи­ју стал­но те­ку су­зе по­ме­ша­не са гно­јем, ру­ке на­ти­чу и на пр­сти­ма пу­ца је­дан по је­дан зглоб. Чо­век би­ва сли­чан жи­вом мр­тва­цу ко­ји је устао из гро­ба, а  цр­ви су му по­је­ли већ по­ла те­ла. Из гној­них ра­на гу­бав­ца,  ши­ри се не­под­но­шљив смрад. Чак се и нај­бли­жа род­би­на пла­ши­ла гу­бав­че­ве бли­зи­не. Гу­бав­це су про­те­ри­ва­ли из ку­ћа. Жи­ве­ли су у шу­ма­ма и не­на­се­ље­ним пре­де­ли­ма, хра­не­ћи се од ми­ло­сти­ње ко­ју су љу­ди до­но­си­ли, оста­вља­ли на од­ре­ђе­ним пунк­то­ви­ма, бр­зо се удаљ­ва­ју­ћи као од сва­ког про­кле­тог ме­ста. Док је раз­го­ва­рао са по­да­ни­ци­ма, цар Ав­гар је сво­је ли­це умо­та­вао у цр­ни вео. Мо­жда су га због то­га и зва­ли Ав­гар Цр­ни. Из­ле­чио се ве­ром у Ису­са Хри­ста пре­ко до­ди­ра Не­ру­ко­тво­ре­ног обра­за Спа­си­те­ља. Ка­сни­је му је и по­след­ње гној­не ра­не на ли­цу из­ле­чио апо­стол Та­деј кад га је кр­стио.

Али Кон­стан­тин је био не­зна­бо­жац и, иако је као пра­ве­дан вла­дар шти­тио хри­шћа­не, ипак ни­је мно­го знао о Хри­сту. Обра­ћао се за по­моћ не­зна­бо­жач­ким ис­це­ли­те­љи­ма, али бо­лест је би­ла не­из­ле­чи­ва и ме­ди­ци­на ни­је би­ла у ста­њу да ту би­ло шта ура­ди. Та­да су му ле­ка­ри ре­кли да по­сто­ји са­мо још јед­но, по­след­ње сред­ство, а то је ку­па­ње у де­чи­јој кр­ви. Кон­стан­тин ду­го ни­је при­ста­јао на то, а бо­лест је све ви­ше на­пре­до­ва­ла. Јед­ног да­на су у дво­рац до­не­ли де­цу, ма­ли­ша­не ко­је су си­лом од­у­зе­ли од ро­ди­те­ља, да би њи­хо­вом кр­вљу ле­чи­ли гу­бу бу­ду­ћег ца­ра. Кон­стан­тин је чуо њи­хов плач и ушао у со­бу у ко­јој су се на­ла­зи­ла сва ску­пље­на де­ца. Ле­ка­ри су га уве­ра­ва­ли да не по­сто­ји дру­го сред­ство и да ће у су­прот­ном умре­ти у стра­шним му­ка­ма, с тим што ће до смр­ти го­ди­на­ма но­си­ти сво­је те­ло као те­ло мр­тва­ца ко­је тру­ли и рас­па­да се. Кон­стан­тин је ста­јао у не­до­у­ми­ци. Чуо је де­чи­ји плач и у де­чи­јим очи­ма ви­део страх, баш као да су слу­ти­ли због че­га су их оте­ли од мај­ки и до­не­ли у цар­ски дво­рац ко­ји је тре­ба­ло да по­ста­не њи­хо­ва гроб­ни­ца. Од­јед­ном је осе­ћај са­ми­ло­сти по­пут зра­ка не­бе­ске све­тло­сти оба­сјао ср­це не­зна­бо­шца. Та­да је ре­као: „Ра­ђе ћу бо­ло­ва­ти и умре­ти, не­го ли да се из­ле­чим про­ли­ва­њем кр­ви те де­це!“ На­ре­дио је да де­цу од­не­су на­зад и да ро­ди­те­љи­ма да­ју по­кло­не из цар­ске ри­зни­це. Го­спод је учи­нио чу­до – гној­не ра­не гу­бе по­че­ле су да за­ра­ста­ју, да би ка­сни­је пот­пу­но не­ста­ле. Не­из­ле­чи­ва бо­лест се по­ву­кла пред си­лом Бо­жи­јом. Због ми­ло­сти пре­ма де­ци, ра­ди ко­је је не­зна­бо­жац био спре­ман да при­хва­ти уми­ра­ње у му­ка­ма, Го­спод му је по­да­рио нај­у­зви­ше­ни­ју ми­лост – Сво­ју бла­го­дат.

Та­да се до­го­ди­ло пр­во, још увек тај­но, Кон­стан­ти­но­во обра­ће­ње у хри­шћан­ство. Да Кон­стан­тин ни­је био ми­ло­стив пре­ма тој де­чи­ци, мо­жда ни­кад не би спо­знао Хри­ста и исто­ри­ја Цр­кве и све­та би би­ла дру­га­чи­ја. Да је при­хва­тио са­вет не­зна­бо­жа­ца, ње­го­ва ду­ша би би­ла пре­кри­ве­на ве­чи­тим гној­ним ра­на­ма па би на веч­ни суд иза­шао у об­лич­ју гу­бав­ца. Не­ка о ово­ме раз­ми­сле они ко­ји су за­рад свог илу­зор­ног и при­вре­ме­ног жи­вот­ног спо­кој­ства спрем­ни да про­ли­ју крв сво­је де­це и да за­у­век оста­ну гу­ба­ви.

Радио Светигора

[Зоран]

Чудо светог Саве Новог

Катарина Влаху са острва Родос боловала је од тумора на мозгу. Када јој је љекар саопштио да више ништа не може урадити, положила је сву наду на Господа. Отишла је на острво Калимнос, надајући се на помоћ Божију и његовог светитеља, светог Саве Новог Калимноског. Помоливши се пред иконом Светитеља и поклонивши се његовим светим моштима, вратила се на Родос. Након недељу дана Катарина је отишла на контролу. Када јој је урађен рентген мозга, догодила су се два задивљујућа чуда: прво је било то што је тумор у потпуности ишчезао, а друго чудо био је лик светог Саве са иконе пред којом се молила, који се појавио на рентгенском снимку управо на мјесту на коме се некада налазио тумор.

Свети Сава Нови је небески покровитељ грчког острва Калимнос, гдје је провео последњих двадесет година свог земног живота, као свештеник и исповједник у женском манастиру Свих Светих. Био је велики подвижник, духовник, иконописац и чудотворац.

Свети Сава је рођен 1862. године у источној Тракији и на крштењу је добио име Василије. Од малих ногу је осјетио призив ка монашком животу и убрзо је ступио у Скит свете Ане на Светој Гори. Поред уобичајених монашких послушања, учио је иконопис и византијско појање.

После неколико година отпутовао је у Јерусалим ради поклоњења светим мјестима, и тамо остао у манастиру светог Георгија Хозевита. Након периода искушеништва, замонашен је са именом Сава.

1902. отац Сава је рукоположен у ђаконски, а наредне године у свештенички чин. Скоро десет година је провео у пустињи, водећи строг испоснички живот, молећи се и сликајући иконе.

Због здравствених разлога и политичке ситуације у Палестини, свети Сава се вратио у Грчку. Три године је путовао земљом, тражећи тихо мјесто на коме ће се подвизавати, али није нашао ништа што би му одговарало. Његове молитве су услишене када га је други светитељ, свети Нектарије Егински, замолио да дође у женски манастир Свете Тројице на Егини и тамо буде свештенослужитељ. Свети Сава је у манастиру остао шест година, од 1919. до 1925, и ту је имао прилику да монахиње учи иконопису и византијском појању. Овај период који је провео са светим Нектаријем, током кога се код њега исповиједао и добијао духовне савјете,  био је најзначајнији у животу светог Саве. Он је након упокојења светог Нектарија насликао и његову прву икону. Замолио је једног дана игуманију да га нико не узнемирава четрдесет дана, и затворио се у своју келију. Након четрдесет дана изашао је са иконом светог Нектарија. Предао је икону игуманију, рекавши јој да је стави у цркву.

С обзиром да свети Нектарије још увијек није био канонизован, игуманија је била збуњена и бојала се да ће манастир због тога имати проблема. Иако увијек кротак и смирен, Светитељ је овај пут био изричит, обратио јој се заповједничким тоном: „Мораш бити послушна. Узми икону, стави је на налоњ и не испитуј Божију вољу“. Отац Сава је добро познавао светост и чистоту светог Нектарија.

Свети Сава са иконом светог Нектарија

Након што се свети Нектарије прославио као чудотворац, поклоници су почели да долазе у манастир у великом броју, и отац Сава је 1925. одлучио да још једном потражи тихо мјесто. Последње године провео је као свештеник и духовник у женском манастиру Свих Светих на острву Калимнос, гдје је просијао као примјер врлине свима који су имали благослов да се са њим сусретну. Многи су у његовом присуству осјетили благоухање, а неки су га видјели како за вријеме молитве лебди над земљом.

Пред крај живота, свети Сава се налазио у стању интензивне усредсређености и созерцања. Три дана није никога примао и дао је свој последњу поку – љубав и послушање у Христу. Када је изгледало да ће испустити свој последњи дах, изненада је добио снагу, три пута пљеснуо рукама изрекавши последње ријечи: „Господе! Господе! Господе!“. Упокојио се у навечерје празника Благовијести 1948. године. Једна монахиња је видјела његову душу како се на златном облаку успиње ка небу. После десет година када је, по обичају у Грчкој Цркви, његов гроб отворен, разлио се небески миомир, који је посвједочио његову светост. Од тада догодила су се бројна чуда и исцјељења небеским заступништвом светог Саве Новог Калимноског.

Радио Светигора

[Зоран]

Разговор са оцем Рафаилом

Поводом последњег издања манастира Подмаине, књиге архимандрита Рафаила (Карелина) „Светост брака“, аутор и водитељ емисије „На путу за Емаус“, Александар Орландић, разговарао је са јеромонахом Рафаилом (Бољевићем), настојатељем манастира Подмаине. Отац Рафаило је говорио о самој књизи и њеном аутору, као и о претходном издању овог манастира, књизи „О монаштву“, али је доста пажње посветио и централним темама ова два наслова, монашком и брачном путу у оквиру Православне Цркве. Зашто се неко одлучује за манастирски живот, колико су млади данас свјесни одговорности избора животног пута, љубав према Богу и ближњем, само су нека од питања на која је отац Рафаило бацио свјетло у овом разговору.

Радио Светигора

[Зоран]

Константинопољ блокирао тунел у Истанбулу

Археолози даноноћно раде на новооткривеном налазишту за које се верује да је некада била византијска лука. Дрвена пристаништа, где су трговци некада привезивали бродове, већ су препознатљива. Свуда около налазе се бројни остаци глинених посуда које су се некада користиле за преношење товара. Најимпресивније откриће несумњиво су бродови, њих 34.

Зејнеп Кизилтан, кустос Археолошког музеја у Истанбулу је на челу пројекта и за њу то свакако представља животно откриће: „Лука је изграђена у 4. веку и коришћена је све до 11. века. Одувек смо знали да је лука постојала, али нисмо знали где је. Ово откриће је премашило наша очекивања. Лука је веома добро очувана и даје нам потпуно нову слику о томе како су људи тада живели“.

Градња не престаје

И док археолози копају, само пар метара даље копају и радници. Откриће луке кочи један од највећих инжењерских пројеката те врсте у свету – изградњу железничког тунела на Босфору, или Мармарај пројекат. Пројекат касни скоро 3 године због открића луке.

Према речима главног инжењера Хасана Гокдереа, тај тунел дословно ће спојити Азију и Европу, али и решити дугогодишњи проблем саобраћајних гужви у Истанбулу: „Ово повезује континент Азије и Европе! Када пројекат буде готов, ја више нећу користити ауто. Саобраћајне гужве у Истанбулу су катастрофалне“.

Тунел свакако обара светске рекорде. Биће то најдубљи тунел те врсте на свету, који пролази кроз воду у којој постоје две различите водене струје, које се крећу у супротним смеровима!

Прошлост пре будућности

Међутим, притисак због кашњења изградње тунела се и те како осећа. Кизилтанова каже да је понекад тешко радити када вам инжењери и радници дословно „дишу за вратом“: „Масивне грађевинске машине буквално чекају тренутак да ми завршимо са ископавањима и одмах почињу са радом. Понекад дође и до конфликта, али за сада, наша реч је последња, мада нисам сигурна колико ће то трајати“.

За сада приоритет има прошлост града, а не његова будућност. И археолози и инжењери улажу доста напора како би постигли компромис, а заједничка награда је – невероватно археолошко откриће.

Извор: DW

аутори: Доријан Џонс / Наталија Милетић

Радио Светигора

[Зоран]

Имендан Митрополита Амфилохија

ЦЕТИЊЕ, 06. децембра (Светигора прес) – Његово Високопреосвештенство АрхиепискоZupa_slava-imendanп цетињски Митрополит црногорско-приморски Господин Амфилохије данас је, поводом празника Светог Амфилохија Иконијског, свог небеског заштитника и покровитеља, служио Свету службу Божију у параклису посвећеном овом Светитељу Цркве Божије у манастиру Светог Луке у Жупи Никшићкој.

У току литургије владика је у презвитерски чин рукоположио ђакона Срђана Стефановића.

«Крштење је тајна новога рођења», рекао је Владика Амфилохије у архипастирској проповиједи у току литургије. «Кроз њу Господ ону свјетлост коју је уградио у наше биће запечаћује Својом вјечном свјетлошћу, Собом као вјечном свјетлошћу», објаснио је он.

«На тај начин ми постајемо обиталиште славе Божје, постајемо оно што је прије нас на савршенији начин постала Пресвета Дјева. Онога Кога је она примила, ми примамо силом Духа Светога», рекао је Митрополит Амфилохије.

У славу Господу, а у спомен Светог Амфилохија Иконијског Владика је на крају службе освештао и пререзао славски колач, а у току Свете Литургије крштена је слушкиња Божја Радмила.

Након службе приређена је славска трпеза за мноштво присутног свештенства, монаштва и вјерног народа.

Сестринство манастира Жупе поклонило је Митрополиту Амфилохију житијску икону Преподобног Јустина Ћелијског.

Светигора Прес

[Зоран]

ИСТУЧЕН СВЕШТЕНИК ВИТАЛИЈ ЗУБКОВ – КЛИРИК ХРАМА, У КОЈЕМ ЈЕ СЛУЖИО УБИЈЕНИ ОТАЦ ДАНИЛО СИСОЈЕВ

Објављено од стране Славко и Марија Живковић на 06/12/2009

МОСКВА, 6. децембра – У Москви су тројица непознатих починилаца истукли другог свештеника храма Апостола Томе на Кантемировској улици- свештеника Виталија Зубкова, блиског пријатеља оца Данила Сисојева, стријељаног у цркви 19. новембра, саопштава Газета.ру. То је испричао сам отац Виталиј.

Ово што се десило са њим, отац Виталиј повезује са случајем убијеног пријатеља оца Данила Сисојева. „Мислим, да је то наставак. Зато што сам наступао у разним емисијама, и мој први интервју је био довољно жесток – био сам у шоку због губитка пријатеља“, казао је он.

http://www.pravoslavie.ru/news/33042.htm

Светигора Прес