Радио Светигора и Светигора Прес

[Зоран]

Прича о Закхеју

Месец дана пре почетка Великог Поста Православна Црква почиње да најављује тај пост и да нас припрема за њега. Како је само тешко човеку да схвати да напоредо са безбројним бригама свакодневног живота у нама мора да постоји и та брига о души и нашем унутарњем животу. Када бисмо духовно били само мало озбиљнији схватили бисмо колико је за човека важна, неопходна и првостепена управо та брига о души. Схватили би смо и тај тајанствени и тихи ритам црквенога живота.

Ми, наравно, знамо какав значај за наш живот има храна. Она је за човека корисна, али може бити и тешка, штетна, па чак и опасна. Знајући то ми се трудимо да у свакодневном животу применимо наше знање о храни и да је користимо на правилан начин. Међутим, сасвим је извесно да се не ради само о пукој “поповској“ реторици када се каже да је и души потребна храна, да „човек не живи само о хлебу“. Свако од нас врло добро зна да је човеку потребно да чита, да размишља, да разговара са другима, да се разоноди. Али, поразно је колико људи мало брину за своје душевне потребе, колико мало на њих обраћају пажњу, колико – на плану душе – не воде чак ни елементарну хигијену. Ми увек више волимо да читамо неку лакшу литературу и да необавезно ћаскамо, него да читамо озбиљне књиге и водимо озбиљне разговоре. Ми увек више волимо да се забављамо, него да о нечему истински размишљамо. Ми као да заборављамо да је душу лакше искварити него стомак и да су последица кварења душе много опасније од последица кварења стомака. Колико много времена трошимо на оно „спољашње“, а колико мало на оно „унутарње“.

Но, долази оно доба године када нас Црква призива да се подсетимо да постоји и оно „унутарње“, да постоји и онај „унутарњи“ човек у нама. Када нас Црква позива да се пренемо и са ужасом схватимо у којој смо само мери заборавили на то „унутарње“, у какву је само бесмислену ништавност потонуо наш живот, како и колико траћимо скупо и драгоцено време које нам је дато, у какву се само ништавну и бедну збрку претворио наш живот.

Пост је време покајања, а покајање је преиспитивање, поновно процењивање, продубљивање живота, душевни потрес, “духовно проналажење себе“. Покајање је снажно откривање свог запуштеног, заборављеног и запрљаног „унутарњег“ човека.

Прву вест о посту, прво помињање поста налазимо у невеликој јеванђелској причи. То је прича о једном човеку који ни по чему није био значајан, који је притом био и маленог раста и не баш много поштованог занимања. Име тог човекаје Закхеј. Онје је по занимању био сакупљач пореза што је у то време и тој средини – о којима говори Јеванђеље – било уско везано са подмитљивошћу, окрутношћу и нечасношћу. Јеванђелска прича је сасвим кратка:

И ушавши у Јерихон, пролажаше кроз њега. И гле, човјек звани именом Закхеј, и он бјеше старјешина цариника, и бјеше богат. И тражаше да види Исуса ко је он; и не могаше од народа, јер бјеше малога раста. И он потрчавши напријед, попе се на дивљу смокву да га види; јер је поред ње требало да прође. А кад Исус дође на оно мјесто, погледавши горе, видје га и рече му: Закхеју, сиђи брзо; јер ми данас ваља бити у дому твоме. И сиђе брзо; и прими га радујући се. И сви који видјеше негодоваху, говорећи како уђе да гостује код грјешнога човјека. А Закхеј стаде и рече Господу: Господе, ево пола имања свога даћу сиромасима, и ако кога нечим оштетих, вратићу четвороструко. А Исус му рече: Данас дође спасење дому овоме; јер и ово је син Авраамов. Јер Син Човјечији дође да потражи и спасе изгубљено. (Лк. 19,1-10).

Закхеј је зажелео да види Христа, и то је зажелео тако силно да је том својом жељом привукао Христову пажњу. Зажелети и јесте онај почетак свега. Јеванђеље говори: „Где је благо ваше, тамо ће бити и срце ваше“. Све у нашем животу почиње управо од жеље и хтења. Јер оно што желимо и хоћемо јесте оно што волимо и што нас изнутра осваја и привлачи к себи. Закхеј је био човек који је волео новац и да би дошао до новца који – по сопственом признању – није презао чак ни од тога да оштети људе. Закхеј је био богат и волео је богатство. Али, Закхеј је унутра у себи пронашао и другу жељу, он је зажелео нешто друго, и то хтење је постало судбоносни моменат његовога живота.

Ова јеванђелска прича свакоме од нас поставља следеће питање: шта је то што ти волиш, шта је то што ти хоћеш? Не на површини, већ у дубини свога бића. Ти кажеш да кроз твој град и твојом улицом никада није прошао, окружен мноштвом народа тајанствени Учитељ? Но, да ли је баш тако? Не пролази ли све време кроз твој живот неки тајанствени зов чији шапат понекад чујеш у себи? Зар не осетиш понекад негде у самим темељима своје душе тугу за нечим што је потпуно другачије од онога чиме је твој свакодневни живот испуњен од јутра до мрака? Прени се, ослушни то што је у твојој души, уђи у своје срце, послушај глас унутарњег човека у себи. И наћи ћеш, унутра у себи ту чудну и чудесну жељу без које не може живети ниједан човек, но коју готово сваки човек – као да је се боји – затомљује у себи буком и трком „спољашњег“ живота.

„Стојим на вратима и куцам“, говори – како каже у Светом Писму – Бог човеку. Чујеш ли то тихо куцање? То је позив који Црква, Јеванђеље, Христос упућује човеку: зажели оно што је другачије од сујетне свакодневице, удахни другачији ваздух, сети се оног „унутарњег“. И ако само за часак саслушамо и послушамо тај позив осетићемо како радосни и чисти ветар продире у устајали ваздух наших безрадосних живота, како у нама почиње да се збива та неприметна промена живота. У нама се јавља жеља за новим животом. Душа почиње да дише. И све постаје, и већ је постало другачије, ново, бескрајно значајно. И, гле, тај мали човек, који живи непрестано погнут земљи и заокупљен искључиво земним жељама, одједном престаје да буде мален, јер почиње његова победа над самим собом.

Ето то је почетак, то је први корак од спољашњег ка унутарњем, ка том тајанственом завичају за којим човек – често ни сам то не знајући – тугује и чезне, ка Богу.

Протојереј Александар Шмеман

[Зоран]

„Пројекат Витлејем“

У САД је рођена нова иницијатива за помоћ женама које не желе да абортирају. Пројекат медицинског центра Resurrection Medical Center у Чикагу носи назив „Пројекат Витлејем“ (Bethlehem Project). Створиле су га, како саопштава Радио Ватикан, позивајући се на агенцију Фидес, двије групе за заштиту живота: лига Pro Life Action League, која је прва у САД почела да указује подршку женама које су одбиле да абортирају и мјесни Центар за помоћ женама.

Вице-предсједник лиге Pro Life Action League у интервјуу за Католичку агенцију Новости са поносом је изјавио да се од октобра три четвртине жена обратило за помоћ њиховом Центру, размислиле су и одбиле да абортирају.

[Зоран]

Теодорова субота – прва субота Часног поста

После цара Констанција, сина Константина Великог, зацари се Јулијан Одступник. Он од Христа пређе идолослужењу, и диже силно гоњење на хришћане, не само јавно нeгo и тајно. Јер се злочестивац стиђаше да све хришћане јавно подвргава свирепим и нечовечним мукама. А уз то бојаше се да многи идолопоклоници, видећи јуначко трпљење мученика Христових, не стану прелазити хришћанима. Стога погани и лукави Јулијан намисли да тајно оскврни људе Христове. Знајући да се хришћани прве седмице Великог Поста нарочито очишћују и посвећују Богу, дозва градског епарха у Цариграду и нареди му да са пијаца покупи и склони све што се по обичају продаје, и да место тога изложи на продају друге намирнице, хлеб и пиће, које ће претходно кришом попрскати и оскврнити крвљу од идолских жртава. Тако ће се хришћани, купујући те намирнице у време светог поста, оскврнити идолским жртвама.

Епарх одмах приведе у дело безбожну наредбу безаконог цара и изложи на свим пијацама намирнице оскврнављене крвљу идолских жртава. Али свевидећи Бог, који хвата мудре у лукавству њиховом, промишљајући о слугама својим, уништи тајну и лукаву замку злочинчеву, јер цариградском архиепископу Евдоксију посла свога страдалца, светог великог Теодора Тирона. И он, дошавши к архијереју на јави а не у сну, рече му ово: Иди одмах и сазови Христово стадо, и нареди им строго да нико не купује ништа од намирница изложених на пијацама, јер су по наређењу безбожног цара све оскврнављене крвљу од идолских жртава.

Архијереј би у недоумици па упита: А шта ће радити сиротиња која код куће нема намирница, ако не буде куповала оно што је изложено на пијацама? Светитељ му одговори да ће њихове потребе подмирити дајући им кољиво. Но архијереј не знађаше и не разумеваше шта је то кољиво. Велики Теодор му рече: Кољиво је пшеница кувана с медом, јер ми смо у Евхаити навикли да то тако зовемо. Архијереј упита свога посетиоца ко је он што тако промишља о хришћанима. Светитељ му одговори: Ја сам Христов мученик Теодор, Он ме сада посла к вама у помоћ. Рекавши то, он постаде невидљив.

Архијереј тада одмах устаде, сазва све хришћане, и извести их о ономе што виде и чу. И начинивши кољиво, он сачува Христово стадо неповређено од замке вражје. А безакони цар, видећи да је његова тајна замка откривена и да му намера није успела, веома се постиде и нареди да се на пијаце опет изнесу уобичајене намирнице. Хришћани, пак, у суботу прве великопосне седмице кољивима отпразноваше спомен светог великомученика Теодора, захваљујући Богу и прослављајући светог слугу Његовог. И од тада па све до сада, правоверни у целоме свету кољивима прослављају у суботу прве седмице Великог Поста успомену на ово чудо, и штују Христовог страдалца, да се не би заборавило тако дирљиво промишљање Божје о хришћанима и помоћ светог великомученика Теодора.

Извор:Радио Светигора

[Зоран]

Отац Александар Шмеман о деци и богослужењу

Годинама је православну богословију у Њујорку предводио истакнути руски богослов, отац Александар Шмеман. Он је, наравно, често имао прилике да одговара на питања америчких протестаната, који су били збуњени сложеношћу православног богослужења. И он је једном одговорио врло једноставно: „Ја бих могао дуго да вам објашњавам зашто је у нашем храму ово овако, а оно – онако. Могао бих сатима да вам објашњавам смисао сваког детаља наше одежде, смисао сваког геста и речи на Литургији. Али ја ћу рећи само кратко: Деци се то допада!“

И још је додао да је сијање митри и икона, кадионица и литургијских сасуда одблесак рајског богатства. Ако, пак, неко у име деце инсистира на томе да је религија деци досадна, штетна, незанимљива, пре него што седне да пише академски чланак на ту тему, нека сврати на недељну Литургију у православни храм и нека погледа ко се гура да стане што ближе олтару.

[Зоран]

Православна Иточнојапанска епархија тешко погођена

Овај страшан земљотрес је погодио цијелу Источнојапанску епархију и разорио град Сендаи, у коме се налази сједиште епархије, и скоро све православне заједнице које се налазе уз обалу Пацифика.

По благослову високопреосвећеног митрополита Данила, Митрополитски савјет од почетка сакупља информације, али нема довољно прецизне информације о Источнојапанској епархији, због лоших телефонских и интернет веза. Оне су углавном су у прекиду, а остале везе су ограничене за хитне случајеве.

Ипак, добили смо потврду да је свештенство у Сендаију са епископом Серафимом безбједно. По ријечима епископа Серафима, већина цркава у Тохокуу, уз обалу Пацифика, су озбиљно оштећене.

У Тохокуу има 24 црава, које опслужују пет свештеника. Од њих пет, један је нестао. Немамо прецизне информације о положају парохијана.

Храм Васкрсења у Токију и зграда Митрополитског савјета, милошћу Божијом, нису претрпјели никакву штету.

Митрополит Данило се се усрдно моли Христу Спаситељу да помилује православне у Јапану и сав јапански народ, јер је нуклеарни реактор у Тохокуу у критичној ситуацији.

Молимо вас, помените православне Јапана у својим молитвама.

Пружићемо даље информације чим ситуација буде јаснија.

С љубављу у Христу,

о. Димитрије Танака

Директор спољних црквених веза

Митрополитски савјет

Света аутономна Црква Јапана

[Guest]

leteti

[Зоран]

Нити младост смета, нити старост користи

Причајући о неком красном младићу од 20 година, Георгију именом, како је и поред лепоте и младости, живећи усред сујетног света, познао пут спасења и просветио се духовном мудрошћу, свети Симеон Нови Богослов завршава овим речима: „Разумете ли како ни младост не смета, нити старост користи, ако човек нема разума и страха Божија?“ Шта је сметала младост Јовану Апостолу да поверује у Христа Господа, а шта је користила старост старцима јеврејским кад су били умом слепи и у слепилу своме осудили Сина Божјег на смрт? Ништа. Ништа не смета младост младићима и у наше дане, да поклоне веру и љубав Христу, који их је из љубави и створио. И ништа не користи старцима наших дана старост њихова, ако им је душа затрована злобом према Христу. Младо и старо тело ништа друго није него нова и стара хаљина душе. И једна пак и друга хаљина може да крије здраву или болесну душу. А циљ је наш: здрава и чиста душа.

Свети Николај Жички

Извор:Радио Светигора

[Зоран]

Лазарева субота и Цвети

Опште васкрсење пре страдања Свога потврђујући, из мртвих подигао јеси Лазара, Христе Боже. Стога и ми, попут деце знамења победе носећи, Теби, Победитељу смрти кличемо: Осана на висинама, благословен Који долази у име Господње!

Велики пост се завршава двама светлим и празничним данима, боље рећи – својеврсним двоједним и дводневним празником. То су: Лазарева субота – дан у који Црква празнује Лазарево васкрсење, то јест чудо које је Христос учинио подигавши из мртвих свог умрлог пријатеља Лазара и Цвети – дан у који Црква празнује свечани Христов улазак у Јерусалим, шест дана пре него што је био предан на страдање и крсну смрт. Црква нам овим празницима још једном – пре нашег уласка у жалост и таму Страсне седмице у којој ћемо поново постати сведоци Христовог страдања – открива истински смисао Христове вољне жртве и Његове спасоносне смрти.

Христос се – у време када је умро Лазар – налазио далеко од Јерусалима. Христос је стигао у Витанију четири дана после Лазареве смрти и тамо затекао Лазареве сестре Марту и Марију и Лазареве пријатеље како горко плачу и тугују за својим умрлим пријатељем. Јеванђеље по Јовану подробно описује тај сусрет. Јеванђелист Јован најпре описује разговор који су Марта и Марије водиле са Христом. Обе говоре Христу: „Господе, да си Ти био овде, не би умро брат мој…“. Христос одговара: „Васкрснуће браш твој“. Но, и поред тог Свог одговора Христос се и сам – како пише јеванђелист Јован – „потресе у духу и сам се узбуди“ (Јн. 11, 33) видевши уплакане Лазареве сестре и мноштво Јудејаца који су ишли за њима двема и плакали. Христос креће ка Лазаревом гробу и Сам почиње да плаче. Они који су били крај Христа говоре међу собом: „Гле, како га љубљаше“. Христос заповеда присутнима да одгурну камен који је био наваљен на гроб. Када су одгурнули камен Христос – по речима јеванђелиста Јована – „викну громким гласом: Лазаре, изиђи напоље!  И изиђе умрли увијен по рукама и ногама погребним повојима, и лице му убрусом повезано“. (Јн. 11, 43-44).

Који је смисао овог догађаја који Црква тако светло, радосно и победно празнује на Лазареву суботу? Како спојити жалост и сузе Христове са Његовом силом којом је васкрсао мртвога Лазара? Црква празновањем Лазареве суботе одговара: Христос плаче зато што је у смрти свог пријатеља сагледао тријумф смрти у свету, смрти коју Бог није створио, а која је загосподарила и господари светом, затровавши свеколики живот и претворивши га у бесмислено смењивања дана, који се неумитно урушавају ка пропасти.

И, гле, ево Христове заповести: „Лазаре, изиђи напоље!“. То је изазов који Христос упућује смрти. То је заповест  којом Христос објављује рат смрти. То су речи којима Христос објављује да сама смрт мора бити умртвљена и уништена. То је чудо љубави која тријумфује над смрћу. Да би уништио смрт и њену тмину сам Христос – а то значи сам Бог, сама Љубав, сам Живот – силази до гроба Лазаревог, силази да би се тамо лицем у лице срео са смрћу, да би је разрушио, да би нам даровао вечни живот за који нас је саздао Бог.

Идућег дана Христос улази у Јерусалим. Али, овог пута не овако као што је много пута раније долазио, као непознати и непризнати странац. Не, овог пута Он – Који никада није за Себе тражио ни славе, ни власти – свечано улази у Јерусалим. Он пре тога заповеда Својим ученицима да му доведу младу магарицу, седа на њу и тако улази у град где Га дочекује мноштво људи и деце  са палмовим гранчицама у рукама. Ти људи и та деца Га поздрављају древним поздравом којим су се Јевреји обраћали само цару: „Осана! Благословен Који долази у име Господње! Осана на висинама!“. И како пише јевађелист Матеј: „Кад Он уђе  у Јерусалим,  узбуни се сав град говорећи: Које то?“ (Мт. 21,10).

Шта значи све то – то мноштво људи, те палмове гранчице, ти громки поздрави намењени само цару, та ликујућа радост? Зашто се сваке године сећамо тог догађаја са таквом радошћу као да и сами стојимо на улицама светога града, и чекамо Христа, и срећемо Га, и радујемо Му се поздрављајући Га тим поздравом, тим вечним „Осана“? То значи да је Христос – макар се то збило одавно и то само у том једном једином, далеком граду – ипак био Цар, да је Христос царевао и био признат од стране народа као Цар! Да, Христос је учио о Царству Божијем, о Свом будућем царевању. Али, тог дана – шест дана пре Пасхе – Он је јавио Своје Царство и овде на земљи, Он је открио Своје Царство људима, позвавши их, а са њима и све нас, да постанемо грађани тог Царства, да постанемо поданици тог смиренога Цара без земаљске власти и земаљске моћи, али Цара свесилног Својом љубављу.

Живимо у свету, у државама које су се одрекле Бога, које су искључиво занете саме собом, које стално стрепе за своју власт, силу, моћ и победу. У том свету готово и да нема више места за Божију љубав, Божију светлост и Божију радост. Али, гле, на тај јединствени дан, на Цвети – док стојимо у препуним црквама – опет и опет одјекује оно исто царско „Осана!“, и ми изнова говоримо себи и свету око себе, и сведочимо: није умрло, није нестало, није ишчезло са лица земље Царство Христово које је тако јарко засијало у тај дан у Јерусалиму.

На Цвети се обраћамо изнова Богу говорећи: Ти си једини Господ, Ти си наш једини Цар, ми знамо и верујемо и исповедамо да ће победити Царство Твоје љубави, Царство Твоје победе над грехом, злом и смрћу, и знамо да нам радост те вере нико одузети не може. И премда људи све своје наде полажу на силу и насиље, и премда људи верују само у оружје, затворе и страх – победиће Царство Твоје! И премда људи муче друге људе – победиће Царство Твоје! Не, неће се још дуго одржати то земаљско царство насиља, зла и лажи. Срушиће се, као што су се срушила сва претходна царства земаљска, као што су нестали сви претходни силници овога света. А Твоје Царство, Господе, трајаће заувек! И доћи ће време када ћеш љубављу Својом утрти сваку сузу са очију наших, када ћеш у мору радости Своје растопити сваку жалост људску, када ћеш светлошћу вечности Своје обасјати свет који си створио!

На Цвети увек изнова постајемо свесни да Христос после Свог свечаног уласка у Јерусалим креће на страдање и према крсној смрти. Но, светлост која се запалила у свету на Цвети обасјаће и бездану тмину Његовога страдања.

Три дана после Крста и крсне смрти почиње да свиће зора неизрециве васкршње радости. Васкрсење Христово и јесте прави смисао и сила Лазареве суботе и Цвети, тих задивљујућих дана у које се – привевши наш пост крају – припремамо да до краја следимо Христа у Његовом вољном страдању, у Његовом победном силажењу у смрт, у Његовом преславном Васкрсењу у трећи дан по Распећу.

Протојереј Александар Шмеман

[Зоран]

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У МАНАСТИРУ ЗЛАТИЦА НА ПРАЗНИК ЦВИЈЕТИ

Објављено од стране Светигора на 18. април 2011.

ГАЛЕРИЈА

ЦЕТИЊЕ, 17. aприла (Светигора прес) – Његово Високопреосвештенство, Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије, јутрос је, на празник уласка Господњег у Јерусалим – Цвијети, служио са свештенством и вјерним народом Свету архијерејску литургију у манастиру Златица у Подгорици.

Митрополиту Амфилохију саслуживао је Епископ диоклијски Г. Јован, те свештенство из Подгорице, а у току литургије, извршено је и саборно крштење, док је велики број вјерника том приликом приступио светим тајнама.

Појали су чланови хорова „Свети апостол и јеванђелист Марко“ из Подгорице и „Свети новомученик Станко“ из Никшића.

У литургијској проповиједи Владика Јован је подсјетио на значај данашњег празника од древнохришћанских времена до данас.

„Он се понавља у нама, не само сјећањем шта је некада било, у вријеме Христовога хода по земљи, него Он и данас у нашим срцима гори као у што је горио у срцима оних путника за Емаус“.

„Заиста се испуњавају ријечи пророка Давида, Захарија и других великих пророка и изабраника Божјих. Данас се налазимо у древној Диоклији. Овдје су наши преци Словени и Срби христјанизовани, крштени у име Оца и Сина и Светога Духа. Тај континуитет апостолскога наслеђа наставља се не само кроз обнављање титуле диоклијских епископа, него надасве духовним препорађањем и уласком кроз ову Светињу у град Јерусалим, у Царство небеско“.

„Сви данас узимамо крст свој. Не Његов, јер и Он је носио крст. Живот Христа Богочовека на земљи био је скривен од људи, али је дошао тај тренутак када је требао да се открије. Зато Господ после васкрсења Лазаревог креће и улази у Јерусалим“, рекао је Владика Јован.

Темеље цркве на Златици је опходила и празнична литија у којој су дјеца, по древном обичају, носила палмове гранчице и вијенце од пољског цвијећа.

Поводом храмовске славе манастиора Златица благосиљан је и славски колач.

Митрополит Амфилохије је на крају сабрања рекао да је на овом мјесту канула благодат Божја и да оно не може да престане да благовијести велику и Свету истину Христову. Он је изразио наду да ће од наредне године на овај празник овдје бити организован дјечји сабор, наводећи да је Господ Себи хвалу сатворио из уста дјечјих.

«Осим нас овдје сабраних, Господ види и стотине хиљада оних који су у току двије хиљаде година, нарочито петог, шестог вијека, од времена великог цара Јустинијана. И они су данас на овом мјесту сабрани, заједно са нама. Нека је зато благословено име Господње и благословен Господ који данас улази у Свети град Јерусалим, а и ово је један дио тога Светога града. Нека Господ благослови све вас, настојатељицу ове Свете обитељи мати Евгенију и нека овдје умножи сестринство и братство», рекао је Митрополит Амфилохије.

Од овогодишњег кума славе Миодрага Радошића Ивановића кумство за наредну славу примила је Сенка Вујисић.

И.Р./Р.В.

[Зоран]

Чин присаједињења Православној Цркви привремено отпалих од ње

Предсједник Одјељења спољних црквених веза Московске Патријаршије, митрополит Волоколамски Иларион, обавио је на Лазареву суботу у московском храму Пресвете Богородице Свих жалосних радост чин присаједињења Православној цркви људи који су привремено отпали од ње, који су били упали у секте, расколе, јереси.

54-творо људи који су пожељели да се сједине са Православном Црквом одрекли су се паганства, секташких заблуда и расколничке лажне вјере и на Јеванђељу су се заклели на вјерност Цркви. Након тога Митрополит Иларион је положио на главу сваког од њих свој омофор.[/size]

„Данас сте се промислом и милошћу Божијом сјединили са светом Црквом и од сада ћете бити чланови Тијела Христова – Цркве коју је Господ основао. Врата пакла неће је надвладати, казао је Спаситељ. Сами из свог искуства знате шта је заблуда и обмана. Разлика између лажи  и истине је толика као разлика између ђавола и Бога, између таме и свјетлости. Данас је око нас много лажних учитеља, лажних пророка, лажихриста, који своја учења представљају за истинита, варају људе и лишавају их Царства Божјег и спасења душе.“

У својој поучној бесједи владика Иларион је, између осталог, казао: „Црква Христова постоји на земљи зато да би водила људе ка спасењу. И ви који сте се данас вратили на тај пут позвани сте да за окружење будете проповједници истине и апостоли Христови(…) Ако некоме од вас буду у главу долазиле мисли повезане са претходним начином живота, тјерајте их од себе као ђаволске замке. Запамтите да човјек који је стао на пут спасења не треба да се окреће назад, да се враћа претходним гријеховима, заблудама, грешним мислима. Једном и засвагда одвојивши се од лажног учења и заблуда, стојте, не колебајући се, у истини, и својом тврдом вјером помажите другим људима да прилазе спасењу и Царству Небеском. Амин“.

При храму Свих жалосних радост постоји центар за рехабилитацију жртава секти и раскола. Са секташима и расколницима који желе да се врате под окриље Цркве ради свештеник Евгеније Тремаскин.

Чин присаједињења спроводи се по правилу два пута годишње. Претходни је био 21. новембра 2010. године.

[Зоран]

У престоници Бразила први пут служено православно богослужење на црквенословенском језику

Од  25. до 29. априла 2011. године по благослову Митрополита аргентинског и јужноамеричког Платона и на позив сарадника Амбасаде Руске Федерације у Бразилу, престоницу Бразилију је посјетио сарадник Управе Московске патријаршије за загранична питања свештеник Дионисије Казањцев, саопштава Патријархија.Ру.

27. априла у сриједу Свијетле седмице у храму Константинопољске патријаршије који  је посвећен Благовијестима, отац Дионисије је служио Божанствену литургију на црквенословенском језику.

На богослужењу је било преко седамдесет људи, међу којима амбасадор Русије у Бразилу С. П. Акопов, сарадници руске дипломатске мисије, Руси који живе у Бразилији и мјештани.

Након завршетка богослужења отац Дионисије се обратио окупљенима бесједом у којој је говорио о празнику Свијетлог Христовог васкрсења.

Тога дана састали су се јереј Дионисије Казањцев и клирици Константинопољске и Антиохијске патријаршије православне цркве који служе у Бразилији.

[Зоран]

Први православни храм у Рејкјавику

12. маја 2011. године освештан је камен темељац за први православни храм у престоници Исланда.

По благослову Патријарха московског и све Русије Кирила освећење је обавио Архиепископ јегорјевски Марко, коме је саслуживао представник Московске патријаршије у Финској, протојереј Виктор Љутик и настојатељ парохије светог Николе у Рејкјавику, свештеник Тимотије Золотуски.

Церемонији је присуствовао предсједник Исланда, Олавур Рагнар Гримсон, као и чланови делегације Државне думе Руске Федерације и амбасадор Русије на Исланду А.В.Циганов.

У обраћању гостима представник Думе Л.К.Слиска је казала да избор светог Николе за покровитеља руске општине на Исланду није случајан. Свети заступник путника и морнара је омиљен на тој острвској држави.

„Освећење камена темељца руског православног храма отвара нову страницу у историји исландско-руских односа“ – казао је у свом обраћању предсједник Исланда, који је додао да ће помоћи овако важну ствар.

Историја руске парохије на Исланду почиње 1995. године када је приснопочивши Митрополит волоколамски Питирим ту одслужио прву Божанствену литургију.

2001. године је основана Свето-Николајевска парохија Московске патријаршије у Рејкјавику. Редовна богослужења се обављају од 2005. године  и од тада је број парохијана порастао са 97 на 400 људи.

[Милан Меденица :)]

0102_laugh 0102_laugh greengrin

[Зоран]

Покушај прекидања опела у Македонији

Разговор са Архиепископом охридским Митрополитом скопским Г. Јованом о покушају спречавања сахране у Кавадарцима. Извор: Радио Искон.

http://www.svetigora.com/files/audio/16.05.2011_Incident_na_sahrani.mp3

Радници агенције за обезбијеђење, које је унајмио Агатангел, расколнички епископ тзв. Македонске православне цркве, покушали су да прекину опело у македонском граду Кавадарци, саопштено је на веб сајту грчке православне информативне агенције Ромфеа.

Опело упокојеном оцу једне од монахиња Охридске Архиепископије служио је епископ Брегалнички Марко, уз саслужење јеромонаха Иринеја.

[Sirena]

Пронађене мошти светих Хрисанта и Дарије

У крипти катедрале у Ређо Емилији, на северу Италије, од десетог века се чувају кости за које данас, према речима стручњака, постоје докази да су то мошти Светих Хрисанта и Дарије.

Олтар у овој цркви био је нетакнут до 2008. када је катедрала била обнављана. Том приликом су радници у једној од запечаћених крипти нашли више од 300 костију. Кости су се налазиле  у двема сребрно-златним бистама у подруму катедрале. Убрзо су стручњаци сишли у крипту како би проучили и датирали ове кости. Езио Фулћери, са универзитета у Ђенови, који је руководио овим истраживањима, каже да не постоји начин да се са сигурношћу утврди идентитет ових скелета али да сви до сада прикупљени докази упућују на то да ове мошти припадају Св. Хрисанту и Св. Дарији.

Тим стручњака је на основу ДНК тестова закључио да кости припадају жени у двадесетим годинама и младићу који је имао нешто мало мање од двадесет година.

Коришћењем радиокарбонске методе, кости су датиране на период између 80. и 340. године после Христа. На костима нема оштећења, што упућује на то да ове две особе нису биле изложене физичком напору, али има знакова тровања живом што је за аристократију древних времена било уобичајено. Многе карактеристике ових земних остатака наводе на то да се ради о хришћанском мученицима.

Хрисант је био син римског сенатора који се из Александрије преселио у Рим. Он је, као син богатих родитеља изучио многе светске школе, али га је светска мудрост збунила. До руку његових стижу Јеванђеље и Дела Апостолска, и он прихвата хришћанску веру. Његов отац, незадовољан, оженио га је незнабожачком девојком Даријом, али Хрисант је саветовао Дарију да и она прими веру хришћанску и да живе као брат и сестра. Међутим, када је после смрти оца Хрисант почео слободно исповедати веру, у време цара Нумеријана и он и Дарија пострадаше за веру. Били су затрпани камењем у дубоком рову, 283. или 284. године.

Православље

http://radiosvetigora.wordpress.com/2011/05/20/%D0%BF%D1%80%D0%BE%D0%BD%D0%B0%D1%92%D0%B5%D0%BD%D0%B5-%D0%BC%D0%BE%D1%88%D1%82%D0%B8-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8%D1%85-%D1%85%D1%80%D0%B8%D1%81%D0%B0%D0%BD%D1%82%D0%B0-%D0%B8-%D0%B4%D0%B0%D1%80/