Радио Светигора и Светигора Прес

[Зоран]

Mит. Амифилохије служио молебан пред Владимирском иконом Мајке Божије

http://picasaweb.google.com/mitropolija.ct/15201006#

МОСКВА, 15. октобра – 15. октобра 2010. године Архиепископ цетињски, Митрополит црногорско-приморски Амфилохије стигавши у Русију поводом свечаности посвећених 15-ој години Међународног фонда јединства православних народа посјетио је храм светог Николе у Толмачах при државној Третјаковској галерији, саопштава служба за комуникације Одјељења спољних црквених веза Московске патријаршије.

У Никољском храму владика Амфилохије је у саслужења настојатеља протојереја Николаја Соколова и свештенства парохије служио молебан пред чудотворном Владимирском иконом Мајке Божје. Служби су присуствовали представник Фонда јединства православних народа у Србији и Црној Гори Славко Крстајић, извршни директор међународне организације „Уједињена српска дијаспора Евроазије“ Рајо Војиновић, директор Адриа центра В.В. Колбановски, сарадник Одјељења спољних црквених веза Московске патријаршије А. Ј. Хошев.

Протојереј Николај Соколов је заблагодарио јерарху Српске православне цркве за зајдничку молитву и предао му на дар прецизну копију Владимирске иконе Царице небесне – тако се зове „балканска копија“ коју је живописао протођакон Алексеј Труњин.

Митрополит црногорско-приморски је благословио присутне копијом Владимирске иконе Богородице, рекавши: „Нема на свијету мјеста гдје се не би поштовала икона Мајке Божје Владимирска“, казао је је архипастир, истакавши посебан значај те свете иконе и за српски народ. „Балканска“ копија иконе би требало да буде смјештена у храму светог великомученика Лазара цара српскога, који ће бити подигнут у Црној Гори.

Након тога владика Амфилохије је у пратњи протојереја Николаја Соколова погледао светиње храма и поклонио се икони Свете Тријице преподобног Андреја Рубљова која се чува у Третјаковској галерији.

Извор: Pravoslavie.RU

[Зоран]

Руска Црква осуђује решење Европског суда о забрани геј параде у Москви

Решење Европског суда за људска права, којим се као незаконита проглашава забрана одржавања геј параде у Москви и због тога захтијева новчана накнада, представник Руске Православне Цркве у Стразбуру, игуман Филарет (Булеков), сматра увредом осјећања већине Руса.

„Решење донијето у Стразбуру, у суштини, представља насиље над осјећањима и моралним ставовима већег дијела руског друштва. То ће тешко допринијети проглашеном циљу – унапређењу толеранције и достизању сагласности, обостраног разумијевања и мирне коегзистенције“, изјавио је отац Филарет.

Он не искључује могућност да, уколико овакви процеси узму маха, „Руска Црква, следујући свом социјалном учењу, подржи све гласније апеле на руску државу да преиспита облике свог учешћа у међународним договорима о људским правима“.

По ријечима Игумана, проблем са овим судским решењем је далеко шири и озбиљнији од давања или отказивања дозволе за одржавање геј параде.

„Норме људских права су установљење ради заштите одређених личности од дискриминације. Међутим, последњих година се све чешће суочавамо са формалном примјеном ових норми у односу на групе и заједнице људи, прије свега разне мањине, без обзира на традицију друштва у цјелини и његово културно-историјско памћење“, казао је игуман Филарет.

[Зоран]

Оскрнављено православно гробље у завичају патријарха Вартоломеја

У ноћи 1. новембра на највећем турском острву у Егејском мору (Имврос) непознати вандали су оскрнавили православно гробље. Према подацима медија  на гробљу је изваљено седамдесет осам крстова, многи су разбијени и не могу се поправити, сопштава агенција КИПА.

На острву постоји грчка православна заједница. Без обзира на интензивну принудну емиграцију, ту живи још око 250 Грка.

Константинопољски Патријарх Вартоломеј (у свијету Димитриос Архотонис), који је рођен 1940. године у селу Зејтинли-Кеју (Ајос Теодорос) гдје је и одрастао на острву Имврос, био је шокиран оним што се десило:

„Тек што смо почели да осјећамо бљесак наде у рјешавању наших овдашњих проблема, одједном се десило тако нешто непријатно“, казао је Патријарх. „Али Црква неће одустати од борбе за опстанак у Турској“, рекао је Патријарх Вартоломеј.

[Зоран]

Премијер Путин се у Бугарској поклонио моштима светог Јована Крститеља

Руски и бугарски премијер пред моштима Св. Јована Крститеља

Руски премијер Владимир Путин заокружио је званичну посјети Софији поклоњењем моштима светог Јована Крститеља и сусретом са Његовом Светошћу Патријархом Бугарским Максимом.

Након разговора са бугарским предсједником Георгијем Парвановим, Путин је у пратњи бугарског колеге, премијера Бојка Борисова, посјетио цркву светог Александра Невског, највећи православни храм у Бугарској, посвећен великом руском кнезу.

Руски премијер се овдје поклонио дијелу моштију светог Јована Крститеља, које су у јулу ове године откривене у бугарском црноморском граду Созопољу, а које тренутно бораве у Софији.

Путина је затим примио првојерарх Бугарске Православне Цркве, који је премијеру захвалио за његов допринос Руској Православној Цркви.

„Велика је част упознати Вас и посјетити овај храм, који представља један од најсјајнијих симбола духовне и историјске блискости наших народа“, казао је Путин, даривајући патријарху Максиму икону Пресвете Богородице Казанске.

[Зоран]

Беседа оца Јустина Ћелијског на бденију уочи манастирске славе Светог Арханђела Михаила

Људи се од Анђела разликују као (звезде од сунца, али и човек ће постати)[1] сунце у Царству Божјем. Биће сјајнији од сунца које ми гледамо. Шта је то? Како се то човек претвара у сунце? Како се ти и ја, док смо на земљи још, ето, тамо претварамо у светлост. Како? Тако што је Господ створио човека од светлости, од светлости и то Божанске светлости. „И створи Бог човека по лику Своме“, пише у Светој Књизи[2]. По лику Своме Бог ствара човека од светлости Своје. Каква тајна, каква част и каква страхота! Човече, ти си слика Божја! Земља – иконостас Божји, цела земља, човек до човека, икона до иконе. Цела васељена храм, све што постоји служи Богу. Све је непрекидно богослужење. Гле, љубичица расте, од ње мирис, мирис диже се к небу, ка великом црквишту земље. Птица пева и њен глас прелази у хор богослужења земаљског. Трава расте, воде жуборе, земља говори кроз безброј бића: животиње, птице, рибе, све је то Божји хор. Све је богослужење. Такав је почетак света. А завршетак?

Чули сте у данашњем Светом Еванђељу. Анђелима светлости завршава се овај свет. Спушта се завеса и сви људи одлазе – куда? Сви путеви свих светова воде пред Престо Господњи. Страшни Суд… страшни суд! Шта се десило са иконостасом Божјим на земљи? Шта се десило са тим богослужењем које су људи Богу приносили као створења Божија? Умукнула је земља, престало је служење Богу – и ноћ, страшна ноћ, спопала земљу и све житеље њене. Мрак, тама греха, тама смрти, ето човече где си. Ето где је светлост коју ти је Бог дао души. Где је икона Божија у твојој души? Шта си урадио са њом, несрећниче? Ђаво дошао и посејао кукољ[3], ђаво дошао и катраном греха премазао икону у теби човече, икону Божију. И ти постао ружан као грех, постао ружан као ђаво. Ноћ, тешка, горка и отровна ноћ легла на земљу. Смрт, гробница, цела се земља претворила у гробницу, јер смрт царује на земљи.

Људи, шта сад? Куда сад без Бога? То је забиља. Тој страшној и отровној помрчини – шта остаје? Мука, само мука. Најмудрији човек у Старом Завету, цар Соломон, пише о томе шта је овај свет: „Све мука до муке“, вели он. „Све је мука духу људскоме“![4] Господе, куд год кренем у овоме свету, ја се спотакнем о гроб. О, овај свет, шта је овај свет? – Гроб до гроба, леш до леша. Ђаво, непријатељ Божији дође и оте живот човеку. Оте вечни живот. Човек постаде смрдљиви леш. Црви – покривач су човеку. Шта је тело твоје, човече? – Црвљаник. Јеси ли то очекивала, мајко, када си рађала децу? Јеси ли то очекивао, оче, када си хтео да имаш порода у овоме свет? Да се све то претвори у црве, да проклија у црве, тело твог детета, авај! Каква страшна судбина човекова у овоме свету!

Јер, ко то грехом царује над човеком? Ђаво, ђаво грехом и смрћу царује над родом људским, над човеком. И овај свет заиста је страшна, неотворљива смрдљива гробница. Све је тако до Христа. Све је тако до Господа Исуса. Ти, спуштен си у земаљску гробницу. Авај, Господе опрости, грех до греха, смрад до смрада, човек до човека, леш до леша. А Ти, благи Господе, ходаш између лешева и трудиш се да не нагазиш ниједно људско биће. Тугујеш и плачеш над човеком, тугујеш и плачеш за родом људским, који у лудилу свом сматра да је веома мудар, који живећи без Бога сматра да је живот без Бога једна мудрост. Каква је гробница постала Европа! Лете по васиони данас, а све је мртво. Нигде нисмо нашли Бога, изјављује један од тих безумника. Да, ниси нашао Бога, нити си Га могао наћи, јер си носио смрт са собом, лешино земаљска! Јер је душа твоја без Бога пошла на онај свет.

Шта си ти? Ко си ти? Вечити леш, вечити леш! Да, ти само потврђујеш реч, тешку и горку реч, и тужну реч, Господа Христа, Који је, проповедајући своје Еванђеље роду људскоме, казао међу људима Мудрост Божанску. Казао људима шта је човек, да је човек: Божија слика, Божја икона; да човек треба да победи смрт, да човек треба да васкрсне из гробнице своје; да поломи све што је паклено и да васкрсне из свих смрти. То Еванђеље, Господе, коме? Људима, лешевима. Велики Господ, гледајући људе умртвљене смрћу и грехом и ђаволом, тужно је рекао: „Ово што вам ја говорим, речи моје, који слуша те речи и не извршује их, он је као луди човек који зида кућу своју (на песку). Наиђоше воде, дунуше ветрови и оборише кућу сазидану на песку, на песку лудих људских жеља. А други који слушају и извршују речи моје, то су као мудар човек који сазида кућу своју на камену, и удари дажд, ударише ветрови и не паде кућа она. Јер беше створена на камену“.[5] Тако говори Његово Свето Еванђеље.

Гле, Господ је једини од свих учитеља рода људског своју науку, браћо, назвао Еванђељем. Еванђеље значи: блага вест, благовест. Господе, а друге науке, а остала учења у овоме свету, свих људских мудраца, философа, научника, шта је то, Господе? – Горка вест. То су те науке људске – горка вест. Због чега, Господе? Због тога што ниједна наука људска, ниједна философија људска, ниједна цивилизација људска, ниједна култура људска не може победити смрт, не може човека да од леша смрдљивог начини Анђелом, да он засија као сунце у Царству Небеском. Ниједна философија, нико од људи то није могао учинити. Једини Господ Христос, Који је васкрсао из мртвих, победио смрт, отворио Небеса, човеку дао Божанске силе да леш душе своје и леш тела свог васкрсне из смрти, из свих смрти. Да, то је дао Господ Христос човеку и роду људском. Зато је Његово учење Блага вест, Блага вест за свако људско биће, за сав род људски. Једино Његово учење, Његово свето Еванђеље. И гле, Његово Свето Еванђеље – то су дела Његова. А највеће дело Његово у овоме свету јесте Васкрсење Његово. Васкрсењем Господ је победио смрт, решио најтеже питање човечијег живота, решио питање живота и смрти.

Ради чега си ти, човече, у овоме свету? Ради тога да будеш вечно биће и у овом и у ономе свету. Господ те је створио као икону Своју, да собом украсиш земљу преко твог иконостаса, роде људски. И да иконе Божије узлете из земаљског света у Небески свет, да украсе Небески свет поред Анђела и Арханђела, да блистају као Сунце у Царству Божјем, Царству Небеском. Због тога је Господ дошао у овај свет, због тога је Господ постао човек: да васкрсне човека, победи сваку смрт, сваки грех, сваког ђавола, да човеку осигура Живот Вечни. Зато је Његово Свето Еванђеље једина Блага вест.

Како је бедан човек! Како је смешан човек који не верује у Бога, па трчи од апотеке у апотеку, од лекара до лекара! Да осигура шта? – Живот телу за годину две и педесет, и онда? И онда да се тело његово претвори у црвљаник. „Луд човек кућу зида па песку, на песку, па удари олуја смрти и паде она кућа страшно“ – како вели Спаситељ у Еванђељу. Паде тело ради кога си робово целог живота на земљи. Паде тело коме служи цела европска и култура и цивилизација. Паде сва Европа у лудилу своме… „Тело сам, и само тело“, објављује наивни мудраци Европе. Авај! Будите искрени Европљани, објављују највећи лудаци Европе: „Тело сам и само тело“… А шта то значи када се преведе на наш практични живот? Па то значи: ја сам блато и само блато, ја сам црв и само црвље, ја сам гроб, грех и само грех. Човек такав у овоме свету – какво безумље! Какво безумље живети без Христа у овоме свету. Браћо моја, ми проповедамо Господа Христа Божију Силу и Божију Премудрост[6]. Силу јачу од сваке смрти, Силу јачу од сваког ђавола, силу јачу од сваког греха …

Ми људи, Господе, и даље, иако си Ти две хиљаде година већ на земљи у Цркви Твојој, ми непрекидно јуримо за насладама тела, непрекидно се трудимо да осигурамо телу своме што бољи живот на земљи. О, цео живот наш јесте јеловник и гардероба. Јеловник и гардероба! Само о јелу и оделу, Господе; само о телу, Господе, мислимо. Гле, цела европска култура претворила се у фабрику тога. То полудеше људи да створе – благостање земаљско, да створе уживања роду људскоме, човеку, сваком човеку А гле!’ Како им се ђаво смеје! Уместо радости и сласти, ратови пламте и букте на све стране. Без Христа хоће свет, без Бога хоће свет. Гле, тамо пожар рата; крени даље неколико километара – пожар рата; крени неколико километара других – све сами пожареви рата! А они проповедају уживања и слободу и мир. Нема мира без Бога. Велики мудрац Свети Григорије Богослов рекао је велику истину: „Бољи је рат него мир који одваја од Бога“.[7] То Светитељ говори. Говори сву истину Христову, говори благовест Еванђелску. .

Да, све се пореметило, све изгубило свој поредак; све се локомотиве сурвале, сви вагони се испретурали, локомотиве и вагони европске цивилизације и културе који су освојили Африку, Азију – претурају се. Народи и народи кољу се међу собом …

Ми несрећни Срби … Авај, авај! Нема сигурности, браћо и сестре, у животу без Господа Исуса Христа, док Он не победи смрт у теби и мени, док не победи грех, сваки грех и осигура живот вечни. Узалуд и мени и теби, да неко поклони целу ову земљу и каже: ево, земљу смо претворили у грудву злата, и ми ти је поклањамо! Хајде живи! Постоји једна прича, небивала прича: један човек у старо време пре Христа, много волео злато, и неки бог, односно ђаво, учини то и даде му силу да чега се год дотакне оно се претвори у злато. Он се обрадова, силно се обрадова, као и сваки среброљубац. Поче он пипати камење – оно се претвори у злато; па узе хлебац да утоли глад, а хлебац се претвори у злато. Шта сад? Злато се не може јести, златом се тело не може хранити. Тако безумник умре у злату од глади. Да, тако бива са сваким хришћанином који напусти Господа Христа.

А ми Срби? Ми у мантијама напустили смо Господа Христа. Шта је ово? Шта смо ми постали? Шта су постали наши монаси, наши свештеници, наше владике? Шта је Србин постао? Наши професори, нашу учитељи, заборавили на Господа Христа, не смеју да помену име Његово, да се крсте. Авај! Свети Саво, посети несрећну земљу Српску, посети и крсти, поново крсти. Свети Оче Саво, са свима Српским Светитељима, прави литије невидљиве, литије по Српској земљи, на којој литије нема. Гле, у овој земљи девет милиона православних Срба, да, али по имену само. Сви Српски Светитељи, плачите за Српском земљом, што више суза роните пред Господом Христом, плачите… Гле, храмови твоји, Свети Оче Саво и Свети Немањићи и Света Србијо Небеска, храмови по Српској земљи празни су. Срби се не сећају Господа. Ах! На једанпут све је напустило Господа! Све кренуло – куда? Куда? Српска земља пуна је мртвих душа. Мртвих душа, које купују и продају коме хоће. Мртвих душа којим тргује сваки. Колико мртвих душа због раскола у несрећној Српској Цркви! Моли се за раскол Свети Саво, а раскол то значи створена је кланица српских душа …

Господе покај, покај, покај Српски род! Једино, Господе, шта нама Србима треба, данас, сутра и прекосутра и до Страшнога Суда, то је: покајање, покајање, Господе. То је једини лек за нас несрећне Србе, који се одрекосмо Тебе. Тебе наш живот, наш сјај, нашу вечност, а то је Царство Небеско, издасмо. Авај, ради чега?

Господе опрости, опрости Господе, опрости и помози молитвама Светитеља Саве и Светог Владике Николаја. Амин.

1966. године у манастиру Ћелије

Напомене:

1.                  Речи у заградама додате су по смислу (услед прекида на магнетофону). – Прим. уредн.

2.                  Мојс. 2,7

3.                  Mт. 13,25-28.

4.                  Књ. Пропов. 1,8-17.

5.                  Mт. 7,24-27.

6.                  1Kop. 1,37.

Беседа 2,82 Св. Григорија Богослова. – Прим. уредн.

[Зоран]

Архимандрит Георгије Капсанис: О светом Нектарију Егинском

Замисао духовног очинства је постојала још у Старом Завету, иако је она пре свега дар Оваплоћене Речи Божје. Господ наш нам је открио Бога Оца и Његову безграничну очинску љубав. Нико није достојан да се назове оцем, уколико не дела у складу са јединственим очинством Светога Бога (Еф. 3, 15).[1] Можда је потребно схватити речи: „Оцем не називајте никога на земљи, јер је један Отац ваш на небесима“ (Мт. 23). Сви људи немају исти степен свештенства, али епископи и презвитери свештенослуже (= литургишу) у Цркви јединствену свештенорадњу Христову (Канон Евхаристије).

Један је, дакле, Отац небески, и један је свештеник – Исус Христос.

Исти тај Господ Исус напаса своје ученике као њихов духовни отац. Он их саветује, теши, укорева, мотри на њихове духовне потребе, припрема их за дело апостолства, чини их послушнима када га жалосте, води их спасењу.

Свети Апостоли су вернима постављали не само управитеље него и духовне оце. Овде ћемо донети познате речи Апостола Павла:

„Ако и имате много учитеља у Христу, немате много отаца, јер вас ја родих у Христу Исусу“ (1Кор, 4, 15).

„Дечице моја, коју опет с муком рађам, док се Христос не уобличи у вама“ (Гал. 4, 19).

„Дан и ноћ не престајах учећи са сузама свакога од вас“ (ДА 20, 31).

Све посланице великог Апостола, а не само пастирске, изражавају пастирски и очински однос апостола према хришћанима, што се у посланицама и изражава.

Другачије речено, он је у својим апостолским посланицама изражавао своје старање (= бригу) као духовни отац оних који су их примали.

У складу са духом Новог Завета, благодат духовног очинства се предаје заједно са благодаћу свештенства. Прво епископи а за њима и презвитери, примају ову благодат. Нешто је другачије у монаштву, где се не само свештеници, него и прости монаси удостојавају ове благодати. Монаси напуштају свет да би живели савршеним хришћанским животом и због тога имају већу потребу за духовним руковођењем од стране духовних отаца.

Као што телесни отац телесно рађа своју децу, помаже их и храни да би одрасла, тако и духовни отац у Господу рађа своја чада, духовно их храни светим Тајнама, божанским речима и духовним саветима, све док не одрасту и док не достигну „висину раста мере Христове“ (Еф. 4, 13).

Духовни отац има послање попут новог Мојсија, да води своје стадо из ропства – египатских страсти – у слободу, у земљу обећану – у бестрашће и обожење.

Свети Некатрије је у наше доба обновио благодат духовног очинства следујући Господу, Светим Апостолима и Светим Оцима.

Није претерано, ако Светог Нектарија опишемо као савршеног духовног оца оних који су у монаштву а посебно оних који су живели у манстиру Свете Тројице.

Срећа је да се сачувало доста од његових писама монахињама. У тим писмима се види његова светоотачка мисао и његова брига за душе оних који смирено монахују.

Изучавање ових писама изазива дивљење и чуђење због узвишене светости Светог, али и због његовог светог пастирског руковођења.

Не би могао Свети Некатрије да буде истинити духовни отац, да сам није био сједињен са Тројичним Богом. Како би могао некоме да да божанску благодат, ако је сам не би имао. Како би могао да за Бога рађа духовни децу, ако сам не би био претходно рођен за Бога? Како каже Свети Григорије Палама: „Само они који су обожени и који су боговидци заиста учествују (= заједничаре) у Богу. А они који не учествују немају ни шта да предају. Они не могу да науче ономе чему сами нису претходно научени. Ни сам живот ни животворење није створена енергија“ (О Божанском просветљењу, ГПС, стр 151).

Имајући јединство са Светом Тројицом у свом животу, Свети је имао и савршену љубав према људима и посебно према својим монахињама.

Обављање духовног очинства претпоставља саможртвовање и свакодневну жртву и предавање читавог постојања духовног оца својим духовним чадима.

Према Светом Јовану Лествичнику: „то је непрекидно давање, душевно давање, и још више приближавање свакоме“ (Реч Пастиру) и „Пастир истинити све даје за оне које љуби, ради љубави се Пастир и разапео“ (Реч Пастиру).

Сваки духовни отац је дужан да бдије и да се жртвује за своје стадо, а нарочито пастир киновије (= општежића) који пребива са својим монасима дању и ноћу, са њима се заједно подвизава и са њима страда, у њиховим неизбежним борбама против страсти, против света и против ђавола.

Свети Некатрије је, ради неколицине једва писмених жена које су заволеле монаштво, оставио своје боравиште у Атини, своје архијерејство и своје проповедање, као и своје бављење богословским списатељством, и посветио се њиховом напасању.

Оваква одлука Светог Некатрија је произишла из његовог поштовања према монаштву као путу који води ка хришћанском савршенству. Она је такође произишла из његове љубави која је следовала Христу, али и од његове дубоке смирености, којом је такође следовао смирењу Господа Исуса.

Ово смирење се види на многим местима у његовим писмима. Он је много пута тражио мишљење и суд од оних који су се још искушавали у монаштву. Он је тражио њихова мишљења по многим питањима која су се тицала његовог манастира. Такође је тражио и њихове молитве. Благодарио им је и за најмања добра која су му чинили, а благодарно је примао и критике које су му упућивали.

Ово се тако види у сладећем наводу који се тиче старца Пахомија: „О заповестима Старца Пахомија, сматрам да оне важе за нас. Благодарио сам страцу Пахомију за писма која је послао и због његовог старања о мени, пошто сам неутврђен у духовном знању, како сам и раније говорио и како сам исповедио. Онако како сам чуо, тако сам вам и послао његове савете, што самтрам да је била моја обавеза. Говорим вам, са свим мојим незнањем које сам исповедио оцу Пахомију, да оно што сте примили у његовим писмима треба да држите као ктиторски типик, а оно што вам ја пишем као савет. О осталом ћу вам говорити када вас видим. Ти, преподобна Ксенијо, можеш да мало смањиш молитву на бројаницама“.

Очинска љубав Светог није се завршавала на духовном руковођењу оних који монахују. Он се старао о свим њиховим потребама. Мудри јерарх се старао и о њиховој исхрани, и о њиховој одећи и о њиховом здравстваном стању, о њиховом рукодељу, о њиховој економиј /манстирској/, о њиховом врту, о њиховим рођацима који су посећивали манастир. Касније је напустио управљање Ризаријумом и настанио се у Манастиру где је поправљао њихову обућу.

Овде доносимо нешто карактеристично о бризи Светог. Он пише:

„Ако неко има каквх проблема нака ми слободно пише. Ако вам је хладно, пишите да вам пошаљем нешто мало од онога што имам. Послаћу вам и животне намирнице“ (Писмо, 10).

„Жао ми је због Касијанине расе. Како није пазила на дужину?“ (Писмо 26, стр. 82).

„Послало сам вам два висока свећњака и десет лампица, све очишћено. Такође вам шаљем и једну кутију кафе и другу пуну шећера, да то имате као малу утеху“ (Писмо 16, стр. 65).

Важно је приметити да је Свети Некатрије, иако је у младости само три дана провео у манастиру, спознао циљ и границе монаштва, тако да је из искуства говорио о монашким борбама.

О кандидаткињама (= искушеницама) за монаштво пише:

„Сетих се ових одређења монаштва: Прво: самоосуђивање. На овај начин се одсеца сопствена воља и долази се до потчињавања (= послушности). Друго: стрпљење и смирење и оно што следује из ових врлина. И треће: пажња и расуђивање“ (Писмо 75, стр. 160).

Али поред овога монах је дужан да се успне ка већем савршенству и ка већој висини. Он треба тајински да живи у Христу који га води ка обожењу:

„… дужност је монаха да непрестано тражи Лице Божије и да буде жедан Њега и да има љубави према Њему и да се од Њега непрестано подучава. Потребно је да монах само ово има у своме срцу као жртву и свети принос, чист и савршен у љубави. Он истински живи не себи него Господу, а Господ га мистично посећује и мистично се открива очима његове душе, као што благодаћу Христовом прима предукус будућег гледања Лица Господњег“ (Писмо 44, стр. 118).

„Тражите свагда Господа али у срцима вашим а не изван њега, а када Га нађете, чувајте Га са страхом и дрхтањем, као што то чине Херувими и Серафими, јер је срце ваше постало престо Божји. Али да бисте нашли Господа, смирите се до крајности пред Њим, јер се Господ не даје онима који су уздигнутог срца, а љуби и посећује оне који су смирени у срцу, како је и сам рекао: ‘погледаћу, али на оне који су смирени и мирни и који држе реч моју’“ (Писмо 39, стр. 98).

Свети Некатрије, имајући просветљење Духом Светим, био је украшен са две особине које су неопходне духовном оцу. Прозорљивошћу и расуђивањем. Са овом првом благодаћу могуће је распознати дубину људске душе а да се то иначе (= спољашње) не види.

Тако је на пример, монахињи која је осећала мржњу према игуманији Ксенији, писао:

„Лукави је у тебе ставио мржњу према твојој сестри Ксенији, према твојој сетри и мајци, да би тако уништио твоје добро насторјење према њој и да би га преобратио у мржњу. Схвати да је твоје срце у дубини одбацило љубав и доброту Ксенијину, јер ђаво жели да те погуби тако што ћеш осуђивати Ксенију. А жалост коју осећаш јесте последица тога што ти имаш добро срце које жели да одбаци ту страну (= ину) мржњу и тај страни осећај, али не успевајући у томе тугује. Он /ђаво/ ствара сву несрећу стања у коме се налазиш. Он то чини да би уништио сву твоју радост и љубав и да би помутио наш мир. Али имај храбрости и не губи наду, јер је Бог са нама. Бог не жели ничију пропаст и погибељ. Потребно је, међутим, да знаш да је неопходно да се и ти потрудиш, јер си преварена помислима и остављањем (= занемаривањем) молитве. Не треба да допустиш помислима да овладају тобом, нити треба да дозволиш да се у твом срцу јави антипатија. Од срца се молим за тебе.“ (Писмо 31, стр. 88-89).

Расуђивање Светог такође је чудесно. Имајући дар расуђивања био је онај који „враћа здравље и одстрањује недуге“ (уп. Јован Лествичник, Беседа 103).

Свети Петар Дамаскин је укратко описао шта је то расуђивање. „Јер светлост расуђивања показује све оно што је у некоме (= што је нечија карактеристика): његову пажњу, рукодеље, вештину, крепост, знање, узраст, снагу, немоћ, намере, жеље, настојања, незнање, телесне могућности и слабости, здравље и недуге, начин, место, веру, настројење, циљ, образовање, природну разборитост, брзину, спорост, и томе слично“ (Добротољубље, стр. 66-67).

Свети Некатрије је имао дар расуђивања онако како га је описао Свети Петар Дамаскин, тако да се о монахињама старао у складу са њиховим телесним могућностима и немоћима, у складу са њиховим годинама, у складу са њиховим душевним стањем, у складу са њиховим позивом, у складу са оним што су донеле (= примиле) из света. У киновији (= општежићу) Светог Нектарија, једној правој православној киновији, борбе, циљ, жеља су били заједнички, али људске личности нису укалупљиване (= уједначаване).

Тако он, на пример, саветује монахиње да не одлазе ван манастира него да више заволе исихију (= тиховање) (Писмо 9, стр. 48). Међутим, искушеници Касијани саветује да посети своје рођаке, „пошто се бојимо, каже, да је носталгија коју осећаш можда узрок свих ових тужних стања, те стога желим да те тога ослободим“ (Писмо 32, стр. 90).

Он је такође саветује да на вечерњем остане само мало, да се не би уморила преко мере (Писмо 98, стр. 191). Такође саветује болешљиве монахиње да не једу само једноличну храну током поста, али да и након богослужења читају одређене катизме из псалтира. Превелико подвизавање не одговара женама као мушкарцима, пошто оне имају осетљивији организам.

Свети се жалостио када су монахиње због искушења или пада западале у жалост, неутешност и превелику тугу. Он их је охрабривао да не губе наду, него да се надају на Господа, који ће им на концу подати победу (Писмо 72, стр. 68 и писмо 21, стр. 76). Он жели да монахиње имају духовну радост (Писмо 72, стр. 156 и писмо 74, стр. 158).

Добар пример расуђивања Светог јесу његови савети игуманији Ксенији:

„Саветујем ти да се не предајеш великим жалостима, јер то у многоме растужује срца сестара. Твоја награда биће велика, ако своје сетсринство будеш мудро водила. Ово ти саветујем јер и ја то имам као начело свога живота. Желим да то и ученице имају за своје начело. Када твоје срце уздрхти за сваку сестру, и када оне од тебе приме добар духовни савет, тада можеш бити сигурна да си пронашла Бога, ако су за то потребне дуге молитве и велики пост.

Знај да је твој положај, положај духовне мајке… Као старешина манастира, живи не за себе него за своје сестринство, а живећи за своје сетсринство живећеш за Бога. Нека Бог прихвати овакав твој живот као какву жртву.

Изгледа да ти ово пишем неким тајанственим гласом који је покренуо моју руку, јер сам ја желео да ти напишем само неколико речи, а ето исписах четири стране“ (Писмо 99, стр. 193).

И на другим местима у својим писмима Свети беседи имајући сазнање с више: „Да Дух није покренуо ум мој, било би прекасно и немогуће да вам било шта напишем и не би ни имао шта да вам пишем“ (Писмо 10, стр. 50).

Смирени Свети Нектарије је сматрао да је неопходно да пише веродостојно:

„Када сам преузео своје обавезе као духовни отац, будно сам пазио и желео да сазнам да ћете се увек старати да извшавате своје обавезе, ви који сте примили и који носите монашко име“.

Искушенику је потребно да његов духовни отац чује о његовим тешкоћама у монашком животу, и да му са сигурношћу каже шта је воља Божја. Ово ће му помоћи да војује без премишљања и ослободиће се онога што умара његову душу и отежава му борбу. Само, међутим, они духовни оци који су у овоме искусни и проверени могу тако да говоре.

Недремљива је била духовна пажња Светог којом је водио монахиње ка савршеном хришћанском животу. Углавном их је водио подучавањем али им је помагао кад год би се нашле у искушењу или паду. Најважнији моменат у подучавању његових монахиња заузимале су божанске речи. Писао им је ради радости њихове и помињао их је на Литургијама које је служио широм Атинске митрополије. Његов циљ је био да се успну на више степенике врлина и љубави.

„Задобијте љубав. Саврешена љубав доноси савршенство вере и наде. Свагда иштите од Бога љубав, и тако ћете задобити пуноћу осталих добара и врлина. Љубите да бисте били љубљени. Примите љубав да бисте љубављу просијали. Дајте Богу сво своје срце, да бисте остали у љубави, а остајући у љубави Божијој и Бог остаје у вама“ (Писмо 116, стр. 224).

Није, међутим, свака љубав љубав у Христу. Сам Свети је исповедао да љуби монахе Христа ради и тражио је да и они њега љубе Христа ради. Веома се жалостио када би видео неки други вид љубави који је поробио душу неке монахиње. Као мудри пастир, Свети се старао да их увек приводи Женику. Душе – невесте које му је поверио Женик Христос, водио је једино ка Њему. Тражио је послушност и поштивање своје личности, али је увек избегавао да га на било који начин идолизирају.

Колико само сви пастири могу да се науче на примеру Светог Некатрија.

Такође је саветовао своје монахиње да међусобно имају љубави Христа ради, далеко од сваког телесног порива који би могао да упрља њихову свету љубав у Христу (Писмо 61, стр. 142).

Пример његовог светоотачког деловања било је и његово настојање да монахињи Ксенији, коју је за то припремао, преда дужност духовне мајке сестара.

Као што у мушким манастирима игуман треба да буде духовни отац монаха, тако је и у женским манастирима духовна мајка игуманија. Она треба да расуђује о помислима, да духовно води монахиње и уопште да духовно руководи сестринством.

Присуство духовника-исповедника је од помоћи игуманији.

Свети Некатрије је сваког тренутка пазио на своје монахиње. Понекад је волео да им говори на начин на који је то чинио Свети Симеон Нови Богослов: „Примили смо две науке, имамо ужитак у покајању, страдање и бол свакодневно код нас изазивају сузе“ (Писмо 3, 12).

Свети Оче наш Нектарије, прослављамо те не само ради светости твога живота, због твог светог Архијерејства, због твог богословског доприноса, због твог педагошког рада у школи Раизари, него и као савршеног духовног оца, што нам је уетха и пример.

Заступај пред небеским жртвеником, где си сада, нашу свету Православну Цркву, једину Свету, Саборну и Апостолску Цркву Христову, у којој је благодаћу Божијом утврђена највиша служба духовног очинства. Нека сви искушеници и сви духовни оци следују твој пример, као што си се ти трудио да следујеш Спаситељу нашем Исусу Христу.

Превод са грчког језика – презвитер мр Александар Ђаковац

Извор: СПЦ

[Зоран]

Епископ Теодосије – Са Црквом нико не сме да се игра

Новембарско заседање Сабора показало је да, иако има различитих ставова међу групама епископима, свима њима јединство Српске цркве ипак, на првом месту. СПЦ је избегла раскол, а владика захумско- херцеговачки Григорије истиче за “Блиц” да је на овом Сабору Црква показала снагу и одговорност, а епископи свест да је “саборност предуслов, услов јединства, а не нечије мишљење или тумачење”.

- Молим се Богу да бивши владика Артемије коначно схвати да се са Црквом не можемо играти. Као новоизабрани епископ рашко-призренски имао сам одговорност и обавезу да заштитим епархију коју ми је поверио Свети Архијерејски Сабор. Искрено ми је тешко због свега овога, али служба Цркви мора бити изнад наших осећања – каже за “Блиц” епископ рашко-призренски Теодосије. Додаје да “лично сматра да бивши владика више не представља озбиљну опасност за Цркву”.

Епископ наводи да су покушали на све начине да бившег владику и његове присталице убеде да мирно и достојанствено напусте узурпирани манастир Дубоки Поток.

- Али, они то нису хтели. Заштита имовине од узурпације је легално право СПЦ као и сваке друге институције и у ту сврху ангажовање полиције, у овом слуцају Срба из КПС, била је једина могућност на располагању. Није употребљена сила, нико није повређен и све се окончало максимално мирно. Сабор је био чврстог става да се имовина СПЦ мора вратити у руке законских епархијских власти и да се на Косову не може дозволити стварање некакве “расколничке цркве” , посебно не на имовини СПЦ – додаје владика Теодосије.

Новоименовани епископ рашко-призренски каже да је монаштво и свештенство показало одговорност и црквену свест и да је после покушаја узурпације појединих манастира духовна ситуација још стабилнија и чвршћа, а народ је препознао нечасне намере оних који су насрнули на јединство Српске Цркве и народа. Владика каже да је нажалост бивши владика Артемије својевремено ушао у сукоб најпре са блаженопочившим Патријархом Павлом.

- А сада тај сукоб наставља са патријархом Иринејем и Светим Сабором СПЦ. Црква је још пре неколико месеци препознала покушај да се од Епархије рашко-призренске направи приватна црква и лични феуд. Да владика није у последњем часу разрешен последице биле много опасније. Искрено се надам да ће бивши владика увидети погубност овог пута и вратити се црквеном поретку – каже епископ Теодосије.

У среду је у Дечанима слава – Свети Стефан Дечански. Владика каже да ће се народ и свештенство као и свих претходних година окупити око кивота светитеља и узнети молитве за наш род хришћански.

Сада монах Артемије трећи је по реду владика у новијој историји који је рашчињен. Да му је пошло за руком да задржи манастире на Косову и Метохији – Дубоки Поток и Девине воде, а у које је насилно упао са својим присталицама пред крај прошле недеље, најгрубље појашњено СПЦ би била у расколу. Међутим Артемију није пошло за руком да оснује расколничку цркву. Сценарио је избегнут правовременом реакцијом патријарха Иринеја, који не само што је ставио на гласање рашчињење владике, већ је повукао и потез који је омогућио да се на законит начин врати имовина власнику – СПЦ, тиме што је подигао кривичне пријаве. Према сазнањима “Блица” иако је шест владика на заседању Сабора гласало против рашчињења Артемија, сви они међутим, на крају заседања Сабора, потписали су одлуку о његовом враћању у ред монаха. Тиме је овај Сабор показао да српске владике и поред свих личних интереса имају границу, а то је очување Цркве.

Владика Григорије каже да “када год је удар покаже се и права вредност онога на шта је ударено”.

- А Српска црква је остала јединствена. Ово је био удар на јединство Цркве, а Црква је показала снагу и одговорност изнад очекивања. Рекао бих задивљујућу свест о важности јединства. И након тако болне и ником миле одлуке као што је рашчињење једног епископа, показало се колико је снажна свест о јединству наше Цркве. И они који су можда мислили другачије, схватили су да постоје важније и оне најважније ствари. Ако неко мисли или тумачи другачије он мора приклонити главу саборној одлуци јер је саборност предуслов, односно услов јединства, а не ничије мишљење или тумачење – каже владика Григорије.

Он додаје да се показало да је “заједница односно љубав виша и важнија од индивидуалног схватања и учења”. Говорећи о бившем владики Артемију, епископ захумско-херцеговачки каже да је “издвајање од Сабора и јединства Цркве најчешће бива избор онога ко се уздиже изнад заједнице и љубави”.

- Црква не кажњава и не избацује него само констатује да се неко издвојио, самоискључио. И то се чини ради опомене њему и са надом на његов повратак. Тако је и у овом случају Сабор је пресудио владики Артемију да би гра вратили њему и нама како не би отишао на суд Божји као самац и одвојен од Цркве, а да можда није ни свестан те чињенице. Црквене одлуке су увек упућене на спасавање човека од његове самодеструкције – истиче епископ захумско-херцеговачки.

На саборским заседањима увек постоји разлика у мишљењу међутим, на крају све одлуке се доносе заједнички и јединствено ма каква да је расправа томе предходила. Међутим, у време патријарха Павла, како због његове болести није било активног патријарха, развила се навика код појединих епископа да се и на саборким узаседањима понашају као да нема првог – поглавара. Мања група владика у којој предњаче банатски Никанор и канадски Георгије, али и поједине владике из Босне попут бањалучког јефрема, обично имају другачије ставове од остатка сабора. тако је било и сада. Они су стали на страну бившег владике Артемија. Међутим, оно што се о банатском и канадском одавно зна јесте чињеница да они не наступају као истински браниоци неке идеје коју заговарају већ једноставно настоје да у Цркви не постоји ред како и они не би дошли на ред. Међутим, и ове владике су поптисале заједничку одлуку о рашчињењу.

Тренутно нико не може предвидети у ком ће се правцу кретати одлуке о монаху Артемију. Једно је сигурно, да ако и надаље буде покушавао да узурпира имовину СПЦ или прогласи некакву своју цркву, то ће засигурно водити ка одлуци потпуног искључења из Цркве. Крајња одлука Цркве, којој се прибегава у најдрастичнијим случајевима и до сада је једино изречена Мирашу Дедејићу је вечно проклетско или “бацање анатеме”. Када је реч о Артемију њега је Црква до сада неколико пута позивала да се врати у јединство и поштује одлуке црквених тела што он међутим, није учинио. Није то учинио ни сада када је враћен у ред монаха већ наводи да треба да му суди црквени суд те да сабор не мођже донети одлуку о рашчињењу.

Патријарх српски иринеј појаснио је јуче у изјави за “Блиц” да Сабор не само што може да донесе одлуку о рашчињену епископа већ је и једино тело Цркве које то има право да уради.

- Сабор је највише управно, судско и административмно тело Српске цркве и као такво изнад је црквеног суда. Сабор кога чине сви архијереји Цркве суди епископима и то бивши владика Артемије јако добро зна – поручује у изјави за “Блиц” Његова светост патријарх српски Иринеј. Када не заседа Сабор, а потребе су такве да је потребна пресуда, епископу може да суди 12 архијереја, који се именују. Међутим када заседа Сабор, ово тело постаје суд и пуноважно пресуђује епископу. Не постоји могућност апелације јер је Сабор највише тело Цркве.

Међутим, сада су на реду судови и полиција. Против монаха Артемија и његових следбеника подигунуте су кривичне пријаве за насилно упадање у посед СПЦ.

Бивши владика се сместио у Београду

Монах Артемије са својим присталицама од јуче борави у београдској улици Бистричкој на броју 27. Артемије не жели да разговара са медијима, али испред капије је неколико његових следбеника који дају изјаве. Из хола куће, која иначе припада манастиру Хиландар и која би требало да се врати манастиру или београдско карловачкој епархији, допире пригушена светлост. Буквално сваких неколико секунди неко од артемијевих следбеника уђе и изнова изађе на улицу. Сваки од њих на левој страни мантије носи беџ са ликом Артемија. Надомак куће је и полицајац, мотри.

- Не знамо још увек шта ћемо да радимо, јер то не зависи само од нас, већ и од друге стране. Све наше одлуке на време ћете чути, а до даљњег ћемо остати овде, па ћемо видети шта ће се десити – Артемијев следбеник Дамјан.

Комшије из Бистричке улице знају да је кућа на броју 27 већ годинама уточиште у које с времена на време дође по неки монах, када се задржи у Београду дуже од једног дана. Ипак, до јуче нису знали да им је Артемије нови комшија.

- Он је ту? Баш у овој кући? Јел сада ту или тек треба да дође?.. Нисам имала појма. Често су монаси овде, виђамо их како шетају, иду у куповину, али нисам знала да се Артемије сместио баш у нашој улици. Чудно је све то што се дешава у цркви и тужно по мало. Не знам просто шта да мислим – каже изненеђена Драгана Новаковић, комшиница из Бистричке улице, док полузапрепашћено пролази поред нас и гледа у прозоре куће, иза чијих врата седи бивши владика.

А.Вушовић

Блиц 23. новембар 2010.год.

[Зоран]

Чудеса светога краља Стефана Дечанског

Свети краљ кажњава насилнике

Ради заштите манастира од злих људи, царица Јелена (Душанова

жена) поставила је челника Ивоја. Али уместо да брани манастир од насилника и пљачкаша, он је и сам почео да чини насиља и да пљачка манастир. Но убрзо га је стигла казна Светог краља: погинуо је на коњу на очиглед својих наоружаних људи. На место Ивоја буде постављен неки Јунац, који се још горим показао: тукао је монахе а игумана је затворио. Једне ноћи јави му се у сну Свети краљ у страшној визији, од које се насилник толико препао, да је изгубио моћ говора. Кад се пробудио, урлао је као дивља звер. После те визије у току седам недеља са њега је живо месо отпадало, док у највећим мукама није издахнуо.

Свети краљ спасао манастир и народ у њему од Турака

После Косовског боја (на Видовдан 1389.), Турци су се, као бесни вуци размилели по Србији и почели да харају, пале, чине насиља и убијају. Српски народ напуштао је своје куће и имовину и бежао у шуме и неприступачне кланце, да би спасао голи живот. Маса народа из околине Дечана сабрала се у манастир, под окриље и заштиту Светог краља. Једне суботе народ је испунио манастир, као пчеле кошницу. Настала је тамна ноћ, монаси су се повукли у своје келије и манастиром је завладала тишина. Само жижак у кандилу више кивота Светог краља својом слабом и треперавом светлошћу обасјавао је мрачни простор храма и ликове Светитеља на иконостасу. Ову тишину наруши вика и јако лупање Турака на манастирску капију. Под њиховим притиском капија попусти, и они,

као бесни вуци, са урликањем упадоше у манастир, спремни на насиље и клање невиног народа. Али у том часу њихово урликање надјача страшан земљотрес, а на небу почеше да севају муње и праште громови, као да је наступио смак света. Страх обузе и Турке и Србе, и одједном настаде гробна тишина. Црква се испуни силном светлошћу, која се из ње разли по читавом манастиру и његовој околини. Светлост је била тако јака, да се игла могла видети на стотину метара око манастира. У том се отворе црквена врата и на њима се појави Свети краљ, у златном оделу, дуге и беле браде, са крстом у десној руци, те стаде код извора пред црквом. У том тренутку га окружи мноштво витезова са бојним копљима, а један витез на виловиту коњу, са исуканим мачем, стаде са десне стране Светог краља. То је био Милош Обилић. Ово чудо гледаху и Срби и Турци и од страха попадаше на земљу. Свети краљ прекрсти крстом на све четири стране и рече благо: „Идите, грешници, а мене, манастир и мој народ оставите на миру.“ После ових речи визија ишчезе, црквена се врата затворише и светлост угаси. У цркви се зачу дивно појање: „Да васкрсне Бог и расеју се непријатељи његови…“, а Турци као бесомучни побегоше из манастира.

Свети краљ спречио претварање цркве у џамију

По заузећу Србије, Турци су многе српске цркве претворили у своје џамије, па су то хтели да учине и са дечанском манастирском црквом. За ову сврху доведена је у Дечане силна турска војска и много њихових верских великодостојника са њиховим поглаваром, да би тај чин био што свечанији. Да ово не би изазвало буну околних Срба, Турци су распоредили своју војску око манастира и донели доста муниције, коју су сместили у кулу звонару на великој капији. Главни војсковођа са доглавницима смести се у најбоље одаје конака и онда позва игумана и монахе и предложи им да се потурче; у противном да одмах напусте манастир. Пошто су одбили да се потурче, игуман и братија молили су, преклињали, плакали, обећавали злато, само да Турци оставе манастир на миру, али ништа није помогло. Турци их истераше из манастира и они се повукоше у испоснице у клисури више манастира. Чим су дошли, Турци поставише на кулу звонару над капијом свој полумесец са звездом, као знак потурчења. То су хтели да ставе и на црквено кубе, али због велике висине без скеле то нису могли одмах учинити, па су оставили за доцније. По истеривању калуђера, остао је у манастиру само још Свети краљ на кога Турци нису рачунали.

По договору међу Турцима, обред претварања цркве у џамију имао се започети пред главним улазом у цркву. Цео простор испред цркве застрт је ћилимима. У средини, на почасним местима, налазили су се заповедник војске Татарин и остали великодостојници. За главног верског старешину одређено је место пред главним вратима са јужне стране. Када су трубе и таламбаси огласили почетак свечаности, војска споља радосно јурну унутра и испуни сав простор око цркве. Тада верски старешина поче да клања на свом месту. Али у том часу земља се затресе и фигура лава стражара са јужне стране поред прозора Светог Георгија откину се, паде на главу верског старешине и размрска је. Његова крв и мозак попрскаше све великодостојнике око њега. Истовремено препукну свод паперте, поломише се мермерне плоче међу гробовима Светог краља и Свете Јелене и изби чудан пламен, који моментално обави цркву изнутра и споља и опали Турке који су стајали уза зид црквени. Овим збивањима придружи се и страшна олуја са провалом облака, муњама и громовима. Један гром удари у полумесец на кули, запали муницију у њој и кула се уз страшну експлозију сруши. Са кулом се сруши и краљева палата. Од провале облака Бистрица надође од брда до брда, и заједно са водом која се сјури низ брдо више манастира, преплави манастирску порту и однесе све што јој се нађе на путу. У тој катастрофи, према сачуваном предању, настрадало је мноштво Турака, а војсковођа Татарин се спасао чудним случајем са остатком војске, која се налазила подаље од манастира. Али и он је платио главом, када је бежећи из Дечана улазио у Пећ, где га је по предању убио капетан Лека Дукађинац, из освете због његове намере да дечанску цркву претвори у џамију. Турци су га прогласили за свога „свеца“, ставили му на гроб плочу са натписом, озидали му турбе и палили кандило на његовом гробу. Споменик са натписом уништен је приликом ослобођења ових крајева 1912. године, а турбе се срушило 1926. године.

Свети краљ казнио још једног насилника

У једном старом запису на црквеној књизи Прологу из 1620. године, прича се како је неки обесни Турчин Гашли-паша опљачкао манастир, а игумана захарију тако премлатио, да је трећег дана умро. Али га је убрзо стигла Божја казна и Светог краља: спопала га је тешка бољка, да се сав жив распадао и у највећим мукама умирао и он, и сви они који су тада били са њим.

Свети краљ неће да напусти манастир

У Првом светском рату (1914-1918), док је српска војска водила тешку борбу са аустро-угарском војском и повлачила се пред далеко надмоћнијим непријатељима ка југу, Бугари су, по договору са аустро-Угарском и Немачком, напали српску војску с леђа и продирући ка Призрену и Пећи нагнали је у беспутне албанске гудуре. Када су у своме надирању допрли до Дечана, прва брига им је била да опљачкају манастир и мошти Светог краља пренесу у Софију, и тако му се освете за његову победу над њиховим царем Михаилом Шишманом на Велбужду 28. јула 1330. године. Они су плански журили да у Дечане стигну пре аустро-угарске и немачке војске и изврше пљачку, јер по договору између бугарске и аустроугарске владе о подели територије Србије, западни део Јужне Србије (област од Косовске Митровице до Пећи и Ђаковице) имао је да припадне аустро-Угарској. По доласку у Дечане, Бугари су опљачкали манастир, затим у једна кола натоварили четири калуђера (руске народности), у друга мошти Светог краља, а у трећа војничку стражу, па кренули из манастира. Кад су стигли у село Дечане (удаљено 2 км. на путу Пећ-Ђаковица), прва кола са калуђерима продужише за Ђаковицу, а друга, са моштима Светог краља, стадоше на раскрсници и остадоше непокретна. Сва напрезања шофера и његовог помоћника да се кола покрену остала су узалудна. Мноштво народа се било сакупило посматрајући шта се догађа. Срби су плакали, а Арнаути се чудили. Док су се Бугари сатима узалуд мучили, појави се из Пећи аустро-угарска коњичка извидница и у галопу дојури до бугарских кола. Кад је командир извиднице сазнао о чему је ствар, упозорио је Бугаре на савезничку лојалност и наредио да се удаље од Светог краља. Затим је наредио да се кивот са моштима извади из кола и преда Србима да га врате у манастир. Срби са радошћу вратише Светог краља у манастир, а Бугари седоше у кола, чији мотор сад лако упали, и одоше посрамљени. Видећи шта се догодило, један стари Арнаутин, рече сакупљеним Арнаутима: „Видите ли, Свети краљ неће да напусти Дечане. Срби опет долазе. Пазите шта радите!“

Бугари су били у Дечанима 8 дана. За то време један њихов генерал са два војна свештеника посетио је Дечане и том приликом опљачкао најскупоценије предмете из ризнице, међу којима и оригинални модел дечанске цркве од сребра, и купу Краљевића Марка.

Свети краљ спречио скидање оловног крова са цркве

По заузећу Дечана у јесен 1915. године, аустријанци су све затечене калуђере интернирали у Мађарску, цркву закључали и кључ предали заповеднику војне страже у манастиру. У манастирским конацима разбашкарила се аустро-угарска војска. За сво време њиховог бављења у манастиру, од краја 1915. године до јесени 1918. године, у манастиру се није служило. То је једини случај у историји манастира када се у њему није служило.

Године 1916. Аустро-угарска влада је издала наредбу да се за ратне потребе (израду оружја и муниције) реквирирају сва црквена звона, метални предмети и оловни кровови са цркава и џамија. Према овој наредби командир војне посаде у Дечанима скинуо је са дечанске куле звонаре 9 звона и послао у Пећ. Потом је наредио војницима да скину оловни кров са цркве. Донесене су високе стубе и усправљене са јужне стране прозора Светог Георгија, на истом месту одакле се откинула фигура лава и убила турског верског старешину, који је хтео да дечанску цркву претвори у џамију. Уза стубе први се попео Фердинанд Кајзер, стао поред прозора и почео да скида оловну оплату са прозора. Један Арнаутин из Дечана, који се ту затекао, видевши шта се ради, рече: „Тешко томе кога Свети краљ удари штапом по глави!“ Само што је он то рекао, а војник који је скидао оловну оплату са прозора заједно са скинутим комадом олова стрмоглави се доле и сав се разбије. Својом крвљу и просутим мозгом попрска мермерне плоче, као онај верски старешина тепихе. Сви присутни препали су се када су видели шта се догоди. А још већи страх уђе у војнике, када им је Арнаутин испричао шта се догодило приликом покушаја претварања цркве у џамију. После сахране погинулог војника, чији је гроб међу боровима више старе цркве Светог Николе, командир нареди војницима да продуже скидање олова са крова. Војници се међу собом погледаше и у мислима споразумеше, па изјавише: „За цара и домовину готови смо мрети у сваком часу, скакати у ватру и воду, али не можемо пружити наше руке против ове цркве, коју чува и брани нека виша сила.“ На ову изјаву официр се намршти, окрену и оде у свој стан. Тако кров оста сачуван.

Свети краљ се јавио ноћу да испита верност чувара Арнаута

Цан Садик, Арнаутин из Дечана, испричао је архимандриту Леонтију како је једне ноћи видео Светог краља. То се догодило пред празник Велике Госпојине 1897.

Мој отац Садик и стриц Реџа, прича он, чували су Високе Дечане и

наизменично седели у манастиру. Садик је био старији и домаћин куће, те је Реџа више седео у манастиру. Ја сам као одрастао момчић често одлазио код Реџе и ноћивао са њим у манастиру. Понекад смо долазили и по двојица и ноћивали са њим, да му се нађемо у помоћи у случају потребе. Тако је отац наређивао, а и нама је било мило. Једне ноћи пред Велику Госпојину били смо са Реџом ја и још један рођак. После вечере седели смо нас тројица у соби и дуго слушали приче стрица Реџе. Ноћ је била ведра са месечином. У току Реџина причања чусмо неку шкрипу, као да се отворише западна врата на цркви. Стриц преста да прича, а нас двојица скочисмо до прозора собе који је гледао на цркву и авлију. Реџа нас упита да ли видимо неког код шедрвана. „Видимо једног старца у златном оделу дуге и беле браде, са крстом у руци“ – одговорисмо нас двојица. Стриц ми нареди да узмем пушку и сиђем доле, да видим ко је. Ја сам послушао и сишао. Старац је стајао уз шедрван и крстом благосиљао. Пришао сам му близу, стао поред њега и пружио руку да се са њим поздравим, али он ишчезе. Затим чух шкрипу, као да се велика врата на цркви затворише. Ја се препадох и побегох код стрица у собу. Стриц је био забринут и нешто је шапутао, вероватно се у себи молио Богу. Кад сврши молитву, ја му рекох шта сам видео и чуо. Он нас погледа и рече: „Видео сам и ја и чуо. Оно је био Свети краљ. Испитује нашу верност пред неким догађајем. Молите се Богу да буде добро.“

Слутња стрица Реџе убрзо се обистинила. Неколико дана после појаве Светог краља наступио је празник Велика Госпојина а са њим и неслућени догађај. Народа је било доста, као и сваке године о овом празнику, али није било мира и весеља, као ранијих година. Уочи празника дошао је у манастир зликовац и пљачкаш Цољ Соколи из Барловца у Малесији, са братом и још два друга. Његова појава је застрашила и узнемирила народ. Реџа га је примио у своју собу на вечеру и конак, јер није смео да га одбије од себе. У току разговора Цољ је затражио 30 лира у злату, па да манастир и народ остави на миру. На сва могућа наваљивања и молбе стрица Реџе да одустане од уцене, Цољ је остао при своме захтеву, па је чак дао и бесу (заклетву) да неће одустати. Реџа је запао у тежак положај: или да спасе част положаја војводе дечанског, свога брата и фиса (племена), или да све изгуби. Имајући на уму народну изреку: „све за образ, а образ ни за шта“, Реџа пође код архимандрита Јанићија на саветовање. После дужег разговора договоре се да Реџа позове цело своје братство из села Дечана и да се после Свете Литургије пред манастиром Цољ Соколи и његови другови побију. Исте ноћи дошло је око 30 наоружаних Дечанаца у манастир. Они су се обавезали да сви заједнички приме одговорност за ову крв. По доласку у манастир заузели су сва главнија врата и места у манастиру и споља.

Сутрадан после службе народ поче да одлази кући. Цољ Соколи са

друговима изашао је пред капију, пребацио мартинку (пушку) преко крила и тражећи паре, заустављао народ. На овај глас Реџа са братом Садиком и још два рођака дођоше код Цоља и рекоше му да народ остави на миру, а ако има шта да тржи, нека иште од њих. На ове речи Цољ им одговори одлучно: „Тридесет лира, бесу сам дао!“ Реџа погледа брата и рођаке, а ови рекоше: „Донеси му паре, па да оде без зла.“ Реџа погледа Цоља и рече му да седне ту и добиће шта је тражио. Затим се окрете и оде у манастир. Цољ се орасположи и седе комотније. Убрзо се Реџа поврати са бакарним новцима у марами и довикну му: „Простри мараму, да примиш паре!“ И док је Цољ отпасивао мараму, грунуше три мартинке у један глас и Цољ паде мртав. Том приликом погинули су пред капијом брат Цољев и један друг, а онај други побегао је рањен у правцу Дечана, али га је у путу срео и убио Ахмет Ајредин, бивши војвода и чувар Дечана. Али и ови Малисори, пре него што су изгинули, убили су Садика, а ранили Реџу који је остао сакат у ногу до смрти. Овако смо ми бранили Светог краља и Високе Дечане, па нам се зато и јавља Свети краљ – завршио је своје причање Цан Садик.

Свети краљ и ратна сирочад у његовом манастиру

У почетку 1920. године у манастиру Дечани уређен је дом за ратну

сирочад, као племенито дело енглеског народа. Дом је био смештен у западне келије, зване „Призренски конак“. Пошто ове келије нису могле да приме сву децу, јер их је било 150, уступљена је и царска трпезарија за спавање одрасле мушке деце. Дом је био лепо уређен и обилно снабдевен свима потребама, а био је под управом Енглескиње, сестре Волес, са две помоћнице. И сестра Волес и њене помоћнице вршиле су своју дужност са пуно љубави и преданости. Деца су се брзо опоравила, а са опоравком у њима се будио несташлук, што је задавало бриге нежним Енглескињама. Понекад су биле принуђене да позивају игумана или неког од учитеља, да им помогне у смиривању деце.

У трпезарији је спавало 40 одраслијих дечака. У ноћи између 13. и 14. септембра (по старом календару) 1920. године, уочи Крстовдана, појавио се старац у златним хаљинама, дуге беле браде. Деца су спавала, само је један дечак при крају видео старца, умотао се у ћебе и у страху пратио погледом старца. Старац је стао код првог малишана, открио му главу и загледао му се у лице, као да га посматра како изгледа. Затим је дечака подигао, као да гледа колико је тежак, и спустио га. Потом је пришао другом до њега, и тако учинио и са њим. Прегледајући тако редом неколико дечака, један од њих се пробуди из сна, и кад је видео старца, врисну и поче дреку. Овом вриску придружи се и онај будни. Деца се пробудише и поскакаше са својих лежаја, а старац ишчезну кроз прозор као сенка. На вику деце дотрчаше Енглескиње са лампама и једва умирише децу. Старац се појавио и друге и треће ноћи, што је изазвало велики страх код деце.

После јављања треће ноћи сестра Волес испричала је игуману Леонтију о чудесним јављањима и замолила га да дође и умири децу. Игуман је пошао, осветио водицу у трпезарији и наместио икону Светог краља. Кад су деца видела икону, једногласно су повикала да је баш такав старац код њих долазио. Том приликом игуман им је проговорио неколико речи и упозорио да се добро владају, јер се Свети краљ љути и кара оне који се не владају како треба, а ако таквих има међу њима, нека се поправе. Сутрадан су деца довела игуману једног свог друга, који је са иконе у цркви био узео 2 гроша (динар је имао 5 гроша). Он је то друговима признао после игуманове поуке, па је кроз плач признао игуману и вратио узети новац. Краљ се више није јављао, а деца су се примерно владала.

Крадљивци манастирских волова кажњени лудилом

Билал Русто, Арнаутин, дугогодишњи војвода манастира Дечана, убио је Мет Емина из Дечана, због јатаковња и издавања лоповима манастирске стоке. Он је архимандриту Леонтију испричао са каквим су се тешкоћама сусретале војводе при чувању и одбрани манастира и његове имовине од насилника, лопова насилника, лопова и пљачкаша и додао: „Ништа ми не бисмо могли учинити, нити би могли сачувати и одбранити, без Светог краља. Свети краљ је чувао и бранио Дечане, а ми смо били његове слуге и извршиоци његове воље.“ У вези са тим испричао је следеће:

Два наша рођака по фису (племену) из Црнобрега, увукли су се једне ноћи у манастирски обор и украли два вола, отерали кући и везали у доњем делу куле. Тражили смо их на све стране, слали људе, обећавали награду ономе ко их пронађе или покаже где су, али све узалуд. И када смо изгубили наду да ће се нестали волови пронаћи, Свети краљ је довео лопове на манастирску капију и они су се сами проказали. Једног јутра у зору, кад су калуђери служили јутрење у цркви, а неколико дана после крађе волова, зачуло се јако лупање на главну манастирску капију, помешано са потмулим испрекиданим урлањем, које је највише личило на рику говеда кад нагазе на крв закланог говечета. Ово лупање и урлање изазвали су узбуђење у манастиру. Манастирски момци су јавили војводи и питали шта да се ради. Војвода узе пушку и са неколико момака пође и отвори врата. На своје велико изненађење нађу пред вратима два Арнаутина из Црнобрега, полудела, урлају, лупају, и траже да их пусте у манастир. Војвода их познаде и рече: „Свети краљ их је довео да сами признају крађу волова.“ Затим је послао двојицу у Црнобрег да им претресу куће, а њих задржао пред капијом манастирском, док се ова двојица не врате из Цробрега.

За кратко време се вратише она двојица и дотераше оба вола. На ово чудо дође игуман са монасима и свим другим особљем из манастира. Сви се са дивљењем уверише у чудотворну моћ Светог краља. Волове отераше у шталу, а луде Арнауте поведоше у цркву да им се читају молитве и проси опроштај од Бога и Светог краља. А Бог и Свети краљ се смиловаше, и обојици лопова повратио се разум.

Турци у Малој азији причају о чудесима Светог краља Стефана Дечанског

Године 1934. дошао је у манастир Дечане неки Србин из Новог Пазара (чије име монаси нису забележили), да се поклони Светом краљу, о чијим је чудесима први пут чуо у Малој Азији, као турски заробљеник у рату 1912. године. Тамо му је неки Турчин испричао, како је као војник са својом четом био у манастиру Дечанима, и шта је тамо доживео. Једне ноћи, прича он, био сам на стражи. Нигде није било живе душе, јер се све живо од нас уплашило и склонило, а и ми смо били у страху да нас изненада не нападну Црногорци. Те ноћи, кад сам био на стражи, појави се у даљини један старац, са дугом седом брадом, и упути се ка мени. Кад дође до мене рече ми благо: „Не бој се, док сте овде нико вас неће напасти“, а затим се удаљи. Мислио сам да је то неко привиђење, да сам полудео па ми се привиђа. Зато никоме ништа нисам рекао. Идуће ноћи био је други војник на стражи, и њему се јавио исти старац и рекао исто. И тај војник није смео никоме да повери свој ноћни доживљај. Треће ноћи јави се старац трећем војнику на стражи и рече му: „Не бојте се, ово је место свето, и док сте овде Бог ће вас сачувати!“ Сутрадан је овај трећи војник био много замишљен. Слутећи да је и он нешто доживео за време ноћног стражарења, запитао сам га шта му је. После дужег снебивања и молбе да му се не смејемо, испричао је свој, ноћни доживљај. Тада сам и ја испричао свој, а после мене јавио се онај други стражар и испричао своје виђење. Ова виђења као и причања месних Арнаута уверила су нас да је Свети Стефан Дечански велики угодник Божји и чудотворац.

Тако је Србин из Новог Пазара чуо у Малој азији за Светог краља

Дечанског и дошао 1934. године да му се поклони (причање овог Србина забележио је јеромонах Амвросије, ондашњи сабрат манастира Дечана.)

Исцељење згрченог Арнаута

Године 1934. дошао је у манастир неки Арнаутин из Дечана, сав згрчен и затражио од калуђера да му прочита молитву пред кивотом Светог краља. По прочитању молитве, он се са великом муком и напором провукао испод кивота, а затим је то поновио још двапут. Друго провлачење већ је ишло лакше, а после трећег провлачења исправио се, као да никад није боловао и потпуно здрав отишао из манастира. Пред свако провлачење он се крстио (иако је муслиман) и из дубине срца вапио: „Свети Стеване, помози ми!“ (записао јеромонах Амвросије)

Исцељење болесне арнаутске девојчице

Јула месеца 1938. године био сам са својом супругом, сада покојном, на пропутовању кроз Јужну Србију. На том путу посетили смо први пут и манастир Дечане и остали у њему три дана. За то време били смо очевици чудесног исцељења једне болесне арнаутске девојчице од 15-16 година. Била је потпуно узета и на колима су је донели до манастирске капије, а оданде на рукама унели и положили пред кивотом Светог краља. Један од калуђера прочитао јој је молитаве и уљем из кандила над кивотом помазао главне делове њеног тела. После тога девојчица се уз његову помоћ полако придигла, целивала мошти Свечеве и после тога полако сама изашла из цркве, и дошла до кола у спољњој авлији манастирској.

Мој доживљај у Дечанима 1941. године

Почетак прошлог рата, у априлу 1941. године, затекао ме је на положају ректора богословије у Призрену. Бојећи се арнаутских зверстава и покоља Срба, који из Србије долазе да службују у оним крајевима и тиме доприносе одржавању Српског живља у националном и верском погледу, ја сам се, по избијању рата, повукао у Високе Дечане заједно са ондашњим Епископом призренским, сада покојним, Серафимом, а по савету команданта наше војске, која је имала задатак да брани Призрен. По доласку у Дечане 9. априла, наша војска је без борбе напустила онај крај и преко Пећи се повукла у Црну Гору. Повукла се и жандармерија која је била стационирана у манастиру. Тако је манастир остао без војне заштите, остављен на милост арнаутским пљачкашима. Чим је манастир остао без војне заштите, Арнаути из ближе и даље околине навале на феријално дечје опоравилиште у боровој шуми више манастира и за два дана га сво опљачкају. Када су однели сав намештај, изваљивали су и врата и прозоре, те вадили даске из патоса. Кад су то развукли, једна група пљачкаша покушала је да продре у манастир, да и њега опљачка. Ми смо се затворили у манастир, а петорица Арнаута, који су били у служби манастира (два шумара и три сточара), наоружани нашим војничким митраљезима, супроставила им се и цео један дан водила борбу са оном бандом споља. Они споља захтевали су да их пусте унутра, а ови су им одговарали да само преко њих мртвих могу ући. Сви у манастиру стрепели смо и очекивали час, када ће та банда споља провалити у манастир.

Дању су наши чувари могли да бране манастир, јер су имали чист видик пред собом. Али ноћи су биле тамне и могло се преко зида неопажено пребацити унутра. Зато ноћу нико од нас није спавао, нити нам је сан долазио на очи. Тако је потрајало 3-4 дана. Исцрпљен неспавањем и сталним страхом од зликовачких мучења, ја сам пред зору, уочи Лазареве суботе заспао. Тек што сам склопио очи, неки тајанствени глас јасно ми је рекао у ухо: „Не бој се, спашћете се!“ Ја сам се тргао, а тај глас још ми је звонио у уху. Одмах сам поверовао да је то глас Светог краља и да ће он сачувати и нас и свој манастир. Како је он прорекао, тако је и било: сутрадан се наша војска вратила из Црне Горе и ослободила манастир арнаутске опсаде. После недељу дана дошло је до капитуалације наше војске и престанка борбе са надмоћном немачком силом. На Васкрс је немачка војска стигла у Дечане, под чијом сам се заштитом повукао у Србију.

Архимандрит Леонтије Нинковић, Чудеса Светог Стефана, Краља Дечанског, Сремски Карловци 1929.

Извор: Радио Светигора

[Зоран]

Божићни пост

Установљавање Божићног поста, као и других вишедневних постова, датира се у прве векове Хришћанства. Већ од IV века свети Амвросије Милански, Филистрије, блажени Августин помињу у својим делима Божићни пост. У V веку је о Божићном посту писао Лав Велики. Првобитно је Божићни пост трајао за једне хришћане седам дана, а за друге – мало дуже. На сабору 1166. године који је одржан у време константинопољског патријарха Луке и византијског цара Мануила свим хришћанима је било наређено да поштују 40 – дневни пост уочи великог празника Христовог Рођења.

Антиохијски патријарх Валсамон је писао, да „је сам Свјатијеши Патријарх рекао да иако дани тих постова (Успењског и Божићног) нису одређени правилом, потрудимо се међутим да следимо неписано црквено предање и дужни смо да постимо …од 15 дана новембра“. Божићни пост је последњи вишедневни пост у години. Почиње 14/27. новембра и траје до 24. децембра/6. јануара, траје четрдесет дана и због тога се у црквеном уставу назива Четрдесетницом, као и Велики пост.

Божићни пост је установљен ради тога да бисмо се пре дана Христовог Рођења очистили покајањем, молитвом и постом, како бисмо чиста срца, душе и тела могли са страхопоштовањем да дочекамо Сина Божијег Који се јавио свету, и да би Му поред обичних дарова и жртви, принели наше чисто срце и жељу да следимо Његово учење.

Утемељитељем хришћанскога подвига сматра се сам Господ наш Исус Христос, који је уочи ступања у подвиг искупљења рода људскога укрепио себе дуготрајним постом. И сви подвижници, почињући да служе Господу, наоружавали су се постом и нису друкчије ступали на пут Крста но спроводећи пост.

* Мојсије после поста од четрдесет дана усудио се да се попне на врх горе Синаја, и да прими од Бога плоче са десет заповести.

* Пророк Самуило био је плод поста. Његова мајка Ана, пошто је постила, помолила се Богу: „Господе сила, помилуј ме и подари ми дете, па ћу га посветити Теби“.

* Великог јунака Сампсона је пост учинио непобедивим. Преко поста је зачет у утроби матере своје. Пост га је родио. Пост га је одојио. Пост га је одхранио. Онај пост којег је одредио анђео: „Дете које ћеш родити, не треба да окуси ништа од плодова винограда. Неће пити вина нити било које друго опојно пиће“. Док је Сампсон живео са постом, побеђивао је на хиљаде Филистејаца, рушио врата утврђених градова, задавио рукама лава. Међутим када је напустио пост и Далилда га навела на пијанство и у блуд, био је заробљен, ослепљен и исмејан од својих непријатеља.

* После поста од четрдесет дана удостојио се пророк Илија да се сретне са Господом лицем у лице. После поста васкрсао је умрло дете и показао се јачим од смрти. После поста затворио је небо да не пада киша за три и по године. То је учинио да би омекшао тврдокорност срца Израиљаца који су се били предали разврату и безакоњу. Тако је изазвао принудни пост у целом народу, док се не покају и исправе своје грехе, који су проистекли од удобног и разнеженог живота.

* Пророк Данило, који за двадесет дана није окусио хлеба нити пио воде, поучио је чак и лавове да посте. Гладни лавови нису га растргли, као да је имао тело од камена или бакра или неког другог тврдог материјала. Пост је ојачао тело Пророка и учинио га неповредивим за зубе звери, као што боја чини гвожђе неповредивим за рђу.

* Живот Светог Јована Крститеља био је непрекидни пост. Није имао ни кревета, ни трпезе, ни имања, ни стоке, ни магацине хране, нити било шта друго од онога што се сматра неопходно за живот. Но управо због тога Господ је посведочио да је он „највећи од рођених од жене“.

* Пост је подигао до трећег неба и Апостола Павла. Њега чак убраја у невоље и страдања која је поднео у своме мисионарском раду за славу Божију и спасење људи.

* Ниневљани, да нису постили и они сами и њихова стока, не би избегли катастрофу.

* Пост је моћно оружје против демона. „Овај род (демонски) не изгони се ничим другим, до само молитвом и постом“, рекао је Исус након истеривања демона који је био обузео једног младића.

Ми не треба да умртвљујемо своје тело, него своје страсти. Пост не значи да се само уздржавамо од мрсне хране, већ је то првенствено одрицање од злочестивих мисли, жеља и дела. Телесни пост је свакако неопходно помоћно средство у борби против страсти, нарочито против гордости која се сматра кореном сваког даљег зла. Стваран пост је првенствено уздржавање од сваке похоте. Без духовног поста, кажу оци, сам телесни пост Бог не прихвата. Пост има у првом реду духовни смисао и он је органски повезан са целокупним духовним животом. Стварни пост приводи човека смирењу. А у смирењу човек стиче сазнање, да за човека спасење лежи једино у Богу, у његовој милости. Код стицања свих врлина и код испуњења свих заповести, свети оци придају врлини расуђивања највећу важност. Расуђивање значи дар разликовања онога што је корисно, и онога што је штетно – тамо где је истина, и тамо где је лаж.

Лав Велики пише: „Само поштовање уздржања је одређено у четири временска периода, како бисмо у току године спознали да нам је непрестано неопходно очишћење и да при расејаности живота увек треба да се трудимо да постом и милостињом чистимо грех, који се умножава због телесних слабости и нечистоте жеља“.

Према речима Лава Великог, Божићни пост је жртва Богу за сакупљене плодове. „Као што је нама Господ подарио овоземаљске плодове, – пише светитељ – тако и ми у време тог поста треба да будемо дарежљиви према сиромашнима“.

Према речима Симеона Солунског, „пост Божићне Четрдесетнице изображава пост Мојсија, који је постивши четрдесет дана и четрдесет ноћи добио на каменим таблицама Божије заповести. А ми, постећи четрдесет дана, созерцавамо и примамо живу Реч од Дјеве, не нацртану на камену, већ оваплоћену и рођену, и присаједињујемо се Његовој Божанској плоти“.

Свети Фотије патријарх Цариградски каже:

„Пост благопријатан Богу је онај који подразумева поред уздржања од хране и удаљење од сваког греха, мржње, зависти, оговарања, неумесних шала, празнословља и других зала. Оној који пости само телесно не трудећи се у врлини личи на човека који је саградио лепу кућу, али у њој живи са змијама и скорпијама.“

Да нас Господ укрепи у посту и да нам снаге да сва искушења издржимо и заблагодаримо Му у дан Његовог Рођења!

[Зоран]

Московска Патријаршија отвара центре за заштиту материнства

Московска Патријаршија ће у око 50 епархија у Русији, Украјини и Белорусији отворити центре за заштиту материнства и породичних вриједности.

Конкретно, планирано је да се отвори хот-лајн телефонска линија, центри за социјалну и психолошку помоћ женама у критичној трудноћи, домови за његу, као и да се указује помоћ многодјетним породицама и воде савјетовања са женама које планирају абортус, саопштио је представник Синодалног одељења за добротворну дјелатност, Сергеј Чесноков, на форуму сверуског програма „Светост материнства“, који је недавно одржан у Москви.

Према његовим ријечима, ово Синодално одјељење планира да следеће године одржи II фестивал „За живот – 2011“, на који ће бити позвани представници помјесних Православних Цркава.

Још и раније, при овом Синодалном одјељењу, постојао је координациони центар за заштиту материнства и породичних вриједности. У његовој радној групи били су предсједник Синодалног одјељења за сарадњу са оружаним снагама протојереј Димитриј Смирнов, директор програма „Светост материнства“ Наталија Јакунина, начелник центра „Живот“ протојереј Максим Обухов и предсједник сверуског друштвеног покрета „За живот и заштиту породичних вриједности“ Сергеј Чесноков.

[Зоран]

Ни Турци нам нијесу тражили регистрацију

У данашњим „Вијестима“ под насловом „Платили смо све што је држава од нас тражила“ објављен је интервју Протојереја мр Велибора Џомића  поводом односа Цркве и државе у погледу пореских обавеза и оптужби о наводном избјегавању тих обавеза од стране Цркве према држави Црној Гори. Интервју о. Велибора у „Вијестима“ је ауторизован и аутентичан, али је због ограниченог новинског простора, са његовим знањем и одобрењем скраћен. У настаку објављујемо комплетан интервју.

Када је и гдје Митрополија регистрована?

„Никада ниједан правни пропис у Црној Гори није налагао обавезу било какве регистрације традиционалних цркава и вјерских заједница, а Митрополија је најстарија духовна институција на црногорском простору којој ни Турци тражили регистрацију. Закон о правном положају вјерских заједница од 1977.г., правним речником исказано, поштује континуитет правног субјективитета традиционалних цркава и вјерских заједница, а свим будућим вјерским заједницама омогућава право да стекну статус грађанско-правног лица регистрацијом.

Митрополија је у вријеме доношења тог закона постојала као што су постојале и постоје Барска надбискупија, Которска бискупија и Мешихат Исламске заједнице. Ставом 2. члана 2. овог закона прописана је обавеза да је „оснивање или престанак рада вјерске заједнице, односно њеног органа или организације оснивач дужан у року од 15 дана пријавити органу управе надлежном за унутрашње послове на чијој је територији сједиште новоосноване или укинуте вјерске заједнице, односно њеног органа или организације“. Јасно је да се ова одредба односи само на оснивање нових или на укидање постојећих вјерских заједница и њихових органа. Ваљда је јасно да се Црква не може укинути. Није прописана обавеза накнадне регистрације оних цркава и вјерских заједница које су постојале у моменту доношења овог закона. И наредне одредбе то јасно потврђују. Прије свега, закон је донијет како би регулисао питање општег правног положаја у то вријеме постојећих цркава и вјерских заједница, али и будућих вјерских заједница. Годинама након доношења овог закона у Црној Гори није регистрована ниједна вјерска заједница. Ствара се погрешна слика да само Митрополија није регистрована, а пренебрегава се чињеница да исти статус, рецимо, има и Барска надбискупија и Которска бискупија и нико их не назива нелегалним или непостојећим.

Одличан сте правник, али не могу да се отмем утиску да се, уз сагласност државних органа, сјајно сналазите у правним пословима.

„Хвала на комплименту, али законе не доносе цркве и вјерске заједнице него државни органи. Црква као правно лице, а ми као свештеници и као грађани имамо право да користимо сва права као и други. Зар нисте примијетили да само Митрополија годинама тражи доношење модерног, европског закона о правном положају цркава и вјерских заједница?

Стално помињете традиционалне цркве и остале, а у Црној Гори нема те подјеле.

„Ја нисам државни чиновник него свештеник Митрополије која представља историјски темељ Црне Горе и то са поносом истичем. Такође, и за вријеме комунизма је постојала иста формулација, али се увијек, чак и у комунистичким вјерским комисијама, говорило о традиционалним црквама и тзв. малим вјерским заједницама као што су Јеховини свједоци, адвентисти и слични.

Ако, како тврдите, нијесте морали да се региструјете, како сте онда барем деценију имали право на жиро-рачуне, ПИБ, коришћење не једног печата, као што припада правном лицу, него најмање тридесетак различитих печата?

„Та права имамо не само деценију него увијек и на исти начин као и Римокатоличка црква и Исламска заједница. Ни мање, а ни више од тога. Није вам добра информација у вези печата. Мало је тридесетак, јер свака црквена општина, парохија, манастир и богословија има свој печат. Исти је случај и са жупним уредима, самостанима, џематским одборима, новој медреси која, како видимо, има проблема са регистрацијом, а представља потребу Исламске заједнице. Чињеница да говорите о жиро-рачунима треба да вас радује, јер то говори о најлегалнијем виду постојања.

Зашто сте се, ако је већ тако јасан правни положај Митрополије, регистровали 2006.г. у Србији као једна од епархија СПЦ. Јасно вам је да сте је тиме изједначили са епархијама у Америци или Аустралији које постоје пар деценија и тиме угрозили њену аутономију, некадашњу аутокефалност, а митрополита свели на једног од четрдесетак епископа СПЦ?

„Никада нико из Митрополије није поднио никакав захтјев за било каквом регистрацијом у Србији или било гдје другдје. Једино лице које има право да поднесе такав захтјев јесте црногорско-приморски митрополит, а таквог документа нема. Митрополит, уз поштовање вашег односа према њему, није римски папа и није изнад других владика у свијету, јер је и васељенски патријарх само први међу једнакима. Ваља знати да је позиција црногорског митрополита увијек иста. Патријарх нема право да му наређује нити може да дође у Митрополију без његовог позива. Такав је канонски поредак свуда у православном свијету, а ово је, ипак, православна земља.

Бивши министар вјера Србије Милан Радуловић тврди да сте регистровани у Београду?

„Екс-министар Радуловић није правник и њему те ствари нијесу довољно јасне ни данас, а не само у вријеме када је припремао тај закон у чијем доношењу Митрополија није учествовала. Разумљиво је да он брани те своје правно неодрживе тезе које са Митрополијом немају никакве везе. Закони Србије важе у Србији, а не у Црној Гори.

На основу које документације је Митрополија могла буде оснивач туристичке агенције „Одигитрија“?

„Питање сте поставили на погрешну адресу. Митрополија није државни орган који се бави регистрацијом привредних друштава. Црна Гора има свој правни систем и норме које уређују ову област тако да одговор на то питање треба потражити у државним институцијама.

Питала сам вас коју сте документацију приложили да би као вјерска заједница основали то привредно друштво, а оно није једино.

„Сасвим сигурно, ону документацију коју тражи држава и то можете погледати.

На основу чега се одређује, када је ријеч о хотелу Подострог, ко је вјерник? Да ли је критеријум слободна процјена с обзиром да се и са сајта може резервисати апартман, а не тражи се никакав доказ?

„Нијесте добро информисани. Данас има сајтова и сајтова, а сајт хотела „Подострог“ није у надлежности Митрополије. Уз уважавање права новинара да се информишу преко свих доступних средстава, мислим да је веома важно да се новинар вашег калибра не информише само преко интернета него, прије свега, преко доступних статусних докумената институција. Објекат о коме говорите јесте црквени, али хотелску дјелатност обавља правно лице које је по важећим црногорским законима регистровано за ту дјелатност и које је порески обвезник. Детаље о пословању морате потражити од менаџмента тог предузећа. Не одређује се ко је вјерник, а ко није, а докази се, наравно, траже као и у свим објектима таквог типа у Црној Гори и свијету.

Да ли сте држави платили порез?

„Црквени објекти, као и објекти других конфесија су још од времена Блажа Јовановића ослобођени те врсте пореза. Замислите да плаћамо порез на Острог, Цетињски и Морачки манастир и црквене конаке?

Мислите ли да је у реду да црква гради хотеле, мотеле, ресторане, станове и ставља их на тржиште?

„Питања не треба банализовати. Свештеници свих конфесија су и према вјерским правилима дужни да се старају и унапређују задужбинску имовину. Она служи мисији Цркве, а не богаћењу. Можда то некоме овдје изгледа непримјерено, али то је нормално у свим земљама ЕУ и онима које талас безбожне идеологије није ускратио за ту врсту сазнања.

Како коментарише оцјене да Митрополија злоупотребљава свој положај и оснива компаније које остварују профит?

„Бојим се да мијешате појмове. Митрополија као грађанско-правно лице нема службени положај као што га имају јавно-правне институције. Привредна друштва се региструју и послују по закону. Пореска управа утврђује листу пореских обвезника и њихова задужења, а судови суде у случајевима злоупотреба. Није ми јасно како како неко може говорити о злоупотреби положаја ако се оснује привредно друштво у складу са законом. Да ли је ненормално уколико постоји предузеће као оснивач Радио Светигоре које, иако је ријеч о непрофитном црквеном радију, годинама измирује своје обавезе као и други радио емитери. Срамотно је и недностојно опуживати без доказа, али то је у Црној Гори одавно пракса и то све уз причу „о европским стандардима“.

Зашто Митрополија регуларно не оснује привредна друштва и не плаћа порез држави?

„Зар питање није парадоксално кад се свака активност Митрополије, која је нормална у државама и на истоку и на западу, без суда и правног основа проглашава за нелегалну? Пореске основице, стопе и остало прописује и контролише држава. Ви можете да сматрате да је то мало или лоше, али не можете да тврдите да је незаконито. Не очекујете ваљда да Митрополија почне да одређује пореске стопе? Можда не би било лоше да наши експерти са мојом маленкошћу на челу припреме један апсолутно европски закон из те области.

Пореска управа тврди да им никада нијесте уплатили ни еуро пореза.

- Погледајте да ли је Пореска управа донела решења о пореском задужењу Митрополије. Пореска управа је донијела решења за оно за шта је имала правни основ и то је измирено. Порез се не плаћа на лијепе очи. Није лијепо да се Митрополија без основа приказује као „утајивач пореза“, а тајкуни царују и газдују.

Колико је Митрополија приходовала новца током последње три године од вјерника, донација, државе, привредних друштава?

„Постоји много црквених прописа о црквеним финансијама. Камо лијепе среће да је то и у свим бившим југословенским државама тако. Много би било боље и народу и државницима. Цркве и вјерске заједнице у Црној Гори, ипак, нијесу јавно-правне институције као, рецимо, у Њемачкој, па да ти подаци могу бити доступни као што су доступни подаци државних институција. Ти подаци су доступни вјерницима преко црквених и епархијских одбора. И вама могу бити доступни, али парох треба да вас предложи за црквени одбор. Шалу на страну, нема данас земље у Европи гдје се таква питања постављају.

Ипак, кад већ питате, спреман сам да о томе говоримо, али равноправно – ви за све медије Ваше компаније, а ја за црквене јединице наше Митрополије посебно када је о донацијама ријеч.

Ви поредите приватну фирму и цркву?

„Парадокс је, али је реалност да су и црква и ваша фирма у Црној Гори правна лица. Из тог разлога је упоредиво, јер причамо о правним категоријама. У сваком случају, биће интересантно за читаоце, а то медијима и јесте циљ. Имамо прилику да их заједно обрадујемо.

Какав је ваш однос према истрживачком новинарству у погледу утврђивања евентуалне штете коју цркве и вјерске заједнице чине држави кроз неплаћање пореза?

„Поздрављам вашу иницијативу и стојим вам на располагању. Жао ми је што сте тему отворили, како народ каже, „са краја тањега“. Мислим да је Црној Гори учињено само добро, јер треба да знате колико је породица збринуто кроз рад на обнови уништених црквених објеката и изградњи храмова у Подгорици, Бару и другим градовима. Сасвим је јасно да Митрополија као правно лице одговара својом имовином за евентуалне и на законом прописан начин утврђене штете. Искрено, ваша иницијатива је епохална, јер она отвара питање штете коју је држава Црна Гора учинила Митрополији, Римокатоличкој цркви и Исламској заједници кроз хиљаде хектара и стотине одузетих зграда и њихово вишедеценијско израбљивање. Одузето мора да се врати и та штета мора да се надокнади ако хоћемо у Европу. Вјерујем да ћете као борци за европске стандарде у том дијелу бити принципијелни и ефектни као и у овом случају.

Протојереј мр Велибор Џомић,

члан Правног савјета Митрополије Црногорско-Приморске

[Зоран]

Метеоролози не могу да објасне чудесни облак на Тавору

Наука не може да објасни тајну силаска облака на гори Тавор која се дешава једном годишње у Израелу, гдје се сагласно Светом Писму десило Преображење Господње.

Како је казао Сергеј Миров, учесник истраге, који је овог љета организовао радну групу за истраживање чудесног знамења при Синодалној богословској комисији, истрага је вођења уз пажњу израелских и руских метеоролога.

По његовим ријечима, послије истраге специјалисти су дошли до закључка да је при тако сувом ваздуху и при таквој температури образовање магле немогуће.

Миров је истакао да се „силазак благодатног облака“ дешава само на територији православног манастира и додао да се у вријеме празничног богослужења  (чудесно јављаље се дешава на православни празник Преображења) над вјерницима шири свјетлуцава лопта, затим се над крстом храма Преображења појављује облачић, који се повећава и спушта на гомилу вјерника, прекрива је и облива животворном влагом.

Академик Руске академије наука,  предсједник радне групе за чудесна знамења Павле Флоренски, потомак чувеног богослова, казао је да је његова екипа посматрала уз помоћ прецизних савремених  апарата разгарање Благодатног огња у храму Гроба Господњег у Јерусалиму уочи Васкрса.

„Закључак је једноставан: разгарање је праћено силним пражњењем електрицитета по цијелом храму и околини, који је сличан ономе који се дешава при великим непогодама – али овдје није било непогоде…Значи, та појава се може сматрати чудом“, сматра он.

[Зоран]

Беседа светог Василија Великог против опијања

1. Вечерњи призори подстичу ме на беседу. Међутим, неплодност претходног труда задржава моје стремљење и отупљује моју усрдност. Земљоделац коме није никло прво семе већ са мањом марљивошћу по други пут сеје на истој њиви. Када није било користи ни после многих наговора које сам непрестано чинио саветујући вас у време које је претходило и након седам недеља поста у којима сам вам дању и воћу непрекидно проповедао Јеванђеље благодати Божије, с каквим ћу надама беседити данас? О, колико сте ноћи узалудно провели у бдењу. Колико сте се дана узалудно окупљали. О, кад би било само узалудно.  Онај ко је најпре напредовао у добрим делима, да би се потом вратио ранијим навикама, не само да ће изгубити награду за свој труд, него ће бити достојан и најтеже осуде с обзиром да је, окусивши добру Реч Божију и удостојивши се познања тајинстава, све изневерио, будући привучен тренутним уживањем. Речено је: Немоћан је достојан опроштаја, а силни ће бити силније мучени (Муд.6,6). За само једно вече, један ударац непријатеља срушио је и поништио сав труд. Где ћемо, дакле, наћи усрдност за садашњу беседу? Добро знајте да бих и заћутао када ме не би плашио пример пророка Јеремије. Не хотећи, наиме, да проповеда непокорном народу он је на себи искусио оно о чему нам говори, тј. распламсавање „огња у недрима“, који га је одасвуд раслабио и који више пије могао да задржава (уп. Јер.20,9). Развратне жене су заборавиле на страх Божији и презреле вечни огањ на дан кад је требало да, сећајући се Васкрсења, седе код куће и размишљају о смислу дана у који ће се отворити небеса, кад ће нам се са небеса јавити Судија, и трубе Божије, и васкрсење мртвих, и Праведни суд и свачија награда по делима његовим. Када је, дакле, требало да размишљају о наведеном и да чисте срца своја од лукавих сећања, да сузама оперу прошле грехе и да се припреме за сусрет са Христом у Велики дан Његовог јављања, оне су са себе збациле јарам служења Христу, скинуле са главе доличне покрове, презреле Бога и анђеле Његове и бестидно се изложиле сваком мушком погледу. Оне су распустиле косу и за собом вукле одећу, док су истовремено похотљивог погледа и уз смех који се разливао играле ногама (уп. Ис.3,16) и махнито се предавале плесу, привлачећи к себи сву похотљивост младих људи с којима су се окупиле изван града, уз гробове мучениика, те су освећена места учиниле местом своје сопствене срамоте. Оне су оскрнавиле ваздух раскалашним песмама и оскрнавиле земљу газећи је током плеса нечистим ногама. Оне су постале призор за гомилу младића који су их окружили. Поставши уистину бестидне и избезумљене, оне нису изоставиле ни једну претерану лудост. Како да ћутим о реченоме? Како да га достојно оплачем? Узрок душевне штете било је вино, иначе које представља дар Божији за целомудрене у олакшавању болести. Међутим, сада је за похотљиве оно постало оружје разврата.

2. Пијанство је самопроизвољно [призвани] демон који кроз уживање проваљује у душу. Пијанство је мајка порока и противљење врлини. Оно одважнога чини плашљивим, целомудреног развратним. Оно не зна за правду и одузима разборитост. Вода се противи ватри, а неумереност у вину потире помисли. Стога сами оклевао да говорим против пијанства. Не, дакле, што је мало зло и што се може занемарити, него што од беседе нема никакве користи. Пијанац је неразборит и помрачен. Према томе, узалудно је изговарати придике ономе ко их не чује. Коме, дакле, да говорим? Онај коме је неопходан савет не слуша шта говорим, а здравомислећи и трезан је чист од страсти и није му неопходна помоћ беседе. Како да се односим према присутнима, с обзиром да је реч бескорисна, а ћутање неприлично? Да занемарим [случај]? Међутим, немар је опасан. Да ли да кажем нешто против пијанаца? Међутим, говорићу мртвим ушима. Код заразних болести телесни лекари предохраном штите здраве, док на оболеле уопште не полажу руке. И код нас ће беседа бити само упола корисна, послуживши као заштита за незаражене, али не и као избављење и исцелење од страсти за оне који су већ обузети њоме.

3. Чиме се, човече, разликујеш од бесловесних [животиња]? Зар не даром словесности. Добивши га од свог Творца, ти си постао начелник и господар васцеле творевине. Онај, пак, кога је опијање лишило разборитости изједначује се са стоком неразумном и постаје јој сличан (уп. Пс.48,13). У ствари, боље би било да кажем да је онај ко се опија бесловеснији од стоке. Јер, сви четвороношци и звери имају тежњу за спаривањем само у одређеном периоду. Они, међутим, којима је душа везана опијањем, а тело испуњено неприродним жаром, у свако време и у сваком часу теже нечистом и срамном општењу и уживању. И наведено није једина бесловесност која постоји у њима. Наиме, и изопаченост чула показује да су пијанци гори од стоке. Јер, која мавра има слаб вид и нетачан слух као пијаница? Опијени не препознају ни своје најближе и често притичу туђинима као познаницима. Они често прескачу сенку као да је поток или ров. Њихове уши су испуњене звуком и шумом који подсећа на усталасано море. Њима се чини да се земља подиже увис и да се планине окрећу. Они се понекад непрекидно смеју, а понекад су узнемирени и неутешно плачу. Час су дрски и неустрашиви, час бојажљиви и плашљиви. Сан им је тежак, бунован,’ пун гушења и сличан стварној смрти. У будном стању њима је горе неголи у сну, будући да им је живот сновиђење. Они који немају одећу и који сутра неће имати шта да једу, под дејством опијености царују, предводе војску, подижу градове и деле новац. Вино које кључа у њима испуњава њихова срца маштањима и обманама. Други бивају заведени у супротне страсти, тј. падају у очајање, постају потиштени, немирни, плачљиви, уплашени и престрашени. Исто вино услед различите телесне грађе у душама изазива различите страсти. Оне код којих изазива узбурканост крви, која се појављује на површини тела, оно чини светлима, пријатнима и радоснима. Код оних, међутим, код којих својом тежином гуши [телесну] грађу, скупљајући и згрушавајући њихову крв, оно изазива супротно расположење. Да ли, уосталом, треба да говоримо о тегобама многих других страсти, тј. о тешкој нарави, о брзој раздражљивости, о гунђању, о промењивости душе, о вици, о смућењу, о пријемчивости за сваку заблуду, о неуздржљивом гневу?

4. Неуздржаност у уживањима излива се из вина као са извора. У неуздржљивог улази и болест пожуде. Она се пројављује кроз махниту скотску тежњу за женским као другом срамотом пијанца. Бесловесне [животиње] познају природне законе и понашају се у складу са њима, док пијанци у мушком полу траже женски, а у женском мушки. Није лако речима исказати колико невоље происходи из пијанства. Заразна [болест] не делује на људе у једном тренутку, већ се постепено ваздухом у тела уноси њена шкодљивост. Вино, међутим, штету наноси одмах. Погубивши своју душу и прекривши се сваком нечистотом, пијанци нарушавају и саму телесну грађу. Они слабе и копне од претераног уживања које их распаљује на пожуду. Њихово тешко тело постаје подбуло и усахло, с обзиром да је лишено животног напона. Њима су очи модре, лице бледо, дисање тешко, језик мекан и узвик без значења. Ноге су им слабе као код деце, а пражњење сувишног се одиграва само од себе и истиче као из бездушних. Они су у својим насладама достојнији сажаљења неголи они које је бура захватила насред пучине и којима таласи, сустижући један други, не допуштају да се опораве. Њихове душе се, наиме, потапају, будући преплављене вином. Лађе захваћене буром се олакшавају збацивањем терета када вода почне да их залива. И пијанцима је неопходно да одбаце оно што их оптерећује. Тешко и са напором, они се свог терета ослобађају повраћањем и бљувањем. Они су достојнији сажаљења неголи несретни морепловци. Јер, они пребацују кривицу на ветар и море, тј. на спољашње невоље, док пијанци самопроизвољно у себи изазивају буру опијања. Ђавоимани је достојан сажаљења. Међутим, иако подједнако трпи, пијани не заслужује сажаљење с обзиром да се бори са демоном кога је самопроизвољно призвао. Пијанци припремају и опојне лекове, премда не стога да не би претрпели никакво зло од вина, него да би пронашди начин да непрестано буду пијани. Њима је дан кратак, док им ноћи, чак ни зимске, нису довољно дуге за пиће. И нема краја злу. Вино само побуђује жељу да се још више пије. Оно не задовољава потребу него, напротив, изазива потребу за другим пићем, распаљујући опијене и непрестано рађајући још већу жеђ. Када схвате да је њихова жеља за пићем неутољива, они трпе супротно од онога што желе. Јер, њима су услед дуготрајног наслађивања отупела чула. Прекомерни сјај помрачује вид и они који бивају заглушени високим тоновима у потпуности губе слух због прејаког удара. И пијанци услед прекомерног сластољубља неприметно губе осећање уживања. Вино за њих постаје безукусно и водено, иако ничим није разблажено. Младо [вино] им се чини топлим, иако је сасвим прохладно, с обзиром да ни сам снег не може да угаси пламен који је у њима распламсало преобиље вина. Коме је авај? Коме је бучно? Коме се суди? Коме су одвратности и свађе? Ко има узалудне ране? Коме су модре очи? Онима који дуго седе поред вина и који разматрају где бивају пијанке (Прич.23,29-30). „Авај“ оглашавају оми који плачу. Пијанци су достојни оплакивања с обзиром да неће наследити Царство Божије (1.Кор.6,10). „Бука“ је смућеност коју вино изазива у помислима. „Одвратност“ бива услед горчине која проистиче од уживања пића. Њима се везују ноге. Њима су везане и руке услед испарења која испушта пиће. Уосталом, и пре наведеног страдања, за време самог пијења њима се догађају напади који су својствени онима који имају поремећен разбор. Када се мождани [омотачи] испуне маглом од испаравања вина, главу погађају неподношљиви болови. Немајући снаге да се усправно држи на леђима, она се нагиње лево и десно, љуљајући се на кичменим пршљеновима. „Свађом“ се, пак, назива разговор који у време пировања воде неумерени и завађени. „Узалудне ране“ се дешавају пијаницама који од опијености не могу да стоје усправно. Они се клате и падају на све могуће начине, услед чега на телу морају имати узалудне ране.

5. Међутим, ко ће наведено рећи винопијама? Њихова глава је тешка од опијености, те дремају, зевају, виде као кроз маглу и осећају мучнину. Због тога не слушају учител3е који им се на многим местима обраћају: Не опијајте се вином, у чему је разврат (Еф.5,18) и: Вино је варљиво, а опијање погрдно (Прич. 20,1). Но, будући да их не слушају, они сакупљају плодове пијанства. Тело им, наиме, отиче, очи су им влажне, а уста сува и горе. Јаруге у које утичу пролећне бујице изгледају пуне. Међутим, када прође поплава, оне остају суве. И уста пијанца су пуна и влажна док се наливају вином. Међутим, тек што оно протекне низ њих, показује се да су сува и лишена влажности. Јер, непрестано употребљавана и неумерено наливана вином она губе своју животну влажност. Која ће људска грађа бити довољно снажна да се супротстави свим лошим последицама пијанства? Постоји ли начин да тело које се непрестано распаљује и увек бива преплављено вином не постане слабо, болешљиво и исцрпљено? Од њега долази дрхтање и раслабљеност. Будући да се од претеране употребе вина прекида дисање, живци губе свој напон и долази до дрхтања у свим деловима тела. Због чега на себе навлачиш Каиново проклетство да се тресеш и осећаш вртоглавицу читавог живота. Јер, тело које нема природну потпору нужно се колеба и спотиче.

6. Докле са вином? Докле са пијанством? Најзад, постоји опасност да од човека постанеш блато. Од свакодневног опијања сав си растворен у вину и трулиш заједно са њим. Од тебе се шири задах укислог вина, као из ислуженог сасуда. Исаија такве оплакује: Тешко онима који ране, те ишту сикер [тј. силовито пиће] и остају до мрака док их вино не распали. Уз гусле и свирале они пију вино и не гледају на дела Господња и не схватају дела руку Његових (Ис.5,1112). Код Јевреја је обичај да сикером називају сваки напитак који може изазвати пијанство. Према томе, људе који са настанком дана гледају где се одржавају пијанке, траже крчме и места где се продаје вино, те примају једни друге да би заједно пили и на бригу о сличним стварима исцрпљују све душевне силе, пророк оплакује стога што себи не остављају нимало времена за схватање чудеса Божијих. Они својим очима не дају предах да погледају на небо, да се науче његовој лепоти, да размотре васцело устројство бића и да на основу њиховог поретка схвате Створитеља. Чим сване дан, они украшавају места својих гозби саговима и цветним засторима, показујући марљивост и старање у припреми пехара. Они размештају расхлађене посуде, чаше и боце као за неку представу или празник, као да мноштво посуда може да сакрије презасићење и као да ће замена и премештање чаша продужити време пијанчења. Наћи ће се и старешина гозбе, предводник винолија и начелник трпезе: они у нереду измишљају ред, у недоличном делу – устројство. Копљоноше спољашњим властима придају известан значај. И пијанство се, слично царици, окружује слугама како би се преобиљем усрдности покрила његова срамота. Додају се и венци, цвеће, мирисна уља, кађење и хиљаде измишљених увесељавања како би се забавили они који пропадају. Пошто гозба одмакне, почиње изазивање у количини пића, тј. надметање и такмичење међу онима који сматрају да је част превазићи друге у пијанству. Њихов законодавац је ђаво, а награда за победу – грех. Онај ко у себе улије највише чистог [вина] од других добија победнички [венац]. Уистину, слава [њихова] је у срамоти њиховој (Фил.3,19). Они се надмећу један са другим, премда у ствари кажњавају сами себе. Која реч би могла да опише срамоту онога што се догађа? Сви су испуњени бесловесношћу, све је испуњено пометњом. Побеђени се напијају, напијају се и победници, а служинчад се смеје. Руке отказују у служењу, уста не прихватају више, утроба се кида, али се зло не зауставља. Лишивши се природне силе, јадно тело је потпуно ослабило с обзиром да није у стању да поднесе насиље неумерености.

7. Тужног ли призора за хришћанске очи. Мужа који се налази у цвету узраста, пуног телесне снаге, изузетног међу војницима преносе кући у лежећем положају. Он није у стању да стоји усправно и да корача на својим ногама. Онај ко треба да је страшан за непријатеље постаје повод за поругу деци на трговима. Он је оборен без оружја и убијен без непријатеља. Наоружан човек, у самом цвету младости, постао је плен вина и спреман је да од непријатеља претрпи шта им се прохте. Пијанство је губитак [владања] помислима, пропадање снаге, превремено старење и брза смрт. Пијани су заправо незнабожачки идоли. Очи имају и не виде, уши имају и не чују (Пс. 113,1213). Њима су се руке укочиле, а ноге обамрле. Ко је злоумислио [описано]? Ко нас је послужио отровом махнитости? О, човече, од гозбе си начинио битку. Младиће изводиш држећи их под руку као да су рањени на бојном пољу и вином умртвљујеш цвет младости. Ти [човека] зовеш код себе на вечеру као пријатеља, а удаљујеш га од себе обамрлог, вином угасивши у њему живот. Пошто се презасите вином, они тек почињу да пију. И пију слично стоци као из самообликоване чесме на којој су се појавиле славине које одговарају броју гостију. Током гозбе њима долази младић снажних плећа и још увек трезан, носећи огроман пехар расхлађеног вина. Одгурнувши њихове пехарнике, он стаје на средину и кроз савијене цевчице свима који су на гозби подједнако дели опијање. Ето нове мере неумерености, како нико никога не би превазишао у неуздржању, с обзиром да се равномерно препуштају опијању. Пошто су међусобно разделили славине, тј. пошто је сваки узео ону која је окренута према њему, они не престају да пију, слично биковима који пију из водопоја, хитајући да у грло убаце колико уопште кроз сребрне славине може да истекне из расхлађеног сасуда. Обори, међутим, поглед према јадној утроби и одмери величину сасуда чију садржину прима: његова запремина је равна котлу. И немој гледати хоћеш ли ускоро испразнити посуду са вином, него погледај на сопствену утробу, која је одавно пуна. Према томе, тешко онима који ране, те ишту сикер и остају до мрака проводећи дан у опија њу. Уз гусле и свирале они пију вино и не гледају на дела Господња и не схватају дела руку Његових. Вино их распаљује (уп. Ис.5,11). Врелина коју изазива вино преноси се на тело и чини га лако запаљивим за ужарене стреле непријатеља. Вино потапа помисли и ум и, слично пчелињем роју, побуђује страст и уживање. [Пијани] личи на кочију коју вуку коњи који су збацили кочијаша? Шта више, и лађа без кормилара, коју таласи бацају на све стране, изгледа сигурнија од пијаног.

8. После сличних несрећа, мушкарци и жене који су образовали заједнички скуп и предали душе винољубивом демону, једни друге позлеђују жаокама страсти. И с једне и с друге стране [видимо] смех, развратне песме и блудне покрете руку који подстичу похотљивост. Кажи ми да ли се смејеш и да ли се наслађујеш срамним наслађивањима иако би требало да плачеш и уздишеш због онога што је претходило? Ти певаш развратне песме, одбацивши Псалме и појање [свештених] песама, које си научио. Ти покрећеш ноге, скачеш као сулуд и плешеш непристојно иако би требало да савијаш колена ради поклоњења. Кога ћу оплакивати? Неудате девојке или жене које већ носе јарам супружништва? Једне су се кући вратиле без девствености, а друге су се мужевима вратиле без целомудрености. Уколико су неке и избегле телесни грех, ипак су примиле трулежност у душу. Исто морам рећи и о мушкарцима. [Мушкарац] је рђаво погледао и на њега су рђаво погледали. Сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу са њом у срцу своме (Мт.5,28). И случајни сусрети су опасни за оне који знатижељно гледају. [Шта тек да се каже] за намеран избор састајалишта у којима се могу видети жене ружне због опијености, са развратним изгледом и раскалашним песмама у устима, које кроз слух побуђују махнитост уживања у неуздржанима? Шта ће рећи и чиме ће се оправдати они који кроз сличне призоре сакупљају мноштво зала? Хоће ли рећи да нису гледали да би подстакли похоту? Међутим, према неумољивој пресуди Господњој, они подлежу осуди за прељубу (уп. Мт.5,28). Како ће вас прихватити Педесетница, кад сте се наругали Пасхи? На Педесетницу се догодио откривени и свима видљиви силазак Духа Светога. Међутим, ти си себе унапред учинио обиталиштем противнога духа. Ти си постао идолски храм уместо да усељавањем Духа Светога постанеш храм Божији (уп. Рим.8,11). На себе си навукао клетву пророка, који говори испред лица Божијег: Претворићу празнике ваше у жалост (Ам.8,10). Како ћете управљати слугама када и сами као робови служите лудим и погубним жељама (1.Тим.б,9)? Како ћете саветовати децу када и сами водите безуман и неуредан живот? Шта, дакле? Да вас оставим у [наведеном] стању? Плашим се, међутим, да распуштени не постане још бестиднији и да ожалошћени не буде савладан од превелике жалости (2.Кор.2,7). Јер, речено је: Исцелење ће да обустави велике грехе (Проп.10,4). Пост ће исцелити пијанство, а Псалам срамне песме. Сузе пека буду лек за смех. Уместо тапшања, приклањај колена. Уместо да пљескаш рукама, ударај се у груди. Нека се украшавање одећом замени смирењем. Изнад свега, нека те милостиња искупи од греха. Јер, откуп за човека јесте његово богатство (Прич. 13.8). Прими многе несретнике у молитвену заједницу како би ти била опроштена зла која си смислио и починио. [Речено је]: Поседа народ, те једоше и пише, а потом усташе да играју (Изл.32,6), при чему њихова игра беше идолослужење. Стога се Левити наоружаше против своје браће и освешташе руке за свештенство. И вама, који се бојите Господа и жалите због срамоте неприличних дела, заповедам да састрадавајте са њима као са сопственим болесним удовима уколико видите да се кају због неприличности онога што је учињено. Уколико, пак, видите да су надмени и да презиру вашу жалост због њих, изиђите из њихове средине и одвојте се… и не дохватајте се нечистог (2.Кор.6,17), како би се постидели и дошли до познања сопственог зла, а ви добили награду за Финесову ревност (уп. Бр.25), према праведном суду Бога и Спаса нашега Исуса Христа, коме нека је слава и сила у векове векова. Амин.

Преузето из књиге „Свети Василије Велики – Беседе“, Манастир Хиландар, 2002.

[Зоран]

Беседа архимандрита Јована (Крестјанкина) на празник преподобног Серафима Саровског

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Љубљени моји, пријатељи наши, данас се Православна Црква опомиње дана упокојења прекрасног угодника Божијег, покровитеља и молитеља руске земље, нашег оца Серафима Саровског.

Готово да је свима познато његово кратко житије. Данас до нас, уз Божији благослов, долазе књиге о преподобном старцу, штампане у великим тиражима. Њих су некада читали наши деде и бабе, а можда чак и наши родитељи. Те књиге су у њима одржавале живу распламсалост љубави према прекрасном угоднику Божијем, приповедајући о подвизима и поукама преподобног Серафима. Сада и ви и ја имамо ту радосну могућност да се исцрпно упознамо са његовим житијем и да се на путу ка Богу руководимо његовим поукама.

Пре 158 година у други свет је отишао велики подвижник, и из великог труда прешао у велику вечну радост, одважно се молећи Пресветој Тројици за многострадалну Русију. Он је отишао, али његов животни опит, његови савети и љубав остали су са нама. Данас бих желео да вам препричам старчеву беседу са неким ко је, као и ми сада, трагао за путевима спасења.

Својом живом љубављу према људима, преподобни Серафим Саровски је био сличан извору који у снажном млазу избија из дубине тамне шуме, разлива се у реку и, носећи у море своје непресушне таласе, напаја милионе људи.

Живећи на земљи, старац Божији је поучавао, тешио и исцељивао оне, који су му долазили с вером, надом и љубављу, крепио и уразумљивао оне, који су желели да победе грех.

„Умрећу, и лежаћу у гробу, али ви ћете долазити на мој гроб, овде, као да сам жив, и казиваћете ми све што ваше срце жели да ми каже, а ја ћу вас и из гроба чути као да сам жив“, говорио је старац пред смрт својим пријатељима.

И поред дубоке вере у молитвену љубав и помоћ старца, не успева свим људима, а посебно сиромасима, радницима и болесницима, да дођу код њега. Међутим, сви могу да прочитају савете његовог светог срца, које нам је оставио. Ето због чега је добро да у ове свете дане, када Црква славослови Христа и опомиње се упокојења преподобног старца, верног слуге Христовог, поменемо и савете светог Серафима.

На дан Рождества Христовог 1832. године, неки слуга Божији удостојио се да види оца Серафима у Саровској пустињи. „Стигао сам“, казивао је тај слуга Божији, „у болничку цркву на рану Литургију. Дошао сам пре почетка службе и видео да отац Серафим седи у десној певници, на поду… кад је Литургија завршена и кад сам му поново пришао, поздравио ме је речима: ‘Све ће бити добро молитвама Пресвете Богородице!’ Тада сам се одважио да затражим да ми одреди време, кад ћу од њега чути спасоносне савете. Старац ми је овако одговорио: ‘Два дана празника. Време се не може одредити. Свети апостол Јаков, брат Господњи, поучава: Ако Господ хоће, и ако будемо живи, учинићемо то и то.’

Затим сам га упитао да ли да наставим службу или да се настаним у селу. Отац Серафим је одговорио: ‘Још си млад, служи’. ‘Моја служба није добра’, приговорио сам. ‘То је од твоје воље’, одговорио је старац. ‘Чини добро, пут Господњи је увек исти. Непријатељ ће свугде бити уз тебе. Ко се причешћује, свугде ће се спасти. Онога, ко се не причешћује, ја не могу да спасем. Где је господар, тамо ће бити и слуга. Смируј се, сачувај мир и ни због чега се не огорчуј.’

Упитао сам га и ово: ‘Хоће ли се успешно окончати моје дело?’ Старац је одговорио: ‘Требало би да они, који имају шта да деле, са пуно љубави то поделе са рођацима. Двојица рођене браће имали су два језера. Код једнога се све множило, а код другога ништа. Тај је пожелео да га освоји ратом. Једном је потребна њива од дванаест хектара, а другоме већа. Не пожели.’ Затим сам га упитао: ‘Да ли би требало да деца уче језике и остале науке?’ Он је на то одговорио: ‘Зашто је лоше било шта знати?’ Ја сам, грешник, расуђујући на световни начин, помислио да би, уосталом, он сам морао да буде учен да би одговорио на то питање. Истог часа сам зачуо разобличење прозорљивог старца: ‘Како да ја, младенац, одговорим на то противно твом расуђивању? Упитај некога паметнијег!’

Увече сам га замолио да настави спасоносну беседу и поставио сам му следеће питање: „Зар скривање дела, предузетих у име Господње, у случају када знаш да ћеш за њега пре добити поругу него похвалу, не личи на одрицање Петрово? Шта да се учини при противуречностима?’ Старац ми је на то одговорио: ‘Свети апостол Павле у Посланици Тимотеју каже: пиј вино уместо воде, а одмах затим следи: не опијајте се вином. За то је потребно расуђивање. Не разглашавај, а где је потребно, не прећути’

Упитао сам га и шта ће ми заповедити да прочитам. Добио сам одговор: ‘Еванђеље по четири зачала свакога дана, сваког Еванђелисту по зачалу, и још живот Јовов. Иако му је жена говорила да је боље да умре, он је све трпео и спасао се. Не заборави да пошаљеш дарове онима, који су те увредили.’

На моје питање: да ли би се у болести требало лечити и како уопште живети, он је одговорио: ‘Болест очишћује грехе. Међутим, то је твоја воља. Иди средњим путем. Не узимај више него што можеш да понесеш, јер ћеш пасти и непријатељ ће ти се насмејати. Ако си млад, уздржи се. Једном је ђаво предложио праведнику да скочи у јаму. Овај се сагласио, али га је Григорије Богослов задржао. Ево шта ћеш да радиш: ако те прекоревају – не прекоревај; ако те прогоне – трпи; ако хуле на тебе – хвали; осуђуј самога себе, па те Бог неће осудити, покоравај своју вољу вољи Господњој; никада не ласкај; препознај у себи и добро и зло; блажен је човек, који то зна; љуби ближњег твог, јер је твој ближњи – твоје тело. Ако живиш по телу, изгубићеш и душу и тело, а ако живиш по Божијем, спашћеш и једно и друго. Ти подвизи значе више него да неко оде у Кијев, па чак и даље, ако га Бог позове.’

Последње речи оца Серафима односиле су се на моју жељу да отпутујем у Кијев, па чак и даље, уколико он благослови. Уосталом, ја му нисам открио ту жељу и отац Серафим је за њу дознао једино посредством дара прозорљивости, који је имао по благодати Божијој… Затражио сам да се помоли за мене, а он је одговорио: ‘За све се молим свакога дана. Изгради душевни мир да никада не би био озлојеђен и да те нико не озлоједи. Бог ће ти тада дати сузе покајања.’ Поново је потврдио: ‘Кад те прекоревају – не прекоревај’, итд.

На моје питање како да очувам морал људи који су ми потчињени и да ли су противне Богу казне које су, како се чини, законите, он је одговорио: ‘Милошћу и смањењем рада а не ранама. Напој, нахрани и буди праведан. Господ трпи и, Бог зна, можда ће још дуго трпети. Ти учини овако: ако Бог опрашта, опраштај и ти. Сачувај душевни мир, да се у породици ни због чега не бисте свађали. Тада ће све бити добро. Исаак, Авраамов син, није се огорчио кад су му засипали студенце, него је одлазио. Међутим, кад га је Бог наградио строструким плодом јечма, почели су да га позивају код себе.’

Упитао сам старца: да ли је потребно да се молимо Богу за избављење од опасних ситуација? Старац је одговорио: ‘У Еванђељу је речено – Када се молите, не празнословите… зна Отац ваш шта вам треба пре него што заиштете од Њега. Овако, дакле, молите се ви: Оче наш Који си на небесима, да се свети име Твоје, да дође Царство Твоје, да буде воља Твоја и на земљи као на небу. Хлеб наш насушни дај нам данас и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим, и не уведи нас у искушење, но избави нас од злога. Ту је благодат Господња. Све што је прихватила и пригрлила света Црква, мора бити угодно за хришћанско срце. Не заборављај празничне дане: буди уздржан, иди у цркву, моли се за све. Тиме ћеш учинити много добра. Даруј свеће, уље и вино у цркву: милостиња ће ти учинити много добра.’

Кад сам га упитао о посту и браку, старац је рекао: ‘Царство Божије није јело и пиће, него правда, мир и радост у Духу Светоме. Не треба желети ништа испразно, а све Божије је добро: и девственост је славна, и постови су добри ради побеђивања душевних и телесних непријатеља. И брак је од Бога благословен. И благослови их Бог говорећи: рађајте се и множите се. Само што непријатељ све збуњује.’

На моје питање о духу сумњичавости и о хулним помислима, он је одговорио: ‘Невернога ничим нећеш уверити. То је од самога себе. Купи Псалтир, све је тамо…’

Упитао сам га затим да ли неко током поста може да једе мрсну храну, ако му шкоди посна храна и ако су му лекари наложили да једе мрсну храну. Старац је одговорио: ‘Хлеб и вода никоме не могу да нашкоде. Како су људи живели и по сто година? Не живи човек само о хлебу, него о свакој речи која излази из уста Божијих. Оно, што је Црква одлучила на Седам Васељенских сабора, то и испуњавај. Тешко ономе, ко одузме или дода и једну једину реч! Шта ће лекари рећи о праведнима, који су од иструлелих рана исцељивали једним додиром руке? Шта ће рећи о Мојсејевом штапу, којим је Бог из камена извео воду? Каква је корист човеку ако читав свет задобије а души својој науди? Господ нас позива: Приђите к мени сви натоварени и обремењени, и Ја ћу вас одморити, јер је јарам Мој благ и бреме је моје лако. Међутим, ми сами то нећемо.’

За све време наше беседе, отац Серафим је био изузетно весео. Он је стајао, наслонивши се на мртвачки сандук од храстовине који је припремио за самога себе, док је у рукама држао запаљену свећу.

Код старца су, међутим, долазили и такви људи, који ‘нису тражили поуку, него су само желели да удовоље својој радозналости’. Тако је један саровски брат уобразио да се приближио крај света и да наступа дан великог Другог доласка Господњег. Питао је и оца Серафима за мишљење, а старац му је смирено одговорио: ‘Радости моја! Ти имаш много лепо мишљење о убогом Серафиму! Зар ја да знам кад ће доћи крај овом свету и кад ће наступити онај велики дан, у којем ће Господ судити живима и мртвима и свакоме дати по делима његовим? Не, мени није могуће да то знам…

Господ је Својим пречистим устима рекао: А о дану томе и о часу нико не зна, ни ангели небески, до Отаци Мој Сам. Јер како је било у дане Ноја, тако ће бити и долазак Сина Човечијега. Јер као што у дане пред потопом јеђаху и пијаху, жењаху се и удаваху до онога дана кад Ноје уђе у ковчег, и не схватише док не дође потоп и однесе све, тако ће бити и долазак Сина Човечијега (Мт. 24; 3639).’ При том је старац тешко уздахнуо и рекао: ‘Ми, који живимо на земљи, много смо одлутали од спасоносног пута. Гневимо Господа и не чувамо свете постове; хришћани сада једу месо и током велике Четрдесетнице, и током сваког поста. Среду и петак не држе. Црква, међутим, има правило: они, који не држе свете постове и не посте средом и петком, много греше. Господ се, међутим, неће до краја гневити, него ће нас опет помиловати. Ми имамо православну веру и Цркву, која нема никаквог порока.’

‘За свакога хришћанина, испуњење заповести Христових је лагано бреме, како је рекао Сам Спаситељ, али је потребно да свагда имамо на уму и на устима Молитву Исусову, а пред очима живот и страдања Господа нашег Исуса Христа, Који је због љубави према људском роду пострадао до крсне смрти. Истовремено, неопходно је да очишћујемо савест исповедањем својих грехова и да се причешћујемо пречистим Тајнама Тела и Крви Христове.’

‘Радости моја, молим те да задобијеш смирен дух’, рекао је отац Серафим другом посетиоцу и одмах објаснио: ‘То значи да треба бити сличан мртвацу или потпуно глувом или слепом у свим патњама, клеветама, увредама и прогонима јер то неминовно долази свима, који желе да иду путем Христовим.’

Старчеве беседе су се готово увек завршавале речима о нужности да се брижљиво постарамо за своје спасење, док не проће време које је повољно за то.“

Преподобни Серафим Саровски је још почетком прошлог века рекао: „Ми имамо православну веру и Цркву која нема никаквог порока. Због ових врлина, Русија ће увек бити славна а непријатељима страшна и непобедива, имајући веру у благочешће… и врата паклена неће је надвладати.“

Из историје Русије је очигледно да постоји сагласност између спољашње судбине наше отаџбине и унутрашњег стања народног духа. Због тога би требало да имамо на уму следеће: као што је грех довео до катастрофе, тако и покајање може да доведе до васпостављања Русије.

Догађаји 20. века су показали да свет стоји пред пропашћу. Нека Господ свима вама подари одважности да се пробудите и да схватите да су људи залутали у мраку заблуда. Свету ће тада затребати неугасиво кандило – света Русија, јер без ње не може да се ишчупа из мочваре.

Русијо, буди онаква, каква си потребна Христу!

Драги моји, велика је срећа и утеха, али и велика стрепња, видети да се испуњавају обећања Божија. Данас се не обистињују само обећања Самог Спаситеља, него се обистињују и предсказања угодника Божијих – светих Божијих људи.

Због својих великих сагрешења, Русија иде ггутем ватреног и болног очишћујућег испитивања, и то осећа читава земља, васцела Црква, сваки човек.

Особито су тешке патње оних, којима је Господ дао да провиде судбину народа Божијег. Тако је и преподобни Серафим Саровски патио због целог света, због Цркве, због њених јерарха, због сваког човека који је дошао код њега. У молитви, на мразу, смрзавајући се на земљи, у судбоносним тренуцима живота Русије плакали су и васпитаници преподобног – Христа ради јуродиви. Међутим, они су кроз сузе обећали да ће за несрећом доћи будуће олакшање.

Својевремено, кад је цветала Дивејевска обитељ, одгајена молитвама и трудом преподобног Серафима, њен велики покровитељ нашао се једном приликом у, на први поглед безначајном, разговору. Био је празник Рождества Пресвете Богородице и он је тада рекао: „Доћи ће време кад ће се моје сиротице као грашак расути поред Рождественских врата.“ Нико није разумео ове његове речи. Међутим, 1927. године, на дан Рождества Пресвете Богородице, тешка рука прогонитеља спустила се на обитељ и за дужи период је замукнула жива реч молитве Богу унутар њених зидина.

Међутим, тај исти преподобни Серафим је тада – за свога живота – изговорио и другу пророчку реч о Дивејеву. Обећавајући препород обитељи, он је казао: „Не молите, не искајте, не тражите манастир. Доћи ће време кад ће вам без икакве молбе наредити да будете манастир, и тада немојте одбити.“

И то време је дошло. У априлу 1988. световне власти су неочекивано наложиле верујућима да прихвате манастирску саборну цркву Пресвете Тројице.

Сада и сам преподобни хоће да испуни своје пророчанство о његовом повратку у Дивејево. Он за живота никада није био тамо, али је обећао да ће његове мошти отпочинути у Дивејевској обитељи, сазданој његовим трудом, а која се у наше време васпоставља његовим молитвама.

Драги моји, данас се у духовном свету дешавају значајни догађаји. Један од њих је задивљујуће друго проналажење (обретење) светих моштију преподобног Серафима Саровског. Мучећи се својим светим моштима у заточеништву током пуних седамдесет година, угодник Божији, преподобни Серафим, вратио се у Цркву. Током 1920. године, приликом затварања Саровског манастира, његов кивот је отворен и остаци великог старца руске земље су ишчезли, изгубио им се сваки траг. Он је био изгубљен за нас, али га је Господ сакрио и сачувао.

Обраћајући се свима нама, свјатјејши патријарх Алексеј Други је у вези с тим значајним догађајем рекао да је преподобни Серафим, у дане свог земаљског живота, почетком 19. века, био онај духовни пламен што је загревао Русију, која је већ више од једног столећа била насилно вођена по путевима расцрквењавања и посветовњачења народног живота. Њега је почетком 20. века прославио читав народ, и то уочи нових, невиђено тешких искушења за земљу и за Цркву.

Сада, кад поново ступамо у несрећне године (иако Црква није прогоњена, она мора да тугује заједно са својим народом због свих његових несрећа), поново нам се јавио и, ако тако можемо да кажемо, видљиво нам се приближио преподобни Серафим.

Данас, кад се опомињемо завета преподобног, посебно бих желео да се сетимо његовог задивљујућег, уистину благодатног умећа да се радује с људима. „Радости моја!“ Тим речима је дочекивао сваког посетиоца. У наше време, када су људи склони да у сваком незнанцу подозревају непријатеља, супарника и сметњу, толико нам је неопходно да се подсетимо да се може и да се мора другачије односити према ближњима!

Из келије саровског старца ниједан човек није отишао без утехе. Надам се да ће он и сада принети наше молитве пред престо Свемилостивог Спаситеља, и да ће се тада убрзати наше духовно обнављање и исцелење. Нека подари Бог да сви ми постанемо причасници „Серафимовске радости“!

Освештавајући руску земљу, мошти преподобног ће се ради поклоњења многих људи до фебруара налазити у Александро-Невској лаври. Од фебруара до августа, преподобни ће бити у посети Москви, и боравиће у патријаршијском Елоховском сабору. До дана помена преподобног – 1. августа, његове мошти ће отпочинути и бити положене да непрестано обитавају у Дивејевској обитељи, коју је основао свети угодник.

Ако је преподобни Серафим за живота љубављу загревао посетиоце, верујемо да ће и сада, са некадашњом благошћу, загревати и оболеле душе. Само му мислено (духовно) приступи, и обрати му се молитвом. Тада ћеш својим срцем зачути: „Радости моја, дођи, дођи код мене!“

Прекрасни старац Серафим има срце које, потресно до суза, привезује неизрецивом влашћу. „Он као велика воштана свећа свагда пламти пред Господом, како својим протеклим животом на земљи, тако и својом садашњом одважношћу пред Пресветом Тројицом“, говорио је вороњешки архиепископ Антоније.

Управо у оним временима, када је мећу људима осиромашила љубав, када је у народу вера почела да се хлади, у блиставом ореолу љубави и светости појавио се преподобни Серафим, саровски чудотворац.

Радујмо се и ми, пријатељи моји, што међу нашим руским светитељима имамо и тако прекрасног старца, који је живео у славу Божију. Данас смо се сабрали да молитвено прославимо његов помен, и из дубина наших срца ускликнимо: „Величамо те, величамо те, преподобни оче Серафиме, и поштујемо свети помен твој, учитељу монаха и сабеседниче ангела.“ Амин.

2. (15) јануара 1991. године

Преузето из књиге: Оживимо срца за Бога, Београд, 2004.

[Зоран]

Митрополит Амфилохије: Култ светог Јована Крститеља код Срба

Свети Јован једна је од најчешћих крсних слава у Срба и њему је у нашим земљама посвећено или било посвећено преко 300 цркава и манастира. Име Крститељево, у својим различитим облицима веома заступљено у нашем народу, чује се често у кратким народним молитвама и заклетвама особито везаним за крштење и кумство, некада тако поштовано у нашем народу, које је веома доприносило и свенародној слози, будући да се међу окумљеним породицама ништа зло није смјело дешавати. Наши побожни људи говорили су: «Помози, Боже и Свети Јоване», «кумим те Богом и Светим Јованом», «кумим те и јованимим те». За двије окумљене породице говорило се – «међу њима је Бог и Свети Јован», а за нуђење кумства – «понуди му кума и Светог Јована». Кумови су се један другоме заклињали: «Тако ми Светога Јована који је међу нама!» Све што се куму даривало и све чиме се кум помагао сматрало се даром који се чини «Богу и Светоме Јовану“.

Црквени светојовањски култ ширио се по српским земљама у неколико таласа и праваца, и из саме Свете Земље, али понајвише из византинске престонице Цариграда са његових 38 цркава посвећених Светоме Претечи, од којих су најпознатије црква крај царске палате у Евдомону, коју је подигао цар Теодосије Први и обновио славни Јустинијан, Продромова црква од Петре крај Влахернске палате, коју је болницом и сваким штедрим даром даривао наш Св. краљ Милутин и, вјероватно, походио Св. краљ Стефан Дечански током свог седмогодишњег цариградског изгнанства у Цариграду, и Продромова црква манастира Студиона, у којима су се чували дијелови његове часне главе, док се часна десница Претечина од 10. в. чувала у Богородичиној цркви, званој «Фарска».

Најстарије светојовањске цркве подигнуте су у српским земљама, по свој прилици, у доба Јустинијаново, углавном у јадранском приморју – манастир Св. Јована у околини Скадра, василика у Свачу, василика Св. Јована у Повљи и, можда, првобитна црква у Сутивану на Брачу, и у јадранском залеђу – недавно откривена василика у околини Требиња, у Засаду, крај новије Светојовањске цркве, и неубицирана црква у околини Бијелог Поља, како свједочи топоним Сутиван, недавно обновљена на новом мјесту.

Други талас снажења култа и грађења нових светојовањских храмова код нас почиње са првим забиљеженим јованоимењацима међу српским подвижницима и владарима – Св. Јованом, рилским пустињаком, у 9. и 10.в., и Св. Јованом Владимиром, краљем зетским, у 10. и 11. в. Св. Јован Владимир (или његова супруга Косара, кћер цара Самуила Охридског), обнавља у Свачу јустинијановску цркву Св. Јована, а у планинама код Дебра зида чувени Светојовањски Бигорски манастир, док, вјероватно, његов таст Самуило подиже Слепчевски светојовањски манастир код Битоља.

Трећи талас ширења светојовањског култа код нас, започет или само настављен подизањем светојовањске цркве у Горњем Матејевцу код Ниша 1170.г. и прилозима које Стефан Немања чини цркви Св. Јована у Јерусалиму, судбоносно је обиљежен дјеловањем првог српског архиепископа Св. Саве, који је са црквеном самосталношћу своме народу из Никеје донио и дио часних Моштију Св. Јована у 13. в., пошто је већ претходно своју љубав према ово Светитељу показао подизањем прве познате немањићске цркве у част Св. Јована, у комплексу манастира Студенице. 1219. г., највјероватније, у Жичу из Никеје стижу као посебан благослов и знамење дио Претечине деснице, на чијој уметно израђеној хранилници, која је стицајем историјских прилика завршила у ризници катедрале у Сијени, први архиепископ српски исписује следећу молитву: «Деснице Претечина, покривај Саву, архиепископа србског!»

Велико поштовање према Св. Јовану посвједочује и Св. Краљ Милутин, који зида или обнавља неколико светојовањских цркава, од оне у Свачу, потпуно разореном у монголској најезди у на самом измаку 13.в., који обнавља из темеља са својом краљицом мајком, Св. Јеленом Анжујском, до светојовањског метоха манастира Св. Никите у Македонији, цркве код Скопља, можда и великог манастира Св. Јована код Гњилана, као и болнице при цркви Св. Јована Продрома од Петре у Цариграду. Чудесно исцијељени од слепила Свети Стефан Дечански обнавља Светојовањски манастир Слепче код Битоља, а патријарх Данило Други у Пећкој Патријаршији, у чијим се ризницама већ чувала Претечина десница са дијелом часне његове главе зида, вјероватно ради указања посебне почасти овим светињама, посебну капелу, посвећену Светом Јовану, при цркви Богородице Путеводитељке.

Цар Душан и царица Јелена, која је као монахиња послије његове смрти понијела име матере Св. Јована – Јелисавете, 1345. обнављају и штедро обдарују манастир Св. Јована на Меникејској гори код Сера, као своју нову резиденцију на југу, иначе важну станицу на монашким путевима који су водили са све несигурнијих простора Свете Земље, у тада још увијек безбједне византијске, српске и бугарске земље, нарочито монаха исихаста, званих «синаита». Сама Јелисавета, након мучког посјечења њеног сина Уроша Нејаког вјероватно осим цркве на мјесту злочина, код села Неродимља у Старој Србији, која израста у манастир, подиже и парохијску цркву Св. Јована у самом селу .

Десница Претечина, која се у то вријеме налазила још увијек у Србији, благословила је и Св. Великомученика цара Лазара са његовом војском на саможртвени подвиг на пољу Косову 1389.г., у ком су «посјечење главе претрпјети имали», и нимало није случајно што су српске војводе и ратници на челу са косовским Кнезом уочи боја примили Св. Причешће из руку патријарха Спиридона, којима је часна глава Претечина са његовом часном десницом вјероватно и тада благосиљала хришћански народ спреман за посљедњу жртву, управо у «бијелој Самодрежи цркви» код Вучитрна, посвећеној Св. Јовану, цркви свога завјетног, Богом благословеног самоодржања у знаку борбе „за Крст Часни и слободу златну“. Само Причешће Светим Тајнама Христовим и благослов (честице) главе и деснице Претечине могли су толико оснажити њихову љубав и њихово покајање да успоје вјековну химну борбеног духа српског христољубља: „Умримо да свагда живи будемо. Не поштедимо себе, да живописан узор другима будемо…Па ако ће и мач главу, и копље ребро, и смрт живот узети, ми ћемо се душманима борити…да се са Христом прославимо!“ Косовски завјет нашег светосавског народа сав је садјевен око два биљега – «Биљега Божијег који бијесе бије», тј. Крста као знамења крсноваскрсне Побједе Христове, и, бесумње, што се мање истиче, око (честице) усјековане главе и деснице Претечине које су, мора бити. испратиле Св. Кнеза Великомученика и његову војску у одсудну битку, из Светојовањске цркве Самодреже као његовог вјечног споменика. Духовне споне Св. Јована Крститеља и Св.кнеза Лазара толико су снажне и судбинске да кивот са Моштима Кнежевим са монасима избјеглим из манастира Раванице пред Турцима 1697. налазе своје прибјежиште управо у манастиру Св. Јована Претече на Фрушкој гори, званом Врдник, касније, послије обнове пренамијењеном празнику Вазнесења Господњег, у част прве Раванице, и прозваном Врдничка Раваница.

Због тога нимало није случајно што су непријатељи нашег православног рода, настојећи – што сабљом, што „посластицама вјере разноразних демонских месија“, који су харали и данас харају нашим земљама – да затру светојовањски и светолазаревски дух нашега народа, дух свједочења и одбране Божије истине и Божијих светиња до смрти, редовно ударали на светојовањска његова знамења – не само на „бијелу цркву Самодрежу“, коју су, осиротјелу и напуштену од потамањеног или избјеглог или превјереног народа, Арнаути коначно срушили 1898.г., него и на све оне светојовањске, и, наравно, све друге цркве која су као жаришта истога духа биле изложене разарањима – од великог манастира Св. Јована крај средњовјековних Гнивљана у Старој Србији, које Џинић-бег руши, и подиже на њему своју касабу Гњилане, до Светојовањске цркве мученице у Јасеновцу, претворене 1941.г. са цијелим селом у највеће српско погубилиште 20.в., цркве Св. Јована у Старом Селу код Оточца, срушене и заравњена туђмановским багерима 1991. и миниране цркве Светог Јована у Пећкој Бањи 17. марта 2004.

Али, као што је константа светојовањског култа у нашем народу било страдање, када треба и до саме смрти, због вјерности својим хришћанским завјетима, тако је константу, бар до ових наших несрећних времена, представљала и жилава истрајност нашега рода у обнови разрушених цркава и манастира, села и градова, као израз живе вјере кадре да Божијом силом у себи помјера горе разорене баштине у свим крајевима раскомаданог српства. Тако је завјетна Светојовањска црква Самодрежа, разрушена 1898., обновљена свенародним прилозима, васкрснула 1932.г., на Видовдан, свечано освећена руком српског патријарха Варнаве, седам година касније, у време државног наметања конкордата са Ватиканом мученички умореног усред Београда.

Васкрснула је Самодрежа чудесно баш исте оне године када је десница Претечина поново, по други пут стигла међу Србе, као завјетни поклон мученички пострадале царске породице и њене посјечене главе, цара Николаја Другог Романова, двије године касније такође превратничком руком убијеноме краљу Александру Карађорђевићу. Одмах по избијању Другог светског рата у бјекству младога краља Петра, часна десница стигла је до Острошког манастира у Црној Гори, у коме се и зауставила, похрањена у манастирске скривнице заједно са другим двијема светињама – честицом Часнога Крста и иконом Филермске Богородице. Те 1941. црква Самодрежа је арнаутском руком обијена, фреске и иконостас уништени, сасуди и утваре црквене полупани и поцепани. Послије рата комунистички властодршци у Црној Гори буквално отимају од острошког братства три карађорђевићевске светиње и затварају их у своје мрачне сефове, далеко од очију црквене јавности, изложене и саме дугогодишњем државном терору. Црква Самодрежа бива послије рата опет обновљена и освећена. 1981., Арнаути је опет обијају и скрнаве, а тадашњи епископ Рашкопризренски, г. Павле, поново је освећује и приводи намјени, али у таласу нарастајућег арнатског терора у њеној близини, на прагу своје куће, већ 1982.г. бива убијена трећа по реду мушка глава у три поколења српске породице Милинчић, младић Данило, наговештавајући нове погроме над Србима. И, заиста, седамнаест година касније Стара Србија поново гори од арнаутског насиља, паљевина и разарања који су букнули на Косову и Метохији са уласком евроатлантских „миротвораца“. Једна од цркава пострадалих у погромима опет је Светојовањска црква у селу Самодрежи у коме више није преостала ниједна српска глава – опљачкана је и изнутра запаљена, а гробље око ње порушено. Самодрежу цркву арнаутски крстоломци не заобилазе ни у погромима 17. марта 2004.г., сматрајући је и нехотице неподношљивим знамењем постојавања Срба на земљи која им је отета. 17. фебруара 2008. уз сагласност дела међународне заједнице Арнаути на Косову и Метохији, проглашењем једностране независности отцијепљеног дијела Србије, покушавају да озваниче своју отимачину, покуповавши крвавим парама индулгенције за своје злочине…Једном ријечју, како би рекао господар зетски Ђурађ Црнојевић, син јованоименитог оца, „услед грјехова наших постиже нас жељезна палица“ новоагарјанска, и то „не просто бијући, но убијајући, и дођоше незнабошци на достојање Божије и цркве разрушише“…

А, гле, још уочи ратова, који су претходили овом посљедњем распећу Старе Србије, деведесетих година 20. вијека, на чудесан начин, после вишекратног јављања њему непознатог човјека у сну, који га је подстицао да врати црквене светиње њиховом правом власнику – Српској Цркви, један полицијски службеник немирне савјести покреће поступак њиховог враћања у ризницу манастира Цетињског Митрополије Црногорско-приморске. И тако часна десница Претечина поново бива високо уздигнута пред очима вјерних и пружена њиховом поклоњењу на Ивањдан 1993.г., кивоту Св. Петра Цетињског. Издржавши стрпљиво све дуге године брозоморног заточеништва, са честицом Светог и Животворног Крста Господњег, рука која је крстила Христа Спаситеља опет освиће међу нама, овога пута у Црној Гори, манастиру Пресвете Госпође Ивана Црнојевића, да нам понови древну проповијед: „Покајте се, јер се приближило Царство Небеско“. Покајмо се, зато. и ми, многогрешни Срби, јер је покајање пут у Царство Небеско, у остваривање истинске заједнице, вјечне и непролазне, око имена Божијег, око Оца и Сина и Духа Светога, Заједнице на коју су призвани сви земаљски народи.