Хришћанска демократија

Marjanovic · Април 3, 2012

Трећи неизбежни сегмент тројства конзервативних партија јесте Демохришћански блок у западној Европи. Иако Англо-Американци с великим резервама прихватају да ову традицију сместе у конзервативни блок, замерајући им превише елемената Државе благостања и социјалног старања, ипак су демохришћанске странке једна специфично европска десна творевина која је имала одлучујућу улогу у борби против комунизма, у очувању хришћанског наслеђа Европе и у креирању Европске уније као новог вида интересне али и вредносне зајднице.

О демохришћанским партијама код нас, нажалост, није готово ништа писано, а ни овде нема много простора. Ми ћемо морати да се задовољимо кратким набрајањем основних принципа које ова идеологија промовише, затим да наведемо неке од најзначајнијих партија, да поменемо важне идеологе и практичаре и коначно, да објаснимо како је настала њихова заједничка Европска народна партија.

Демохришћани, како се то код нас каже, или Хришћански демократи, како је њихов уобичајени назив у западним земљама, представљали су главну политичку и идејну снагу у Европи у периоду након Другог светског рата, све до пада комунизма. Иако њихове прве значајне политичке појаве вуку корене још из доба Бизмаркове владавине, када је католичка партија центра представљала значајну снагу, и иако су већ током међуратног периода формирали јасне идеолошке позиције и почели да играју значајну улогу у политичком животу матичних земаља, тек им је након Другог рата историја доделила улогу управљача Европом и креатора нове европске политике.

Међутим, сама идеологија хришћанске демократије не сме се сводити само на партије. Она је и раније играла велику улогу захваљујучи чињеници да је увек била уско повезана с Католичком црквом. Заправо, иако се посебно у Холандији, скандинавским земљама па и у Немачкој могу наћи демохришћанске снаге које су протестантске деноминације, ипак је хришћанска демократија пре и изнад свега католички пројекат. Ова оцена се лако потврђује простом чињеницом да су папске енциклике у последњих 150 година биле главни извор демохришћанског учења и да су то основни документи који сведоче о еволуцији и трансформацији овог погледа на свет.

Ван Керсберген као два основна извора хришћанске демократије наводи политички католицизам, који се бавио измењеном улогом и статусом цркве у 19. веку и социјални католицизам чија је главна преокупација била успон индустријског капитализма и интеграција пролетаријата у модерна индустријска друштва. Уз ова два основна подстицаја он помиње и традиционализам, романтизам и, наравно, папске документе.

Католичка црква је након Француске политичке револуције из 1789. године и свих њених каснијих изданака доживела снажан притисак усмерен ка њеном истискивању са места које је традиционално заузимала у већем делу Европе. Све до последње четвртине века њен однос према читавом скупу политичких, правних и друштвених промена сводио се на негирање. Чак 1864. године у енциклици Sullabus Errorum папа Пије IX је осудио све модерне појаве и токове који су били супротни традиционалном хришчанском учењу. Ту су спадали и демократија и либерализам и капитализам и социјализам и слобода медија и, наравно, секуларизовање јавног живота итд.

Но, већ у то доба унутар саме цркве и интелектуалних кругова блиских католицизму јавила се потреба да се црква прилагоди новим реалностима. Ламене и његов часопис Будућност (Avenir) снажно су пропагирали идеју о одвајању цркве и државе, управо зато што су увидели да нерешени односи више штете цркви него ојачалој и суштински секуларизованој држави. Ламене је указао на то да црква треба да се што је могуће више одвоји од државе, као би изборила аутономију за обављање својих послова и да се, с друге стране, сасвим окрене друштву и масама које би привлачила својим учењем и практичним деловањем.

Иако је званичној Цркви требало још доста да то увиди, политичка пракса је већ кретала у том правцу. Уместо голе осуде капитализма који је производио пауперизацију и осуде социјализма који је на нехришћанским основама привлачио раднике, требало је – како је то у Немачкој један човек уочио – у условима нове капиталистичке реалности привући раднике у христијанизоване друштвене организације и у име Цркве тражити социјално старање којим би се овим људима омогућили услови пристојног живота. Тај човек је био Фон Кетелер који у књизи Хришћанство и радничко питање као први из католичких кругова прихватио да је социјално питање пре свега економско питање.

Фон Кетелер је најзначајнија фигура немачке католичке Зентрум партије и особа која је извршила велики утицај на папу Лава XIII приликом састављања изузетно значајне енциклике Rerrum Novarum („Нове ствари”). Ова енциклика, уз четрдесет година касније објављену Quadragessimo Anni („Четрдесет година”), представља најзначајнији моменат у новијој историји Католичке цркве, као и у историји демохришћанског покрета. Овим енцикликама званично су прихваћени и капитализам, и демократија, и модерни развој, и технологија, и устави, и већина феномена који чине модерну цивилизацију. Путем њих Католичка црква је прешла из статуса субјекта који се противи свему новоме у организацију која омогућава хришћанима да се боље организују у новим условима и да задрже примат у интелектуалној, друштвеној и политичкој сфери.

Кључна ствар у демохришћанском учењу јесте спој хришћанске традиције са свим елементима морала, патријархалности, привржености породици, локалној заједници, радној организацији и цркви с једне стране, и елемената државе социјалног старања и солидарности с друге. Овај други елемент је основна differentia specifica демохришћана по ком се разликују од англосаксонске конзервативне традиције: они никада нису до краја афирмисали слободно тржиште и никада нису економију видели као сферу која макар и нормативно треба да буде одвојена од политике и друштва. Следећи томистичку традицију они су привреду увек видели као део укупног живота друштва, који мора да остане у служби других вредносних и моралних циљева. По овоме су често били ближи социјалистима него англо-конзервативцима.

У основи ове разлике је разичита метафизичка и социјална концепција човека у католичанству и у англосаксонским земљама доминантном протестантизму. Протестанти су промовисали идеју о директној вези појединца са Богом, што се у економској сфери преточило у снажан индивидуализам и безрезервно подстицање предузетништва и личне одговорности за своју срећу и своје стање. У католицизму је однос с Богом увек посредован црквом, односно заједницом. Из ове перпективе следило је и дефинисање осталих друштвених и економских институција у којима се појединац налази. За разлику од протестантског света, овде је увек примат на заједници и на низу односа којима је индивидуа посредована, односно у које је уклопљена.

Не случајно, прво помињање идеје хришћанске демократије налази се у енциклики папе Лава XIII из 1901. године, Graves de Communi. Хришћанска демократија, како је он тада видео, требало је пре свега да се бави проблемом радника, односно да им помогне да побољшају своје услове живота како би се осећали људима, а не обичним животињама које само теже да задовоље своје материјалне потребе и како би се осећали хришћанима, а не паганима, дакле како би могли да размишљају и о вишим сферама живота и о ономе што је најважније за једног хришћанина.

У каснијем развоју овај поглед на свет је развијен за све класе и све слојеве становништва (нпр. посебна учења о правима и обавезама жена, или посебна етика за менаџере и пословне људе), али ова изворна посвећеност радничком питању је остала трајна преокупација демохришћана. Она је потицала од истинске моралне и духовне бриге за душе и стање највећег броја људи, дакле пауперизованих маса које су доласком у град биле ишчупане из своје раније природне средине и лако потпадале под разоноврсне пороке. Међутим, она је имала и несумњиву практично-политичку димензију. Ново, сиромашно урбано становништво лако је потпадало под утицај социјалистичких и комунистичких учења и на тај начин се додатно паганизовало и окретало против државе, цркве и интитуција система. Црква и религиозни интелектуални кругови морали су да понуде нови поглед на свет и нову мрежу паралелних институција којима би раднике одвојили од левих покрета и преко којих би их интегрисали у оквире западне цивилизације и институција.

Из ове перспективе гледано, настали су и основни принципи демохришћанског учења које ћемо сада укратко изложити. Ту најпре спада идеја персонализма коју је најснажније развио Жак Маритен. Персонализам тврди да су само особе, персоне, стварне у онтолошком смислу, да само особе имају вредност и да само особе имају слободну вољу. Персонализам као идеја о интегралној особи утемељеној у хришћанској вери и мрежи институција, настао је насупрот либералној економској идеји индивидуализма, посебно у њеним позитивистичким и натуралистичким облицима као што је Спенсерова теорија.

Други принцип је супсидијатност. Ова идеја, која је данас најпознатија из теорије и праксе ЕУ, потиче из католичког социјалног учења и први пут је јасно формулисана у енциклики Rerum Novarum. Она је настала као покушај да се нађе средњи пут између laissez-faire индивидуализма и тоталитаризма. Овај принцип тврди да сваки посао треба да буде обављан на што је могућ нижем и базичнијем нивоу компетенција. Дакле, да највећи број ствари треба да буде решаван у породици, локалној верској заједници, локалној политичкој заједници, па региону, па тек онда на нивоу централне власти. Овај принцип се види у Десетом амандману Устава САД, интегрисан је као основа Европске повеље о локалној самоуправи из 1985, као и у Мастрихтски уговор из 1992. којим је створена ЕУ. Такође представља и један од основних принципа предложеног Уговора о европском уставу.

Следећи принцип је у уској вези с претходним и то је афирмација посредничких институција и локалне самоуправе. Друштвене институције попут породице, цркве, добротворних удружења, спортских клубова, хришћанских синдиката, певачких друштава и сл. чине темеље сваке уређене и просперитетне заједнице. То су разна друштва за самопомоћ и за самоуправну организацију у којима се појединци и породице удружују око заједничког циља, свеједно да ли је то зарада, помоћ, хоби или интелектуални подухвати. (Папе су у својим енцикликама веома дуго подстицале удружења малих произвођача, занатлија или пољопривредника, налик на средњовековне гилде, као идеални облик хришћански прихватљивог привређивања.)

Ова друштва су важна зато што се у њима човек социјализује, учи хришћанским и општим моралним врлинама и коначно, зато што се учи следећем приципу, а то је солидарност. Демохришћани су оштри потивници атомизације савременог човека јер сматрају да се тиме крше основни хришћански принципи и да се тако човек најлакше препушта тоталитарним импулсима и покретима. Нити он сме да буде остављен сâм, нити се људи смеју учити да је сваки човек себи довољан. Ова перцепција друштвене солидарности као темеља заједнице потиче од Аристотела и Томе Аквинског. Тек у таквој сложеној и разним удружењима посредованој заједници може се, уместо индивидуалистичког, развити „интегрални хуманизам”, како га је Маритен називао. Овај интегрални хуманизам човека укорењује у вери, у Богу и заједници дајући му темеље, оквире и циљеве за развој својих појединачних талената и способности.

Маритен је развио и идеју кооперације која је хришћанима била неопходна у условима плурализованих друштава 20. века. Уместо ранијег нетолерантног и фундаменталистичког начела односа према другим заједницама, демохришћани су прихватили идеју кооперације с припадницима других вера, па чак и атеистима, уколико је то услов за опстанак заједнице.

Коначно, ту је и никад напуштена идеја о јединству хришћанског света насупрот савременим супротстављеним националним државама. Разумљиво, тек после Другог светског рата се отворила могућност за пуну реафирмацију овог принципа, што је остварено пројетком ЕЕЗ, односно Европске уније. Не случајно, идеја ЕУ је дошла, створена и очувана управо из демохришћанских кругова.

Жак Маритен, већ више пута помињан, најзначајнији обновитељ хришћанске теорије природног права и томизма, јесте најважнији и најутицајнији мислилац демохришћанског учења. Он је нпр. одиграо велику улогу и приликом писања Универзалне декларације о људским правима. Уз њега, од осталих важних идеолога треба поменути и Фон Кетелера који је 1874. године као председник националне конвенције Католика формулисао суштину демохришћанског државног интервенционизма. Ту је и Дон Стурцо који је водио италијанску Народну партију почетком 20. века, затим Габријел Марсел, још један од важних француских обновитеља хришћанског егзистенцијализма.

Листа најважнијих политичких лидера и практичара је доста дужа. Посебно се истиче генерација државника која је обновила Европу у сваком погледу после Другог светског рата. Велики немачки канцелар Конрад Аденауер, његова десна рука и каснији канцелар Лудвиг Ерхарт, италијански дугогодишњи премијер и оснивач партије Демоцразиа Цристиана, Алћиде де Гаспари, који је провео једно време у затвору као изразити антифашиста, а током рата се крио у Ватикану. Затим два велика француска лидера, Жан Моне и Роберт Шуман, који се сматрају очевима оснивачима ЕУ. Шуман, који је био изразито религиозна особа, налази се у процесу беатификације од стране Католичке цркве. Ова генерација политчара обновила је мир у Европи, зауставила инвазију комунистичких учења и покрета, у кратком периоду обновила је европску привреду и учнила је поново једном од најјачих на свету, успела је да европске раднике одврати од идеја о класном рату и да их сачува у оквирима традиционалне европске цивилизације. Они су, коначно, обнављајући хришћанску идеју о јединству, створили Европску унију као модел слободног кретања људи и капитала.

Од каснијих лидера посебно треба издвојити италијанског премијера из седамдесетих Алда Мора кога су отеле и убиле Црвене бригаде и наравно, дугогодишњег немачког канцелара Хелмута Кола који је заједно са француским социјалистичким председником Франсоом Митераном учинио највише за стварање ЕУ 1992. и припрему за увођење евра. Кол је такође ујединио Немачку и током шеснаестогодишње владавине у доброј мери реформисао немачку економију у правцу који су диктирали Реган и Тачерова (смањивање пореза и подстицање приватне инцијативе).

Најважније партије су свакако немачка Партија центра из које је после Другог рата настала ЦДУ, Хришћанска демократска унија (увек у коалицији са својим баварским алтер егом ЦСУ, Хришћанском социјалном унијом), затим италијанска Народна партија, из које је дошао Де Гаспари који је формирао Демохришћанску партију, владајућу у Италији све до почетка деведесетих, аустријска Народна партија, белгијска Демохришћанска партија, затим партије истог назива у Данској, Финској и Шведској, норвешка Хришћанска народна партија и холандска ЦДА (Хришћанско демократски позив), настала од три некадашње демохришћанске партије. Ту је и веома значајна шпанска Народна партија (ПП), настала од некадашњих франкиста, која је успела да на миран начин земљу изведе из диктатуре, реформише и током деведесетих, под Азнаром, учини једном од најексплозивнијих и најдинамичнијих економија на свету. У Француској је некада постојао веома утицајан Народни републикански покрет, расформиран шезедестих година, а данас је настављач тих традиција Унија за француску демократију.

1977. формирана је ЕПП, Европска народна партија као организација демохришћанских и конзервативних партија Европе. Након пада комунизма изворни демохришћански програм, а посебно његове социјалне компоненте, полако су потискиване тенденцијама које стижу из англо-америчког света. Деконструкција Државе благостања, коју су демохришћани градили током пола века, наметнула је неке нове теме и неке нове линије подела. Тако је нпр. у Италији створена нова и економски либералнија десна партија, Берлусконијева Forzza Italia i коалиција Кућа слободе, док је Демохришћанска партија нестала са сцене, а неки њени важни челници су данас постали важне фигуре нове левице.

Нова времена и нови mainstream наводе и друге партије народњачког и демохришћанског усмерења да се прилагођавају глобалним дешавањима. Тако је нпр. Ангела Меркел последњу конвенцију 2005. године отпочела уз јаку техно музику, а некада изразито конзервативна Partido popular у Шпанији управо пролази кроз невероватну трансформацију свог имиџа и тема које прихвата као основу будућег изборног програма. Нпр, доминирају наранџаста и светлоплава боја, екологија и одржива енергија улазе у фокус уместо некадашње борбе против абортуса итд. Овај нови програм под слоганом Hay futuro (Има будућности), представљен је на конвенцији партије одржаној од 3-5 марта 2006. Али, оно што ове две партије и даље повезује с колегама у Британији или Француској јесу радикално тврди ставови у погледу имиграционе политике и политике идентиета.

Овде нажалост нема простора чак ни за елементарну обраду конзервативних партија у земљама источне Европе, као и у другим крајевима света. Готово у свим земљама бившег комунистичког света постоје значајне партије конзервативног, народњачког или демохришћанског усмерења, које су одиграле кључну улогу током процеса транзиције. У нашем окружењу најзначајније су Нова демократија у Грчкој, Савез демократских снага у Бугарској, Фидес у Мађарској и Хрватска демократска заједница у Хрватској. Свакако најпознатије име које је десница у земљама Нове Европе изродила је Вацлав Клаус. Овај бивши премијер (а данас председник Чешке) не само да је велики практичар који је поставио основе веома успешне тржишно оријентисане транзиције у својој земљи, већ је и низом написа, интервјуа и других јавних наступа конципирао јасан и доследан програм вредносних и моралних ставова који спадају у корпус класичног друштвеног конзервативизма.

Фракција ЕПП је и даље најјача појединачна сила у Европском парламенту и очигледно је да упркос нужним променама које време доноси, европска десница и даље има доминантну улогу у очувању и еволуцији савремене Европе.

http://desnica.info/index.php/konzervativizam/4-partije

Srdjan · Април 3, 2012

Мала напомена невезана за садржај.

Не би било лоше да се раздвоје пасуси, било би мало читљивије.

Marjanovic · Јул 5, 2012

ХРИШЋАНСКА ДЕМОКРАТИЈА – ИДЕЈА, РАЗВОЈ ДО 1950. И ОСНОВНИ ПРИНЦИПИ*

Др Миша Ђурковић

Институт за европске студије, Београд

[email protected]

ХРИШЋАНСКА ДЕМОКРАТИЈА –

ИДЕЈА, РАЗВОЈ ДО 1950. И ОСНОВНИ ПРИНЦИПИ*

Апстракт: У овом раду аутор истражује феномен хришћанске демократије. Даје се кратка историја развоја односа цркве и државе на Западу и прати процес који је током деветнаестог века довео до два могућа одговора Римокатоличке цркве на изазове савременог света: онај изложен у енциклики Попис грешака који је заговарао сукоб са демократијом и други изложен у енциклики Нове ствари који је означио почетак формалне изградње хришћанске демократије. Након излагања идеја претеча, аутор прати дилеме унутар саме Римокатоличке цркве између наклоности ка ауторитаризму и склоности ка демократији која је разрешена тек након 1945. На крају се излажу основни принципи овог погледа на свет и указује на његов економски модел социјално-тржишне привреде.

Кључне речи: хришћанска демократија, Римокатоличка црква, Rerum novarum, персонализам, социјално-тржишна привреда.

CHRISTIAN DEMOCRACY –

idea, development untill 1950 and basic principles

Abstract: In this article author deals with phenomenon of Christian democracy (CD). He presents a short history of relationship between church and state at the West, and follows process which brought to two possible answers of Rimochatholic Church to challenges posed by modern world: the one displayed in encyclica Syllabus Errorum which insisted on conflict with democracy, and the second offered by Rerum Novarum which initiated formal development of CD. After presentation of ideas promoted by some predecessors, author follows dilemmas within the church which forced her to move between authoritarianism and democracy until 1945. Finally he presents basic principles of this weltanschauung and explains its economic model of social-market economy.

Key words: Christian democracy, Rimochatolic Church, Rerum Novarum, personalism, social-market economy.

Током последња два века, европска историја је у највећој мери растрзана између неког облика ауторитаризма и либералне демократије. Насупрот поједностављеним публицистичким и пропагандним написима и јавним наступима у којима се актери напросто сврставају у један или други табор, објективни истраживач уочава како је борба између ова два принципа вођена не само унутар држава, већ и унутар институција, па чак и самих појединаца. Периодична, али по правилу редовна циклична појава економских криза, дилеме око вредносног и културолошког усмерења, идеолошке борбе и спољна агресија, довољне су да и најуређеније либерално-демократско друштво по нужди гурну у ауторитаризам. Ово лавирање између два модела политичког уређења ће вероватно и убудуће остати трајна дилема западних држава.

Из те перспективе појава оне врсте стабилности, мира и економског просперитета који је западна Европа уживала у периоду 1945–1990. представља пре изузетак него нешто по себи разумљиво. Тражећи образложење за ту појаву, може се размишљати о геополитичкој констелацији у свету, о америчком војном протекторату, о застрашујућем утиску који су Први и Други светски рат оставили на душе и умове Европљана, о ниској цени енергената итд. У сваком случају, бар идеолошки и вредносно гледано овај период обележила је идеја хришћанске демократије са својим економским моделом социјално-тржишне привреде. Поред овог постоје наравно и многи други историјски, теоријски али и практични разлози који објашњавају зашто је код нас потребно објаснити систем учења и традицију теорије и праксе хришћанске демократије.[1]

*

Након велике шизме из 1054. године свет источног хришћанства је све до деветнаестог века имао свој посебан развојни пут. Упркос многим изазовима, као што су постепени успон појединих суверена и држава, свет западног хришћанства остао је релативно јединствен све до појаве реформације. Велика мисаона синтеза коју је у четрнаестом веку створио св. Тома Аквински комбинујући Аристотела и хришћанску догматику, нудила је релативно јасан вредносни, теоријски и политички нормативни модел, у коме је читав космос био хармонијски структуриран по хијерархијском моделу у коме се сваком актеру или заједници лако проналазило место.

Постојали су, разумљиво, велики сукоби на нивоу дневне политике између папа и краљева, између краљева и њихове властеле, између градова и властеле, између обичног света и свештеника итд. Јављали су се такође и велике дилеме и спорови унутар саме цркве око низа практичних питања којима је догматика довођена пред велика искушења – такво питање је нпр. био проблем камата. Међутим, суштински је читав западни свет имао неку врсту неупитног духовног хоризонта који је симболизовала припадност Римокатоличкој цркви.

Стварна револуција долази са ударом реформације на примат духовног односно, модерно речено, идеолошког положаја папе и римског свештенства. Лутер, Калвин и други реформатори радикално су оспорили легитимитет папе и његов монопол на тумачење Светог писма и обезбеђивање спасења. Овај духовни спор претворио се у највећи и најкрвавији политички сукоб тог времена изазивајући током следећих неколико векова велике ратове између држава које су прихватиле супротстављене религиозне барјаке, а некад и унутар њих самих, као што се нпр. догодило у Француској.

Читав овај хаос који је Европи донео велике жртве и за то време страховита разарања, убиства, паљевине, масакре, атентате и друге афере, током неколико векова није могао да доведе до победе једне или друге стране. Међутим, довео је до тога да се релативно јасно искристалишу подручја на којима је победу однео један или други принцип. Условно речено, доба верских ратова окончано је Аугсбуршким миром 1713. којим је као оквир мира и као резултат претходних сукоба усвојено начело cuius regio eius religio, којим је свака држава добила право да самостално и суверено одлучује о томе која ће религија у њој добити повлашћен, односно монополски статус.

Тиме је Европа ушла у следећу нормативну фазу у којој је некадашње јединство западног хришћанског света напуштено да би било замењено јединством и доминантно монополским положајем једне религије унутар једне државе.[2]

Једна врста спора је тек била окончана успостављањем оквира који је могао да понуди стабилност, а већ се уздизао скуп нових учења и идеја који је почео да подрива успостављено уређење. Осамнаести век се често описује као век просветитељства, обележен духовном олујом коју су доносили пре свега француски енциклопедисти, али и други значајни европски интелектуалци тог доба који су пре свега радикално оспоравали духовни примат хришћанских цркава у јавној сфери, укључујући и образовање, културу, науку, али и у антропологији и пре свега економском и политичком систему.

Под заједничким окриљем набујале грађанске класе, њене интелигенције и оног скупа мишљења и идеја које се упркос многим разликама воде под заједничком одредницом просветитељство, јачале су идеје за другачије организовање политичког система и поделу власти и утицаја у јавној сфери и институцијама. Посебно у последњим деценијама века почињу јасно да се препознају учења и захтеви који ће се касније оформити у нове идеологије демократије и либерализма. Штавише, ове помодне новотарије у то време очаравале су и многе припаднике племства, дворске свите па чак и неке крунисане главе иако је оштрица читавог покрета била усмерена управо према њиховим главама, што ће почев од 1789. и директно осећати. Цркве, а посебно Римокатоличка, велику пажњу су усмериле на све јачу и организованију тајновиту структуру преко које су се ове слободарске идеологије шириле и прерастале у опасну, скривену организацију. Радило се наравно о покрету слободних масона који је у то доба премрежио Европу својим ложама. На њиховом удару налазила су се „три највећа зла“: религија, закон и својина, односно црква, монархија и приватно власништво (владајућих класа).

Сукоб између хришћанства и просветитељства трајао је кроз читав век да би своју кулминацију добио 1789. са почетком Француске револуције. Након свих својих фаза, експеримената, честих смена власти, погубљења Луја шеснаестог, отпора Вандеје и сл, Револуција је окончана Напоелоновом царевином која је њене идеале почела силом да намеће великом делу Европе. Све до 1815. и коначног Наполеоновог пораза, Европа је била једно велико поприште битака. Конгрес Свете алијансе и њене одлуке у Бечу сматрају се великом победом политичког конзервативизма и хришћанских принципа над свим субверзивним покретима тог доба. Оно што је посебно значајно јесте да је инспиратор декларације руски цар Александар Први и да су европски поредак заједно дефинисали протестантски, римокатолички и православни владари оживљавајући на тај начин аугсбуршке принципе.[3]

Прва половина деветнаестог века донела је захваљујући овако успостављеном поретку мир, доста стабилности и значајан економски и демографски успон европских земаља. Но, с друге стране, носиоци субверзивних учења наставили су своју борбу организујући велики број тајних друштава и револуционарних организација од којих су италијански карбонари најпознатији. Године 1848. још једном је као последица њиховог деценијског теренског рада букнула серија револуција и немира у великом броју европских држава.

Ширина и дисперзираност овог покрета значајно су угрозили положај Римокатоличке цркве у великом броју земаља укључујући и некадашње бастионе католичанства као што је Шпанија. Иако су револуције угушене, мноштво принципа и вредности које су оне пропагирале почели су да освајају јавни простор и полако да улазе у уставно-правни поредак европских држава захваљујући снази све утицајније либералне штампе. Све то је изазвало сумње, дилеме и колебања и код самих припадника цркава. Резултат је био радикална промена ставова папе Пија IX, пре револуције иначе доста либерално настројеног, и услед потребе да се снажно пресеку дилеме пастве и свештенства, објављивање енциклике Syllabus Errorum 1864.

Овај Попис грешака[4] садржи осамдесет погрешних ставова сложених у десет одељака. Њиме се осуђују: 1. пантеизам, натурализам, апсолутни рационализам; 2. умерени рационализам; 3. индиферентизам и латитудинаризам; 4. социјализам, комунизам, тајна друштва, библијска друштва, клеро-либерална друштва; 5. грешке које се односе на цркву и њена права; 6. грешке које се односе на грађанско друштво, како у вези њега самог тако и у вези његових односа са црквом; 7. грешке у погледу природне и хришћанске етике, 8; грешке у погледу хришћанског брака; 9. грешке у погледу грађанске моћи сувереног понтифа, и 10. грешке које се односе на модерни либерализам.

На многобројне притиске грађанског друштва, медија, нових идеологија и разних других „новотарија“, као и на притиске из саме цркве да се изађе у сусрет новом времену, Пије IX одговорио је јасним одбацивањем таквих подстрека и налогом да се изворна вера и организација цркве држе непромењеним. Посебно пада у очи да су комунистичка и социјалистичка идеологија стављене у исти одељак са тајним друштвима (масони и карбонари), као и да је закључно поглавље посвећено побијању плуралистичке демократије у којој би црква требало да наступа у јавној сфери као тек једна од идеолошко-политичких форми која се бори за превласт и утицај у сукобу са другим носиоцима различитих вредносних система и погледа на свет. Осим либерализма, тиме папа одбацује и сваку демократију. У ставу 77 јасно се одбацује идеја да би и за цркву било боље да се одрекне претензија да буде једина религија у држави.[5]

Управо од овог последњег става кренуло се даље у разматрањима о томе како одговорити на нове изазове и констелације односа. Још тридесетих година једна група католичких интелектуалца у Француској покушала је да створи, развије и заступа еволуцију цркве која би ишла у правцу прихватања демократије. У питању је група која се 1830. окупила око часописа Avenir (Будућност), у коју су спадали Монталамбер,[6] Лакордер, Морис де Герин, и покретач Фелисите де Ламене. Први број часописа који се појавио 16.10.1830. изашао је под мотом Бог и слобода. Заговарао је између осталог слободу савести, учења, окупљања, штампе и одвајање цркве и државе. Као католички верник и свештеник, Ламене је сматрао да директна веза цркве и државе више штети цркви, да је тиме излаже политичким притисцима и зависности од власти и да због тога губи изворни жар и снагу деловања међу верницима.

Без обзира на његову накнадну еволуцију и каснији потпуни разлаз са црквом 1834. када је Гргур Шеснаести енцикликом Singulari nos осудио његову књигу Paroles d’un Croyant, Ламеново залагање за прихватање демократије као нужног оквира деловања цркве у новим условима оставило је дубок траг међу делом верника и посебно црквене интелигенције у Европи.

Пут до прихватања демократије био је међутим још увек неизвестан. Након негодовања великог броја световних владара због тврдих конзервативних ставова иложених у Попису грешака, Римокатоличка црква се ускоро нашла пред још једним великим искушењем. Непосредно по окончању рата са Француском и стварања немачког царства, канцелар Бизмарк се окренуо унутрашњој унификацији нове државе. Испоставило се да је католичко становништво нове државе које је често било лојалније Ватикану него Берлину, уочено као највећи проблем за успостављање новог поретка, односно за формирање нове нације. Већ 1871. Бизмарк је доносећи низ законских и политичких мера покренуо кампању која ће у историји остати упамћена као Kulturkampf (културни рат).[7]

Канцелар је током овог периода уживао подршку пруских национал-либерала. Рат је стога имао неколико димензија: покушај дисциплиновања немачких католика и насилно изнуђивање њихове лојалности према новој држави, те одвајање од утицаја Аустро-Угарске као традиционалне заштитнице католика, затим идеолошка борба за секуларизацију државе, која је нпр. укључивала законско прописивање обавезности грађанског брака, такође и наводна политичко-економска борба за модернизацију државе будући да је већина католика живела у руралним подручјима, и директно политичку димензију као борбу против Партије центра уз образложење да су деноминационе партије неприхватљиве.

Католици који су чинили око 40% становништва одговорили су изванредном одлучношћу, истрајношћу и врхунском организацијом. Држава се суочила са раширеном грађанском непослушношћу и бројним облицима ненасилног отпора и опструкције. Можда најважније наслеђе ове седмогодишње борбе за католике је било даље развијање, ширење и учвршћивање великог броја католичких удружења, спортских друштава, друштава за самопомоћ, католичких синдиката, хоби група итд. Као резултат ове јаке солидарности и теренског повезивања, које је некада претило да пређе и у оружану побуну, Партија Центра је брзо дуплирала број гласова, а до деведесетих је већ окупљала око 80% католичких гласова.

Знатну подршку дао је и Ватикан. Папа Пије IX објавио је енциклику Etsi multa (1873), у којој је осудио нападе на цркву који су се дешавали у Италији, Швајцарској и посебно Немачкој.[8]

Већ 1878. било је јасно да је кампања пропала и да је Бизмарк доживео први велики пораз. Изразито секуларни пруски министар Фалк, иницијатор великог броја антикатоличких закона поднео је оставку, а Бизмарк је био принуђен да раскине савез са либералима и уђе у коалицију са ојачалом Партијом центра. У периоду 1879–1882. већина претходних законских мера била је укинута.

С друге стране, сматра се да је отопљавању односа допринела и смена на трону св. Петра исте те године. Пија IX који је са годинама постајао све затворенији, тврђи и конфликтно настројен према противницима, заменио је Лав XIII који је показао много више слуха за дипломатију и за прилагођавање европском мејнстриму. Не случајно, управо је његов понтифакт обележен рађањем идеје о хришћанској демократији.

Да би се дотле дошло много је допринео немачки бискуп из Мајнца Вилхелм фон Кетелер. Он је по Јанцу најважнији католички друштвени мислилац деветнаестог века и човек који је одлучујуће допринео да се формира католичка социо-економска доктрина трећег пута из које су настали и англо-амерички дистрибутизам и немачка социјално-тржишна привреда. Кетелер је први међу католицима озбиљно почео да се бави програмима и идејама својих социјалистичких противника. Још 1848. године када је комунистички Манифест тек објављен и када марксизам још увек није имао практичну снагу, Кетелер је држао предавања и проповеди против ове доктрине. Након тога је пажљиво изучавао идеје либерала Шулце Делича, као и вође немачке социјалдемократије Ласала. Тако је 1864. објавио своју важну књигу Радничко питање и хришћанство,[9] у којој су постављене основе за решавање радничког питања на хришћанским основама.

Кетелер је увидео да убрзани капиталистички развој и пресељавање велике масе из села у градове уз њихову пратећу пауперизацију представља највећи друштвени проблем тог времена и одао је признање марксистима за његово уочавање. Он је испољио страх да ће такво осиромашење радника од њих заиста направити очајнике који неће имати други избог осим да подигну револуцију и да се упусте у класне сукобе какви су потресали још стари свет. Либерале и капиталисте оптуживао је да немају слух за ту проблематику игоришући не само хришћанске налоге, већ и трендове који дугорочно угрожавају њих саме. Марксисте и друге социјалисте, с друге стране оптужио је да нуде решења која ће ствари учинити још горим. Посебно је критиковао идеју о подржављењу средстава за производњу, као и сваку административну централизацију коју су они предлагали. Решења која је он видео лежала су у наслеђу хришћанске социјалне доктрине: хришћанска кооперативна удружења произвођача и непринудна помоћ, и редистрибуција заснована на хришћанском милосрђу и друштвеној одговорности виших класа.

Социјално питање се поставило као најважније политичко, а тиме и духовно питање тог времена. Кетелер је јасно увидео да економски услови, екстремно сиромашење и бахатост и неодговорност богатих класа, огромно мноштво обичног света, некада побожне пастве, гурају у руке социјалиста. Као једино решење за спас ових људи видео је излазак цркве из повлашћеног, затвореног положаја и борбу за душе и животе ових људи. Осим несумњивог хришћанског подстицаја бриге за децу божју, не сме се занемарити ни политички моменат одбране људи од социјализма и сузбијање његовог штетног утицаја. Да би то било могуће, црква је морала да смисли и одговарајућу доктрину, али и да прихвати реалност демократског уставно-правног оквира у коме се трудила да понуди што боља решења и да нађе што боље место за своју паству.

Свој допринос овом развоју дала је и Италија. Модерна италијанска држава формирана је као изразито лаичка, у директном сукобу са папама, што се посебно огледало на статусу Рима. Верници, свештенство и католички интелектуалци почели су у последњим деценијама деветнаестог века да се организују и да формирају читав низ сопствених организација, од хришћанских синдиката до културних и спортских друштава. Тако је на прелазу векова настао Католички политички покрет. Најзначајније име у овој традицији представља Ђузепе Тониоло, економиста и социолог.[10] Он је још 1897. у једном свом трактату употребио и објаснио име хришћанска демократија, дакле четири године пре него што га је Лав XIII озваничио у енциклики Graves de communi re. Oбјавио је и значајан трактат под тим именом 1900, а његова тадашња размишљања изазвала су велики одзив међу католичким интелектуалцима и црквеним великодостојницима у многим европским земљама. Друго значајно име овог покрета је Ромоло Мури, а уз њих је сазревао и Луиђи Стурцо, који је још 1905. имао идеје о прављену партије. Због противљења клера, ову идеју је остварио тек 1919. када је настала Народна партија као католичка партија у Италији.

У новијим истраживањима[11] полако се међутим открива значај једне групе језуита која је још 1850. покренула читав низ питања која ће обележити традицију друштвеног католицизма у деветнаестом веку. Реч је о тројици значајних католичких ителектуалаца који су и основали језуитски часопис Ћивилта католика (Civiltà Cattolica). У питању су Карло Мариа Курчи, Луиђи Тапарели и Матео Либераторе. Ова три мислиоца су значајно допринели оживљавању томизма и његовом прилагођавању модерним друштвеним и економским захтевима. Између осталог, они су почели да развијају и идеју персонализма, као и да стварају основе католичке социјално-економске теорије која би избегла либералистички материјализам и социјалистички колективизам. Не случајно, Либераторе, који је био изванредан познавалац и неотомизма (званично промовисаног за време понтификата Лава XIII) и савремене економске теорије,[12] изабран је за писца првог нацрта енциклике

Као резултат свих ових дешавања у католичком свету, 1891. године је Лав XIII објавио енциклику Rerum novarum (Нове ствари) која представља преломни тренутак за отварање римокатоличке традиције према идеји демократије и друштвеног плурализма, односно за почетак онога што је папа Јован XXIII назвао aggiornamento (осавремењавање или прилагођавање савременим трендовима). Ова енциклика је синтеза претходног развоја и суштински је усмерена на питање положаја радника у савременом свету. Њен поднаслов је „О капиталу и раду“. Овде нажалост нема простора ни за елементарну анализу њених 85 параграфа у којима је покренут читав низ питања која ће пресудно утицати на дешавања у наредном веку.[13]

Како примећује Пол Мизнер, Лав XIII је у то време усмеравао католике да прихватају демократске политичке режиме и да у њима налазе своје место. Највећи проблеми су се појавили у Француској где је Трећа република прокламовала пун лаицитет државе, односно потпуно одвајање цркве и државе против чега су се бунили и свештеници и паства. Папа је подстицао прихватање чак и такве државе и налажење адекватног друштвеног одговора у тим новим условима. Идеја је била да револуционарни дух (који је он у енциклики неумољиво везао за 1789, просветитељство и протестантску реформацију) сада треба оспоравати оруђем које је сам потивник изабрао, дакле парламентарном демократијом и њој прирођеним средствима деловања, организовања и борбе.[14]

За даљи живот ових идеја свакако треба размотрити и њене допуне у енцикликама Quadragesimo Anno из 1931, и Centesimus Annus из 1991.

*

Осим ове континенталне постојала је наравно и специфична англо-америчка традиција односа цркве и државе. Њу је посебно у Америци од самог почетка карактерисала стриктна одвојеност цркава од државе. Хришћански дух организације, посвећеност Богу и други елементи религиозности били су присутни у уставу, Конгресу, јавном дискурсу политичких званичника, свештеници су могли да буду и политички актери итд, али је било јасно дефинисано непостојање званичне државне цркве. Становници САД никада нису заборавили да су прве колоније на истоку Америке направили управо припадници разних протестантских секти које су из старог света избегле због нетолеранције. Стога им је најважније било да се обезбеди толеранција за различите облике исповедања хришћанства, а касније и других религија. Уставом прописане слободе исповедања вере дозвољавале су припадницима сваке деноминације да се у складу са тржишним принципима боре за своје вернике и за што бољи друштвени положај своје заједнице. Либерална демократија као оквир постављен још доношењем устава, принудила је америчке хришћане да заправо врло рано почну са развијањем система вредности који би обухватио принципе тамошње „хришћанске демократије“.

Свему овоме помогла је суштински протестантска природа организације друштва и економије која је есенцијално била заснована на снажном индивидуализму и на промоцији либералног капитализма. Католици који су посебно од средине деветнаестог века почели да се досељавају у већем броју, имали су много више проблема да се привикну на такав систем организације. Много већа друштвена и посебно тржишна динамика гонила их је да се у суштини брзо прилагођавају протестантском систему организације који Америку и данас обележава.[15]

Кључна ствар у демохришћанском учењу јесте спој хришћанске традиције са свим елементима морала, патријархалности, привржености породици, локалној заједници, радној организацији и цркви с једне стране, и елемената државе социјалног старања и солидарности с друге. Овај други елемент је основна differentia specifica демохришћана по ком се разликују од англосаксонске конзервативне традиције: они никада нису до краја афирмисали слободно тржиште и никада нису економију видели као сферу која макар и нормативно треба да буде одвојена од политике и друштва. Следећи томистичку традицију они су привреду увек видели као део укупног живота друштва, који мора да остане у служби других вредносних и моралних циљева. По овоме су често били ближи социјалистима него англо-конзервативцима,[16] и није случајно да се развој католичке социјалне доктрине из које је рођена хришћанска демократија, одвија током друге половине деветнаестог века у оштрој опозицији са индивидуалистичким либералним капитализмом протестантског типа.

У основи ове разлике је разичита метафизичка и социјална концепција човека у католичанству и у англосаксонским земљама доминантном протестантизму. Протестанти су промовисали идеју о директној вези појединца са Богом, што се у економској сфери преточило у снажан индивидуализам и безрезервно подстицање предузетништва и личне одговорности за своју срећу и своје стање. У католицизму је однос с Богом увек посредован црквом, односно заједницом. Из ове перпективе следило је и дефинисање осталих друштвених и економских институција у којима се појединац налази. За разлику од протестантског света, овде је увек примат на заједници и на низу односа којима је индивидуа посредована, односно у које је уклопљена.

Англосаксонски свет је међутим преко својих католика дао значајан допринос овој хришћанско-демократској традицији у виду такозваног дистрибутистичког покрета. Фундаментално везан за социо-економске принципе енциклике Rerum novarum, овај интелектуални покрет настао је почетком прошлог века у Енглеској и развијао се све до Првог светског рата. Његови главни носиоци су писац и публициста Честертон и врло утицајни теоретичар и новинар француског порекла Хилер Белок. Основе покрета су сажете у Белоковој књизи Servile State.[17]

Можда најбољи кратки опис дистрибутизма дао је Честертон постављајући своју филозофију као супротстављену фордизму односно изјави Хенри Форда према којој је већина људи неспособна за било шта друго сем за механичко понављање и покоравање. Дистрибутисти су се управо залагали за схватање према коме је свака особа (персона) вредна борбе за спасење и способна да ствара. Њихова економска визија друштва је радикално супротстављање монополу великих трустова Форда, Рокфелера, Моргана и других. Они спадају међу најозбиљније заговорнике породично засноване економије.[18] Ово је интелектуална традиција која заслужује озбиљно изучавање, посебно у временима дивљања глобалног капитализма, Вол стрита, инвестиционих фонодова са којима нимало случајно иде и демографски крах западног света.

*

Објављивање РН енциклике представљало је међутим тек први корак у формалном развоју идеје хришћанске демократије у чијем центру је дакле била борба за душе обичног света, већине становништва. До чувеног божићног говора Пија XII 1945. године којим је, иако доста невољно, ипак званично подржана идеја хришћанске демократије и исказана подршка италијанској партији са тим именом, проћи ће још више од пет деценија у којима је католичка црква лавирала између подршке ауторитарним режимима и подршке хришћанској демократији, при чему је подршка оном првом систему била далеко уочљивија и значајнија. Ово треба укратко објаснити.

Постоје два основна разлога зашто Католичка црква није у потпуности прихватила демократију и демократску борбу као начин за ширење свог утицаја све до 1945. Први је повезан са суштински ауторитарном традицијом коју је сама баштинила и према којој се смтрало да се највећи утицај остварује у ауторитарној недемократској држави у директном договору са ауторитарним владарем. Ако се баци поглед посебно на период између два светска рата, лако се уочава да је сама (либерална) демократија дошла у озбиљну кризу и да је третирана као политички систем који је на издисају. То је само ојачало недемократске трендове унутар саме цркве. Осим тога, у највећем броју земаља у Европи на власти су били ауторитарни или чак тоталитарни режими. Није занемарљив ни људски фактор. Већ након смрти Лава XIII уследила је серија папа који су према демократији показивали мање наклоности. Још пре Првог светског рата велику улогу је почео да игра Еуђенио Пачели, каснији контроверзни папа Пије XII који је био изразито недемократски оријентисан. Он је између осталог директно радио на изради новог Канонског кодекса који је 1917. изразито ојачао ултрамонтанизам и централизам, претварајући Католичку цркву у строго хијерархијски организовану војску. Касније је као државни секретар водио преговоре о потписивању Латеранских споразума са Мусолинијем 1929. и конкордата са Хитлером 1933.

Папе иначе нису биле претерано склоне подршци стварању католичких политичких партија, иако су оне по природи биле везане за Ватикан. Међутим као део ова два споразума, Ватикан је пристао да нареди укидање политичког католицизма, односно католичких партија у Италији (Народна) и Немачкој (Партија центра), а да заузврат осигура друштвени католицизам и друге привилегије за католике у образовању, положају свештеника итд.

Други значајан фактор јесте међународно окружење које је од 1917. радикално измењено са појавом комунизма и његовом победом у Совјетском савезу. Ако се сетимо да је и један класични либерал попут Мизеса 1922. сматрао да само фашизам може спасити Европу од комунизма онда постаје схватљиво колики је страх комунизам произвео у Католичкој цркви и колико је тек код њих било јако схватање да само ауторитарна сила, а никако опадајућа демократија може сачувати католичке земље (од којих је у некима попут Италије комунистички покрет био веома распрострањен) и католике од комунистичке претње. Шпанија у којој су комунистички републиканци по доласку на власт почели и физички да ликвидирају свештенике, радикално је забринула клер и Курију, водећи их ка пуној подршци Франкове фашистичке диктатуре. Осим њега велику подршку је имао и португалски фашиста Салазар, а Дуче је и поред дозе неповерења сагледаван као савезник у борби са комунизмом.

Постоје међутим и елементи који надилазе ово објашњење, а то су крајње контроверзни односи са Хитлером и максимална подршка Павелићевом усташком режиму у НДХ. У овим случајевима фашистички режими су перципирани као инструмент за борбу са православљем, за прозелитизам, насилно покрштавање и чак и физичку елиминацију православаца, у којој су у НДХ директно учествовала и свештена лица. Пије XII је у првој аудијенцији Павелића изрекао чувене речи о Хрватској као предстражи хришћанства јасно дефинишући српске православне хришћане као неку врсту пагана са којима је очигледно све дозвољено радити. Такође је познато да је црква покушала да под заштитом Хитлеровог напредовања у СССР тајно покрштава православце на окупираним територијама. Цео подухват је пропао јер је сам Хитлер био против тога и наредио је стрељање свештеника који би били ухваћени у том послу.[19]

Звог свега реченог тек су слом фашистичких режима у централној Европи, америчка окупација западне Европе и Стаљиново освајање источне Европе (укључујући и низ католичких земаља) довели дотле да Католичка црква коначно прихвати демократију као политички систем, као и формирање јаких католичких односно демохришћанских политичких партија. У свега неколико година настале су и власт освојиле Хришћанско-демократска унија у Немачкој и Хришћанска демократија у Италији, као и низ других партија сличне оријентације у Аустрији, Белгији, Холандији, скандинавским земљама итд. Ове партије су углавном биле на власти у периоду 1945–1990, и донеле су Европи један дуг период мира, стабилности и изванредног технолошког и привредног развоја. Осим тога оне су (генерација Шумана, Монеа, Аденауера, Ерхарта, Де Гасперија) фундаментално утицале на стварање Европске економске заједнице, а затим и Европске уније.[20] Но то је период који захтева посебну обраду.

*

На крају је потребно укратко изложити основне принципе који одређују традицију хришћанске демократије како је овде изнета. Ту најпре спада идеја персонализма коју су најснажније развили Емануел Муније и Жак Маритен, двојица значајних неотомистичких мислилаца. Персонализам тврди да су само особе, персоне, стварне у онтолошком смислу, да само особе имају вредност и да само особе имају слободну вољу. Персонализам као идеја о интегралној особи утемељеној у хришћанској вери и мрежи институција, настао је насупрот либералној економској идеји индивидуализма, посебно у њеним позитивистичким и натуралистичким облицима као што је Спенсерова теорија.

Други принцип је супсидијарност. Ова идеја, која је данас најпознатија из теорије и праксе ЕУ, потиче из католичког социјалног учења и први пут је јасно формулисана у енциклики Rerum novarum. Она је настала као покушај да се нађе средњи пут између laissez-faire индивидуализма и тоталитаризма. Овај принцип тврди да сваки посао треба да буде обављан на што је могуће нижем и базичнијем нивоу компетенција. Дакле, да највећи број ствари треба да буде решаван у породици, локалној верској заједници, локалној политичкој заједници, па региону, па тек онда на нивоу централне власти. Овај принцип се види у Десетом амандману Устава САД, интегрисан је као основа Европске повеље о локалној самоуправи из 1985, као и у Мастрихтски уговор из 1992. којим је створена ЕУ. Такође представља и један од основних принципа Уговора о европском уставу.

Следећи принцип је у уској вези с претходним и то је афирмација посредничких институција и локалне самоуправе. Друштвене институције попут породице, цркве, добротворних удружења, спортских клубова, хришћанских синдиката, певачких друштава и сл. чине темеље сваке уређене и просперитетне заједнице. То су разна друштва за самопомоћ и за самоуправну организацију у којима се појединци и породице удружују око заједничког циља, свеједно да ли је то зарада, помоћ, хоби или интелектуални подухвати. (Папе су у својим енцикликама веома дуго подстицале удружења малих произвођача, занатлија или пољопривредника, налик на средњовековне гилде, као идеални облик хришћански прихватљивог привређивања.)

Ова друштва су важна зато што се у њима човек социјализује, учи хришћанским и општим моралним врлинама и коначно, зато што се учи следећем принципу, а то је солидарност. Демохришћани су оштри потивници атомизације савременог човека јер сматрају да се тиме крше основни хришћански принципи и да се тако човек најлакше препушта тоталитарним импулсима и покретима. Нити он сме да буде остављен сâм, нити се људи смеју учити да је сваки човек себи довољан. Ова перцепција друштвене солидарности као темеља заједнице потиче од Аристотела и Томе Аквинског. Тек у таквој сложеној и разним удружењима посредованој заједници може се, уместо индивидуалистичког, развити „интегрални хуманизам”, како га је Маритен називао. Овај интегрални хуманизам човека укорењује у вери, у Богу и заједници дајући му темеље, оквире и циљеве за развој својих појединачних талената и способности.

Маритен је развио и идеју кооперације која је хришћанима била неопходна у условима плурализованих друштава 20. века. Уместо ранијег нетолерантног и фундаменталистичког начела односа према другим заједницама, демохришћани су прихватили идеју кооперације с припадницима других вера, па чак и атеистима, уколико је то услов за опстанак заједнице. Модел односа цркве и државе који је нпр. изванредно развијен у Немачкој, а који је прихваћен и у српском закону из 2006. јесте кооперативна одвојеност.

Коначно, ту је и никад напуштена идеја о јединству хришћанског света насупрот савременим супротстављеним националним државама. Разумљиво, тек после Другог светског рата се отворила могућност за пуну реафирмацију овог принципа, што је остварено пројектом ЕЕЗ, односно Европске уније. Не случајно, идеја ЕУ је као што смо видели, дошла, створена и очувана управо из демохришћанских кругова.

Иако се овај рад ограничава на развој хришћанске демократије до 1950, неопходно је макар укратко назначити идеју социјално-тржишне привреде која се у другој половини двадесетог века искристалисала као економска идеологија хришћанске демократије. Њени корени су успостављени још у другој половини деветнаестог века док су католички интелектуалци тражили решење које би избегло екстреме економског либерализма и социјалистичког колективизма. После слома корпоративизма и нацистичке тоталне ратне привреде, католичка црква је подржала социјално одговорну тржишну привреду каква је изграђена у другој половини века. Ова интелектуална и практична традиција најснажније је изграђена у Немачкој под видом такозваног ордо-либерализма. Сам термин социјално-тржишна привреда сковао је један од најзначајнијих представника овог правца Алфред Милер-Армак (саветник Лудвика Ерхарта). Осим његових треба истражити и радове Валтера Ојкена, Вилхелма Репкеа, Александера Ристова, па и самог Ерхарта.

У каснијем развоју хришћанско демократски поглед на свет је развијен за све класе и све слојеве становништва (нпр. посебна учења о правима и обавезама жена, или посебна етика за менаџере и пословне људе итд.) Све те конкретне разраде дају комплетну слику ове идеологије и традиције.

Ако се схвати да је златно доба ХД био период борбе са комунизмом, на крају је потребно пратити њену трансформацију после пада Берлинског зида. Ваља испитати како су на нови економски поредак одговориле партије које су и даље на власти попут ЦДУ, али и истражити зашто су у неким земљама као што је Италија ХД партије нестале и шта се са том традицијом данас дешава. Све то да би се истражило шта је то што ХД као систем вредности нуди Европи и свету у наредном веку.

Завршно питање за нас који долазимо из православног света[21] јесте размишљање о томе шта ХД може да понуди нашем друштву и у којој је мери тај систем вредности могуће овде имплементирати, како због различите догматске традиције, тако и због околности савременог света. Није лоше почети од заједничких тачака у догматици (нпр. код оца Јустина Поповића постоји врло разрађен поглед на људску особу који одговара идеји персонализма), као и од лоцирања савремених друштвених проблема на које би се могла применити демохришћанска решења.

Литература:

Abrams, L, (2006), Bismarck and the German Empire, 1871-1918, Routledge

Belloc, H, (1977), The Servile State, Liberty Fund, Indianapolis

Carlson, A, (2007), Third Ways, Intercollegiate Studies Institute

De Gasperi, A, (1984), I Tempi e gli uomini che prepararono Rerum Novarum, Vita e Pensiero, Milan

Durand, J. D, (1995), L’Europe de la Democratie Chretienne, Edition Complexe, Paris

Janz, D, (1998), World Christianity and Marxism, Oxford University Press

Ђурковић, М, (2007), Конзервативизам и конзервативне странке, Службени гласник, Београд

Kaiser, W, Wohnout, H, (ур.), (2004), Political Catholicism in Interwar Europe, Routledge, London, New York.

Kisindžer, H, (1976), Obnovljeni svijet, Nakladni zavod matice Hrvatske, Zagreb

Корнвел, Џ, (2000), Хитлеров папа, Службени лист СРЈ, Београд

Misner, P, (1991), „Predecessors of Rerum Novarum within Catholicism“, Review of Social Economy, vol 49/4, 444-464.

Милановић, Д, “Rerum novarum”- почетак учења о социјалној правди, http://www.hriscanskedemokrate.org/tekstovi/post/title/rerum-novarum-pocetak-ucenja-o-socijalnoj-pravdi , 10. 06. 2009.

О'Саливен, Н, (2008), Конзервативизам, Укронија и Центар за конзервативне студије, Београд

Pombeni, P, (2006), „Ideologija kršćanske demokracije“, Michael Freeden (ур.), Političke ideologije – novi prikaz, Algoritam, Zagreb

Ситарски, М, (2009), „Претеча и весник модерне хришћанске демократије – кратак осврт на живот и дело Шарла Монталамбера,“, у Jелена Јабланов Максимовић и Андријана Крстић, (ур.), Црква у плуралистичком друштву, Фондација Конрад Аденауер, Хришћански културни центар, Београд

Хасе Р., Шнајдер Х., Вајгелт К., (ур.), (2005), Лексикон социјално-тржишне привреде, Фондација Конрад Аденауер, Београд

Zwick, M. and L, (1999), “Roots of the Catholic Worker Movement: Distributism: Ownership of the Means of Production and Alternative to the Brutal Global Market”, Houston Catholic Worker, Sept.-Oct, http://www.cjd.org/paper/roots/rdistrib.html

* Овај рад је настао као део пројекта 149026 Института за европске студије који помаже Министарство за науку републике Србије.

[1] Овај рад базиран је на наменском предавању које је одржано за полазнике курса о хришћанској демократији који организује Фондација Конрад Аденауер у Београду. Он представља и неку врсту пресека стања мог досадашњег истраживања овог феномена, као и скицу за неко будуће шире и детаљније дело о овој проблематици.

[2] То није по себи значило елиминацију сваке могућности да припадници других религија могу да исповедају своју веру па чак и да граде храмове, као што је то било са римокатолицима у Великој Британији. Али се у принципу свуда знало која религија ужива статус државне цркве. Овај модел једне доминантне државне цркве опстао је и до данас у неким европским земљама као што су Британија, Грчка итд.

[3] Види Kisindžer, (1976), стр. 234.

[4] Види http://www.papalencyclicals.net/Pius09/p9syll.htm

[5] Ова енциклика чини синтезу традиције хришћанске ауторитарне мисли деветнаестог века. Она је између осталог дала Де Местра, Бонала и Доносо Кортеза који се залагао за диктатуру као једини начин очувања хришћанске суштине западих друштава. Такође постоји значајан допринос православља овој важној доктрини и пракси који су дали Достојевски, Леонтјев или Победоносцев.

[6] Види Милан Ситарски (2009).

[7] Види, Abrams (2006), стр. 29. Корнвел (2000), стр. 185.

[8] Види http://www.ewtn.com/library/ENCYC/P9ETSIMU.HTM

[9] Wilhelm von Ketteler, Die Arbeiterfrage und das Christenthum, Meinz, 1864

[10] http://cronologia.leonardo.it/storia/biografie/toniolo.htm Најзначајније дело му је Trattato di Economia Sociale (Трактат о социјалној економији), објављен 1908.

[11] Види Misner (1991).

[12] Чак је и објавио своје Принципе политичке екномије.

[13] За пуни текст погледати http://www.vatican.va/holy_father/leo_xiii/encyclicals/documents/hf_l-xiii_enc_15051891_rerum-novarum_en.html. За добар приказ основних теза види Милановић.

[14] Види Misner, (1991).

[15] Нпр. много већа социјална мобилност, спремност на сталну промену места становања у зависности од посла. У Европи је традиционално та мобилност чак и унутар самих држава много мања, између осталог и зато што је за католике органски принцип везаности за своје место, породицу, парохију и заједницу традиционално био пресудан.

[16] Историја хришћанског социјализма је веома богата. Поменимо само посебну традицију Теологије ослобођења у Латинској Америци где је црква традиционално била ближа левим покретима и сиромашнима него владајућој елити.

[17] Види Belloc, (1977); види и Zwick, M. and L, (1999)

[18] Види Carlson, (2007), прво поглавље, стр. 1-34.

[19] Види Корнвел (2000), стр. 250 и даље.

[20] Да се подсетимо да су ствари формално кренуле са Шумановом декларацијом 1950. Робер Шуман, тадашњи министар иностраних послова Француске, био је и значајан католички интелектуалац. Веома је симболички значајно што се налази у процесу беатифковања од стране Католичке цркве.

[21] Помбени у свом прегледном тексту даје ограду да се не бави православним светом и нуди своје објашњење за то. Види Pombeni (2006), стр. 122.

Извор:

http://www.kas.de/wf/doc/kas_21885-1522-14-30.pdf?110211112238

Marjanovic · Јул 16, 2012

КОРЕНИ, НАСТАНАК И ПОЛИТИЧКО ДЕЛОВАЊЕ ХРИШЋАНСКЕ ДЕМОКРАТИЈЕ ДО I СВЕТСКОГ РАТА

Милан Ситарски

Београдска отворена школа, Масарикова 5/XVI, Београд, [email protected]

КОРЕНИ, НАСТАНАК И ПОЛИТИЧКО ДЕЛОВАЊЕ ХРИШЋАНСКЕ ДЕМОКРАТИЈЕ ДО I СВЕТСКОГ РАТА

ROOTS, EMERGENCE AND POLITICAL ACTIVITIES OF THE CHRISTIAN DEMOCRACY BEFORE THE WORLD WAR I

Резиме:

У овом раду се даје кратак преглед основних аспеката односа цркава са властима и другим политичким актерима Европе од Средњег века до Првог светског рата, као и идејних основа и почетака деловања хришћанско демократских странака. Симбиоза Цркве и државе је снажно обележила традиционална, органски устројена средњевековна европска друштва. Апсолутне монархије ране модерне епохе су такође уживале подршку цркава, мада су знатно умањиле њихов политички утицај. Цркве су се махом оштро противиле либералним, демократским, социјалним и националним покретима 19. века, у чему су у скоро целој Европи доживљавале стратешке поразе и даљи губитак утицаја. Тек крајем 19. века се Католичка и протестантске цркве успешније прилагођавају духу новог, демократског времена, користећи потенцијале које је оно пружало за политички активизам на хришћанским основама. Тада формулисане идеје хришћанске демократије су новонастале, хришћанско демократске или народне странке заступале на политичким сценама више земаља, углавном у Централној и делу Западне Европе, покушавајући да у хришћанском духу премосте неке оштре раздоре међу осталим, тада далеко снажнијим политичким идеологијама. Такав тренд, међутим, није спречио трагичан суноврат Европе, њене цивилизације и још увек младе демократије у епохи светских ратова, али је рана хришћанска демократија пружила теоријске и концептуалне основе за европски препород у другој половини 20. века.

Црква и држава у предмодерној Европи

Традиционална, прединдустријска европска друштва су се, без обзира на значајне међусобне разлике, углавном одликовала својеврсном симбиозом политичке и духовне, тј. црквене власти. Иако различите по својим основним мисијама, устројству и принципима функционисања, ове су власти вековима, упркос повременим оштрим сукобима, релативно успешно сарађивале на одржању друштвеног поретка – током већег дела Средњег века углавном феудално – аристократског, а током ране модерне историје махом апсолутистичког (Bainton 1966, Dawson 1956, Latourette 1975.).

Основна разлика међу средњевековним хришћанским друштвима односила се на постојање премоћи државе над Црквом (“цезаропапизам”) или хегемоније са њиховим обрнутим улогама (“папоцезаризам”). Прва варијанта је начелно преовладавала у источнохришћанском, православном цивилизацијском кругу, под доминантним утицајем Византије, а друга у западнохришћанском, католичком, уз поједине изузетке у неким периодима и срединама, мада је идеал у целом хришћанском свету био склад (симфонија) Цркве и државе (Bainton 1966, Latourette 1975.). Обе варијанте друштвеног и државног устројства карактерисало је органско схватање друштва, као заједнице у којој Црква, владар, племићи и сви остали сталежи и друштвене групе имају своје непроменљиве друштвене улоге, које су подразумевале одређена права и обавезе. Те улоге су сви актери били обавезни да обављају на добробит целог друштва и у складу са успостављеном традицијом, јер су њихово постојање и карактер објашњавани Божијом вољом. Скоро свака промена статуса појединаца или друштвених група сматрана је нелегитимном, опасном и друштвено неприхватљивом (Dawson 1956).

Апсолутне монархије, државе са неподељеним суверенитетом, заснованим на јавном (државном) праву, настале су у периоду од 15. до 18. века, што је у готово свим деловима Европе представљало значајан дисконтинуитет у односу на дотадашњу праксу, установљену током Средњег Века. До тада су не само односи између различитих сталежа и њихових припадника, већ и само државно устројство, темељени у значајној, често и пресудној мери, на приватно - правним односима и уговорима између појединаца и група (нпр. између владара и појединих аристократа, вазала и сениора, слободних градова и трговачких и занатлијских удружења – цехова, итд.). У таквом поретку, који је махом преовладавао на Западу, а на Исток се проширио крајем Средњег Века, Црква је углавном имала довољно маневарског простора да се позиционира као арбитар, првенствено морални, који бди над стабилношћу сложених приватно - правних односа, који су практично дефинисали и државни поредак (Dawson 1956, Berman 1983).

У апсолутним монархијама су, међутим, владари своју власт легитимисали општим, за целу државну територију и за све сталеже универзално обавезујућим законима, па је и улога Цркве знатно измењена (Berman 1983). Иако је задржала бројне друштвене привилегије, Црква је, као и племство, била у политичком смислу углавном стављена у функцију подршке и легитимизације монархијске власти. Ова тенденција се јављала како у протестантским земљама (лутеранска Пруска и друге севернонемачке земље, такође лутеранске скандинавске земље, англиканска Енглеска), тако и у православној Русији од владавине Петра Великог (1682 – 1725.), а од католичких земаља у Аустрији (нарочито током владавине Марије Терезије, 1740 – 1780, и Јосифа II, 1780 – 1790.) и Француској, у дугом периоду од владавине Хенрика IV (1589 – 1610.) до Луја XVI (1774 – 1792.) (Kimmel 1988, Mettam 1988.). Значајну политичку самосталност и утицај Црква је углавном задржала у већини италијанских држава, Шпанији и Пољској.

Цркве и изазови револуција и либерализма

У почетку подржавана од богатог грађанства (трговаца, банкара и раних, мануфактурних индустријалаца), апсолутна монархија је временом постала сметња пуном остваривању њихових економских, политичких и културних интереса (Kimmel 1988, Mettam 1988.). Тај процес је у периоду од 16. до 20. века у неким земљама довео до политичких („грађанских“) револуција (Холандија, Енглеска, Француска), а у некима до еволутивног развоја (скандинавске земље), којима је поредак апсолутне монархије замењиван различитим облицима представничке владавине. Најчешће је њено увођење било праћено одвајањем законодавне и извршне власти, а негде чак и укидањем монархије и њеном заменом републиканским поретком (САД, Швајцарска, уз повремене обнове монархије и Француска) (Berman 1983, Lewis 1993, Censer, Hunt 2001.). Паралелно са тим процесима, дошло је и до настанка политичких странака и политичких сцена, пошто представничка влада готово увек подразумева и политичку компетицију, тј. изборе. Конституисање политичких сцена је, опет, било везано и уз ширење права гласа, тј. демократизацију, али и уз профилисање различитих политичких идеологија, тј. релативно кохерентних система идеја о уређењу и развоју друштва и државе, које странке у политичкој компетицији заступају и спроводе. (Roberts, Hogwood 1997, Stepan 2001, Heywood 2003.)

Цркве су се готово у свим земљама снажно противиле овим процесима, било због препознавања апсолутне монархије и аристократије као својих природних савезника и заштитника, било зато што су их носиоци промена посматрали као своје неминовне противнике (Hales 1958, Maclear 1995). Током Француске Револуције, нарочито у периоду Јакобинске диктатуре (1793 – 1794.), Католичка Црква је била изложена жестоким прогонима, не само у Француској, већ и у земљама освојеним од револуционарне војске – Белгији, Холандији, Швајцарској, највећем делу Италије, великом делу Немачке, итд.). У периоду од 1798. до 1800. и од 1808. до 1814. године је чак била укинута и Папска Држава. Наполеон I је у таквим околностима успео да се чак, ублажавајући репресију и закључујући Конкордат са Црквом 1801. године, представи као њен заштитник, попут ранијих француских, немачких и шпанских краљева и царева. (Tallet 1991.). Црква је, наравно, поздравила слом Наполеона 1815. године и рестаурацију краљевине и друштвене доминације аристократије у Француској и земљама које су до тада биле под њеном влашћу. Поједини католички интелектуалци, нпр. Жозеф де Метр (1753 – 1821.) и Луј де Бонал (1754 – 1840.), су чак формулисали политичке доктрине радикалне рестаурације, које су заступале потпуну обнову некадашњег органског друштва, уз трајну и непроменљиву доминацију монархије, аристократије и свештенства (Lively 1965, Blum 2004.)

Такав став је Црква углавном одржала током највећег дела 19. века, супротстављајући се широм Европе либералним покретима за уставно ограничење власти владара. Ти покрети су у Француској 1830. године ипак довели до успостављања либералне уставне монархије, којој се Црква прилагођавала, бојећи се понављања револуционарне репресије. У Италији, Немачкој и Аустрији (Хабсбуршкој Монархији), међутим, либерални покрети и револуције треће и четврте деценије 19. века, укључујући и најозбиљнији који је 1848. захватио све ове земље, успешно су угушени. Католичка, па и многе протестантске цркве, пружиле су одлучну подршку апсолутистичким владама, укљућујући и владу православне Русије, која је одиграла кључну улогу у сламању револуције, као и раније Наполеона (Hales 1954, Hales 1958, Macartney 1969, Holt 1971, Taylor 1976, Sked 1989, Maclear 1995, Vick 2002.).

Поједини католички интелектуалци, као Иг Фелисите Робер д Ламне (1782 – 1854.) и Шарл Форб Рене д Монталамбер (1810 – 1870.) су у Француској апеловали на Католичку Цркву да уместо одлучног противљења либералном поретку, али и безусловног савезништва са његовим носиоцима у периоду када је уведен, покушају да искористе све потенцијале које он пружа за несметано деловање Цркве, на пример у социјалној, образовној и издавачкој сфери. Користили су и аргумент да либерални поредак може побољшати положај католика у земљама у којима су подређени, па и изложени асимилацији и репресији (нпр. Ирци у већински англиканској Великој Британији, Пољаци у лутеранској Пруској итд.). Као позитиван пример истицали су Белгију, либералну парламентарну монархију која је 1830. настала одцепљењем већински католичких јужних провинција од Уједињене Низоземске под влашћу калвинистичког холандског краља. Ови покушаји прилагођавања Цркве епохи либерализма су, међутим, у Француској доживели неуспех (Hales 1958, Tallet 1991, Bokenkotter 1998.).

Цркве и изазови индустријализације и демократизације

Белгија, у 19. веку најиндустријализованија европска држава поред Велике Британије, пружала је и могућност правовременог суочавања Цркве са изазовима који су се из сфере економске модернизације преливали и на политичку сферу. Масовна индустријализација је донела кризу економске и социјалне основе традиционалног органског друштва – пољопривреде, како аристократског велепоседа, тако и слободног ситносопственичког сељаштва (фармера). Масовни прилив становништва у индустријске градове довео је до експанзије сиромаштва и осталих социјалних проблема, за које решења нису нудили ни конзервативни заступници старог поретка, али ни политички и економски либерали, тада у незадрживом успону (Dunham 1955, Chambliss 1973, Daunton 1995.). У хришћанским црквама су се током 19. века споро пробијали позиви за њихово организованије ангажовање на ублажавању и превазилажењу ових проблема, иако би то било веома блиско њиховим основним мисијама (Hales 1958, Maclear 1995, Bokenkotter 1998).

Такво стање је отворило пут различитим варијантама радничких покрета. Неки међу њима су се фокусирали првенствено на синдикалну борбу (трејдјунионизам у Великој Британији, синдикализам у Француској, анархосиндикализам у Италији и Шпанији). Други су се залагали за корекцију нових либералних поредака демократијом, тј. општим правом гласа, како би индустријски радници, захваљујући својој растућој бројности, постали и релевантна политичка снага. Настанак таквих покрета, углавном названих социјалдемократским, довео је у неким земљама и до супротстављања заступника либерализма заступницима демократије. Неки раднички покрети, махом називани комунистичким, захтевали су, међутим, револуцију којом би се изменио не само политички, већ и социјални поредак. Тако уведени политички поредак не би био ни либералан ни демократски, већ би, напротив, био заснован на диктатури индустријских радника, тј. странке (партије) која би заступала њихове интересе. У социјалном смислу би и аграрно – аристократски и индустријско – либерални поредак били замењени заједничком својином над материјалним добрима, најпре државном а касније “друштвеном”. (Heywood 2003.). Скоро сви раднички покрети су, додуше различитим интензитетом, били непријатељски настројени према црквама, које су им углавном узвраћале истом мером (Maclear 1995.).

Илустративан је случај Француске, у којој је слому либералне монархије 1848. године уследио неуспешни покушај увођења демократске (тзв. Друге) републике са неким социјалним елементима (Dunham 1955, Tallet 1991, Harvey 2003.). Нестабилност до које су довели оштро супротстављени интереси друштвених група и сталежа и њихових политичких представника резултирала је увођењем прилично оригиналног поретка. Такозвано “Друго Царство” Наполеона III (1852 – 1870.), претходно јединог председника краткотрајне Друге Републике, кроз ауторитарно – апсолутистичку личну владавину излазило је делимично у сусрет и богатим индустријалцима и сељаштву који су зазирали од друштвеног хаоса, и Цркви опет уплашеној могућношћу револуционарног насиља, па и индустријском радништву, чији је примарни циљ било побољшање социјалног статуса. Таквој политици је легитимитет давала еклектичка политичка доктрина која се може најбоље описати као “одржање реда”. Овај популистички покушај одговора на политичке и економске изазове индустријског друштва је био само привремено успешан. Завршен је војним поразом од суседне Пруске 1870. године, потпуним сломом политичког система, крвавим покушајем увођења комунистичке диктатуре („Париска комуна“) и његовим гушењем. (Williams1957, Tallet 1991, Williams 1971, Baguley 2000.).Као што је везаност Католичке Цркве за некадашњи краљевски апсолутизам довела до репресије над њом крајем 18. и почетком 19. века, тако је и везаност за режим Наполеона III у великој мери допринела њеном потискивању из политичке, па и целокупне јавне сфере. У новонасталој, демократској и парламентарној (тзв. Трећој) републици (1870 – 1940.), то потискивање је и озваничено потпуним одвајањем Цркве и државе 1905, које је и данас на снази.

Цркве и изазови националних препорода и националног питања

У већини осталих европских земаља су либерални, уставни и демократски покрети били уско везани за решавање националних питања, тј. за стварање националних држава нација које су биле подељене државним границама, или су њихови припадници унутар граница великих држава, углавном царевина (империја), живели заједно са припадницима других нација. Национални покрети су у неким случајевима имали и социјалну компоненту, што је додатно усложњено индустријализацијом и ширењем радничких покрета (Heywood 2003.). Цркве су и саме, и поред универзалности својих учења, готово у свим крајевима Европе, током историје развиле посвећеност одржавању идентитета становништва појединих држава или етничких групација. Упркос томе, у почетку су се углавном противиле и националним покретима, нарочито ако су били либералног или социјално револуционарног карактера. У великом броју случајева се радило о сукобу традиционалних, често регионалних идентитета, којима су биле привржене цркве, са националним идентитетима, који су углавном учвршћивани током 18. и 19. века и били сматрани модерним и примеренијим либералном и демократском поретку (Hales 1958.)

Тако је Католичка Црква била изразити противник италијанског националног уједињења, успевши да 1849. године ангажује и Наполеона III на његовом спречавању. Католички интелектуалац и политичар Винћенцо Ђоберти (1801 – 1852.) је предложио компромисно решење, у коме би Италија била федерација до тада постојећих државица, чији је опстанак Црква подржавала, а којом би председавао Папа. Када је, међутим, Италија ипак уједињена као унитарна, либерална и парламентарна монархија 1861. године, а Папска Држава поново укинута 1870. да би Рим постао престоница нове краљевине, дошло је до још оштрије супротстављености Цркве и државе него у републиканској Француској, па и до вишедеценијске самоизолације Цркве (Hales 1954, Holt 1971, Davis 2000.).

У Немачкој је питање националног уједињења било додатно компликовано давнашњом поделом на већинске протестанте (махом лутеранце) и мањинске католике, не само међу становништвом већ и међу појединим немачким државама и њиховим владарима. Та подела је у 16. и 17. веку доводила и до вишедеценијских крвавих верских ратова. Католичка Црква је зато имала додатни разлог да се супротставља немачком уједињењу под доминацијом протестантске Пруске, у чему се углавном ослањала на подршку већински католичке Хабсбуршке Монархије (Vick 2002.). Када је уједињење остварено 1871. године, суочила се са изразитом ненаклоношћу нових власти, које су католике сумњичиле за недовољну лојалност новој држави и претерану везаност за свог поглавара који столује у иностранству (Gross 2005.). Таква ситуација је, међутим, отворила пут немачким католицима да, слично белгијским у првој половини 19. и ирским и пољским почетком 20. века (мада без револуције и одцепљења од већински протестантске државе), користе могућности које им у заштити њихових права пружају уставна владавина и тек уједињењем Немачке успостављена демократија. Борба за верска и друга права католика у немачком “Другом Царству” (1871 – 1918.) којиме је доминирао бивши пруски, а тада немачки канцелар Ото фон Бизмарк (1815 – 1898.), често се назива “културна борба” (Kulturkampf). Влада је током те борбе често била принуђена да бира између оштријег курса према католичком или растућем социјалдемократском покрету, који је поспешила убрзана индустријализација (Ross 1998.).

Хабсбуршка Аустрија је тако остала једина већа европска држава привржена Католичкој Цркви. Она је, међутим, и сама била дестабилизована унутрашњим националним покретима, пре свих мађарским, који је кулминирао револуцијом 1848 - 49. године и угрозио сам опстанак Монархије (Macartney 1969.). Додатно је уздрмана ратним поразима од држава које су предводиле италијански и немачки национални покрет - пораз од Француске и Пијемонта – Сардиније 1859. и пораз од Севернонемачког Савеза предвођеног Пруском и младе Краљевине Италије 1866. године. Ти порази су довели до смањења државне територије и сфере утицаја и до опадања њеног спољнополитичког значаја, услед настанка нових, моћних суседа уместо дотадашњег мноштва мањих држава на територији Немачке и Италије (Taylor 1976.). Власти Монархије су покушале да пронађу излаз из ових криза у реорганизацији државе, која је 1867. конституисана као “Двојна Монархија” Аустро Угарска. У њој су само три најважнија министарства (одбрана, финансије и спољни послови) имала надлежности и над аустријским и над угарским земљама Монархије (Sked 1989). Овим мерама је криза легитимности поретка ублажена, али је наставила да латентно тиња све до 20. века и коначног распада ове државе крајем I Светског Рата (Jászi 1966, Cornwall 2002.).

Почеци активног ангажовања Католичке и осталих цркава на суочавању са изазовима модерног доба

Све ове промене којима су се цркве, пре свих Католичка, најчешће оштро супротстављале, показале су се у последњим деценијама 19. века као незаустављиве. Уставно ограничавање власти владара, праћено поделом власти, практично је постало стандард за уређење европских држава, па су уставе, после револуција, увеле чак и најистрајније заступнице самодржавља и апсолутизма - Русија 1906. и Турска 1908. године. Опште право гласа се такође ширило континентом, а високо индустријализоване државе, пре свих Велика Британија и Немачка су почеле да радничким законодавством ублажавају нагомилане социјалне проблеме. Уједињењем Немачке и Италије, етнички утемељеном реорганизацијом Хабсбуршке Монархије и осамостаљивањем балканских држава од Турске је снажно, мада не и потпуно, промовисано национално начело („начело народности“) као темељ легитимности државног суверенитета. Потиснута је дотадашња безусловна потчињеност владајућим династијама без обзира на етничку припадност владара и грађана („начело легитимитета“). Супротстављање овим променама је црквама доносило пад броја верника, пре свега међу носиоцима друштвених промена, а услед тога и пад друштвеног значаја и утицаја (Chambliss 1973, Heywood 2003).

Сама Католичка Црква је, пре свега кроз деловање Папе Лава XIII (1878 – 1903.), крајем 19. века предузела одлучне кораке ка прихватању духа новог времена и његових тековина, отворивши тиме нову фазу у обављању своје основне, духовне мисије. У папској посланици (енциклика) “De Rerum Novarum” (“О новим стварима”) из 1891. године, са насловом “Права и дужности капитала и рада”, третирани су односи међу кључним друштвеним актерима, пре свега у економској, али и у политичкој сфери. Подржано је право индустријских и других радника да се организују у синдикате и кроз преговоре са послодавцима остварују своје интересе, али су осуђени позиви на насилно, револуционарно укидање приватне својине. Право на својину је такође подржано, али су њени поседници позвани да њоме располажу уз обзире према онима који је немају и који од њих у великој мери зависе, посебно према женама и деци. Државним властима је упућен позив да промовишу и штите социјалну правду и права радника, као и да посредују, ако је потребно и да директно интервенишу, ради остварења и очувања хармоније међу друштвеним класама.

Овакви ставови су засновани у великој мери на новом тумачењу органског карактера друштва. У њему се обавеза “органа” (сталежа, класа, државе и других друштвених актера) да обављају своју функцију на добробит целог друштва више не заснива примарно на законској обавези и на сили власти, већ пре свега на слободном избору до кога се долази (или не долази, што оставља тешке последице по друштво) вером, добром намером, разборитошћу, свешћу о легитимности туђих интереса, као и узајамним усклађивањем интереса, укључујући и преговарање. Енциклика је подржала јавно дебатовање о поменутим питањима, укључујући и оно о законима којима би се она регулисала, што је у складу са основним демократским и либералним начелима.

Ступање хришћанске демократије на европске политичке сцене

Политичко ангажовање европских католика, али и других хришћана, у новонасталим демократским системима, као и на њиховом успостављању у земљама у којима још нису постојали, почело је још пре Енциклике, али је њоме добило снажан замах и подршку. Хришћанско демократске или народне странке, које су у оквиру овог покрета настајале крајем 19. и почетком 20. века, од либералних снага су преузеле заступање уставног ограничења власти и заштите права појединаца, уз свест о потреби друштва за функционалном и ангажованом влашћу која ће поштовати своја ограничења (Sturzo 1947). Од различитих струја радничког покрета преузеле су залагање за политичку демократију и заштиту социјалних права радника и сиромашних, уз свест о потреби истовремене заштите права поседника и предузетника, као и осталих појединаца пред „тиранијом већине“ у економској сфери (Sturzo 1947, Hales 1958). Тиме су успостављени темељи у 20. веку додатно разрађене хришћанско демократске доктрине тржишно – социјалне привреде, као и начела друштвено одговорног пословања. Од конзервативних снага су хришћанске демократе преузеле залагање за демократско очување традиционалних вредности и идентитета, али без њиховог везивања за политичке и економске интересе апсолутистичких власти или традиционалне друштвене елите – аристократије и велепоседника (Sturzo 1947, Hales 1958, Heywood 2003.). Истовремено, њихово начелно признавање права нација на независне државе под одређеним околностима, било је праћено и залагањем за мир и сарадњу међу нацијама и државама (Bokenkotter 1998.).

Идеолошка оријентација ових странака је, дакле, била прилично сложена, донекле и еклектичка, јер је формулисана пре свега као одговор на негативне стране и крајности идеологија већ етаблираних у 19. веку (Heywood 2003.). Она је, међутим, истовремено обједињавала и мирила, у духу хришћанског учења интерпретиране, њихове често беспотребно узајамно супротстављене позитивне тековине, којима су се цркве раније противиле. У периоду пре Првог светског рата те странке су деловале на политичким сценама неколико европских земаља, углавном у околностима које им нису биле наклоњене. Релативно касно укључивање хришћански мотивисаних политичких снага у демократску политичку борбу суочило их је са доминацијом либералних, конзервативних, социјалистичких и националистичких странака у већини земаља. Велики део грађана и бирача је тада био одлучно посвећен остваривању партикуларних, некада и међусобно оштро супротстављених циљева: политичке и економске слободе, која је некада била фасада за скривање социјалне себичности; политичке демократије, која је некада коришћена за „тиранију већине“ над појединцима и мањинама; социјалне правде и једнакости, које су некада постајале средства за спутавање креативности, иницијативе и друштвеног напретка; националног уједињења и независности, чије је остварење често водило тежњи за националном доминацијом и сукобима.

У Немачкој је, на пример, политички ангажман хришћана био ограничен на католике и на њихову Странку центра, основану 1870. године. Њеним највећим успехом може се сматрати практично одустајање Бизмаркове владе од „културне борбе“ против католика 1878. године (Ross 1998.). Немачки протестанти су, слично као они у Великој Британији, сматрали да нема потребе за политичким артикулисањем и заступањем начела њихове вере, па су подржавали странке без икаквог религијског предзнака – конзервативне, либералне, националистичке и социјалдемократске (Gross 2005.). У Аустрији, тј. у аустријском делу Аустро Угарске, Хришћанско социјална странка основана 1893. године је убрзо постала једна од најснажнијих. Под вођством Карла Луегера (1844 – 1910.), дугогодишњег градоначелника Беча (од 1897. до смрти) противила се идеји немачких националиста да поделе Монархију припајањем њених етнички и историјски немачких делова Немачком Царству (Anschluss), при чему би остали делови добили независност или били припојени већ постојећим националним државама (Macartney 1969, Taylor 1976, Sked 1989.).

У Белгији су политички ангажовани хришћани били подељени између наглашеније социјално оријентисане Хришћанске народне странке и конзервативне Католичке странке, која је дала неколико премијера током 19. и на почетку 20. века. У Холандији је вишевековна подела на друштвено доминантне протестанте (калвинисте) и подређене католике превазиђена тек у ери демократске политике, мада је право гласа током 19. века врло обазриво проширивано, тако да је опште право гласа за мушкарце уведено тек 1917. године. Генерална лига римокатоличких одбора је тек 1888. године напустила савезништво са суштински секуларистичким либералима, који су јој до тада пружали подршку у борби за слободу вере, остварујући тиме пре свега сопствени интерес да се умањи друштвени утицај калвинистичке вере. Тада је Генерална лига ступила у коалицију са калвинистичком Антиреволуционарном странком, основаном 1879. године, која је уместо дотадашње политике калвинистичке доминације усвојила стратегију заједничке политичке одбране интереса свих хришћана пред јачањем либералних и социјалистичких секуларистичких снага (Dunk 1978).

Један од најистакнутијих лидера Антиреволуционарне странке, Абрахам Кујпер (1837 – 1920.), премијер од 1901. до 1905. године, значајно је допринео развоју савремених демократских плуралистичких друштава, формулисањем доктрине сферног суверенитета (Bratt 1998, Heslam 1998.). По њој државна власт, па ни она заснована на демократски израженој вољи већине грађана, не сме задирати у суверена права појединаца да припадају различитим колективитетима, нити им сме забрањивати да поред индивидуалних, у демократској процедури остварују и бране и своја колективна права, укључујући и верска. Ова доктрина и Кујперово залагање за њену доследну примену су, међутим, доводили и до раскола у странци, коју су напуштали изразито антикатолички активисти, привржени симбиози не само холандске нације, већ и холандске државе са калвинистичком вером. Упркос томе, доктрина сферног суверенитета је утрла пут касније кодификованим начелима консоцијативне демократије, усмерене ка демократском усклађивању интереса верских, етничких и осталих заједница (Praamsma 1985, Heslam 2002.).

Овај прилично касно започети, али не и неуспешни пут хришћанских демократа кроз политичке институције и сцене младе европске демократије био је, на жалост, као и сама та демократија, брутално угрожен избијањем Првог светског рата. Трагичан спој себичног, искључивог и агресивног национализма, социјалне демагогије подржане класним и идеолошким ексклузивизмом и терором, као и безобзирне борбе за територије и колоније, која је најчешће била искључиво у уско схваћеном интересу најбогатијих слојева, увео је Европу у једно од најтежих доба у њеној историји, које ће је у првој половини 20. века у два наврата довести до руба пропасти. Заступници демократске политичке интерпретације хришћанских идеја и њихови савезници нису били довољно снажни да спрече екстремне заступнике појединих радикално секуларних доктрина, пре свега екстремног национализма и комунистичког социјализма, да угрозе саме темеље европског друштва и цивилизације (Sturzo 1947, Heywood 2003, Maier 2004.). Угрожена је била и улога Европе на светској сцени, до тада обележена готово неоспорном доминацијом, коју су елите европских земаља сувише често користиле на неодговоран и кратковид начин. Хришћанске демократе ће, међутим, по завршетку епохе светских ратова, некада називаних „Европским грађанским ратом“, дати пресудан допринос опоравку Европе и њеној изградњи на обновљеним темељима, сазданим од најбољих тековина њене историје и идентитета, интерпретираних у духу вере, слободе, демократије, солидарности, сарадње и традиције.

Извор:

http://www.kas.de/wf/doc/kas_21885-1522-14-30.pdf?110211112238

Grizzly Adams · Јул 16, 2012

Ух, баш дугачки текстови, не мож` човек ни да се свађа...

Marjanovic · Јул 19, 2012

Marjanovic · Јул 21, 2012

Идеја хришћанске демократије

Одмах након формирања Демохришћанске странке Србије у јавности су се зачули гласови како је хришћанска демократија католички изум и како као таква нема места на српској политичкој сцени. Ти гласови, ксенофобне, полуруралне и – не треба заборавити- веома често нехришћанске Србије могу се чути овде – онде све до данашњег дана. Овај текст не настаје да би се реплицирало таквим људима за које је хришћанство сведено на печеницу на Божићној трпези, већ да би се код добронамерних створила истинска слика о суштини политичке опције хришћанске демократије.

На првом месту, хришћанство је универзална религија. Разлике међу појединим конфесијама настају на нивоу еклесиологије и политике која је у свим временима вршила велики уплив на помесне цркве. Христова личност и његово учење – на којима почива монументална западна цивилизација – не може својатати ни један народ. Две заповести, на жалост недовољно усвајане током времена : оли као да се изнад свега воли Бог, а да се ближњега воли као саме себе, укидају све законе будући да онај ко их се придржава неће никада доћи у сукоб ни са једним земаљским законом. Христ их је завештао свим људима, опомињући : „ Ко има уши нека чује!“

У одређеном моменту историје, у време свопште десакрализације друштва, дошло се на идеју да политике које се не осврћу на темељ западне цивилизације - хришћанство – нужно морају имати за резултат урушавање цивилизацијских вредности, што смо у овом веку на измаку имали више пута прилику да видимо и често осетимо на сопственој кожи. Тако је настала идеја хришћанске демократије. Одмах треба напоменути да странке такве опције нису религиозне, већ потпуно лаичке политичке организације у које је добродошао свако коме су блиске еванђеоске поруке о неопходности љубави и нужности ограничавања сопствене слободе у корист слободе другог.

Површни тумачи сврставају демохришћанске странке међу партије крајње деснице, што је из основа погрешно, јер је хришћанска демократија у опозицији и према левом и према десном екстремизму. Известан конзервативизам демохришћанске опције почива на уверењу да новотарије – секуларне филозофије и доктрине веома често не доносе ништа добро, већ тоталитарном праксом упропаштавају „велике идеје“ на које се позивају. Две изразито секуларне, штавоше паганске политичке доктрине, нацизам и комунизам до те мере су руинирале европска друштва – не увек и у материјалном смислу - да ће за евенуталну обнову бити потребно много времена.

Тај конзервативизам је такође у супротности са чисто грађанским опцијама, попут либерализма, итд. опцијама заснованим на неконтролисаној пермисивности и грађанском солипсизму насупрот грађанској солидарности коју заступа Демохришћанска странка.

Такође круже гласине о неспојивости модерне демократије и предзнака „хришћанска“, што је заблуда која такође потиче из недостатка увида у историјско стање ствари. Модерни либерализам позива се на грчку демократију као на идеал, али при том смеће са ума да је атинска демократија била демократија само за веома узак круг повлашћених, док је већина( робови, жене, деца) грцала у тоталној обесправљености. У суштини, идеја да сви имају иста права заснива се на хришћанској догми да ако су сви једнаки пред Божијим, треба да буду једнаки и пред земаљским законима.

То што се Демохришћанска странка залаже за неприкосновеност личне својине ни у једном тренутку не значи да је сагласна са немилосрдним капитализмом, са капиталом који је сам себи постао смисао. Сасвим супротно, социјални програм странака хришћанске демократије могао би се мирне душе преписати у програм било које странке левице. Уз ту разлику да демохришћани озбиљно мисле тај програм и да остваре.

Ако је негде у Европи потребна Демохришћанска странка, онда је она потребна баш у Србији која је већ више од пола века жртва баснословног опустошења, материјализације, атеизације и атомизације друштва које се опасно ближи цивилизацијском рубу. Охрабрује чињеница да је за кратко време ДХСС израсла у озблиљну политичку странку. Степен, пак, опоравка српског друштва, духовне и материјалне културе у будућности ће се мерити степеном пораста утицаја Демохришћанске странке.

Светислав Басара, Машине илузија, Глас Српски, Бања Лука 2000. 99 – 102 стр.

Marjanovic · Јул 4, 2013

Midrash · Јул 5, 2013

Au brate Znaš, ulaskom u svet foruma dešava se jedna, za čoveka neprimetna, ali bitna transformacija - čim uđeš na forum i poželiš da vidiš o čemu se priča, stepen koncentracije ti sa ljudskog nivoa pada na nivo zlatne ribice Nisu džabe na twiteru ograničili unos na 150 karaktera ...toliko koncentracija zlatne forumaške ribice može intelektualno da izdrži u jednom naletu

Marjanovic · Јул 5, 2013

Признајем, претерао сам. .smesko. Зато сам и поставио слику која сажето и у неколико речи говори о ХД.

Пријави се

Хришћанска демократија

Препоручена порука

Marjanovic

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Srdjan

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Marjanovic

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Marjanovic

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Grizzly Adams

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Marjanovic

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Marjanovic

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Marjanovic

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Midrash

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Marjanovic

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Чланови који сада читају 0 чланова

Живе Речи

Активност

Више