О нашим монахињама...нешто и лично...али свакако лепо и поучно...

[мирођија]

Богомољачки покрет се јавио као реакција на послератни пад морала и духовности у српском народу, као насушна потреба људи, који су кроз живот и честе ратове поставили велике задатке, да вером у Бога и јеванђелском науком раде на моралном препороду српског народа. Основа овог народног покрета била је да се поправи, утврди морални живот, како лични, домаћи, тако и друштвени. У многим местима су се појавила друштва богомољаца. Окупљали су се око својих цркава, манастира.

[мирођија]

Предводник ових богољубивих и честитмх друштава био је епископ охридски и жички Николај Велимировић. Људи који су били у тим друштвима живели су заиста примерно, најстроже су се придржавали хришћанског живота. По речима аве Јустина Поповића «... кроз тај покрет наша народна душа казује себе, своје чежње и своје наде, отима се ка Светим Оцима, ка православним Подвижницима, ка подвизима светог Саве. Тај покрет представља подвижништво у маси. То га чини изузетним у историји наше Цркве ... «

[мирођија]

У Русији, међутим, под утицајем Византије, где је женско монаштво још од најстаријих векова хришћанства било веома развијено, број женских православних манастира био је ванредно велики. Немајући значај само светих места у којим су се монахиње предавале подвижничком животу, многи су се женски руски манастири истицали и својом активношћу на културном и социјалном пољу.

[мирођија]

У недостатку наших манастира, девојке из наше земље су одлазиле у Русију, да би тамо оствариле свој духовни живот као монахиње.

По Божијем Промислу у Србију су стигле руске монахиње - избеглице. Оне су донеле традицију која је врло дуга у Русији богатој женским манастирима. На другој страни, Богомољачки покрет је изнедрио побожне девојке и жене, које су радо прихватале ту руску праксу и традицију. Убрзо, дакле после Првог светског рата, започела је обнова женског монаштва у Србији и широм простора где су живели православни житељи.

[мирођија]

После првог светског рата затечен је на територији тадашње уједињене Српске Православне Цркве само један једини женски манастир са десетак монахиња - Беровски манастир у епархији злетовско-струмичкој. Године 1924. постојала су 4 женска манастира: Хопово, Кувеждин, Берово и Св. Илија-Мирковци, са укупно 107 сестара.

Пред почетак другог светског рата 1941. наших 12 епархија је имало своје женске манастире, чак 27, са 397 сестара. Према Статистичком прегледу епархија за 1969. године српска Црква има 81 женскм манастир са 845 монахиња и искушеница.

[мирођија]

Манастир Љесна – матица Кувеждина

Велики руски женски манастир, који се мора сматрати као матица првог српског манастира после светског рата у Југославији, основан је одлуком Руског св. Синода од 25. априла 1884. године у Љесни, малом селу Сједлецке Губерније у Холмској Епархији (Пољска). То је прво био римокатолички мушки манастир монашког реда Павлиса, који је овом одлуком претворен у православни женски манастир. Њега су још 1686. године подигли римокатолици у част Мајке Божије и то на оном месту где се Она јавила у облику своје чудотворне иконе коју су, по предању, нашла два пастира 14. септембра 1683. године на једној крушци у шуми близу села Буковки код Бјеле, а коју су они, после 3 године однели из сеоске цркве и пуна два века држали у својим рукама.

[мирођија]

Игуманија Екатерина

У том преустројеном манастиру чији је храм поново осветио 31. маја 1881. године холмско-варшавски архиепископ Леонтије - настанила се 20. октобра 1885. године побожна и умна грофица Евгенија Борисовна Јефимовскаја (касније игуманија Екатерина) са још 5 сестара и две девојчице и отпочела свој добротворни рад у њему. Под њеном мудром управом и благодарећи њеним везама са највишмм престоничким круговима, који су је здушно помагали, овај женски манастир који је од 26. августа 1889. добио име Љеснички првокласни женски Богородични манастир, развијао се крупним корацима како у материјалном, тако и у духовном погледу. Број сестара је убрзо порастао на преко три стотине. Поред велелепног Саборног храма са три олтара, подигнуто је у овом манастиру до 1907. године још 6 мањих храмова у којима су се вршила сваки дан прописна богослужења.

[мирођија]

При манастиру су постојале многе просветне установе (женска црквено-учитељска школа, Виша девојачка школа, женска сеоско-домаћинска школа, па ниже основне школе и педагошки курсеви) у којима се учило око 500 деце, затим добротворне установе: сиротиште за мушкарце и девојчице од 2-7 година којих је било око 50, склониште за 40 сиромашних старих жена и Болница са добро снабдевеном апотеком 1 амбулантом од 25 постеља. У свим овим установама биле су запослене сестре које су биле квалификоване и оспособљене за те послове. Остале сестре бавиле су се разним занатима: иконописањем, повезивањем књига, шивењем свештеничких мантија и одежди, златовезом и осталим везовима и др. Наравно ту су била и послушања у пољу, воћњаку, врту и пчелињаку.

Свим тим многобројним пословима руководила је игуманија Екатерина, а од 5. септембра 1907. године игуманија Нина (у свету Наталија Григоријевна Косаковскаја). Светски рат је прекинуо овај колосални рад манастира Љесне. После пада тврђаве Брест-Литовск морала се по наређењу војних власти, цела обитељ евакуисати из Љесне. Обе игуманије са три манастирска духовника, једна вероучитељка, два ђакона, два псалмошчика, 300 сестара и 300 манастирских ученица и питомаца напустише свој манастир 30. јула 1915. године и допутоваше у Петроград. Ту су сестре биле смештене по петроградскмм женским манастирима, а игуманије се настанише у своме подворју.

[мирођија]

Долазак руских монахиња -избеглица

Ускоро су морале да напусте и Петроград, те се 1. септембра 1916. године преселише са 200 сестара и 2 духовника, женском школом и педагошким курсевима у којима је било 150 ученица, из Тверске Губерније у Бесарабију у Кишињевску епархију, где буду смештене у мушки манастир Жапку. Ту је ова знатно проређена обитељ живела четири године, за које време се скоро сасвим распала. После успешно завршених усмених преговора, које су обе игуманије лично водиле са Средишњим Архијерејским Сабором у Београду, преселише се 17. августа 1920. године са 60 сестара и једним духовником у Југославију. Најпре су биле смештене у Кувеждину, а одатле у другој половини октобра у Хопову, који је актом Министарства Вера од 4. октобра 1920. године одређен као њихово стално пребивалиште

[мирођија]

Прво што је мати Екатерина урадила по доласку у Југославију било је отварање сиротишта за руску и српску децу. Њихов долазак у Хопово је одушевио многе Српкиње, које жељне монаштва долазе у Хопово и примају постриг. Мати Екатерина је била старија и болесна, али бодрог и молитвеног духа; мотрила је будно на своје монахиње и на чистоту њиховог живота. Уснула је у Господу 15. септембра 1925. године после великих дела и патњи које је мужаствено подносила. Она је духовна мајка српских монахиња, јер је ова руска игуманија грофовског рода, обновитељка српског женског монаштва.

[мирођија]

Обнова манастира Кувеждина

Игуманија Нина, сарадница мати Екатерине, после њене смрти преузела је вођење манастира и руковођење монахиња. Игуманија Нина је ступила у манастир одмах након завршених универзитетских студија, кад јој је било 24 године. Више монахиња има већу школску спрему, матуру, специјална познавања језика, музике или универзитетско образовање. Готово све су као младе ступиле у манастир.

Српкиња монахиња Меланија је била намесница манастира Хопова. Сестринство поучено и вођено мудром мати Екатарином и мати Нином функционисало је врло добро и ускоро је постало расадник врсних монахиња и трудбеница. Уз руске монахиње стасавале су и српске монахиње и послушнице. Поредак или Типик у манастиру Хопово је био поштован и испуњен и у најмањем. Потпуно предане духовном животу сестре су се бавиле и неговањем сирочади и невољних уједно! Вршећи све послове у манастиру, чак и оне најтеже на имању раме уз раме са радницима. Духовност и побожност ових монахиња била је надалеко чувена

[мирођија]

Ускоро се указала потреба за оснивањем још једног женског манастира. Одлуком Светог синода и Патријарха Димитрија од 16. октобра 1923. године манастир Кувеждин у Фрушкој Гори претворен је у женски. Исте године 1. новембра манастир је предан на управу монахињи Меланији, сестри манастира Хопова. Ову врло енергичну, сналажљиву и вредну монахињу чекао је велики посао.

Мати Меланија је од Његове Светости добила усмени благослов да још 30. септембра дође у Кувеждин и припреми манастирски конак за пријем двадесет сестара које из Хопова у Кувеждин треба да пређу на Дмитровдан. Манастир је био у бедном стању, са мало новца у каси, великим дугом, нммало стоке, са зградама у трошном стању, прилично празним просторијама, трпезаријом и кухињом без посуђа. Понешто од стоке било је враћено из Хопова тек следеће године. Истовремено је дошло до одвајања манастира Дивше од Кувеждина. Дивша је увек припадала Кувеждину као метох.

Према усменом предању манастир Кувеждин је основао деспот Стеван Штиљановић и посветио га св. Симеону Мироточивом и св. Сави. Турци су манастир разорили и дуго је био пуст. Обновљен је крајем осамнаестог века. Обновили су га монаси манастира Сланци код Београда када су се склонили у Фрушку Гору.

[мирођија]

Манастир је имао богату ризницу, у којој су се чувале све драгоцености и старине, попут путира од чистог сребра, унутра позлаћеног, са староруским натписом, израђеног 1559. године, затим златне кашике за причест из времена витезова са 8 алемова и иконом св. Георгија. Чувала се и петохљебница из 1758. године, затим бакрорез који је израдио Захарија Орфелин 1772. године. У манастирској библиотеци чувало се 500 разних дела, а било је и 19 србуља, 15 писаних и 4 штампане.

Манастир Дивша је претворен у мушки манастир, а уједно је од Кувеждина одузето и цело имање тог манастира и предато једном јеромонаху на управу. Манастиру Кувеждин је већ од Аграрне реформе одузето 225 јутара најбоље оранице. Сестринство које је бројало тада 24 члана поседовало је 350 јутара лоше шуме и око 75 јутара оранице подељене на 22 парцеле.

Мати Меланија је са сестрама населила трошан, врло сиромашан и запуштен манастир, а убрзо их је снашао и овај велики проблем са Дившом. И да међу сестрама ове свете обитељи није било, како пише манастирском летопису, вере које је крепила, наде која је обећавала бољу будућност и љубави која све трпи ради Онога који је ради нас све претрпео, клонуло би се већ на првом кораку и све напустило.

На вапаје за помоћ сестринству, које се временом увећавало, било је мало одговора. Велика обитељ својим приходима није могла да покрије ни основне потребе монахиња. Мати Меланија је покушавала да отвори радионицу где ће сестре правити воштане свеће са намером да их потом продају у Сремској епархији. Али подршку нису имале.

Материјално стање је било очајно. Упркос свему, сестринство није посустајало. Мудрим и домаћинским управљањем мати Меланије и неуморним радом и преданошћу монахиња манастир је живео, без обзира на тако слабо и тешко материјално стање.

Живот је био врло напоран и сестринство је оскудевало у много чему, али је зато духовни живот био на висини.

Док је у Хопову било скоро читаво руско сестринство, у Кувеждину је преовлађивало српско. Већ првих година наше црквене власти констатују да су ова два женска манастира праве кошнице у којима влада савршен ред и духовни мир и где се монахиње пожртвовано старају око неговања сирочади.

На канонском путовању кроз Срем 21. октобра 1932. године Њ. Св. Патријарх Варнава је дошао и у манастир Кувеждин где га је дочекао епископ нишки г. Доситеј са настојатељицом, осталим сестрама и народом из околине. На св. архијерејској литургији, Патријарх Варнава је произвео у чин игуманије вредну настојатељицу сестру Меланију, подаривши јој игумански крст и жезал...

[мирођија]

Уређење унутрашњег живота у манастиру

У Политици од 24. августа 1932. године у чланку г. Дојчила Митровића пише да је мајка Меланија прва игуманија од пропасти српске средњевековне државе. Њен лик је енергичан и сув. Такав, он доприноси да буду светли унутрашњост и изглед манастира и конака.

Мати Меланија је у родитељском дому добила образовање, а од богобојажљивих и племенитих родитеља наследила је изузетно васпитање и одговорност. Уз руске монахиње у Хопову она је стекла молитвеност и послушност, али и умеће за организацију послова и послушања. Међу сестрама је уживала велики ауторитет. Сестре су је волеле, поштовале и у свему слушале, своја послушања обављале су вредно и радосно и, како их је она учила, са молитвом у срцу. У манастиру Кувеждину владао је узоран ред по коме се живело и радило.

[мирођија]

Устав женских манастира у Српској Православној Цркви одобрен је одлуком Светог архијерејског Сабора 1925. године, а обавезним је проглашен 26. октобра 1927. године. Монахиње су биле испуњене правом сестринском љубављу и све су оне, било монахиње, послушнице или манастирске ученице, увек бивале заузете молитвом заједничком и личном, радом у кући, кухињи, радионицама и на имању.

Послушања и дежурства су била подељена на повремена и стална. Сва послушања је одређивала мати Меланија. Водила је бригу о свакој монахињи, њиховим потребама, трудећи се да послушања која сестре обављају буду у равнотежи са њиховим душевним и телесним снагама и здрављем.

Мати Меланија је важила за озбиљну и строгу игуманију, али је, ипак, најстрожија била према себи. И сама Мати вршила је сва послушања на задивљујући начин дужности настојатељице, намеснице, економке. Водила је и канцеларијске послове. Била је слабашна телом и болешљива, па вероватно и због тога увек врло пажљива и опрезна према својим сестрама. Бринула је за све у манастиру. Сама је умела, када треба, да окречи, залепи, поправи и закуца. Била је увек присутна свуда где су монахиње радиле. Мотрила је на њихов рад и владање, старајући се за њихове богољубиве душе.