О нашим монахињама...нешто и лично...али свакако лепо и поучно...

[Guest]

http://www.patriarchia.ru/db/text/2585917.html

[Guest]

http://www.patriarchia.ru/db/text/2585917.html

[Guest]

http://www.patriarchia.ru/db/text/2585917.html

[Guest]

Аустралија: Упокојила се у Господу монахиња Софија (Мојсиловић)

28. Новембар 2012 - 12:44

У среду ујутру, 28. новембра 2012. године, на први дан Божићњег поста, уснула је у Господу преподобна монахиња Софија (Мојсиловић). Мати Софија рођена је на Велику Госпојину, 28. августа 1924. године, у Новом Саду у угледној српској породици. У Новом Саду је провела своју младост и стекла гимназијско образовање. Други светски рат је провела на принудном раду у Берлину. Њен отац, пореклом из Чуруга, борио се у четничким јединицима и у Првом светском рату - када је одликован Карађорђевом звездом - и у Другом.

Софија се 1944. у Чехословачкој удала за Јармила Неверлија, са којим је 1954, због немогућности повратка у земље под комунистичком диктатуром, емигрирала у Чиле. Из Чилеа је 1968. године доселила за Мелбурн где је живела и радила са мужем следећих неколико година. Пошто нису имали деце, продали су имање у Мелбурну и на имању манастира у Илајну изградили вилу „Сава Морава" где се Јармило касније упокојио, а у којој је Софија као искушеница живела следећих неколико деценија. Завештањем мати Софије ова кућа остала је женски конак манастира Светог Саве у Илајну.

Пре две недеље мати Софија обележила је пету годишњицу од како је из руку Преосвештеног Епископа Иринеја примила монашки чин, оденувши се у малу схиму. Своје последње овоземаљске дане провела је у пензионерском насељу Свети Симеон Мироточиви у Рути Хилу, где је и предала душу Господу, окружена ближњима и брижнима који су са великом љубављу и пажњом водили рачуна о својој вољеној матушки.

Остаће вечно упамћена међу Србима у Аустралији као дивни бисер наше Цркве, позната по свом милозвучном гласу и узвишеним манирима истинске даме. Била је вечно поносна на свој завичај и своју породицу, на свој српски народ чије је благо чувала појући и снимајући давно заборављене српске народне песме, и своју Цркву коју је верно служила читавог века, испуњавајући сваки монашки подвиг уз молитву и радост, истински сведочећи ангелски карактер свог чина.

Мати Софија биће сахрањена у манастиру Светог Саве у Илајну, а сви детаљи о сахрани биће благовремено објављени на веб сајту Митрополије.

Нека би премилостиви Господ Исус Христос својој верној слушкињи Софији подарио вечни живот у блаженству рајских насеља и уврстио је у небеске хорове праведника.

Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска

[Guest]

Сахрањени земни остаци монахиње Марије (Тинтор)

30. Новембар 2012 - 12:56

На манастирском гробљу манастира Ћелија Пиперска, на празник светог апостола и јеванђелиста Матеја сахрањени су земни остаци монахиње ове свете обитељи - сестре Марије (Тинтор). Свету заупокојену Литургију у овој светињи претходно је служио Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, уз саслужење свештенства и монаштва Митрополије црногорско-приморске, Епархије будимљанско-никшићке и осталих епархија Српске Православне Цркве, а у присуству великог броја монаштва и вјерног народа.

"Нашу сестру Марију Господ је обдарио са двије врлине са којима је живјела последњих година", казао је митрополит Амфилохије у бесједи. "Са њима она улази у радост Господа свога. Она се претворила у сасуд божанске љубави, Христове љубави, и зрачила је радошћу носећи свој крст. Тегоба њеног тјелесног здравља није је, ни раније, ни ових последњих година лишила те љубави и те радости. И сада када је испраћамо, када се прах враћа земноме праху, и када се она враћа Сину Божијем Господу Христу, којему је принијела живот на дар, остаће са нама и међу нама наша Марија - Марија љубав и Марија радост", рекао је Митрополит Амфилохије.

По завршетку свете Литургије митрополит Амфилохије је служио опијело сестри Марији на манастирском гробљу, гдје је потом обављена и сахрана њених земних остатака.

Монахиња Марија (световно име Бранка) је рођена 1978. г. у Задру. Заједно са својим родитељима и сестром Емилијаном, која је такође монахиња у манастиру Ћелија Пиперска, избјегла је из Српске Крајине 1995. г. Митрополит Амфилохије ју је замонашио 2008. у манастиру Ћелија Пиперска.

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

[Guest]

ЖЕНСКО МОНАШТВО ОД III – IV ВЕКА ДО ИКОНОБОРСТВА: ИСТОРИЈСКА, КАНОНСКА И ФЕНОМЕНОЛОШКА ПЕРСПЕКТИВА - Проф. Др КСЕНИЈА Кончаревић

 

Монаштво, та похвала и украс Цркве Христове (св. Исак Сирин), представља једну од најимпресивнијих и можда најсветлијих појава у хришћанском животу и хришћанском духовном искуству. У историји Православне Цркве монаштво је извршило снажан утицај на многе аспекте хришћанског учења и начина живота, доприносећи развоју хришћанске етике, православног богословља, аскетике, канонског права, литургике, иконографије, пастирства и духовништва...

 

Монашке обитељи – манастири – одувек су били расадници духовности, просвете и културе, средишта добротворне делатности, места савршеног богољубља и топлог братољубља.

Осећајући да би хришћанство без монаштва било исто што и неплодна смоковница крај пута, Света Црква је од најранијих времена налазила у себи довољно дубине, молитвеног плама, ревности и богочежњивости да најбоље синове и кћери своје упућује на стазу којом се достижу врхови хришћанског савршенства. А двехиљадугодишња историја новозаветне Цркве показала је да је управо број и квалитет монаштва један од најпоузданијих показатеља духовне снаге и светости једног народа.

Преподобни Јован Лествичник, говорећи о подвигу одрицања од света и ступања на пут монаховања, вели: „Сви који су спремно одбацили оно што припада овоме животу, свакако су то учинили или ради будућег царства, или због обиља грехова, или пак из љубави према Богу“ (Лествичник 1993, 20). Рекли бисмо да је за већину калуђера водећи био овај трећи мотив – незадрживи порив душе ка Бесмртном Женику, али су, зацело, многи међу њима били руковођени и тежњом за потпуним испуњењем заповести Господње: „Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима; и имаћеш благо на небу; па хајде за Мном“ (Мт. 19, 20-21), и несумњивом вером у обећање Спасово: „Сваки који остави кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или децу, или земљу, имена Мога ради, примиће сто пута онолико, и добиће живот вечни“ (Мт. 19, 29). А двери милосрђа Божијег, како нам сведоче безбројни примери спасења богољубивих и христочежњивих душа, увек су отворене за оне који га траже.

О живљењу монашкоме свети Исак Сирин казује: „Посветити се Богу и живети добродетељно јесте један од великих дарова Христових“ (Сирин 1998, 121). И заиста: полагање монашких завета рађа у срцима преизобилну благодат. Неповратно напуштање свега што се супротставља идеалу живљења у Христу, одрицање од „света што у злу лежи“, рађа у душама оних који су се свецело приволели Господу „скромно понашање, скривену мудрост, памет која не труби о себи, сакривен живот, невидљиви циљ, немо размишљање, скромност у прохтевима, жудњу за мучењем, подлогу богочежњивости, обиље љубави, порицање таштине, дубину ћутања“ (Лествичник 1993, 27). Монашке врлине – послушност, сиромаштвољубље, девственост, - јесу штап отачки на који се богољубиви иноци и инокиње ослањају докле не достигну у духовни рај, пењући се лествицом духовних дарова од трезвеноумља, преко расуђивања, затим умиљења, тиховања, чистоте, бестрасности, све до савршене љубави, у којој је испуњење и сладост свих блаженстава.

По речима архимандрита Георгија Капсаниса, игумана манастира Григоријата на Атосу, монаси се „удостојавају, као и свети Апостоли, да буду „очевици Његова величанства“ (2. Петр. 1, 16) и да стекну лично искуство благодати Светога Духа, тако да такође апостолски могу да кажу: „што смо чули, што смо видели очима својима, што сагледасмо и руке наше опипаше, о Логосу живота: и Живот се јави, и видели смо, и сведочимо, и објављујемо вам живот вечни, који беше у Оца, и јави се нама“ (1. Јован. 1, 1-2). Ово гледање славе Божије и сладчајша посета Христова монаху оправдава све његове апостолске борбе и чини монашки живот „истинским животом“ и „блаженим животом“, који смирени монах ничим не жели да замени. Ту благодат монах тајанствено зрачи и према браћи и сестрама у свету, тако да би сви видели, да би се сви покајали, да би сви поверовали, да се утеше, да се обрадују у Господу и да прославе Милостивога Бога „који је дао такву моћ људима“ (Мт.9, 8) (Капсанис 1998, 337). Одрицање од света у монашком подвигу никада, међутим, не води у отуђеност, себељубље, самозатвореност, него прераста у најдубље, самораспињуће, саможртвено, агапично (=љубвено) служење свету. О овоме епископ диоклијски Калист Вер пише: „У једном од најстаријих монашких текстова говори се о неком младом монаху који, обузет горким очајањем, прилази своме духовном оцу са речима: „Оче, шта да радим? Помисли моје муче ме, говорећи ми: Ти ни у чему не показујеш никаквог напретка, нити ико има икакве користи од тебе; иди одавде !“ На то му старац одговара: „Реци својим помислима: Ради љубави Христове ја чувам зидове!“ - Ја чувам зидове!... Монаси су као неки стражари на бедемима који штите остале чланове Цркве. - Ја чувам зидове!...  Од кога? Први монаси су имали прецизан одговор: од демона као јединих непријатеља човечанства. Повлачећи се у пустињу, монах у ствари улази у подручје запоседнуто од демона како би ту, усред непријатељске силе, предузео борбу против зла и против Злога. Том борбом – уколико се пустиња схвати као посед исконског узурпатора, ђавола – он чини највећу могућу услугу целоме свету“. И даље: „Монах не служи свету спољашњим делима милосрђа или знања, нити првенствено гостопримством или духовним саветом, већ својим унутрашњим делањем – молитвом. Његова молитва је у ствари његова љубав“ (Вер1998, 409). А као својеврстан закључак претходних расуђивања подсетићемо на то да се у црквеном Предању монашки подвиг поима као „осма“ тајна Цркве, тајна која, како вели протопрезвитер Михаил Кардамакис, „вечни живот показује присутним и дејствујућим у овоме свету“, тајна која „овде и сада показује последњу стварност живота“ (Кардамакис 1996, 174). Није случајно руски мислилац Павле Евдокимов монаштво, каогод и брак, назвао – светом тајном љубави (Вер 1998, 406).

Монаштво је лепотом, узвишеношћу и чистотом свога идеала од најстаријих времена привлачило како мушкарце, тако и жене. Жене решене да се заветују Богу постриг су примале, и данас примају, под истим условима и по идентичном обреду као и мушкарци и даље се у њему управљале, као што се и у наше доба управљају, по веома сличним правилима спољашњег благоустројења и истоветним нормама унутрашњег живљења.

Монашка духовност није ван историјска и ван времена. Она никада није представљала неко метафизичко прибежиште, безличну пасивност и бежање од живота, него аутентичну „борбу и подвиг за људско достојанство унутар историјске и космичке стварности“ (Кардамакис 1996, 20). Ову историјско-есхатолошку димензију монашког живота доживљавамо у историјско-есхатолошком Телу Христовом – Цркви. У даљем излагању настојаћемо да расветлимо формирање и историјски пут женског монаштва од III-IV века до периода иконоборства (прва половина VIII столећа), посебно указујући на његове феноменолошке црте и пројаве у личности и делу светих жена подвижница.

Подвижнички живот привлачио је хришћанке још од самог настанка Цркве Божије.

Прве познате девственице у новозаветној Цркви, после Пресвете Богородице, биле су четири кћери Филипове и две кћери ђакона Николе. Свети Игњатије Богоносац сведочи да је у првом веку по градовима Мале Азије постојао велики број девственица, које он поздравља упућујући им посланице. О њима сведоче, између осталих, св. Јустин Философ, Ориген, Тертулијан, св. Кипријан, св. Методије и други Оци Цркве и хришћански аутори. У IV веку, по сведочанству св. Јована Златоуста, било је женских колико и мушких обитељи. Блажени Теодорит, приповедајући о животу преподобне Домне (V век), додаје: „Има много других подвижница које живот проводе усамљено, делом живе у заједници проводећи време у молитвама и ручном раду, користећи се заједничким столом и  спавајући на голој рогозини. Постоји безбројно мноштво училишта ове философије (манастира) не само по нашим пределима негои по целом Истоку“ (Радовић – Драгојевић 2009, 16).

Обично се почетак анахоретског монаштва везује за преподобног Антонија Великог († 335), а киновијског (општежитељног) за преподобног Пахомија Великог († 348), чији је устав ушао у основу свих потоњих монашких устава (најпотпунији преглед монашких устава и историјата монаштва на Истоку и Западу на српском језику в. у: Радошевић 1994). Као основни узроци настанка монаштва обично се наводе опадање моралног нивоа живота чланова Цркве у доба после издавања Едикта о верској толеранцији 313. године заслугом императора Константина Великог и Ликинија, обележено знатним приливом номиналних хришћана, затим зближавање света (државе, друштва) са Црквом и улажење у њен унутрашњи живот, инфилтрирање у хришћанску средину секуларних вредности далеких од изворних јеванђељских начела и искустава ране Цркве, супротствављање олаком „сакраментализму“, које је било све израженије почев од V века(Шмеман 1994, 141-148; о историјату раног монаштвадетаљније в. Милаш 1902, 5-12; Поповић 1992, 497-490, 685-687, 731-733; Мајендорф 1997, 74-81; Бек 1998, 293-274; Радић2006, 40-44; Каплан 2008, 210-218; Сидоров 2008, 37-209).

Пре краја III столећа, како наводи Јевсевије Поповић, није био познат ниједан случај женског пустињаштва, односно анахоретског начина подвизавања (Поповић 1992, 486), док је касније таквих примера било знатно више. Најчувенији је свакако пример преподобне Марије Египћанке († 522), која се 48 година подвизавала у пустињи с оне стране Јордана.

Сигурно је да је женско киновијско монаштво постојало после средине IV столећа, да су се прве женске обитељи налазиле у близини градова и села, и да су имале исто уређење као и мушки манастири (Поповић 1992, 486). За жене су од тога доба подизани нарочити манастири, monasteria gynaikeia , мада је било и заједничких манастира, monasteria dipla, у којима су под управом једнога старешине живели и монаси и монахиње, али такви су манастири били укинути већ у VIII веку одлуком Седмог васељенског сабора (Милаш1902, 6, 28).

Подвижнице које су живеле у женским манастирима називале су се коптски ноне, nonnae, тј. девојке, грчки монахиње, monahai, monaststiai, усамљенице,касније и калуђерице, kalograiai, добре, побожне старице, латински sanctimoniales, moniales. Настојатељица се у Египту називала amma(s), тј, мати, на Западу abbatissa, опатица, а код Грка игуманија, igoumenissa, тј. водитељица (Поповић 1992, 486).

Ипак, број калуђерица на Истоку, макар у Византији, био је неупоредиво мањи од броја калуђера. Једно истраживање, спроведено на ограниченом узорку и само за два последња столећа византијске историје, казује да међу онима који су одабрали подвиг монашког живљења пребивало свега 4% жена. Однос мушких и женских манастира у Константинопољу током целокупне историје Ромејског царства износио је 270 према 77, што значи да је удео оних које су настањивале монахиње био 22%. У унутрашњости, додушена ограниченом географском узорку, тај однос је био 225 према 17, другим речима, само 7% манастира настањивале сужене (Радић 2006, 44-45). Источно монаштво нашло је присталице и на подручјима латинског језика. Свети Јероним (†420) и заједница учених и побожних жена којом је он управљао у Риму и Витлејему популарисали су монашке идеале међу женама, а еминентни западни епископи попут светог Амвросија Медиоланског, светог Августина Ипонског и Паулина из Ноле лично су подржавали ове идеале и групе жена које су почеле да их спонтано упражњавају.

Од IV дo IX века женска општежића шире се по Италији, Шпанији, Галији, Саксонији, Енглеској и другим земљама северне и западне Европе. Као што су за монахе правила прописали Пахомије Велики и Василије Велики, тако су за монахиње уредбе подвижничког живота утемељиле најпре Пахомијева сестра, а затим и света Макрина, сестра кападокијских Отаца Василија Великог и Григорија Нисијског. Пахомијева сестра увела је за своје калуђерице правила која је он написао за своју сабраћу: његов устав садржи 194 таква правила (142 у ужем смислу, и 52 додатка и разјашњења), која се тичу молитве, трпезе, занимања и заједничког живота уопште.

Као што су Пахомијева правила касније била замењена за монахе Василијевим (50 опширних и 313 краћих), тако је та иста правила на монахиње своје обитељи применила преподобна Макрина, да би затим она постала основ свих женских манастирских устава. Сличан процес догодио се и на хришћанском Западу: као што су за све западне калуђере била усвојена правила св. Венедикта Нурсијског, тако је та иста правила усвојила преподобна Схоластика и за калуђерице на Западу (Милаш 1902, 6-12). Типицима мушких и женских обитељи идентично је, уз мање модификације, регулисано устројство степена акетског живота, ступање у монаштво, чин монашког пострига и последице његовог примања, смисао иначин пројављивања монашких завета, као и устројство самих манастира (Милаш 1902, 13-40).

Крај I дела.

Наставиће се .....

(У раду се расветљава формирање и историјски пут женског монаштва од III-IV века до периода иконоборства (прва половина VIII столећа), при чему се посебно указује на његове феноменолошке црте и пројаве у личности и делу светих жена подвижница, као и на специфичне карактеристике типика женских монашких обитељи.)

 

Преузето из часописа СВЕТИГОРА - ЛУЧИНДАН 2011 - број 212 стр. 21-24.

[Guest]

https://www.pouke.org/forum/topic/22668-%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%84-%D0%B4%D1%80-%D0%BA%D1%81%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%BA%D0%BE%D0%BD%D1%87%D0%B0%D1%80%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D0%B6%D0%B5%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%BE-%D0%BC%D0%BE%D0%BD%D0%B0%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%BE-%D0%BE%D0%B4-iii/

[мирођија]

http://uspenje.blogspot.com/2013/01/blog-post.html?spref=fb

 

[мирођија]

http://obitel-minsk.by/_oid100092456.html

 

 

    Девет  христових војника.

 

http://obitel-minsk.by/obitel-minsk_mid1455.html

Манастир

Манастир – то је место куда смо дошли да се научимо да живимо по Христовим заповестима, да испунимо вољу Божију.

Манастир у идеалном случају се гради по примеру Бога Љубави, Свете Тројице, где је свако позван да превлада ограниченост свога „ја“ и да пројави то једнинство о коме се молио Христос у Гетсиманији.

Манастир – то је породица, сабрана Богом, у којој кроз напор да се волимо међусобно и молимо једни за друге, човек може да се успиње ка саврђеној љубави ка свим људима и молитви за цео свет.

Манастир – то је армија, у којој је потребно стално бити спреман на борбу са грехом и на служење Богу.

Манастир посвећен Светој преподобномученици Великој Књегињи Јелисавети је основан 1999. Године. Обитељ се изграђује под руководством духовника Сестрињства протојереја Андреја Лемешонка. Примером за спољашњи и унутрашњи живот манастира  служи обитељ Марте и Марије коју је основала преподобномученица Велика Књегиња Јелисавета и манастир Светог Јована Претече архимандрита Софронија (Сахарова) у Есексу (Велика Британија). У овом тренутку у манастиру живи и подвизава се 91 монахиња или искушеница.

[gavrosaurus]

Госпођа о којој бих буквално свега реч-две није монахиња већ мирјанка при манастиру Пустиња јер заслужује да буде поменута, наиме:

У децембру је агенција Монтесол организовала мали обилазак манастира ваљевског округа и међу њима је био и манастир Пустиња, радовах се јер га нисам видео и манастир Пустиња и јесте у пустињи, како је приметила и сама госпођа али оно што је пленило, уз красоту манастира је ерудиција и знање те госпође чије име не знам — није пристојно запиткивати, по мом мишљењу — која нам је у кратким цртама, знајући да смо ми пре туристи него некакви богомољци (мало више смо били мољци) изложила историјат манастира и фрескопис да сам био дословно одушевљен.

Вероватно се то и по мени видело јер јој се поглед стално враћао ка мени.

Излагање је течно, не напамет научено већ истинско познавање историје и цркве — која је предивна! — што је за сваки респект и показује да су и људи, односно жене при манастирима такође за поштовање, као и само монаштво јер ме је ова особа заиста обрадовала собом, својим знањем, радом и посвећеношћу. Нека би јој Господ драги, коме и сама служи уз сестринство, дао свакога добра које потребује на многаја љета.

[мирођија]

http://obitel-minsk.by/obitel-minsk_mid1525.html

 

Странице летописа Устав Наши храмови Сестринска сабрања

СЕСТРИНАСКА САБРАЊА...

Љубав Христова је као Божанска сила, као Дар Духа Светога, Јединог, који дејствује у свима, онтолошки повезује у једно; љубав усваја живот вољеног. Онај ко воли Бога – укључује се у живот Божанства; Онај ко воли брата, укључује у своје ипостасно битије живот брата; Онај ко воли цео свет, духом обухвата цео свет.                           

Архимандрит Софроније (Сахаров).

Преподобни Силуан Атонски

Сваке недеље у недељни дан у манастирском храму се служи акатист преподобномученици Великој Књегињи Јелисавети. Сестре-монахиње и „беле“ сестре из Сестринства моле за помоћ у својим напорима, покровитељку манастира и Сестринства, који су названи у њихову част. После акатиста, сви се сакупљају на сестринско сабрање. Започиње сабрање беседом духовника обитељи протојереја Андреја Лемешонка, после кога сестре деле међу собом искуства, проблеме и уопште проживљено протекле недеље – оно добро што су оне чуле и виделе у контактима са људима, што су доживеле у тражењу правилног пута, из покушаја да нађу одговор на питања која су се појавила пред њима у овој или оној животној ситуацији. Ово искуство може бити неколико речи из разговора или из књиге, оно што су чуле краичком ува или прочитале, можда не једном пре тога али што је, по Божијој Милости добило нови смисао у новој животној ситуацији.

[мирођија]

Госпођа о којој бих буквално свега реч-две није монахиња већ мирјанка при манастиру Пустиња јер заслужује да буде поменута, наиме:

У децембру је агенција Монтесол организовала мали обилазак манастира ваљевског округа и међу њима је био и манастир Пустиња, радовах се јер га нисам видео и манастир Пустиња и јесте у пустињи, како је приметила и сама госпођа али оно што је пленило, уз красоту манастира је ерудиција и знање те госпође чије име не знам — није пристојно запиткивати, по мом мишљењу — која нам је у кратким цртама, знајући да смо ми пре туристи него некакви богомољци (мало више смо били мољци) изложила историјат манастира и фрескопис да сам био дословно одушевљен.

Вероватно се то и по мени видело јер јој се поглед стално враћао ка мени.

Излагање је течно, не напамет научено већ истинско познавање историје и цркве — која је предивна! — што је за сваки респект и показује да су и људи, односно жене при манастирима такође за поштовање, као и само монаштво јер ме је ова особа заиста обрадовала собом, својим знањем, радом и посвећеношћу. Нека би јој Господ драги, коме и сама служи уз сестринство, дао свакога добра које потребује на многаја љета.

 

   Слава Богу!

   Међу мирјанима, у свету, како кажу монахиње и монаси, има љиди који заслужују опис, ''несвети, а свети''...

[мирођија]

http://obitel-minsk.by/obitel-minsk_mid1475.html

 

 

Носите бремена један другога,
и тако испуните закон Христов. (Гал. 6: 2)

 

Манастр, назван у част Свете преподобномученице Велике Књегиње Јелисавете, основан је лета 1999. године у селу Новинки поред Минска (данас територија града Минска). Основа за стварање манастира је било православно Сестринство истог назива, које је од 1996. године помагало у бризи о болесницима Републичке клиничке психијатриске  болние и градску клиничку болницу № 2, а нешто касније и психијатрисконеуролошки интернат № 3 за одрасле, Дом-интернат за децу инвалиде са посебним потребама у психофизичком развоју, туберкулозни диспанзер, који се налазе у предграђу Новинки, и интернат за децу са кашњењем у психичком развоју № 7 у Минску.

Духовна и социјална помоћ болесним и потребитим људима је главни циљ манастира и Сестринства. На манастирском подворју, које се налази 30 км од Новинок у селу Лисаја Гора у Минској области, пролазе рехабилитацију браћа која су одлучила да се ослободе од алкохолизма и наркоманије, овде су нашли склониште лица која немају одређено место за живот (бескућници) и они који изађу на слободу после дугих затворских казни. Тамо они живе под старањем монахиња, раде на фарми, на пољским радовима, у башти и на грађевини.

За украшавање храмова, за задовољавање домаћих потреба манастира и уједно као помоћ социјално угроженима при манастиру су радионице – иконописна, шивење и вез, производња свећа, столарска (грађевинска столарија, намештај, уметничка столарија), браварија- механика, фрескописање-мозаик. Манастир се бави и духовно-просветном делатношћу и има и своје издаваштво.

Манастир Свете Јелисавете и Сестринство су увек били и јесу једно у служењу Богу и људима.

Сестре и браћа у манастиру и Сестринству свакодневно се моле једни за друге, заједно раде на послушењима — посећују болесне, раде у радионицама, учествују на православним сајмовима. Недељом после заједничког служења Акатиста преподобној мученици Великој Књегињи Јелисавети браћа и сестре разговарају о искуствима у служењу људима, преживљеним протекле недеље, размењују мисли о питањима духовног живота. Сва питања о раду манастира и Сестринства решавају се уз благослов духовника протојереја Андреја Лемешонка. У манастирским храмовима се свакодневно врши пуни циклус Богослужења по Уставу а такође се непрекидно чита Псалтир.Неусыпаемая Псалтирь.

[мирођија]

 

 

 

 

 

 Песма из документарног филма '' Инокиња''.

 Музика монахиње Јулијане, (Ирина Денисова),чувена украјинска диригенткиња и композитор, која се замонашила након измољеног излечења од најтеже болести  пред чудотворном иконом Пресвете Богородице, у Свето-Јелисаветинском манастиру у Минску, за свог оболелог сина.

Божја воља!

Слава Богу!

[Guest]

 

http://www.spc.rs/sr/poklonjenje_moshtima_svete_nine