О нашим монахињама...нешто и лично...али свакако лепо и поучно...

[antipa]

Nezaboravna mati Ilarija

[antipa]

[antipa]

[antipa]

[antipa]

[Лидија Миленковић]

Мати Ана из манастира ЧОКЕШИНА

Увек је пуна љубави, топлине, увек спремна да узнесе своје молитве за нас. Надам се да ће дати Бог да јој кад-тад пољубим руку.

[antipa]

Мати Ана из манастира ЧОКЕШИНА

Увек је пуна љубави, топлине, увек спремна да узнесе своје молитве за нас. Надам се да ће дати Бог да јој кад-тад пољубим руку.

Dusa Cokesinske svetinje ! Predivna mati

[antipa]

Monahinje koje žive petsto na sat

Majka Antonina zatekla je pre devet godina pustoš: manastir Petkovicu bez vrata prozora i bez konaka, sve zaraslo u korov, ali to je nije pokolebalo, uspela je da zadužbini Jelene Štiljanović vrati život

Monahinje manastira Petkovica u kuhinji Foto J. Slatinac

Sremska Mitrovica – Kad je pre nešto više od devet godina monahinja Antonina stigla u manastir Petkovicu, na Fruškoj gori, između sela Divoš i Šišatovac, zatekla je pustoš, manastirsku crkvu bez vrata, prozora i oluka, bez konaka, sve zaraslo u korov, bez puta do manastira. Ali, to je nije pokolebalo, shvatila je i rešila, ma kako bilo teško, da ovoj svetinji, zadužbini Jelene Štiljanović, mora vratiti život.

– Petkovica je bila baš ono što sam želela, da počnem ni od čega. Zavetovala sam se da ću izdržati i da se ovaj biser pravoslavlja mora obnoviti – priča nam majka Antonina u još nedovršenoj manastirskoj kuhinji, dok je sve ostalo obnovljeno i živi novi život.

Monahinja Antonina je u Petkovicu stigla iz manastira Grgeteg 7. juna 2001. godine. Napustila je uređenu monašku ćeliju, dobro organizovan manastirski život i došla u divljinu. Već osmog avgusta iz Malmea je došla njena majka, koja je bila na privremenom radu u Švedskoj, zaprepastila se u kakvoj divljini joj živi kćerka.

– Tražila je da odmah krenem s njom, da me neće ostaviti u ovoj pustoši gde ni krevet nemam gde da smestim. Odbila sam i rekla majci da se vrati, ali da dobro razmisli, već je penzioner, pa bi se i ona mogla meni priključiti, ako baš toliko želi da mi pomogne – priča Antonina.

Samo mesec i po dana kasnije pred manastirom se zaustavio taksi kojim je stigla Antoninina majka. Kćerka je, zabavljena poslom, rekla majci da ne otpušta taksi, da se može odmah vratiti.

– Majka je izvadila kofere iz taksija i rekla mi da ostaje u Petkovici, da se više ne vraća u Malme. Bila sam presrećna, više nisam bila sama – kaže monahinja.

Danas, devet godina i sedam meseci kasnije, u Petkovici je nov konak, manastirska crkva blista, stigla je struja, vojska je sagradila tri kilometra asfaltnog puta od Šišatovca do Petkovice, sagrađen interni vodovod, u štali su krave, ovce, svinje, ispod manastirskog dvorišta ribnjak na 40 ari, letnjikovac za manastirske goste, 6.000 čokota vinove loze, koji su ove godine dali 2.000 litara vina, o čemu brinu dve monahinje, sestra Melanija i mati Marija. Oko manastira zasađene i već u rodu šljive, kajsije, jabuke, kruške. U crkvi se nedeljom drži liturgija, stotine ljudi dolaze da posete ovu svetinju sagrađenu u prvoj četvrtini šesnaestog veka.

– Obnovljena je crkva, sagrađena u moravskom stilu, obnovljen ikonopis koji su 1588. godine oslikala trojica žičkih monaha, jedan od najvrednijih u fruškogorskim svetinjama, sa zidova je skinut kreč, pa su se ukazale ikone u svom punom sjaju. Sve su to uradili dobri ljudi, vojska, „Elektrovojvodina“, „Naftagas“ i mnogi drugi kolektivi. Lepa reč i molba dovele su ih da pomognu. Danas, volim da kažem, nas devet monahinja ovde živimo petsto na sat. Ima još mnogo da se radi, a nadamo se da će nam država vratiti i zemlju – priča nam mati Antonina, starešina manastira Petkovica.

Konačno, manastir Petkovica stvarno živi novi život zahvaljujući monahinji Antonini, koja je sama počela obnovu, a onda dobila družbenicu svoju majku – monahinju Melaniju i još sedam monahinja.

Novi korak u Petkovici je uređenje slikarskog ateljea, gde će monahinje ovih dana početi da slikaju, uredile su krojačku radionicu, a s prvim danima proleća opremiće i atelje za vez, jer su od Vlade Vojvodine dobile na dar savremenu mašinu za vez sa šest glava. Pokušaće da vezu uče i devojke iz sela i grada.

Petkovica je danas puna života, sećanje na dane kada je crkva služila da čobani sklone ovce od kiše je davna prošlost. Antonina voli da istakne da je ovde u vreme proboja Sremskog fronta bila partizanska bolnica, te da je nedavno jedan od bivših lečenih partizana, kada je video kako danas izgleda Petkovica, poslao poštom deset hiljada dinara za dalju obnovu.

– Ljudi ovde rado dolaze, na molitvu i čašicu razgovora, a ja, pa presrećna sam što je ovaj biser fruškogorski spasen, a i bogu je milo – kaže na rastanku Antonina.

J. Slatinac

objavljeno: 16.01.2011

Tweet http://www.politika.rs

[antipa]

http://www.orthphoto.net

[antipa]

//www.kosovo.net/

[antipa]

http://ru.treklens.com

[antipa]

Igumanija Ekatarina

http://www.ilustrovana.com

[мирођија]

Антипа, да ли је ово мати Екатарина, почивша игуманија Јовањска?

[antipa]

Антипа, да ли је ово мати Екатарина, почивша игуманија Јовањска?

Da to je mati Ekatarina Jovanjska upokojila se2008g. mnogostradalna matuska iz vremena komunistickog bezumlja

[antipa]

Igumanija Ekatarina

http://www.ilustrovana.com

igumanija Ekatarina Stanković, nastojateljica manastira Jovanja u Ovčarsko-kablarskoj klisuri

Igumanija Ekatarina Stanković, nastojateljica manastira Jovanja u Ovčarsko-kablarskoj klisuri, je rođena 16. avgusta 1925. godine u selu Ratkovići kod Kragujevca. Igumanija Ekatarina je kao devojčica od osam godina ostala bez majke, pa ju je njena tetka, igumanija Ekatarina, po kojoj je i dobila monaško ime, odvela u manastir Kalište u Makedoniji. Njena tetka, igumanija Ekatarina, potonja mučenica, je 1943. godine ubijena od strane Bugara na putu između manastira Nikolja i Jovanja. Igumanija Ekatarina je 1933. godine došla u manastir Kalište, gde je ostala do 1936. godine, kada je na poziv Svetoga Vladike Žičkog Nikolaja Velimirovića, sa svim sestrama prešla u manastir Jovanje u Ovčarsko-kablarskoj klisuri. Zamonašena je u manastiru Nikolju dobivši monaško ime Ekatarina. Danas je igumanija istog manastira.

Ova stara i mudra igumanija, koja Bogu i svome rodu služi preko šest decenija, pretrpela je velike muke i maltretiranja od strane posleratne komunističke vlasti.

Stradanje jovanjske igumanije je počelo sedamdesetih godina ovoga veka kada je jedan priložnik poklonio manastiru jednu latiničnu mašinu za umnožavanje. S obzirom da se u srbskim manastirima i crkvama i u vreme najljućeg komunizma pisalo ćirilicom, to je mati Ekatarina pozvala Vladu Stegnjajića, majstora iz Čačka, da dođe u manastir, pregleda mašinu i vidi da li je moguće da se umesto latiničnih ugrade ćirilična slova.

Vlada Stegnjajić je posle nekoliko dana došao u manastir, pregledao mašinu i rekao da je to moguće uraditi, ali da mu je za to potrebno izvesno vreme dok pronađe odgovarajuće delove. Igumanija mu je dala mašinu i rekla da vreme nije nikakav problem.

Od toga dana je prošlo neko vreme. Jednog dana, u manastir su došli milicioneri sa "maricom" i nalogom da u čačanski zatvor privedu igumaniju Ekatarinu. Igumanija je pošla i u čačanskom SUP-u je saznala da je osumnjičena da je organizovala štampanje antidržavnih i antikomunističkih letaka. Po priči islednika UDB-e, igumanija je tu delatnost organizovala radi podrivanja države, a "posao" su radili Vlada Stegnjajić i njegov otac, kojima je ona za tu svrhu dala mašinu.

Isleđivanje je trajalo tačno godinu dana, a metod iznuđivanja iskaza i maltretiranja igumanije je bio sledeći. U manastir Jovanje je svake nedelje dolazila "marica" sa nekoliko milicionera. Igumaniju su odvodili u čačansku UDB-u, isleđivali je do kasnih popodnevnih časova, a onda su je puštali da se večernjim vozom vraća u manastir. Mati Ekatarina je pedeset i dve nedelje obijala pragove kancelarija čačanske udbe.

Udbaši su joj, pored pretnji i ucena, nudili i saradnju sa njima, a za to su joj ponudili da je oslobode krivičnog gonjenja. Međutim, igumanija nije pristala na takav sraman čin. Jednom prilikom, udbaši su je pitali: "Šta ti misliš ko je Tito?" Igumanija im je usred kancelarije čačanske UDB-e smelo odgovorila: "On je preteča antihrista!"

Optužnica protiv igumanije Ekatarine je podignuta tačno posle godinu dana privođenja i isleđivanja. Odmah posle podizanja optužnice zakazan je i glavni pretres. Posle dugih natezanja pred sudom igumanija je oslobođena optužbe.

Igumanija Ekatarina se danas sa setom i bolom seća tih strašnih dana. Kada smo razgovarali sa njom u manastiru, ispričala nam je jedan zanimljiv detalj sa tog suđenja. Kada su komunističke sudije završili sa ispitivanjem svedoka i posle njenog davanja iskaza tražili su da potpiše zapisnik. Ona je to odbila da učini jer - nije htela da potpiše ono što je u srcu Srbije pisano - latinicom!

Dvadesetak godina pre suđenja (oko 1954. godine) u manastir su došli čačanski udbaši Milosavljević i Slović. Tražili su da igumanija beleži imena onih ljudi koji dolaze u manastir i da beleži razloge njihovog dolaska u manastir - ko krišom krštava decu i venčava se u manastiru i da sve to, u pismenoj formi, dva puta mesečno nosi u čačansku UDB-u. Za uzvrat, obećali su joj da će zbog tih "usluga" UDB-i oni obezbediti novac za obnovu konaka i nabavku potrebnih namirnica. Igumanija je sve to odbila rečima: "Neću da prodam veru za večeru!"

Manastir Jovanje je, kao velika Svetinja u kojoj se i danas nalazi čudotvorna ikona Presvete Bogorodice Brzopomoćnice, bio stecište, pristanište i pribežište ljudi koji su iz raznih razloga dolazili da se mole pred čudotvornom ikonom i da im se pred njom čitaju razne molitve. Zbog toga su čitave kolone ljudi stizale u manastir. To je bio dovoljan razlog da među te ljude UDB-a ubaci svoga agenta koji bi sve to pratio, beležio i nosio u čačansku UDB-u.

Udbin agent koji je bio zadužen da prati stanje u manastiru Jovanju je bio Dragi Simonović iz Ovčar Banje. On je svake nedelje dolazio na bogosluženje i budno pratio sve ljude koji su bili na službi. Posebno je pratio dobrog hrišćanina i uglednog Srbina dr Mićovića iz Čačka. Često se događalo da udbaši zovnu igumaniju u čačansku UDB-u i traže da im kaže o čemu je dr Mićović u manastiru govorio. Ona na tu temu nije želela da razgovara sa njima. Jedino što im je rekla bilo je: "Zar vi mislite da ja samo stojim uz doktora Mićovića? Ja posle službe imam svoje obaveze i dosta posla tako da nemam vremena da slušam ko, šta i o čemu u manastiru govori!"

Manastir Jovanje je stradao i od Srećka Pejića, koji i danas živi blizu manastira. Mučio je i vređao monahinje, sekao creva za vodu. On je sa svojim bratom Ratkom i nekim Jakovljevićem bio rak-rana ovčarskih manastira.

Zanimljivo je i sledeće svedočenje igumanije Ekatarine.

Prvih godina posle rata (verovatno 1947. ili 1948. godine) monahinje manastira Jovanje su kupile kukuruz u Čačku. One su, pošto nisu imale svoja kola, dopremile tovar do čačanske železničke stanice i kartirale ga do Ovčar Banje. Iz Ovčar Banje su sve monahinje uzele po jedan džak i peške nosile do manastira. Jedna monahinja, mati Varvara, je poodmakla od ostalih nekoliko stotina metara.

Kada je zašla iza krivine začulo se kukanje. Igumanija i monahinje su bacile svoj tovar i potrčale napred. Imale su šta i da vide.

Nekoliko ljudi je tuklo mati Varvaru, koja je ležala na zemlji. Monahinje su ih zatekle u trenutku kada su mati Varvaru sa velike visine hteli da bace u Moravu. Videvši da su primećeni, bacili su je na zemlju i pobegli u šumu.

Mati Varvara je zadobila teške povrede. Slomljena joj je vilica, a nešto kasnije je sva bila modra od udaraca. Monahinje su je na rukama odnele do manastira.

Vredno je napomenuti da je igumanija Ekatarina u toku Drugog svetskog rata izgubila tetku i brata. Njenu tetku, igumaniju Ekatarinu su 1943. godine ubili Bugari, a brata su joj, kao Nedićevog oficira, ubili komunisti.

Igumanija Ekatarina i danas živi u manastiru Jovanju. Kako nam reče, i danas ponavlja molitvu koju je govorila kada su je udbaši vodili na saslušanja i suđenja: "GOSPODE, SPASI NAS OD SATANE!"

Smerna igumanija nas je na polasku iz manastira Jovanja do manastirske kapije ispratila rečima: "Deco moja, bilo je ne povratilo se. Danas ovde mnogi dolaze da se ispovedaju i kaju. Daj Bože da ih bude što više!"