Хомосексуалац пред Путиром!?

[Лазар Нешић]

дакле приче о браку као Светој тајни (ако је нешто СТ то ваљда подразумева онтологију) и о једном од два пута која најбоље одговарају човеку (уз монаштво) су само поседица потребе да се оправда одлука која је донесена из нужде и историјских околности?

 

Да, будући да се Цркви десило нешто сасвим неочекивано, наиме: историја.

 

или се на развој Цркве може гледати као на и даље приближавање Богу, који је тај развој искористио да употпуни списак ствар које је благословио и које могу да воде до Њега?

 

Тешко је рећи да ли је то тако, али свакако лепо звучи и даје људима наду

[Срђан Шијакињић]

Ovo je dobronamjerna primjedba tebi, tako da nije poziv na raspravu. Bar ne na onu u kojoj cu ja ucestvovati.

 

Наравно, захваљујем се  

[ivona]

Овде се не слажем, а зашто - сигурно си закључила из мојих  писања о овој теми ... па да се не понављам

Potpuno ok,nije na odmet znati da postoji neko ko se ne slaze sa nasim stavovima i argumentima,sve zarad boljeg (samo)kritickog misljenja i negovanja ljudske tolerancije na razlicitost.

[ivona]

У контексту теме, да ли ово значи (цео пасус а болдовано посебно) да остављаш могућност да мисли, доживљај другог ако сам добро схватио, могу да победе урожену сексуалну оријентацију (да услед одушевљења према личности једне жене, један хомосексуалац осети сексуалну привлачност ка њој)? Ако сам те погрешно разумео, мај мистејк.

 

Иначе, занимало ме помало одувек, однос физичке привлачности (тзв. хемија) и заљубљености са једне и допадања према нечијој личности, са друге стране. Да ли може да се деси да нам испрва физички одбојна особа постане физички привлачна и да се у њу заљубимо, уколико се одушевимо њеном унутрашњошћу или је таква ситуација предодређена да се заврши у пријатељству... Није тема, знам, знам...

 

ПС : Ако није тајна, који факс је у питању? ПС, ПС : Оне књиге које сам рекао да ћу прочитати на теми о неуронаукама, нисам још стигао, физички мислим да нисам имао времена, али нисам заборавио.

Znas sta Srdjane,mogla sam i da pretpostavim da ce ova tema biti klupko za odmotavanje jedne trake svih mogucih podtemica,temetina i svega sto moze da udje u jedno iskustvo ljudskog stvora i kao sto vidimo,svako ustvari tu vodi dijalog sa sobom i tumaci stvarnost i daje odredjenim fenomenima znacenje i aktuelnost u donsu na svoje iskustvo i svoje potrebe.To je upravo problem sa ovom temom,jako tesko je ograaniciti se upravo na sam problem koji je u naslovu teme,a to je konkretno slucaj osobe koja se homosexualno ponasa i koja zeli da se pricesti,a da ostavimo po strani ko je ta ili taj koji ostavlja komentare i,koje je moje misljenje o njemu,sta rade ti lgtb aktivisti,ko je ustavri iza te zavere protiv ljudskog pravoslavnog zivlja i ostale dimne bombe od kojih bas ne razbiramo najbolje i ne osecamo tu jevandjeosku ljubav za koju se tako ostrasceni borimo.Situacija je krajnje hipoteticka i ta osoba koja bi odlucila vec da stane pred putir zasigruno zna stva pravoslavne crkve o tome sta homosexualno ponasanje za nju predstavlja i tu nema dileme i zasigurno se zna u tom kontextu koji je nacin da bi se u odnosu na to omogucila situacija da se rab boziji pricesti i tu nema neke velike price,a ceo nastavk ovih komentara na ovu temu se vise svodi i dalje na pricu jel homosexualizam greh ili nije,pa ptice na grani znaju da jeste iz perspektive crkve i celog predanja vezanog za spasenje u okviru crkvenog poimanja zivota i istorije.I nismo mi sad pametniji ili naucno vise potkrepljeni da stvaramo toleranciju na ogrehovljenu prirodu,bilo da je ona voljne i li nevoljne prirode.Iskreno koristiti izraz voljno ili nevoljno u kontekstu ogrehovljenosti,malo tesko da mi pije vodu jel kad se stvari postave na tu razinu mi smo po difoltu ''nevoljno'' gresni jer se radjamo sa palom prirodom,i ona sam psihicki razvoj osobe je pod tim opterecenjem od najranijih dana detinjstva pa sve do odasog doba,a da ne pricam o sredinski uticijama,tj momentu prostorno vremenskog tereta ljudskog veka koji je datost i kroz koji svi moramo da prodjemo.Dakle pricati patologiji homosexulnosti iz ontoloskog aspekta je uredu,ako stremimo spasenju tvorevine i svakog kao da spasavamo sebe same,a ako se osvrcemo na ovu pojavu oslanjajuci se na svetovna saznanja ,naucna juridicka socijlna,stvari tu nisu bas srno bele,nego sive,fakat je da nema naucne potpore da jeste urodjeno,ali fakat je da lgtb aktivisticka populacija itekako barata sa naucni fakti pa zna da je sredina mozda presudna da odredjene fenotipske varijable zazive i postanu ''normalne'' i postanu za sledecu generaciju deo genoma,jer sredina zaista rezbari nas bioloski materijal i to je isto fakat.Juridicki posmatrano brakovi kod osoba sa ovakvim ponasanjem imaju zaista smisao kada je imovinski momenat u pitanju jer u zajednicama sticu materijalni posed kojim je tesko raspolagati u neformalnoj i zakonski ne prepoznatoj zajednici,davati im decu na usvajanje usled straha da fabricki ne zapocnu invaziju novih homoseksualaca i ovo mi je malo povrsan argument,jer fakat je da upravo iz heterosexualnih brakova i izlazi ovakava pojava...Daklem sve u svemu svetovni pogled na ovo je siri i ''tolerantniji''nego crkveni i to treba razgraniciti,pa svako nek bira po svojoj meri ljubavi ,odgovornosti koji i kakav krajnji stav zeli da zauzme,moj je da zelim spasenje svakome ko prepozna prizvanje za tim.

Cela razvojna prica nastanka jedne ovakve preferencije je zaista delikatna i mene je zanimla iz perspektive osobe koja se bavi razvojnim poremecajima mentalne prirode i gde je vrlo ucestala situacija da kod osoba koje imaju teskoce u funckionisanju onog famoznog prefrontalnog kortexa o kome smo pricali koji je zaduzen za egzikutivne funkcije ili meta funkcije misljenje o misljenju kao osnovi o refleksivnog sloja licnosti koja sebe posmatra i u skladu sa svojim vrednostima postupa u zivotu,pokazuju sklonost ka promiskuitetnom ponasanju i razlicitim oblicima sexualnih perverzija u nemogucnosti odlaganja sexualnog nagona i objektivizacije drugih koji bi potencijalno zadovoljili taj nagon.Sexualnost nakon pojave kore velikog mozga i upravog razvoja ovog reona kore dobija i moralno vredonosni aspekt,ili voljni,koji je put da postane nevoljni cin ispoljavanja,da ne kazem komulzivni,znaci neodloziv u kontekstu kad i sa kim,to je vec prica za jednog terapeuta koji ima uskustva u dijagnostikovanju i lecenju ove pojave.

Da li homosexualac moze da na osnovu kvaaliteta licnosti u zene razvije sexualno interesovanje prema njoj,pa to je zaisgurno moguce,jer su nam poznate situacje kada oni vode paralelne zivote,tajn,e nazalost kada ostavruju veze i sa jednim i drugim polom,ali uglavnom to je uvek jedan ambivalentan pristup,krajnje odbojnosti ,a istovremen potrebe za emotivnim odnosom sa nekom''drugaricom'preko koje nahrane neophodan vid heteronomne komunikacija koja obezbedjuje tu razlicitost polova i nadopunjavanje u svojim razlcitostima kao i priliku da aktuelizuju svoje delove licnosti koji iskacu tek u odnosu sa psihicko,neuroloski hormonski drugacijom osobom drugog pola.

 

fakultet je bogoslovski,kao sekundarna vokacija,a sto se tice knjiga opustenica,moj savet ti je da pristupis sl.strategijom,pogledas sadrzaj odaberes tebi trenutno aktuelan odeljak i samo to procitas,veruj mi kad je ova oblast u pitanju,neces izgubiti na celini posmatrajuci deo i onda mic po mic eto ti cela knjiga i nekako je zabavnje,kao i meni koja pod pretnjom ukucana da ce me prijaviti nekoj nadleznoj sluzbi koaj se bavi ljudima koji stalno dovlace knjige kuci i nikad ih ne iscitaju iz cuga nego kriju sad vec ih po garderoberima,pa kad ukebaju neki momenat procitaju deo koji im je tad neophodan.mi'sim realno nema se vremena!

[Данче*]

Као свештеник могу да кажем да има људи који су чланови Цркве, а који се тако осећају. Најчешће дођу код свештеника па кажу: „Оче, јавља ми се та и та помисао, да ми се допада, да ме привлачи особа која је истог пола као и ја…“ Има тога и код младића, и код девојака.

 

Неке људе само муче такве помисли, а некада се такве помисли развију у човеку у осећања, па и у начин понашања. То се најчешће деси под неким спољашњим утицајем: да ли неких саблажњивих ТВ-емисија или филмова, да ли часописа ипи, чак, „научних“ књига; да ли у неким разговорима, или на нечији директни саблажњиви подстицај… У сваком случају, постоји неки подстицај који човека покрене да почне да мисли о томе, па онда и да осећа, и да се, потом, понаша – како би рекли Свети Оци Цркве – неириродно тачније противприродно, чиме иступа из оног благословеног стања како га је Бог створио у почетку: мушко и женско, створи их… рађајте се и множите се…

Ми, на основу духовног увида и Предања Цркве, знамо да су такве помисли, осећања и понашања, са духовног аспекта, погубни и за душу и за тело човеково. Такве неприродне и противприродне помисли, и осећања која из њих произлазе, долазе од демонског надахнућа.

Али, ту су још неке појаве. Данас има и оних хетеросексуалних особа које постају бисексуалне од сувишка развратног живота, то јест из сексуалне разузданости, а некад, пак, и из чистог снобизма, зато што је то мода или тренд у свету естраде или популарне културе.

Има и оних који постају хомосексуалци и лезбијке због неке своје животне искомплексираности, па таквим својим опредељењем желе да привуку пажњу других, да шокирају друге, да их провоцирају и да им пркосе. Па, онда, иде такав са својим љубавником или таква са својом љубавницом улицом и намерно се провокативно понашају, привлачећи пажњу. Сматрам да то не чине зато што им је лепо, него зато што имају пуно ружног у својој души, јер су заражени грехом и желе да ту ружноћу прошире пред другим људима, да искваре и друге, а да, притом, ни сами нису свесни колико је то ужасно за оне који их гледају, а још више за њих саме. Уз то, такви не мирују, већ се организују и у јавности нападају све оне који сматрају да је хомосексуализам – грех и да није од Бога… То су, пред Богом и пред људима, велике гадости, не може их човек другачије назвати – тако их и Свето Писмо назива (Откр. 21,27; Рим. 1,27; Еф. 5, 12) – а у души може само да му буде жао због таквих људи и да се моли за такве да их Бог уразуми и упути на пут спасења…

Данас се често у медијима говори о „борби против криминала“, „борби против насиља“, „борби против наркоманије“, а сматрам да би у те борбе за здравље друштва требало убројати и „борбу против наметања хомосексуализма и лезбијства“, јер је то нешто што је и неприродно и противприродно за човека, што квари живот човеков, што уништава породицу, што и личност и заједницу води ка духовним извитоперењима самог постојања, јер се ту болест представља као здравље и, чак, као норма здравља.

 

Нико не мрзи и не сме да мрзи болесника, нарочито не лекар који треба да га лечи, чак и ако болесник мрзи лекара. Али се морамо, са љубављу и одговорношћу пред Богом, залагати да болесник постане свестан своје болести и да се излечи. Црква не одбацује никога, а са љубављу лечи свакога ко жели да се излечи. Долазе у цркву на исповест такви млади људи, и девојке и младићи, код којих је то велики духовни и животни проблем. Велика је то душевна борба у њима, велики терет носе у души, велика је то тегоба и тескоба човеку: зна човек да то не ваља, да је то противно Богу, а ђаво, ипак, негде нађе места у човековом уму и срцу да подгрејава такве наопаке жеље и осећања.

Има данас таквих људи, и младих и одраслих, који иду у Цркву и који се боре против те страсти и траже помоћ духовника. Долазе и код мене на исповест, и то испове дају као грех. И ја, са великом љубављу, саветујем-свакога од њих да покуша, најпре, да се уздржава од таквих грешних помисли и жеља, и да их, у духовној борби, одбацује као што се одбацују било које друге зле и рђаве помисли. Да се бори као што се младићи и девојке, мушкарци и жене, уздржавајући се од природних, хетеросексуалних полних жеља и потреба, боре да победе грешне склоности и грех у себи. Да се труди да избегне да себе доводи у тешке ситуације и искушење да не би пао у грех и да би сачувао чистоту душе и тела.

Зато саветујем људима који имају такве помисли, осећања или склоности да се против тога активно боре кроз појачану духовну борбу у уму и срцу. Они не треба да се предају, већ треба храбро томе да се супротставе, да се боре најпре против таквих помисли, да не допусте да оне ухвате корена у њиховом уму и да се не развију у жељу, а ако се жеља већ развила да се лротив ње упорно боре и да не допусте да таква осећања овладају њима и да се остваре у животу као грешно понашање.

Колико је до мене било, ја сам се увек трудио да таквим људима помогнем. Неки су се ослободили тог греха, неки се ослобађају, неки су још увек у великим неприликама и великој борби, али у сваком случају треба се борити и не треба одустајати. Треба се борити онако како Црква учи: кроз молитву, кроз пост, кроз уздржање, кроз покајање, кроз послушност, кроз борбу против помисли. И Бог ће помоћи да и оно што некад човеку изгледа као немогуће постане могуће. Једна моја блиска рођака је успела да помогне да се неколико девојака са таквим проблемима, уз помоћ Цркве и свештеника, извуку из једног таквог хаоса…

 

Питање је, сада, да ли човека који се бори против оваквога искушења, треба причешћивати или не? То само Бог зна. Ми не можемо таквога да одбацимо, него му, као свештеници, кажемо: „Синко, види, да би се причестио, треба да живиш тако и тако, у складу са Божијим заповестима, да престанеш да чиниш грех који чиниш“.

Свето Причешће је велика светиња Божија, али и средство за победу над грехом, лек бесмртности“. Морате зато таквога саветовати да се труди, да се бори, да исповеди свој грех и да се истински покаје, да би могао да приступи Светом Причешћу и да би могао да користи светињу Причешћа за побеђивање у борби против таквог искушења и греха.

Има неких у Цркви који кажу: „Ако је такав, онда не треба да се причешћује“. А ми кажемо: „Али, он није у суштини такав, неко га је преварио, неко га је навео на тај погрешни пут, он је само на путу да постане такав, и морамо да му помогнемо да се потпуно не разболи, да не стигне до наопаког циља где га је неко други улутио, да не пређе границу неповратног изопачења“.

Свештеник Цркве је онај који мора о таквоме да води духовну бригу ако такав хоће да се излечи, и не може и не сме да га одбаци, већ мора да га лечи црквеним лековима. Такав човек је духовно болестан, али може да се излечи, једино што мора да уложи огромни напор да победи зло и грех у себи. Жао ми је много такве наше младежи која је, у данашње време, увучена у разноразне пороке и наопакости, али, хвала Богу, имамо, у Цркви неупоредиво више врло честитих и побожних младића и девојака, који се уклањају далеко од свега тога, који се држе пута Божијег.“

 

Протојереј-ставрофор Хаџи Љубодраг Петровић

http://www.prijateljboziji.com/_Borba-sa-nastranim-u-sebi-/39158.html

[PredragVId]

Причешће није намењено за грешнике, већ за покајане грешнике. "Нисам дошао да спасем праведнике него да грешнике приведем на покајање" - дакле покајане грешнике треба причестити - али како причешћивати непокајане? Од свих апостола Јуда је био грешан пред Христом у тренутку Светог Причешћа и то само у помислима, "јер га намераваше издати". Након издаје "раскаја се па оде те се обеси"! Рецимо, причести се неко ко има неки велики грех, и оде па се обеси?! И Јуда је осетио и схватио да "издаде крв невину" али последице су увелико већ наступиле и Господ је убрзо био предат да се разапне. Чак је и вратио 30 сребреника, али их судије Христове нису хтели назад јер су се бојали Божије казне.  Наравно, осим исповедања греха битно је и покајање уз одговарајућу епитимију. Па чак, свети оци, и канони, прописују одређени период од по више година епитимије непричешћивања, за оне који се кају. Наравно, уколико испуњавају задату епитимију, "казна" се смањује.

[goranger]

konačno

dugo nije bila neka gay friendly tema

blagodarim, Bog dao svako dobro svima vama a i pederima

[goranger]

пре 2 минута, PredragVId рече

Причешће није намењено за грешнике, већ за покајане грешнике. "Нисам дошао да спасем праведнике него да грешнике приведем на покајање" - дакле покајане грешнике треба причестити - али како причешћивати непокајане? Од свих апостола Јуда је био грешан пред Христом у тренутку Светог Причешћа и то само у помислима, "јер га намераваше издати". Након издаје "раскаја се па оде те се обеси"! Рецимо, причести се неко ко има неки велики грех, и оде па се обеси?! И Јуда је осетио и схватио да "издаде крв невину" али последице су увелико већ наступиле и Господ је убрзо био предат да се разапне. Чак је и вратио 30 сребреника, али их судије Христове нису хтели назад јер су се бојали Божије казне.  Наравно, осим исповедања греха битно је и покајање уз одговарајућу епитимију. Па чак, свети оци, и канони, прописују одређени период од по више година епитимије непричешћивања, за оне који се кају. Наравно, уколико испуњавају задату епитимију, "казна" се смањује.

đe si ovo pokupio brte? ko je autor?

[Ana B.]

пре 21 часа, st.anger рече

konačno

dugo nije bila neka gay friendly tema

blagodarim, Bog dao svako dobro svima vama a i pederima

A daj