Teopoetika

[Лазар Нешић]

Леп пример теопоетике, молитве на језеру, св. Николај Охридски и Жички:

II

Ко ме постави у овај црвињак?

Ко ме завали у прашину, да будем сусед змијама и ручак јастребима?

Ко ме сурва са горе високе, да будем сапутник крвницима и безбожницима?

Мој грех и Твоја правда, Господе. Од постања света протеже се грех мој, и бржи је него правда Твоја.

Бројим грехе своје кроз цео живот свој, и кроз живот оца мојега тја до почетка света, и кажем: заиста, правди Господњој име је милост.

Ране својих отаца носим на себи, ране које и сам припремах док у њима бејах, па су се сада све објавиле на души мојој, као шарена кожа на жирафи, као плашт од злих скорпија што ме кољу.

Аман, Господе, отвори бране небесној реци Твоје благодати, и очисти ме од губе. Да би без губе смео изговорити име Твоје пред осталим губавцима, а да ми се ови не наругају.

Подигни ме бар за једну главу изнад трулежног мириса овог црвињака. Да удахнем небесног тамјана и да оживим.

Подигни ме бар за једну палму високо, да се и ја могу насмејати змијама, што јуре за мојим петама.

Господе, ако има и једно добро дело на земаљском путу моме, ради њега једног избави ме од сапутништва крвника и безбожника.

Господе, надо моја у очајању.

Господе, снаго моја у немоћи.

Господе, видело моје у тами.

Метни само један прст на чело моје и подићи ћу се. Или, ако сам и сувише прљав за прсте Твоје, вежи ме једним зраком из Твога царства и дигни ме, - дигни ме, милошто моја из овог црвињака.

[Vaske]

Заиста лијеп примјер!

[Лазар Нешић]

Milost I

 Tukajšnji ljudje
razmišljajo o Bogu.
Napaka. Zdaj to vem.
Ni kaj misliti.
Bog je moč. Sila.
Od njega si zadet.
Božje kraljestvo ni v besedi,
ampak móči.
Bog te rani bolj od meča.
Zvotli te bolj od lakote.
Bog te povozi
& razruši.
Vera je rana,
um pa kurba.
Teka le za tistim,
ki mu plača več.
Razširja noge
s hlinjeno strastjo.
Pismo je moč.
Ni kaj razumeti.
Iz njega se svetloba
širi brez ovire.
Milost je oko,
ki ti daje videti
vsemogočno tam,
kjer hudič
ne vidi nič.

(= V črkah. V vinu. V kruhu. =)

V vsem. Nemočnem.
Vse v enem. Strastno.
Vera je ranjenost od Sile.
Hudiča z njo odpahneš.
Vse, kar zanjo
potrebuješ, je srce.
In če ga nimaš,

te povozi kar tako.

Gorazd Kocijančič

[Vaske]

Затвори очи
И пробуди се!
Још увијек те чека храм
Препун остављености
Обрастао у заборав.

Слушај,
Кроз полупана окна
Дивљи вјетар како хучи
Док за пјевницом неко
Поје свету тишину!

И не бој се!
Нек те не плаши то
Што недостају ријечи,
Јер то мало благог свијетла
За које не знаш откуд је,
Васкрснуће храм у срцу језика,
У химну Живота...

 

[Ведран]

  On 30. 5. 2013. at 19:00, Vaske рече

Затвори очи

И пробуди се!

Још увијек те чека храм

Препун остављености

Обрастао у заборав.

Слушај,

Кроз полупана окна

Дивљи вјетар како хучи

Док за пјевницом неко

Поје свету тишину!

И не бој се!

Нек те не плаши то

Што недостају ријечи,

Јер то мало благог свијетла

За које не знаш откуд је,

Васкрснуће храм у срцу језика,

У химну Живота...

 

ме потсети со твоите стихови на еден македонски поет кој вака пее:

Мала напуштена цркво,

би те закрепил

да можев,

дури со двете рамења!

Но слаби се тие столбови

и не држат,

ами лево и десно

од самата моја снага

се ронат

твоите свети камења.

(Црква, Блаже Конески)

[Лазар Нешић]

To je ta tema ... ovde ćemo nastaviti

[Рапсоди]

Moje dve  /nadam se da nisam pogrešila temu /

 

 

******

 

Некада ....ето некада
мисао моја одлута тако,
далеко далеко
не зна ни сама
куда броди
по чијем налогу ходи.


Ал врати је нечији глас
врати је мио лик ,
на пут сигуран и тих .
И светла поново ходи
и увек изнова се роди

из љубави милога гласа
из присуства  Христа нам спаса.

 

 

 *****

 

O ti tajna nebeska lepoto
sto se od ljudskih ociju skri
a ja evo u snovidjenju,divoto .

lepotu vecnu  tvoju osetih

ti sto srce grejes i dajes mu nadu
nesmestiva u nasa bica tesna
na trenutke ozaris nas jako
 i srca ispunis nam gresna

 

[Дијана.]

Vita est enim esse cum Christo; idem ubi Christus, ibi vita, ibi regnum. ― Sanctus Ambrosius „Живот значи бивати са Христом; стога где је Христос, ту је живот, ту је царство‟ Св. Амвросије
 

Бог постаје за оне који су вредни,
Као божанско светлосно поље,
Грлећи их све…
Божански Дух…
Пошто је Он сам светлост без заласка,
Преображава све оне у којима Он живи
У светлост - свети Симеон Нови Богослов, Химна 44.

 

свети Нифонт 
ВЕЛИКО СЛАВОСЛОВЉЕ

Свет си, Свет, Свет, Господе Исусе Христе, Сине Очев, Јагње Божије, Које узима грех света. Благословен си и прослављен и свехваљен и преузношен Ти, Који си божанствени одсјај самога Бога, одраз Његов слатки, сам будући сав Отац, сав беспочетан, сав страшан, неизрецив, Који одеваш светлост као хаљину, Лепото блажена.
Слава Ти, Боже, Велики, Страшни, од Којега дрхти све, Којега поштује све, Који весели све конце земље, Љубави бесмртна, Очева многосочна Грано, Која носиш свако спасење, Који мигом потресаш основе земље, Који исиуњаваш лица свих небеских и просветљаваш их милошћу мира и весељем Духа, Утешитељево Спокојство, велико и недремано Око, Боже мој и човече, Који си један и двострук, Рађање страшно, Лепото над лепотама, Свети и Блажени, Бескрајни и Непојамни, слава Теби, Који од истока до запада неба и са краја на крај земље владаш.
Хваљен си, Оче, Сине и Душе, Боже Који одржаваш васцелу творевину, видљиву и невидљиву, Који зауздаваш и управљаш, Који храниш и напајаш свемноге родове дела и створења Својих.
Отворићу уста Своја и прозборићу Ти, премудри и вечни Боже, Који све чиниш новим, неизрециви, недодирљиви, неприкосновени Уме, Слово, Миру, Сладосги, Благоухање, Бисеру најснежнији, Светило, Зоро, Темеље благокоренити, Светлости, непојамности Пучино, Бездане над безданима, Недоумице од недоумице, Сило, Снаго, Моћи, Беспочетни, Животодавче, Творче, Изумитељу, Крепки, Чисти, Ти Који узносиш и обараш, Који умудрујеш и чиниш лудиш, Сведржитељу, Владару, Жениче. Радуј се, Ти Који си ново небо и земљу нову нам даровао. Како ћу Те назвати, векова Творче? Шта да Ти кажем, бескрајна Љубави Очева? Како ћу одговорити ја, блато, Теби Који држиш у шаци Својој мали мој дах? Свети, Трисвети, славословим Те. Амин.

Мистика је – сведочанство будућег живота и славе Светих. Духовни свет нема аналоге са материјалним светом. Зато, када мистик жели да опише своје стање, онда не налази адекватну реч; шта год би он рекао, срце му шапуће: то, није то. Људска реч му се чини као нешто грубо, окамењено, сурово. Он покушава да преда своју мисао кроз символе и асоцијативне слике – то је једино, што је могуће; али далеко од стварности, као сунчана светлост на неба од насликаног бојама на платну. …
Али ако је могуће тако рећи, то је била сенка светлости. Други мистици су се бојали да предају своје стање речи, као што се ми бојимо да поверимо тајну лажову. Ми смо се родили у тамници, чак не подозревајући да је иза њених зидова други свет. Ми смо толико заузети тиме да лепо уредимо нашу тамницу. Мистик је онај, који је увидео светлост, која прониче у подземље – тај зрак, који иде од Бога до човековог срца; и он тугује за том светлошћу, живи надом, да ће је опет видети. Архимандрит Рафаил Карелин

[Дијана.]

Химне божанског ероса

светог и великог оца нашег

Симеона Новог Богослова,

игумана и презвитера манастира

светог Маманта Ксирокермског

 

Химна XXVIII

О умном откривењу енергија божанске светлости, те умној и божанској делатности врлинског живота¹

 

Оставите ме осамљеног и замандаљеног у келији мојој,

пустите ме да живим са Богом јединим човекољупцем,

одступите, уклоните се, пустите ме самог

да мрем пред Богом који ме је створио!

Нека нико на врата не куца и не подиже гласа,

нека ме не походе родбина и пријатељи,

нека мисао нико не одвлачи моју и одваја ме

од сагледавања благог и прекрасног Владике,

нека ме не хране, нека ме не поје!

Јер доста ми је да мрем пред Богом мојим,

Богом милостивим, Богом човекољубивим,

који сиђе на земљу да грешнике призове

и са Њим их у божански уведе живот.

Стога светлост овог света видети не желим,

нити ишта од ствари у њему, па чак ни сунце само.

Јер ја гледам Владику и Цара мога сагледавам.

Онога гледам који је истинита светлост и сваке светлости Творац,

гледам источник добра сваког и свега узрок,

гледам беспочетни почетак из ког све постаде,

кроз ког живи све и храном испуњавано бива.

Јер хтењем Његовим све постаде и појави се

и вољом Његовом ишчезава.

Како онда да оставим Њега и напустим келију моју?!

Оставите ме да наричем и плачем дан и ноћ

за оним што изгубих гледајући свет овај,

гледајући сунце ово и светлост света,

чулну и затамњену, која душу не просветљава;

Људи лишени вида бораве у свету без светлости ове,

али након што га напусте исти постаће као они што виде сада.

Тако и ја у заблуди бејах и радовах се веома,

мислећи да никаквог иног светла нема

које је живот и – као што рекох – узрок

свих бића која јесу или ће постати,

те бејах попут безбожника, не знајући Бога мог.

Но сада, неисказивом милошћу својом,

Он благоизволи показати се и откри се мени бедноме.

Видех и спознах да Он је истински Бог свега постојећег,

Бог ког нико међу смртницима у свету не виде.

Јер Он је изван сферâ, изван светлости и таме,

изван озрачја, ума и осета сваког.

И зато, видевши га, бејах ван чула.

Стога ме ви – будући чулни – оставите,

не само да замандалим келију своју и унутра пребивам,

већ да јаму издубим подземну и скријем се тамо.

Вековаћу овде, од читавог света одвојен

и гледајући свог бесмртног Владику и Творца

радије од жудње мрећу, знајући да умрети нећу.

Какву ли корист стекох ја што далеко сам од света,

а шта ли имају смртни што у свету су сада?!

Заиста ништа, већ наги у гробовима бораве

и васкрснути наги биће и свима ће суђено бити.

Јер живот истински оставише, светлост света –

то јест Христа – па таму заволеше

и сви у њој да ходају пожелеше;

људи који светлост што засија у свету не примише,

светлост што је свет, ни захватити, ни видети не може.

Зато оставите ме и на миру пустите,

о преклињем вас, да наричем и од Њега искам

да ми се дарује изобилно и да гледам га неизмерно.

Јер Он није виђен, нити сагледаван само,

већ дарује себе сама, смешта се и пребива,

те попут блага сакривеног у наручју бива;

усхићен је онај ко га носи и весели се гледајући га,

мислећи да други Њега унутра скривеног виде.

Ипак нити га виде, нити додирнути могу људи сви,

лопов га украсти не може, ни разбојник истргнути,

чак и да усмрти оне што га у себи носе.

Ако ли лопов раздвојити их жели, залуд му је труд

док торбе и одећу им премеће,

појас одрешује не би ли их добро претресао;

чак и да их расече и утробу претури,

ни пронашао, ни отео Христа од њих не би.

Јер Он невидљив јесте, ван дохвата руку,

у исти мах опипљив и неопипљив сасвим.

Но, у рукама га целог држе они достојни

и – далеко од недостојних – у њиховим почива дланима.

Шта ли је све ово?! О чуда! Јер имена нема.

Пошто бејах задивљен и жуђах сачувати га,

руку пружах и замишљах да грабим и имам га,

ал’ побеже из руку мојих и не задржах га.

Испуњен жалошћу дланове своје отворих

видевши у њима опет оно што претходно гледах.

О неизрецивог чуда! О необичне тајне!

Та чему се залуд мучимо и скупа заваравамо?

Зашто запрепашћени стојимо пред нечулном светлошћу овом,

ми који духовним разумом у осетима почашћени бисмо?

Зашто се тварним и пролазним стварима окрећемо,

ми који сасвим нетварну и неумирућу душу имамо?

Зашто се дивимо стварима овим? Сасвим умртвљени,

што ли, попут слепаца, тежину и масу метала љубимо,

а не онај златник мали или бисер многоцени,

као да је он каква безвредна ствар?

Авај, што не тражимо мало зрно горушичино,

вредније од ствари видљивих и невидљивих,

од сваког створеног бића узвишеније?

Што ли све не предамо и њега пригрлимо,

што уопште живети без њега желимо?

Јер би и мрети више пута боље било – да је могуће –

а имати само њега, зрнце горушичино, верујте ми!

Тешко онима што га засађеног немају

у недрима своје душе, јер ће гладовати силно!

Тешко онима што не виде раст његов,

јер ће наги стајати, слични дрвећу без лишћа!

Тешко онима што не верују речи Господњој

да ће зрно ово дрво постати и гране своје раширити,

и што ревносним и будним умом не искају

из дана у дан израстање малог зрна овог,

јер ће трпети због губитка плода његова,

као слуга што улудо закопа таланат свој.

Међу њима и ја сам, немаран поваздан!

Но, Ти, Тројице нераздељива, Јединице несливена,

о триипостасна светлости, Оче, Сине и Душе Свети,

о беспочетног почетка изворе и сило,

о неименована светлости, безимена сасвим,

ипак многоименита јер свим стварима управљаш,

о славо и владавино, сило и царство јединствено,

о светлости која си попут једне воље, намере, жеље и снаге,

помилуј и буди милостива мени јадном!

Јер, како да ојађен и жалостан не будем,

кад презрех и одбацих доброту ову

и милост Твоју, ја бедник и незналица,

што испразно путевима заповести Твојих лута?!

Али, чак и сада милостив буди и помилуј ме,

о Христе мој, те разгори пламен срца мога,

срца што у спавању, обиљу јела и пијењу вина многог

учини раскалашном плот моју кукавну!

Ствари ове сасвим гасе огањ моје душе

и извор, источник мојих суза, гуше.

Јер занос рађа пламен и пламен заузврат занос,

а оба огањ распирују који источник је суза.

Опет, огањ бујице умножава, а оне огањ рађају

где ромор божанских ме ствари захвата,

као и старање за заповести и наредбе Твоје.

Будност тад у помоћ призва покајање и поставише

заједно мене у сред садашњих и будућих ствари,

те се умах нађох изван стварности видљиве

и страх ме обузе видевши одакле бејах спасен.

Као издалека, заиста видех стварности будуће,

а кад зажелех да их зграбим, распали се пламен жудње

и мало по мало гледах огањ неописиви

– најпре у мом уму, а затим и срцу –

ове божанске жудње који ми сузе покрену

и неизрециву слаткоћу у њима пружи.

Толико се поуздах у себе самог те говорих:

Огањ се овај никад угасити неће, јер гори снажно;

и тако постах немаран у сну и задовољствима утробе,

те се будаласто опустих и пожелех вина изобиље.

Иако не бејах пијан, ја уживах и сместа ишчезе

ово чудо величанствено, жарка жудња мог срца,

огањ овај што и сама небеса превазиђе

и пламтеше у мени силно, а ипак не сажеже

утробу моју која би попут траве сасушене.

Већ све – о чуда! – сасвим у огањ преображава

и траву које се такне уопште не сагорева.

И више од тога, огањ што траву обуима

сасвим се са њом сједињава и неуништивом је чини.

О, сило огња божанског! О, делања ли чудесног!

О, Христе, Боже мој, само пред твојим лицем

топе се планине и стене од страха великог!

Како с потпуном божанском природом траву сједињујеш,

о, мој Боже, који у крајње недоступној светлости почиваш?!

Како, остајући непромењен, сасвим неприступан,

несагоривом природу траве одржаваш,

мењајући је сасвим, непромењеном је чиниш

и трава светлост постаје, но светлост трава не бива;

те како се, о светлости, несливено с њом сједињујеш

и трава попут светлости постаје, мењајући се непроменљиво?

Зато, ја не могу скривати у тишини чуда Твоја,

нити прећутати могу о промислу Твоме,

промислу што изврши надамном, расипником и блудником!

Прећутати не могу неисцрпно богатство

човекољубља Твога, Спаситељу мој!

Јер желим да цели свет у њему учествује

и нико од људи не остане лишен богатства овог.

Но, најпре, о Царе над царевима, опет у мени засијај,

усели се у ме и душу моју скромну просветли,

лице божанства Твога јасно ми покажи

и читав ми се невидљиво обелодани, јој Боже мој!

Јер иако Те не видех целог, Ти се читав откри мени и

будући неприступан зажеле да сасвим доступан ми будеш.

Ти што си безграничан свему заиста мален постаде,

како у мојим рукама, тако и на мојим уснама,

попут слатких и блиставих дојки сагледаван,

севајући као муња у вртлогу. О необичне тајне!

Подај ми себе, да Тобом испуњен будем,

не бих ли те љубио и сасвим пригрлио

неизрециву ти славу, светлост лица Твога,

не бих ли од изобиља уделити могао свима

и ставши пред Тебе у целости прослављен био,

не бих ли светлошћу Твојом и ја светлост постао.

Препуштен Теби, марити за многа зла нећу,

нити ћу се, од страха слободан, опет назад окретати.

Да, то ми даруј, о Владико, подај ми благодат ову,

Ти који све друго већ даде мени недостојном!

Јер за овим оскудевам силно, то ми је све и сва.

Иако Те сада гледам, иако си и сада милостив,

иако ме сад озарујеш и тајновито подучаваш,

штитиш ме и чуваш моћном руком Твојом,

те биваш уз мене изгонећи и ништећи демоне,

све ми потчињавајући и свиме ме обдарујући

и испуњавајући ме свим добрим стварима, о мој Боже,

све ово ништа ми не користи не подаш ли ми

да непосрамљен капијама смрти прођем.

Ако ми кнез таме приступи и не угледа славу Твоју

која у мени почива, те не буде посрамљен сасвим,

и тај мрачни опрљен не буде неприступном светлошћу Твојом,

ако ни преостале непријатељске силе одвраћене с њим не буду,

угледавши знак печата Твога и ако не прођем без дрхтаја

капије смрти у благодат Твоју поверења пун,

те не приступим Теби и прострем се пред Тобом,

од какве ми је користи оно што сад се у мени збива?

Заиста никакве, иако огањ све јачи у мени пали!

Јер надам се да учествујући у добрима Твојим и слави вечној,

ја постаћу слуга и пријатељ Твој.

Ако ли будем лишен свега овог и Тебе изгубим још, о Христе мој,

зашто моја мука била не би већа од муке неверника,

од оних што Те не познају, што не видеше блиставу светлост Твоју

и не наситише се Твоје слаткоће?!

Но, деси ли се да стекнем ова предата ми јемства

и примим, о Спаситељу, венце победе што си обећао

онима који верују у тебе, о Христе,

тада ја блажен бићу и хвалићу Тебе,

Оца, Сина и Светога Духа,

јединог истинитог Бога у векове векова.

Амин.

 

 

 

1 Превод према критичком издању J. Koder, Syméon le Nouveau Théologien: Hymnes, Tome II, Sources Chrétiennes 174, Paris: Éditions du Cerf, 1971, 294–313. Превео Лазар Нешић.

[Дијана.]

Ево и философско-поетског промишљања о наведеној "Химни божанског ероса" Св. Симеона Новог Богослова, рад брата Лазара Нешића...

https://podviznickaslova.wordpress.com/2016/05/18/xxviii-himna-sv-simeona-novog-bogoslova/

[Аполоније]

Исповедање вере Никона Јерусалимца из Горичког зборника (1441/42.):

А ја верујем и исповедам

Једнога Боха Нестворенига,

Триипостаснога и Сабеспочетнога:

Тројицу Једноприродну и Натприроду...

У Њихово Име Крштење примих ја,

и савршене (=савршенство - крај) имам

ову Пресвету и Једносуштну

и Живоначалну Тројицу...

 

 

[Лазар Нешић]

  On 4. 4. 2019. at 12:19, ana čarnojević рече

M.C.

Expand  

Сјајно! Одакле је ово?