...

[Лазар Нешић]

Срећом, видим да баш овде на форуму има пар људи које желе да се откаче самном заједно.

Углавном, будућност теологија ће бити весела.... whackado

[Драган άσημος :)]

Milan Nikolic, on May 08 2012 - 19:23, said:

Али Лазар је баш мислио на преписивање, или још боље ,,цитирање'' (копи-пејст) светих Отаца. Све то треба лепо протумачити.

Лепо објашњење је оно да свако од нас треба да оствари ,,личносно познање Бога'', јер се тако Бог и открива свима којима се открива. Дакле, личносни однос, Бога и Авраама, Бога и Исака, Бога и Јакова, па све до светих апостола, па од тада све до сада, Бога и многих конкретних личности.

Онај ко има личносно познање Бога, тј. коме се Бог лично открива, тај има и дужност да то познање и тог Бога сведочи. А како се сведочи Бог? Не само учењем Предања, или безискуственим цитирањем Отаца, него се Бог сведочи тако што говоримо о Ономе кога лично познајемо, Кога смо лично открили јер се Он нама лично открива.

У томе се лако да препознати када неки неофити или прелешћени и годри људи почну ,,сведочити'' Бога. Стално позивање не неке ауторитете равно је протестантском екстремизму, а најчешће се све своди на уливање страха и принуде, што показује да је ту реч о нечему што нема везе са познањем Бога и Његовим откривењем.

-Говорити о Богу на основу прочитаног о Њему и на основу доживљеног сусрета с њим, форма и суштина, теорија и пракса, глума и живот, лаж и истина.

До овог другог нисам стигао и то ме мучи.

У књизи „Монах Калист“, описан је заједнички подвиг владике Николаја и Калиста, њихов 17 дана (ако се не варам) дуг пост, без воде и хране, само у молитви. Мислим онако за себе КАКАВ ПОДВИГ, а мени (након 10 год. боравка у Цркви, на Литургигји) тешко пада вечерња молитвица од 3-4 реченице и обављам је површно и расејано.

Туга голема!

[Лазар Нешић]

Велики (и редак) теолог литургијско-подвижничког стваралаштва у нашем времену је Софроније Сахаров:

"У историји хришћанства преовладавале су две струје: једна – столетни напор да се дато откривење о Троједином Богу приближи нашем начину мишљења; друга – да се на прво место стави молитва покајања и држање заповести као средство радикалног преображаја нашег живота. Похвалан је, историјски чак неопходан, рад првих, али уколико није праћен животом, његов неуспех је неизбежан." - http://www.verujem.org/teologija/sofronije_putevi.htm

Наравно, све његове многобројне књиге су врх стваралачког богословља.

[w.a.mozart]

jedna od najbitnijih tema na forumu

[Vaske]

  On 7. 6. 2012. at 12:02, w.a.mozart рече

jedna od najbitnijih tema na forumu

1 Једна од најбитнијих

2 релаксира ( врло мало празне сламе)

3 и што је упитнија то је плодоноснија ( можда ће неки клинци управо да се разиграју са оваквих тема, а надам се да ми чекање васкрсења мртвих и живот будућег вијека нећемо претворити у ишчекивање пензије :0104cheesy: )

[w.a.mozart]

pa da... barem neko će moći da vidi

P.S. ovaj mi se posebno dopada jer svako može da ga svojata i prisvaja po sopstvenom nahodjenju LOL

[Milan Nikolic]

  On 7. 6. 2012. at 11:12, Лазар Нешић рече

Велики (и редак) теолог литургијско-подвижничког стваралаштва у нашем времену је Софроније Сахаров:

"У историји хришћанства преовладавале су две струје: једна – столетни напор да се дато откривење о Троједином Богу приближи нашем начину мишљења; друга – да се на прво место стави молитва покајања и држање заповести као средство радикалног преображаја нашег живота. Похвалан је, историјски чак неопходан, рад првих, али уколико није праћен животом, његов неуспех је неизбежан." - http://www.verujem.o...nije_putevi.htm

Наравно, све његове многобројне књиге су врх стваралачког богословља.

Мене ово баш подсећа на речи светог Јустина Новог, које је на много места помињао, да су за нас неопходне ,,свете тајне и свете врлине''. Дакле, тумачим тако, пре свега говоримо о светим тајнама као о даровима које добијамо искључиво милошћу Божијом, док у светим врлинама Бог захтева да, иако је и то искључиво дар Његов, направимо подвиг у борби са нашим слабостима.

На једном месту, свети Јустин каже, да сваки наш грех јесте доказ нашег неверовања. Дуго времена сам сумњао у тај исказ, међутим када сам ухватио самог себе како само замишљам да верујем (тешко је сада објаснити ту ствар) препуштајући се греху, схватио сам да моја вера у тим тренуцима заиста није вера у правом смислу речи.

Некада је потребно да испунимо заповест Господњу о одрицању од себе, у смислу да ,,ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га''. То видим када моје срце тражи грех, док својим умом и душом савлађујем жељу срца тако да срце скоро препукне - и када не жалим што умртвљујем себе тада односим победу и бивам ослобођен ропства, али ако се уплашим за свој живот онда обавезно приступам греху.

Због тога чести мислим: ,,Ја јадни човек! Ко ће ме избавити од тела смрти ове?''

[Milan Nikolic]

,,Читајући Свете Оце, никада не можемо само да их прекопирамо или препишемо; треба да живимо у непрекидном дијалогу са њима - изучавајући, реагујући и примајући њихову мудрост у наша срца.''

Ларс Тунберг

[Лазар Нешић]

  On 18. 6. 2012. at 18:05, Milan Nikolic рече

,,Читајући Свете Оце, никада не можемо само да их прекопирамо или препишемо; треба да живимо у непрекидном дијалогу са њима - изучавајући, реагујући и примајући њихову мудрост у наша срца.''

Ларс Тунберг

Овај цитат ми се јако допада.

И даје ми повода за даља питања, а једно од њих је:

смемо ли критиковати (у пуном смислу речи "критика", дакле не само негативно, већ и емпатички) Оце и (ако смемо) на који начин?

Наравно, питање је упућено свима.

[Ведран]

  On 18. 6. 2012. at 18:30, Лазар Нешић рече

Овај цитат ми се јако допада.

И даје ми повода за даља питања, а једно од њих је:

смемо ли критиковати (у пуном смислу речи "критика", дакле не само негативно, већ и емпатички) Оце и (ако смемо) на који начин?

Наравно, питање је упућено свима.

дијалогизирањето подразбира и критикување (и ако се сетиме дека во етимологијата на зборот „крисис“ стои суд или превреднување на нештата) тогаш доаѓаме до критикување како превреднување т.е. давање на нова актуелна вредност на древната отечка мисла.

истата и покрај тоа што секогаш и самата по себе е актуелна, тоа не значи дека таа нема потреба од реактуелизација.

напротив, наша должност е да ја реактуелизираме до степен да стане приемчива за нашата генерација.

така мислам, можеби грешам, ако е така, поправете ме....

[w.a.mozart]

postoje sveti oci koji su mi bliski duhu (ili karakteru) po stilu i po duhu koji projavljuju pisanjem-Kavasila je jedan od njih (Šmeman takodje) a postoje i oci koji su otišli svetlosne godine od nas i malo ih je takvih ali mi nisu bliski kao prvi-takav je recimo sveti Maksim ispovednik-barem ono što sam čitao...

dok god se ne ubacim u nekog od njih i počnem da njegovim očima gledam na svet -dobro je... medjutim, postoji tu još nešto-emotivna reakcija (kad nam se dopada nešto samo zato što nam je razmišljanje blisko) - i u tom pogledu je većina nas slična-ovo bih uporedio sa izborom muzike koju slušamo a nasuprot tome je stav stručnjaka ili oformljenog teologa koji nemam a ukratko se svodi na to da takva osoba zna šta su oci pisali i ume da adekvatno vrednuje i oce koji su mu bliski i koji nisu... u tom smislu najsličnije zanimanje ovome je muzički kritičar-mislim na klasiku, naravno

[Лазар Нешић]

  On 18. 6. 2012. at 18:53, Ведран рече

дијалогизирањето подразбира и критикување (и ако се сетиме дека во етимологијата на зборот „крисис“ стои суд или превреднување на нештата) тогаш доаѓаме до критикување како превреднување т.е. давање на нова актуелна вредност на древната отечка мисла.

истата и покрај тоа што секогаш и самата по себе е актуелна, тоа не значи дека таа нема потреба од реактуелизација.

напротив, наша должност е да ја реактуелизираме до степен да стане приемчива за нашата генерација.

така мислам, можеби грешам, ако е така, поправете ме....

Да, тако бих и ја рекао.

И не само то, већ још нешто:

данас (нормално) постоје проблеми и питања која у време Отаца нису ни била покренута, а ако и јесу, Оци нису имали довољно капацитета да одговоре или су одговарали у складу са епохом.

Знам да ће звучати претенциозно, али ми морамо да будемо ти следећи Оци који ће дати одговор свету и епохи у којој живимо. Кад кажем "ми", мислим на све хришћане, не само теологе. А то подразумева ризик стваралаштва.

  On 18. 6. 2012. at 19:31, w.a.mozart рече

postoje sveti oci koji su mi bliski duhu (ili karakteru) po stilu i po duhu koji projavljuju pisanjem-Kavasila je jedan od njih (Šmeman takodje) a postoje i oci koji su otišli svetlosne godine od nas i malo ih je takvih ali mi nisu bliski kao prvi-takav je recimo sveti Maksim ispovednik-barem ono što sam čitao...

dok god se ne ubacim u nekog od njih i počnem da njegovim očima gledam na svet -dobro je... medjutim, postoji tu još nešto-emotivna reakcija (kad nam se dopada nešto samo zato što nam je razmišljanje blisko) - i u tom pogledu je većina nas slična-ovo bih uporedio sa izborom muzike koju slušamo a nasuprot tome je stav stručnjaka ili oformljenog teologa koji nemam a ukratko se svodi na to da takva osoba zna šta su oci pisali i ume da adekvatno vrednuje i oce koji su mu bliski i koji nisu... u tom smislu najsličnije zanimanje ovome je muzički kritičar-mislim na klasiku, naravno

Добро је што си и ово истакао, итекако је битан наш лични сензибилитет у овим стварима.

Ето, ни мени лично нису блиски неки светитељи, али зато има доста оних који јесу.

Е сад, у критици би било пожељно да будемо што објективнији и што добронамернији, али и смисленији.

Кад сам рекао "критика", мислио сам пре свега на ово што Ведран каже: једно превредновање, а у стилу епохе и нашег личног живота.

Каква год да буде, а ако је аутентична, наша теологија ће бити лична и непоновљива. И неупоредива.

[Ведран]

ти благодарам Лазар.

со појавата на технолошката револуција и нејзиниот изум „машината“, која длабоко продре во секојдневниот живот на нашиот современик, и покрај раширениот вирус на рамнодушност, чувствувам дека сепак кај него тлеаат многу прашања, кои тој немо, ги упатува до нас христијаните.

истите дури ни како тема а не како прашања постоеле во отечкиот период.

одговорот треба да дадеме ние христијаните како легитимни наследници на Оците.

не смееме да бегаме од оваа одговор(ност)

во овој подвиг освен твојот спомнат ризик за творештво на ум ми доаѓа и раѓањето на словото од Словото.

(преку раѓањето се доаѓа до благословеното очинство)

Апостолите, Отците преку словото за Словото воплотено, раѓаа деца во Духот, за да се вжителат во Домот на Небесниот Отец, каде што има место за сите кои го исповедаат, слават и сведочат Трипостасниот Бог.

па затоа, „Напред кон Оците“.....(отец Георгиј Флоровски)

[Лазар Нешић]

  On 18. 6. 2012. at 21:08, Ведран рече

одговорот треба да дадеме ние христијаните како легитимни наследници на Оците.

не смееме да бегаме од оваа одговор(ност)

Ово је кључно место, одлично речено.

Треба се ослободити лажне скромности и сентимента и схватити да су Оци данас међу нама, па и буквално: да смо многи позвани да постанемо ти Оци!

[Ведран]

  On 19. 6. 2012. at 13:53, Лазар Нешић рече

Ово је кључно место, одлично речено.

Треба се ослободити лажне скромности и сентимента и схватити да су Оци данас међу нама, па и буквално: да смо многи позвани да постанемо ти Оци!

да, Оците се денес меѓу нас, тоа сум го видел многу пати во животот.