...

[Никола Ђоловић]

Са моје лаичке тачке гледишта није лоше али мислим да ти недостаје мало флексибилности.

Ако дозвољаваш субјективну препоруку

https://www.pouke.org/forum/topic/3412-%D0%B4%D0%B0-%D0%BB%D0%B8-%D1%98%D0%B5-%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D1%86%D0%B5%D0%BD%D1%82%D1%80%D0%B8%D1%87%D0%BD%D0%B0-%D0%BF%D0%BE%D0%B5%D0%B7%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%BA%D0%BE%D1%98%D0%B0-%D0%BD%D0%B8%D1%87%D0%B5-%D0%B8%D0%B7-%D0%BB%D0%B8%D1%87%D0%BD/

[Лазар Нешић]

Како звучи за почетак?

Звучи баш са укусом и мером.

Наравно, како време пролази сигурно ћеш напредовати, али и сада већ има обрис једне добре поезије.

Подсећа на владику Николаја,

Једино што бих ти саветовао је да не одустајеш, јер је стваралаштво у теологији крст.

[Milan Nikolic]

Није лоше ни писати само кратко и јасно. Треба волети штедети речи.

Не смета мени да читам обимне књиге, опширна излагања, запетљане реченице, итсл. Али једноставност је много ефикаснија.

Поезија није могућа у разним језицима због одударања слова, док академска реч налази сваки израз. Зато је боље имати више академску него стиховну теологију, само кад је академска и јасна и прецизна.

Познато је да људи кроз аргументовање покушавају да изразе себи самима како треба разумети правилно егзистенцијалне теме. Па имамо егзибициона излагања, двосмислене теорије, више као претпоставке, уместо ,,видео сам, искусио сам и зато знам''.

Колико сам до сада истраживао теологију, приметио сам да се теолози (писци) увек запетљавају око питања ,,суштине''. Кад се о суштини буде говорило тако да свако разуме, то ће бити тај помак теологије.

Разуме се, то питање садржи све елементе онтологије, тако да се обухвата свако друго питање, где спада ,,личност'', ,,енергије'', као и ,,логоси''. Имамо искуство са самим Богом који постоји тим елементима.

[Лазар Нешић]

Не треба заборавити (како то само нисам раније споменуо?) да је највећа догматика Цркве написана језиком, маниром и стилом богослужбене химнографије (како је то само море и море лудила од поојмова, израза и живота)....то је тек тема за себе!

[Vaske]

Милане, немој се увриједити ал за мене је ово обично стихоклепство. Писање у стиховима неможе бити неки спољашњи услов изражавања, он је "легитиман" само кад долази из суштине оног што се изговара. У поезији оно што се опјева мора на специвичан начин да присуствује у самом пјевању. Ако те то баш занима распитај се мало о химнама, похвалним пјесмама тј. како оно што је опјевано и сутстувује у самом пјевању.

Покушаћу нешто о томе да кажем кроз један покушај да се одговори на саму тему теологија, кроз тему коју сам иницирао, а то је језика.

Почећу са тезом да теологији припада и то да је она језик у којем се излаже разумјевању већ разумљено и разумјева оно што најављује свој надолазак у разумјевање.

Са такве позиције показује се да је потребно много више говорити ИЗ, а много мање О. То прије свега важи за језик али по истом принципу и за живот и за Цркву.

Говорити о језику, сам језик већ поставља у његову инструменталну функцију. Говорити о животу неминовно води у бесмислени волунтаризам, говорење из живота нас већ поставља у разумјевање онога што нам је свакидашњи припадно. Говорити о цркви, знаћи попредмећивати цркву која нас у нашем сазнајном попредмећивању дотиче искључиво на спољашњи начин. А говорити из цркве, пак, значи подизати харам. И овај форум би требао по својој суштини бити подизање тог храма. Међутим, ми смо се упустили у пуко неимарство у којем смо сви од земње отргли по један камен и уградили га у овај форум бројећи до 10 000 или бесемучно трошећи ријечи на бесмислено им слагање у игри каладонт. Обично се прокоментарише да је форум слика нас самих. Али ми нисмо некаква статичност, ми се неминовно увијек крећемо. Па гдје се то крећемо и како? Па наше незаустављиво кретање, заправо, је постала непрекидно дуга реплика обесмишљеног нам живота. Ту се не подиже храм. Савршен примјер подизања храма у који се смјешта суштина нашег постојања, а који се подиже самим говорењем из Цркве, су посланице апостола Павла. Гдје смо ми у том подизању храма. Ово није заговарање да се на форуму распредају неке "тешке" теме и многима недоступне, већ да се крене од оног елементарног, што нам припада у нашој свакидашњици.

Дакле, теологија трба да буде говорење из језика, из живота, из цркве.

Као додатак - Коме је речено да траба да буде со свијету не може да уображава да ће икад квантитавно бити већински садржај тог свијета. То, опет са друге стране није заговоарање некаквог елитизма у вјери, јер зна се коме је тешко да уђе у Царство Небеско, ствар је више у томе да мора да се пропадне у себи до темеља, до почетка. Тако наш темељ и почетак никад није нешто прошло, већ увијек будуће. И то је снага Догађаја, који нам на извјестан начин увијек долази из будућности, самосмјешта се у језик, живот, цркву, а ми у Догађају учествујемо онолико колико се упуштамо У и говоримо, казујемо, свједочимо ИЗ.

[Лазар Нешић]

Као додатак - Коме је речено да траба да буде со свијету не може да уображава да ће икад квантитавно бити већински садржај тог свијета. То, опет са друге стране није заговоарање некаквог елитизма у вјери, јер зна се коме је тешко да уђе у Царство Небеско, ствар је више у томе да мора да се пропадне у себи до темеља, до почетка. Тако наш темељ и почетак никад није нешто прошло, већ увијек будуће. И то је снага Догађаја, који нам на извјестан начин увијек долази из будућности, самосмјешта се у језик, живот, цркву, а ми у Догађају учествујемо онолико колико се упуштамо У и говоримо, казујемо, свједочимо ИЗ.

После овога се нема где даље...ово треба да иде на насловну страну форума!

Хвала ти Васке за ове речи и за труд учествовања у теми, за овакве одговоре.

Подигао си ниво форума на неслућене висине...али, бојим се да ће гомила људи проћи мимо овога, на жалост.

Као што иста та гомила прође и мимо живота.

Драго ми је да има пар људи у Цркви данас са којима се разумем.

Што се мене тиче, ја сам у овоме нашао одговор на своје питање из теме...и још више од тога.

Не знам вреди ли да пишем даље...

[Vaske]

После овога се нема где даље...ово треба да иде на насловну страну форума!

Хвала ти Васке за ове речи и за труд учествовања у теми, за овакве одговоре.

Подигао си ниво форума на неслућене висине...али, бојим се да ће гомила људи проћи мимо овога, на жалост.

Као што иста та гомила прође и мимо живота.

Драго ми је да има пар људи у Цркви данас са којима се разумем.

Што се мене тиче, ја сам у овоме нашао одговор на своје питање из теме...и још више од тога.

Не знам вреди ли да пишем даље...

Шта год да кажем после овакве похвале, звучаће као уображеност. Зато ћу прећутати и веше нећу писати на теми, јер као што рече то је то али са три тачке.

Додао бих само једно пропјевавање због Милана.

Ово је једна моја стара и кратка пјесмица. Данас је засигурно не бих штампао ал форум је благ и прећиће преко њене површности и патетичности

Глас пјеснику

Не шаљи поруку

Јер више не важи

И твој глас

Више не омамљује

Остала је само тишина:

Тешка тишина мог присуства

Јер ријеч је одбјегла

И њен смисао само лебди у зраку

Ја не знам

А ти ћеш можда начути

Моје сабрање у звучању

Јер ја нисам ништа више но глас

Који не могу сам испустити

И ко ме изговори

Придружио ме је постојању

[Milan Nikolic]

Створења су дело вољења.

[Milan Nikolic]

''Маните се теолошке игре,

имамо савремене бриге:

Шта ћемо јести и пити,

а шта у кола сипати?''

[Sherlock H.]

Sta reci osim da je ovo veoma inspirativna tema koja otvara mnoga pitanja i nagoni nas na preispitivanje svega sto smo kao Crkva radili poslednjih vekova(a mozda i vise).

Konkretno, sto se tice Lazarevog pitanja o tome koliko je(i da li uopste postoji) iskustvo zivljenja u Hristu danas, moj utisak je slican kao Lazarev. Ukoliko i postoji, to iskustvo je svedeno na minimum i bukvalno ne postoji. Svi se(cast izuzecima!) trudimo da budemo necije kopije. Tacnije, rekao bih da se zadovoljavamo tudjim iskustvima i pokusavamo da zivimo kroz druge, prisvajajuci njihove plodove i pokusavajuci da ih predstavimo kao svoje, a sve to u nedostatku sopstvenih plodova. Drugim recima, posredi je pokusaj zavaravanja samoga sebe, pokusaj bezanja od realnosti i siromastva sopstvenog zivota u Hristu.Tako se teologija od nacina zivota pretvara u prazno i besmisleno akademisanje, koje zadovoljava nasu sujetu i polako ali sigurno, unistava i zatire i ono malo semena koje plod radja. Mislis da zivis, a ustvari si mrtav. I onda se u jednom trenutku probudis iz tog sna, i shvatis da nemas nista i da je sve sto si navodno imao tastina nad tastinama. Ukratko, ono sto se meni dogodilo.

Osvrnuo bih se i na reci o. Aleksandra, koji je rekao da teologija nije za kafice, pijace isl, sto je nekako potpuno strano mom rezonovanju stvari(uz ogradu da se mozda ne razumemo).

Naime, ja bih rekao upravo suprotno: teologija(kao realnost zivota u Hristu a ne kao suvoparno akademisanje) mora da bude sposobna da obuhvati sve segmente naseg zivota, da obuhvati celokupnog coveka a ne jedan njegov deo. Samo tako ce obican, svakodnevni covek moci da teologiju prihvati kao primarni nacin postojanja koji u sebi sabira i objedinjuje sve ostalo, a teologija ce biti, kao sto Lazar rece, svakodnevna i zivotna. Nema istinske teologije ukoliko ona ne obuhvata sve te male i svakodnevne stvari.

Dakle, zasto teologija nije npr. za kafice? Licno, meni je mnogo prijatnije da sa nekim bliskim sednem da popijemo pice i da razgovaramo o teologiji, gde mogu da budem ono sto jesam i da kazem sve sto hocu, nego da slusam neko predavanje, gde uvek vlada ozbiljnost i gde ne mozes bas da kazes sve sto zelis. Na taj nacin osecam svu sirinu Hristove licnosti i da teologija nije predvidjena samo za teologe, vec je namenjena svakom coveku. U tome i jeste sva lepota hriscanstva: sto velike i bozanske stvari cini svakodnevnim, pritom nimalo ne umanjujuci njihovu vrednost. Sta vise, time se samo jos vise pokazuje koliko su one egzistencijalno bitne. Takodje, ne treba smetnuti s uma da je sam Hristos poducavao uvek i na svakom mestu. Opet kazem, sve ovo sam napisao pod pretpostavkom da sam dobro razumeo ono sto je o. Aleksandar imao na umu. Ukoliko sam pogresio, moje izvinjenje.

I za kraj, rekao bih nesto i o crkvenoj terminologiji, sto se nekako uvek zanemaruje i gura u drugi plan, a po mom misljenju predstavlja jedan od glavnih problema savremenog bogoslovlja, koji je usko povezan sa svime o cemu se ovde govori.

Vec duze vreme vodim dijalog sa ateistima na njihovom forumu, tako da sam se mnogo puta nasao u situaciji da se jednostavno ne razumemo. Ko je tu koliko kriv, u to necu ulaziti, ali ono sto sam sa vremenom skapirao jeste da je crkvena terminologija toliko losa i neprilagodjena modernom svetu, da slobodno mogu reci da predstavlja nista drugo do ismevanje Hrista i jevandjelja. Gde god da se okrenes, uvek su tu grcke, latinske i crkvenoslovenske reci sto mi sve jako ide na zivce. Umesto da nastojimo da te velike stvari priblizimo obicnom(a ja bih rekao i jedinom istinskom) coveku, kao da se svim silama trudimo da ucinimo suprotno. I nije bas slucajno sto se to dogadja. Ako pogledamo 90 % teoloskih knjiga, videcemo da sadrze mnogo takvih reci, tako da svi koji ih citaju, hteli to ili ne, polako ih usvajaju i to bukvalno postaje jedini nacin na koji se bogoslovlje izrazava. Dovoljno je da poslusate besedu u nekoliko razlicitih crkava i da skapirate da vecina svestenika ima jedan i isti fond reci, koji je cesto prepun arhaizama pokupljenih iz crkvenih knjiga( o kvalitetu recenog da i ne govorimo!).

To nas dovodi i do glavne teme: teologije kao zivog, dinamicnog iskustva zivota u Hristu. Da bi obican covek prihvatio teologiju kao nedovojivi deo svog bica, ona mora da se spusti, da tako kazem, sa nebeskih visina. A to ne moze da se dogodi sve dok teolozi nastoje da je predstave kao privatnu svojinu. Svaki put kad slusam predavanje ili besedu nekog svestenika/teologa koja je prazno akademisanje i koje samo on i oni sa njime u "rangu" razumeju(a i to je pod znakom pitanja!), osecam se kao da mi kaze: stop, dalje ne mozes, to nije za tebe. Zato vernici i odbijaju da se bave teologijom i da se zanimaju za ckvene teme jer tu ne vide mesta za sebe. Sve im to zvuci tako daleko i tako nespojivo sa njihovom svakodnevicom, da je bavljenje teologijom ravno mazohizmu.

Ajoooj, sta sam sve nabacao ovde.

[Milan Nikolic]

Наравно да има истине у томе што кажеш. Додао бих само нешто, да свако треба бити искрен према себи са највећом Божијом заповести.

[Sherlock H.]

Apsolutno. Iskrenost je prvi korak na putu ka obozenju.

[Лазар Нешић]

da je bavljenje teologijom ravno mazohizmu.

Осећам и ја...на својој кожи, такорећи!

[Лазар Нешић]

Шта је вокација једног теолога?

Наиме, шта је његова служба (да не кажем посао!), чиме се он то "бави"?

Које је његово призвање, његово суштинко дело?

(Наведено не питам из чисте доколице, већ из једне своје животне дилеме...из једне оскудице смисла мог личног бављења теологијом).

[Milan Nikolic]

Теолог је жива теологија, мада то ретко бива јасно.