...

[Vaske]

  On 15. 3. 2012. at 22:43, Александар Милојков рече

Код Хајдегера, барем по мом неком схватању, има онтологије личности. Није уобичајена западна усиологија. Његов Dasein (=Тубивствовање) је човек, али не човек уопште, већ конкретни човек, личност. Хајдегер је, опет по мом скромном мишљењу, јасно увидео да се без објашњења онтологије конкретног (тубивствујућег), не може доћи до одговора на питање о постојању уопште, на питање о онтологији. То је његова, како ју је назвао, фундаментална онтологија - кроз анализу тубивствовања (конкретно бивствијућег човека), доћи до одговора на питање о бивствовању уопште. Ипак, Хајдегер није одмакао од, како бих рекао, трагичног егзистенцијализма. Без Христа, тешко да можемо говорити о било каквој онтологији. Доклегод имамо личност (тубивствујуће) као биће за смрт, ту нема говора о онтологији. Сваки покушај онтологије личности, онтологије посебног и појединачног, је без Христа осуђен на пропаст. Без Христа мора превладати "усиократија", општост као истина, као онтологија. Јер, то је једино што јесте - апстрактна врста и безлична природа.

Све је то школски тачно и прецизно, само је непримјерено спочитавати философу што је у свом писању изостави Христа, јер философија нити започиње из вјере, нити настаји да у њој заврши.

Искрено, све да не вјерум у Христа Бога, засигурно у свом прекодеценијском студирању ( што формалном, што неформалном) философије не бих изоставио хришћанку мисао. А од свега ће понајприје бити да збиља не вјерујем у Христа Логоса, коме је у руке дат Свијет и који сам Јесте Црква, Нови Свијет, Ново Царство , вјероватно не бих ни студирао философију.

Са Хајдегером, Хегелом или каквим другим философом се , напросто не ради о томе да се догматски уведе у теологију, већ да се једноставно уђе у дијалог са мајстором мишљења.

Зар је то тако тешко схватити, и препознати то као битно за све што хоће да се назове мишљем, ма какво било и ма шта се њиме мислило.

[Александар Милојков]

  On 15. 3. 2012. at 23:09, Vaske рече

Све је то школски тачно и прецизно, само је непримјерено спочитавати философу што је у свом писању изостави Христа, јер философија нити започиње из вјере, нити настаји да у њој заврши.

Искрено, све да не вјерум у Христа Бога, засигурно у свом прекодеценијском студирању ( што формалном, што неформалном) философије не бих изоставио хришћанку мисао. А од свега ће понајприје бити да збиља не вјерујем у Христа Логоса, коме је у руке дат Свијет и који сам Јесте Црква, Нови Свијет, Ново Царство , вјероватно не бих ни студирао философију.

Са Хајдегером, Хегелом или каквим другим философом се , напросто не ради о томе да се догматски уведе у теологију, већ да се једноставно уђе у дијалог са мајстором мишљења.

Зар је то тако тешко схватити, и препознати то као битно за све што хоће да се назове мишљем, ма какво било и ма шта се њиме мислило.

Не замерам му ја ништа, само констатујем, са свог становишта (а то је ваљда дијалог), шта би још ту требало рећи. Онтологија личности без превазилажења смрти је утопија, егзистенцијални трагизам а не онтологија (јер, како помирити смрт са онтологијом?). Свакако, Хајдегеру припада признање за, ако ништа друго, онтологију личности у покушају. Ја бих, уз Хајдегера, ту још поменуо и изванредног Јасперса. Сама философија ту и није могла даље. Ова два генијалца су стигла докле су објективно могли, као философи. До, да се изразим Јасперсовим термином, граничних ситуација. Шта може онтологија против смрти? Једино да постане усиологија.

[Лазар Нешић]

  On 15. 3. 2012. at 22:02, Vaske рече

Лазаре, поглавља су одлична, свака част!

Додао бих и то да горе предочено не би требало примарно разумјевати као коначне продукте, пре, бар по мени, као крчиње пута као оном што нам и само, језички, непрестано долзи у сусрет.

Другим (Ничеовим) ријечима - писац мора да пише сопственом крвљу.

Хвала ти!

Да, ово је само отварање приче, тек зачетак.

[Никола Ђоловић]

Када човек чита ове Лазареве и Васкетове висине, осећам са једне стране жалост што нисам компететнији саговорник, па тиме и увиђам шта ми недостаје, док са друге стране осећам неку тиху радост што сам само обичан човек који се занима тривијалним као непоновљивим стварностима које, чини ми се, могу да изразим, бар кроз поезију, језиком народа и језиком вере.

[Александар Милојков]

Шта карактерише савремено православно богословље?

"Малаксалост. Његе карактерише, са једне стране, нездрави плурализам и, са друге стране, карактеристична неспособност да комуницира са "стварном" Црквом."

о.Александар Шмеман

Какав генијалац! Човече, како туче у центар! Он је заиста један од највећих богослова које смо икада имали. Е, сад сам стварно поносан на своје име! А и браду ћу да уређујем као и он.

[Лазар Нешић]

  On 16. 3. 2012. at 11:54, Александар Милојков рече

А и браду ћу да уређујем као и он.

:lol:

Да, Шмеман је цар...и више од тога.

Нисам се уопште надао да ће тема бити овако фино примљења и имати оволике одговоре (који су јако квалитетни са свих страна), одлично!

[Александар Милојков]

Оно што је најинтересантније код оца Шмемана јесте начин његовог писања. Погледајте те есеје! Нема фуснота, нема сувопарног академизма. А ипак, ти есеји су тако дубоки и итекако би могли послужити за фусноте једне докторске дисертације. Има отац Шмеман фусноте. Има он нешто нашта се позива. Те фусноте су управо живо искуство Цркве, евхаристијски догађај који је прошао кроз биће једног генијалног човека. Ово, ово нама данас итекако недостаје.

[Лазар Нешић]

  On 16. 3. 2012. at 12:10, Александар Милојков рече

Оно што је најинтересантније код оца Шмемана јесте начин његовог писања. Погледајте те есеје! Нема фуснота, нема сувопарног академизма. А ипак, ти есеји су тако дубоки и итекако би могли послужити за фусноте једне докторске дисертације. Има отац Шмеман фусноте. Има он нешто нашта се позива. Те фусноте су управо живо искуство Цркве, евхаристијски догађај који је прошао кроз биће једног генијалног човека. Ово, ово нама данас итекако недостаје.

Да, невероватна и дубока једноставност, посебно од човека који је тако и толико био образован (у више дисциплина хуманистичких наука).

Нема шта, Шмеман је био испред свог времена, па је чак и данас многима несварљив.

Да не пишем више, његово богословље тек треба читати и разумевати, његово време тек долази и тек ћемо видети колика је снага свега оног што је он причао.

[Milan Nikolic]

Теопоетика, коју је Лазар споменуо, мене је прво подсетило на песничко - стиховно - изражавање. Али данас већ имамо и примере изопачења таквог изражавања, када разни секташи пишу песмице о свему и свачему.

Тај вид изражавања, заиста има једну дозу узвишености. Зато је и примамљиво за злоупотребу.

Није довољно само то да подстакнемо вештину песништва. Прво треба ,,испитати духове'', тј. имати вештину и искуство живота уопште, а пре свега духовног, што изискује прави подвиг.

[Лазар Нешић]

  On 16. 3. 2012. at 12:54, Milan Nikolic рече

Теопоетика, коју је Лазар споменуо, мене је прво подсетило на песничко - стиховно - изражавање. Али данас већ имамо и примере изопачења таквог изражавања, када разни секташи пишу песмице о свему и свачему.

Тај вид изражавања, заиста има једну дозу узвишености. Зато је и примамљиво за злоупотребу.

Није довољно само то да подстакнемо вештину песништва. Прво треба ,,испитати духове'', тј. имати вештину и искуство живота уопште, а пре свега духовног, што изискује прави подвиг.

Да, али поезија је само један (могући, не и нужан) облик теологије као теопоетике.

Јер, заправо, овде се ради о поетици, а не само поезији.

Разлика је између поетике и поезије.

За теопоетику (како је ја видим), су битне три различите "области":

1. језик

2. манир

3. светоназор

4. Догађај (искуство Догађаја)

Дакле:

1. Ради се о томе, радије, да се тренутни појмовни језик теологије омекша, учини пријемчљивијим, свакодневнијим, животнијим. А поезија је један од начина, мада има и других.

2. Манир је битан, пре свега у писаним (књиге, студије, чланци) и говореним (проповед, предавања, итд.) формама изражавања, које требају да буду оживотворене свакодневним језиком света.

3. Светоназор - теопоетски: то је нешто слично Шмемановој "евхаристијској визији" или "евхаристијском виђењеу света", с тим да теопоетика циља и даље од тога, пре свега на живот, на пуки, свакодневни живот, на ситнице живота, на оно на-дохват-руке, на оно обично.

4. Све ово ,напред изнесено, може постојати једино ако е хришћанин жив учесник догађаја у Христу, живота у Њему и догађаја љубави са Ближњим и Даљним.

Онда теопоетика бива само један (наравно, никада до краја довољан) опис тог и тих сусрета.

Ето, укратко, мада је прича велика.

Свакако ,ја овиме не циљам на општеважност теопоетике, само дајем себи простора и другима који осете да могу да иду овим путем (који, уосталом, није ни за какву елиту, већ за обичне људе).

И још: банализација се морамо чувати, на сваком нивоу...зато је један од мотива теопоетике оно познато ап. Павла: "Бдите и будите трезни" (1Сол. 5,6)

[Milan Nikolic]

Ево ја не знам како да почнем са таквим теопоетским изражавањем, а желео бих то. Имам пуно тога да кажем али бојим се оног хладног рационалистичког речника.

А шта имам да кажем? Све егзистенцијално, искуствено.

Личност је дете од главе до пете.

Суштина је тајна вечнога стања.

Енергија бића је дело мишића.

[Milan Nikolic]

Ако бисте ме мало подржали, могао бих вам изнети Тријадологију у стиховима.

[Лазар Нешић]

  On 16. 3. 2012. at 14:09, Milan Nikolic рече

Личност је дете од главе до пете.

Суштина је тајна вечнога стања.

Енергија бића је дело мишића.

Ово је супер!

  On 16. 3. 2012. at 14:16, Milan Nikolic рече

Ако бисте ме мало подржали, могао бих вам изнети Тријадологију у стиховима.

Само напред, ја бих баш волео да чујем.

То нам треба, да покренемо стваралаштво, па нека и погрешимо...

Баци шта имаш

[Milan Nikolic]

На добро се решити и не погрешити дар је Духа Светога.

Ко је Дух Свети? Свети кажу да је један од Тројице.

Како Тројица јесу Бог, један Бог? Страшна тајна за човека који у Богу тражи лека.

Све је створила превечна Тројица кроз суштину Божију. Од тога не можемо наћи тајну строжију.

Али човек истраживачко биће, наиђе на апофатичко откриће:

Да говори о Богу у тајнама и раскине са свим јересима.

Е сад: шта је тајна, шта је тајна? Знатижеља о суштини једнака је прашини, од које очи не виде, како треба да се стиде.

[Milan Nikolic]

Штета што не могу мало да преправим, оно:

Да говори у тајнама и раскине са заблудама.

Како звучи за почетак?