Православна Црква Америке

[Vizantiona]

[Vizantiona]

OTAC SERAFIM ROUZ

Otac Serafim Rouz je prvi pokrsteni Amerikanac koji je istinski primio pravoslavlje i kao pisac i molitvenik procuo se sirom pravoslavnih zemalja, narocito u Rusiji. On je svojim propovedima i bogoslovskim radovima, u toku svog kratkotrajnog zivota od 48 godina, neumorno dokazivao istinitost ucenja pravoslavne vere i pogresnog modernog duha i svih poroka koje nase vreme donosi. On je prvi americki pravoslavni svestenik koji je povezan s patristickom tradicijom Crkve. Sveti Oci Crkve i isposnici, narocito monaske zajednice u Rusiji Valaama i Optine, imali su presudnog znacaja na duhovno formiranje mladog Evgenija (Judzina, engl.). Generacija mladog narastaja u Sjedinjenim Drzavama Amerike, kaze Judzin, duhovno je mrtva, bez kompasa je. "Hristos je jedini izlaz iz ovoga sveta", cesto bi govorio i pisao otac Serafim.

Otac Serafim Rouz je rodjen 1934. godine u San Diegu, u jednoj metodistickoj porodici. Po karakteru i poslovicnim izrazima i govoru vise je licio na majku, a od oca je nasledio marljivost u radu i zadovoljstvo u malom. Mali Judzin je bio od samog pocetka, od ranih detinjih dana, miran i cesto zamisljen. Rano je poceo da cita, tako da je uskoro znao izvesne delove Biblije. Imao je svoje vrsnjake, ali se malo igrao sa njima. U skoli je bio odlican djak i njegovi su ucitelji gledali u njega sa velikom nadom. Mislili su da ce se Judzin posvetiti matematici i prirodnim naukama. Jos u gimnaziji naucio je dva strana jezika, francuski i nemacki, citao je svetska knjizevna dela, ukljucujuci Dostojevskog. Osobito ga je zanimala filosofija, koju je ozbiljno studirao u Pomoni, na koledzu, u Juznoj Kaliforniji. Stalno je zudeo za necim uzvisenijim, savrsenijim. Mucila ga je misao coveka i njegovog postojanja, jer mora da postoji neka "druga realnost". Nije se mogao nemirni duh mladog Judzina ukopcati u okvire protestantizma, jer je to za njega bio "status quo" - ljudi zive za ovaj svet, uzivaju zemaljske blagodati, ali dalje se ne ide. Trazio je da sazna "istinu" u budizmu, spiritualizmu, istocnim religijama. Bila mu je dosadna zapadna mudrost. Bio je nekad blizak filosofiji Nicea, koji je odbacio sve sto nije racionalno, sto se ne moze razumom protumaciti. Dok je Judzin lutao i trazio sta je i gde je istina, izgubio je bio interesovanje za veru kakvu je stekao u roditeljskom domu. Za njega ce jedan monah, njegov sabrat, docnije reci da je Judzin bio monah "koji je znao kako da pati pre nego je dosao do istine, a onda je patio zbog onoga sto je nasao". U jednoj akademiji u San Francisku studirao je kineski i istocnjacku mudrost. Kazu da je odlicno naucio taj jezik, kao da je bio rodjen u Kini.

U San Francisku na univerzitetu cuo je na jednom predavanju od jednog francuskog profesora da se u izucavanju bilo koje religije potrebno obratiti izvornoj formi te religije. Sretnom okolnoscu jedan student, Srbin, preporucio mu je da se upozna sa pravoslavnim crkvenim obicajima i bogosluzenjima. Bas tada Judzin upoznaje jednog svog vrsnjaka, ruskog bogoslova, koji ce ga prvom prilikom odvesti u hram Presvete Bogorodice koji se nalazio u San Francisku. Iako nije tada poznavao jezik, ni svestenicke radnje, ni vernike okupljene tu na molitvu, miris tamjana i sveca i molitvenost prisutnih ucinili su narociti, zapravo sudbinski utisak i prelom u dusi Judzina. Cudan je taj prelom bio, tako nesto nije nikad osetio u protestantskim hramovima, a niti u budistickim i istocnjackim hramovima. Onda se setio onog francuskog profesora koji mu je ukazao na to da je Pravoslavlje najblize izvoru hriscanske tradicije. Poceo je cesce da posecuje pravoslavna bogosluzenja, da cita knjige, da uci ruski i crkvenoslovenski jezik. Imao je osobitu srecu da postane ucenik Arhiepiskopa Jovana (Sangajskog), koji je nedavno kanonizovan u Ruskoj zagranicnoj crkvi. On se rado seca tih dana, kad je u toku tri godine izucavao pravoslavnu teologiju pored Arhiepiskopa Jovana i drugih verujucih nastavnika. On se postepeno priblizavao Pravoslavlju i sve ga vise zavoleo. Presao je u pravoslavnu veru, stekao je dobar broj prijatelja medju Rusima i imao nekoliko mladjih prijatelja-bogoslova. Judzin nije mirovao. Ucestvovao je u dnevnim bogosluzenjima, proizveli su ga za cteca. On je kroz susret sa Hristom saznao da istina nije van nas, da je to licni dozivljaj koji se neguje u srcu. Pravo je zadovoljstvo citati knjigu "Ne od ovoga sveta", koju je napisao njegov sabrat Damaskin posle smrti oca Serafima. On je, otac Damaskin, iz neposredne blizine posmatrao rad i stvaralacku energiju novog pravoslavca i sve poteskoce kroz koje je otac Serafim sa bratijom prolazio. Pocelo se sa stampanjem i izdavanjem jednog casopisa - "Pravoslavna rec" - nabavkom i prodajom pravoslavne stampe i ikona u neposrednoj blizini Bogorodicinog hrama u San Francisku.

Posle smrti Arhiepiskopa Jovana, Judzin i saradnici su zeleli da se udalje od sveta i da stvore svoju zajednicu, monasku zajednicu po ugledu na starodrevne pustinjake i isposnike. Nesto pozajmicom, nesto od sakupljenog i ustedjenog novca kupili su 80 ekera (32 hektara) zemlje u jednom udaljenom planinskom kraju, nekih 300 km od San Franciska, prema severu. Prelaskom u novi kraj napravili su malu crkvu i par koliba za stanovanje. Tu se zamonasio i Judzin sa monaskim imenom Serafim, uzevsi ime cuvenog ruskog isposnika Serafima Sarovskog; njegov saradnik Gleb (Rus) primio je ime svetitelja Aljaskog Germana. Njegova skromna monaska zajednica se nazvala "Manastir bratstva Svetog Germana od Aljaske". Serafim je primio jeromonaski cin 1977. godine. Sada to bratstvo broji 15 monaha, mladih Amerikanaca koji su primili Pravoslavlje i odlucili se na monaski isposnicki zivot. Zive kao isposnici u molitvi, u svakodnevnim sluzbama i zaduzenjima - prema pojedinacnim sklonostima. Zive od izdavacke delatnosti: izdavanja svoga casopisa "Pravoslavna rec", od prevodjenja i objavljivanja pravoslavnih svetiteljskih spisa. Siroka misionarska delatnost. Poneki od njih odlaze u svet da pomognu onima koji ih traze za duhovnu utehu. Cim sam sa suprugom stigao prosle jeseni u tu neobicnu zajednicu, usred Amerike, na Zapadu, pitali su me monasi za Episkopa Nikolaja i Arhimandrita Justina Popovica. Dali su nam na 0705_read knjigu o srpskim svetiteljima u engleskom prevodu, od Srbina, svestenika Danila Rogica. Nazalost, otac Serafim - jedan retko fini i istrazivacki duh - poziveo je svega 14 godina u tom americko-pravoslavnom manastiru, ali je ostavio iza sebe veoma plodno seme, nekoliko odlicnih knjiga i spisa pravoslavne sadrzine, kao: "Pravoslavlje religija buducnosti", "Bozje otkrovenje ljudskom srcu", "Blazeni Jovan cudotvorac" i dr. Grob oca Serafima je pri samom manastiru, gdje mnogi dolaze na molitvu.

Moderno doba je po mnogo cemu satansko i blisko Antihristu, govorio je i pisao otac Serafim Rouz. Upozoravao je pravoslavne hriscane da ustraju u pravoslavnom, izvornom hriscanskom ispovedanju vere. Njegova djela, i obimna knjiga "Ne od ovoga sveta" (1000 stranica), prevode se na ruski. On je bio neobican i hrabar Hristov vojnik u moru materijalizma, cija se dusa sada raduje na nebesima. On je i putokaz mladim Amerikancima koji hoce i traze istinu.

[Vizantiona]

[Vizantiona]

Video predavanje o.Damaskina Kristensena o jeromonahu Serafimu Rouzu

Свети Серафим Роуз - Платински

[Vizantiona]

Pravoslavna budućnost Amerike

Vladika u penziji Atanasije (Jevtić)

azgovor sa Episkopom Atanasijem(Jevtićem). Posle jednomesečnog boravka i obilaska deset američkih država Episkop Atanasije u ekskluzivnom intervjuu Pravoslavlju kaže da naša vera u Americi ima budućnost.

- Mladi u Americi koji traže Pravoslavlje, traže da se odupru sekularizmu. Takvima treba da pomogne pravoslavno misionarenje, to jest Pravoslavna Crkva. Ne neko jeftino misionarenje poput pojedinih zilota kod nas, nego dubinsko oranje i sejanje jevanđelskog semena u duše mladih ljudi. To nije samo ni veronauka, ni katihetika ni omilitika, nego buđenje za novi život u Hristu, za preporodnu i životvornu blagodat koju Duh Sveti daje kroz svete vrline i svete Tajne. Pravo pravoslavno misionarenje jeste dubinska evangelizacija.

- Preosvećeni vladiko kakvi su vaši utisci o SAD i narodu?

- Mi Srbi danas imamo, na žalost, mnogo nepravde i gorčine od Amerike. Ali to je američka vlast - moćna politička, ekonomska i vojna sila, poput nekada rafinirano brutalnog Vavilona, Rima, Stambola, Beča, Berlina… Za takvu silu naš narod kaže: „Sila Boga ne moli, Bog silu ne voli“. Ali ta vašingtonska vrhuška nije ona Amerika koju smo mi za ovaj mesec dana posetili, i bar donekle upoznali. Amerika je pre svega divan kontinent, sa retkim prirodnim lepotama, sa mnogobrojnim narodom, ili tačnije narodima, koji su uglavnom jednostavni i prostosrdačni, naročito američka deca, i, naravno, naša srpska deca, a i mnogi mladi svet koji smo sretali. U Americi postoji bogat i raznovrstan život, sa svojim dobrim stranama, ali i sa svojim izazovima, iskušenjima, opasnostima, posrnućima, zastranjenjima… Sreli smo i američke Indijance, Meksikance, ljude iz Srednje i Južne Amerike, Crnce, ljude sa Balkana, iz Evrope, sa dalekog Istoka. Većina njih su religiozni, a izvestan broj su i pravoslavni.

- Kako vidite budućnost Pravoslavlja u Americi?

- Pravoslavlje u Americi datira više od dva veka, ali je u 20. veku njegovo prisustvo pojačano. Od moga boravka u SAD pre dvadeset godina (dva meseca 1985. godine) video sam značajan napredak Pravoslavlja u Americi. Bili smo i služili Svetu Liturgiju, naravno u našim Crkvama (na Zapadu i Čikagu), zatim u ruskim (u San Francisku kod Svetog Jovana Šangajskog), grčkim i američkim crkvama i manastirima, a razgovarali smo sa braćom Grcima, Rusima, Antiohijcima i Amerikancima. Naročito smo se obradovali posetama i službama u novootvorenim pravoslavnim manastirima, srpskim (gde su monasi i monahinje Amerikanci), grčkim i ruskim. Postoje dobre namere i mogućnosti da se otvore i novi manastiri, pre svega grčki i srpski, i to na Zapadu, baš u Kaliforniji. Kažu da Kalifornija u Americi ide ispred ostalih u svemu, i u dobru i u zlu. Čini se da i Pravoslavni u Kaliforniji nastoje da na svoj način pariraju tom svojevrsnom predvodništvu u Kaliforniji. Utisak je da Pravoslavlje ima svoju dublju budućnost.

Nema sumnje da je Amerika novo misionarsko područje Pravoslavlja. Ne u smislu propagiranja ili pridobijanja pristalica. Jer, verske pa i hrišćanske propagande i pridobijanja pristalica za svoju „novu veru“ ima u Americi takoreći i suviše. Amerika je uglavnom protestantska zemlja (prisustvo rimokatolicizma u severnoj Americi nije naročito osetno) ali protestanstka isparčanost i parcijalnost u širenju Jevanđelja i naročito defektnost u pitanju realnosti Crkve Hristove nije doprinela i ne doprinosi stvarnoj evangelizaciji i punoj crkvenoj hristijanizaciji Amerike.

Da se ne bismo zadržavali duže na procenjivanju protestantizma uopšte, uključujući episkopalce (anglikance), reći ćemo samo to da je protestantizam od vremena reformacije degradirao i sebe i uopšte Hrišćanstvo kao Crkvu.

Protestantizam je nastao iz reakcije na nepravilnosti i zastranjenja rimokatolicizma, ali on nije našao svoj put povratka autentičnom hrišćanstvu. Ako su i postigli mnogo šta na humanitarnom, socijalnom i drugim planovima, u sve većoj su opasnosti da postanu sekularizovane, makar to bile i dobrotvorne organizacije kojima zvanična Amerika pogoduje i podržava ih radi ovozemaljskog blagostanja svoga društva. Ali Crkva nije „društvo od ovoga sveta“, mada jeste u ovom svetu, i ona, Crkva Hristova, a ne Amerika, je spasenje svetu.

- Da li je Amerika plodno tlo za misionarenje?

- Svakako da jeste. Videli smo mnoge mlade pravoslavce koji su se manje-više odnedavno obratili pravoslavnom Hristu i Njegovoj apostolsko-sabornoj Crkvi. Susreli smo i druge koji se spremaju da prime Pravoslavlje. Jedan mladi Kanađanin u Manastiru Sv. Antonija u Arizoni pokazujući mi knjigu o. Justina na engleskom veli: „On je mene preveo u Pravoslavlje“. Slično je i sa prevedenim na engleski delima Svetog Vladike Nikolaja i još više sa delima Svetih Otaca, starih i novih, a pod novim podrazumevam svetogorske i ruske podvižnike i bogoslove. Amerika je itekako pogodna za misionarenje. Na njenom tlu već se javila plejada pravoslavnih Svetitelja, i došavših i rođenih na tlu Amerike. Pravoslavni sa ponosom govore o njima i proslavljaju ih. A Svetitelji na jednom misionarskom tlu su dokaz plodova blagodati Duha Svetoga. Hvala Bogu, Amerika danas ima priličan broj apostolskih delatnika, propovednika Jevanđelja, sveštenoslužitelja i sveštenodelatelja „velike Tajne Crkve u svetu“, da upotrebim izraz iz ranohrišćanskog teksta Didahija. Ali Americi treba još misionara, samopregornih jevanđelskih sveštenika, episkopa, bogoslova. Ima ih i među Srbima, ali ih treba još. Sreo sam priličan broj naših studenata teologije u bogoslovskim školama Svetog Vladimira u Njujorku i Časnog Krsta u Bostonu (Bogoslovski fakultet u manastiru Svetog Save u Libertivilu nismo posetili, bio je raspušten na letnji odmor).

- Imajući u vidu da je američko društvo istorijski mlado, sačinjeno od brojnih konfesija, kao i činjenicu da je sekularizam veoma izražen u svim životnim sferama, kako se, po Vama, živi Pravoslavlje u ovom vremenu na prostoru SAD? Koliko glas Pravoslavlja može da se čuje u sekularizovanoj zemlji kakva je Amerika?

- Pomenuh mlade učenike bogoslovlja, ali smo sreli i druge koji sami izučavaju Pravoslavnu veru iz dosta bogate pravoslavne bogoslovske literature, pisane na engleskom ili prevedene. Iako procentualno malobrojna u tristamilionskom američkom društvu, ova omladina projavljuje duhovnu bogoglad i bogožeđ za istinom, istinskim životom, za živim i istinitim Bogom. Nema sumnje da je sekularizam vrlo prisutan i vrlo napadan, posebno na mlada bića, koja su sklona lagodnostima, nesuvislim uživanjima i stranputicama života koje pruža američko društvo. Interesantno je da skoro niko od mladih u Americi ne pominje Evropu i evropske standarde, jer Amerika ima svoje, i mnogi u Evropi kaskaju za Amerikom. Video sam i mladih Srba, pa i studenata, koji pre i rađe hrle u Ameriku nego u Evropu. Ali, sekularizam, to jest ovaj svet i sva blaga ovoga sveta, i kad se dobro upotrebljavaju, a pogotovu kada se samo potrošački koriste i zloupotrebljavaju, ne mogu nikada ispuniti krajnjim i smisaonim sadržajem, biće čoveka. Naročito mlado ljudsko biće. Kao što ni onoga mladića u Jevanđelju nije ispunilo bogatstvo koje je imao, pa je zato pitao Hrista: „Šta da učinim da zadobijem život večni?“ To smo osetili i pri susretu sa grupom mladih hrišćana, među kojima su većina bili pravoslavni, okupljenih na svome godišnjem skupu u sedištu Zapadnoameričke eparhije u Los Anđelesu.

Sekularizam zamajava i zavarava čoveka, ali treba snage da mu se odupre. Mladi u Americi koji traže Pravoslavlje, traže da se odupru sekularizmu. Takvima treba da pomogne pravoslavno misionarenje, to jest Pravoslavna Crkva. Ne neko jeftino misionarenje poput pojedinih zilota kod nas, nego dubinsko oranje i sejanje jevanđelskog semena u duše mladih ljudi. To nije samo ni veronauka, ni katihetika ni omilitika, nego buđenje za novi život u Hristu, za preporodnu i životvornu blagodat koju Duh Sveti daje kroz svete vrline i svete Tajne. Pravo pravoslavno misionarenje jeste dubinska evangelizacija, a evangelizacija znači ne samo sticanje znanja iz Svetog Pisma ili uopšte iz knjiga o Bogu, nego istinsko obraćenje Hristu i stupanje u Crkvu kao Telo Hristovo, kao zajednicu Duha Svetoga, kroz preporod pokajanjem i krštenjem, preobraženjem, svetim miropomazanjem i hrišćanskim življenjem i svetotajinskim hranjenjem Hlebom života u Svetoj Liturgiji.

Ima jedan grčki sveštenik u Americi koji je pod uticajem protestanata napisao jednu brošuru u kojoj govori da je potrebna „ne sakramentalizacija, nego evangelizacija“, to jest da se više treba baviti izučavanjem Jevanđelja negoli učešćem u svetim tajnama. Pre svega je neprihvatljiva ta njegova polarizacija te dvojedine, nedeljive stvarnosti pravoslavnog apostolskog crkvenog misionarenja i delanja, i u tom njegovom stavu vidim pre svega veliko nepoznavanje Pravoslavlja, to jest obično protestantsko pomodarstvo koje suprotstavlja Jevanđelje i Crkvu, Reč Božiju i Svete Tajne Hristove. Takvog necrkvenog i zaista nejevanđelskog hrišćanstva ima u Americi i to rade protestanti već nekoliko vekova i zato oni mladi koji se obraćaju Pravoslavlju time pokazuju da im takvo hrišćanstvo ne treba, jer ne privodi Hristu Ovaploćenom Bogočoveku, nego možda nekom individualizovanom Isusu.

- Šta je to „novo“ što Pravoslavlje poseduje i nudi na tlu Amerike, što ljudi nisu ranije čuli od propovednika raznih hrišćanskih konfesija?

- Pre svega treba da se podsetimo reči Sv. Irineja Lionskog iz 2. veka kad se pojavila gnostička religiozno-filosofska ideologija da je on na pitanje „šta je to Hristos novo doneo svetu“ odgovorio: „Doneo je sebe kao Ovaploćenog Bogočoveka“, to jest doneo je sebe kao Crkvu, ličnu i sabornu zajednicu Boga i čoveka. Ta i takva punoća Lika i dela Hristovog u svim njegovim bogočovečanskim dimenzijama sačuvana je jedino u Pravoslavlju, kako je govorio i Dostojevski. Amerika ima, da tako kažemo, Isusa, ali nema Hrista. Čućete propovedi ili naići na mnoge knjige ili ustanove protestanske gde se spominje Isus (na nekim kolima nekih protestanskih misionara piše „ponjered by Jesus“ - osnaženo Isusom), Ali, nećete čuti Jevanđelje o Bogočoveku Hristu i njegovoj Crkvi, a to znači o Hristu Ovaploćenom, o Hristu sa Telom, o Hristu u Crkvi i kao Crkva. Strašno je to što kod mnogih protestanata postoji sumnja da li je Hristos uopšte vaskrsao, a neki čak to smatraju i nevažnim. Time se u stvari poriče suština hrišćanstva, poriče Božije Jevanđelje spasenja sveta i čoveka.

Pravoslavlje ne zna za Hrišćanstvo bez Hrista Ovaploćenog, Raspetog i Vaskrslog, i ne zna za Hrista bez tela Crkve, bez blagodatne Zajednice naroda Božijeg, u kojem je On Prvenac među mnogom braćom.

Pravoslavlje, dakle, svedoči i pruža srcima, dušama i umovima ljudi u Americi Hrista kao Crkvu, Hrista kao živi život, Hrista kao parohiju, Hrista kao manastir, Hrista kao Liturgiju. U tom smislu, veliko je delo Pravoslavlja u Americi rad priličnog broja pravoslavnih episkopa i osnivanje novih parohija, a naročito je velika novina osnivanje i podvižničko-liturgijsko življenje nekoliko desetina pravoslavnih manastira, muških i ženskih. Samo za poslednjih desetinu godina svetogorski starac podvižnik i molitvenik Jefrem Filotejski osnovao je sedamnaest manastira širom Amerike (od Arizone, gde je najveći manastir Sv. Antonija, preko Kalifornije, Teksasa, do Floride, Pensilvanije, Njujorka i Kanade, te ima pod njegovim duhovnim rukovodstvom devet muških i osam ženskih manastira, a priprema se otvaranje uskoro i još jednog). Tu je i desetak srpskih manastira, od kojih su oni u Arizoni, Kaliforniji i Aljasci sastavljeni od Amerikanaca, a i ostali srpski manastiri u srednjoj i istočnoj Americi. Ovi manastiri su značajni ne samo po životu, radu, molitvi i bogosluženju samih monaha i monahinja u njima, nego i po tome što u njih dolaze na bogosluženje, ispovest i pričešće mnogi pobožni tradicionalno pravoslavni i novoobraćeni Amerikanci, od kojih se neki s porodicama čak naseljavaju bliže manastira.

Drugi važan momenat su žive pravoslavne parohije i brojni aktivni sveštenici (sa kojima smo se upoznali i razgovarali na Skuštini našeg svešenstva u SAD poslednja dva dana maja u Los Anđelesu) uz podršku i svojih episkopa, a od tih mladih sveštenika skoro da su većina Amerikanci poreklom (ostavio bih sada po strani vrlo prisutan problem u ne tako malobrojnim parohijama gde življe i dinamičnije svedočenje Pravoslavlja ometaju neki nemarni sveštenici i, na žalost, donekle neki episkopi, kojima je administracija jača od pastirstva, u srpskoj i drugim jurisdikcijama, a naročito predstavljaju problem takozvani „odbori“ i „bordovi“, u kojima nekolicina laika drži skoro sve u svojim rukama, videći u parohiji pre svega sredstvo za sticanje novca ili materijalnog poslovanja, a ne misionarsko žarište i živu liturgijsku zajednicu).

Treći važan činilac jesu pravoslavne bogoslovske škole od kojih su najznačajnije Svetovladimirska Duhovna Akademija i Teološka škola Časnog Krsta (Srpski Pravoslavni fakultet je još uvek u počecima, kao i teološki Institut Patrijarha Atinagore na Berkliju). U novije vreme dobro se razvija i bogoslovska škola u manastiru Svetog Tihona gde je predavao i bio rektor Sv. Vladika Nikolaj. Treba pomenuti i duhovnu akademiju u Džordanvilu i Bogosloviju na Aljaski. Nije sve u ovim bogoslovskim školama, kako bi se želelo (poput, na primer, ranohrišćanskih škola u Aleksandriji i Antiohiji) i nije svugde osposobljen bogoslovski nastavni kadar, ali ove škole su dale pravoslavne bogoslove, poput o. Georgija Florovskog, o. Aleksandra Šmemana, o. Jovana Majendrorfa, o. Teodora Stilijanopulosa, o. Pavla Tarazija, i njihovo svetootačko usmerenje i crkvograditeljsko bogoslovstvovanje se nastavlja i u današnjim generacijama. Postoji izvesna surevnjivost između pojedinih pravoslavnih jurisdikcija, ali je nadati se da će toga biti sve manje pred živom potrebom jedinstvenog pravoslavnog svedočenja Hrista i jerurgisanja njegovog Jevanđelja u Americi.

- Kako prevazići problem Pravoslavne „dijaspore“?

- Pravoslavna dijaspora je jedna realnost, ali za nju kao misionarsko područje treba da imamo razumevanja i strpljivosti dok se ne ostvari puno jedinstvo saborno-katoličanske Pravoslavne Crkve u Americi, koje će nesumnjivo jednog dana doći, kako je govorio i Sveti Vladika Nikolaj 1952. godine. Bogu hvala što postoji neometano evharistijsko jedinstvo i opštenje među svim pravoslavnim jurisdikcijama (i posle prevazilaženja srpskog raskola i izmirenja Ruske Zagraničke Crkve i Moskovske Patrijaršije). Izvesne različite prakse u pojedinim oblastima crkvenog života, koje su uostalom uvek postojale kroz istoriju Pravoslavlja, nisu prepreka liturgijskom opštenju i zajedništvu.

- Kakvo je Vaše mišljenje o stanju Srpske Crkve u SAD i njenom eklisijalnom životu? Kako prevazići posledice raskola?

- Ja sam posetio samo Zapadnoameričku Eparhiju naše Crkve i sedište Novogračaničke mitropolije. Video sam da narod i sveštenici žele dovršenje i kanonsko-administrativnog jedinstva, ali sam od više sveštenika i vernika slušao da tu postoje izvesna odugovlačenja i nehtenja, naročito u Kanadi i Srednjoj Americi, gde učitelji Izrailjevi još nisu shvatili da je idenje na svetske sudove direktno suprotno kanonskom predanju Crkve. Nisam imao vremena, a nisam ni bio pozvan, da posetim te krajeve u kojima se odugovlači i otežava potpuno sjedinjenje. Ne bih ni da spominjem tužnu priču o suđenju nekih naših episkopa na ovom kontinentu i u Evropi sa svojim parohijama, sveštenicima, vernicima. To je posao za Sveti Arhijerejski Sabor.

-Na osnovu Vašeg dugogodišnjeg pedagoškog rada na katedri za Patrologiju, i pre svega, Vašeg velikog uticaja na razvoj savremene srpske (i ne samo srpske) bogoslovske misli, Veće Pravoslavne Akademije Svetog Vladimira u Njujorku Vam je dodelilo počasni doktorat. Uz najsrdačnije čestitke, molimo Vas povodom tog velikog događaja da podelite sa nama utiske.

- Svetovladimirska akademija je u svoje vreme dala počasni doktorat blažene uspomene o. Justinu (Popoviću) koju je on sa zahvalnošću prihvatio, mada nije mogao da ode na svečanost promocije. Mene su sada pozvali i dali mi krst i diplomu Akademije Svetog Vladimira i to je upriličeno na početku liturgijskog seminara koji ova akademija, kao i Akademija Svetog Sergija u Parizu svake godine (na kraju akademske godine), priređuje ne samo za svoje profesore i studente, nego i za sve zainteresovane pravoslavne vernike, sveštenike, bogoslove u Americi. Tako sam imao priliku da posle akta promocije slušam predavanje jednog pravoslavnog ukrajinskog liturgičara, arhimandrita Grigorija, o razlikama u praksi liturgijskog služenja Pravoslavnih Crkava u Americi i stremljenju u njihovo objedinjenje kroz obnovu izvorne pravoslavne liturgijske prakse. On je govorio o težnji ka takvoj obnovi i kod Grka, Antiohijaca, Rusa, Ukrajinaca, Amerikanaca, kako u samoj Americi tako i u tradicionalno pravoslavnim zemljama. Zadivljujuće je kako oni sve prate i poznaju i procenjuju kao mudri pastiri naučeni Carstvu Božijem, koji iz svoje riznice iznose i novo i staro (objavićemo to njegovo predavanje koje nam je ljubazno dao u rukopisu).

Vraćajući se iz Amerike tokom dugog putovanja razmišljali smo i još razmišljamo o čudnim putevima i delanjima Božijim u svetu i istoriji: da se Jevanđelje kao blagovest spasenja propoveda do kraja vaseljene i do kraja vekova, i da se svi ljudi i narodi kao deca Božija pozivaju i udomljuju u Crkvu Hristovu blagodaću Duha Utešitelja na slavu Boga Oca. Gorčine američke politike prema Srbima na Kosovu i Metohiji nisu u stanju da pomute iskustva radosti i nade za budućnost Pravoslavlja u Americi.

Broj 967, Rubrika Razgovor PRAVOSLAVLJE

[Александар_Срнић]

News and Events

OCA to be represented at funeral of Patriarch Pavle of Serbia

Posted 11/18

BELGRADE, SERBIA [OCA-November 16, 2009] -- Tens of thousands of mourners packed churches across Serbia to pray for the repose of the soul of His Holiness, Patriarch Pavle of Serbia, Archbishop of Pec and Metropolitan of Belgrade and Karlovac, who fell asleep in the Lord on Sunday, November 15, 2009.

At 95 years of age, Patriarch Pavle was the oldest living primate of an autocephalous Orthodox Church. He was elected to the Patriarchal See on December 1, 1990.

Two years ago, Patriarch Pavle entered Belgrade's Military Medical Academy, where he received treatment for heart and lung problems and died after suffering a cardiac arrest as he slept. The day after his repose, his body was taken to Belgrade's main cathedral as thousands lined up to pay their final respects to the popular hierarch.

His Grace, Bishop Irenee of Quebec and Archimandrite Zacchaeus [Wood], representative of the Orthodox Church in America to the Moscow Patriarchate, will represent the OCA at Patriarch Pavle's funeral, slated to be celebrated at a monastery in the Belgrade suburb of Rakovica on Thursday, November 19. His All Holiness, Ecumenical Patriarch Bartholomew and the primates of world's autocephalous Orthodox Churches and/or their representatives are expected to attend.

Patriarch Pavle's death was first announced on state TV by His Eminence, Archbishop Amfilohije of Cetinje, Metropolitan of Montenegro and the Littoral, who served as the Serbian Church's acting head during the Patriarch's hospitalization. Serbian President Boris Tadic, who called Patriarch Pavle "one of those people who by their very existence brings together the entire nation," announced three days of nationwide mourning.

Patriarch Pavle was born Gojko Stojcevic on September 11, 1914 in the village of Kucani, at that time part of the Austro-Hungarian Empire but now in Croatia.  After completing his primary and secondary education, he entered the Raca Monastery in central Serbia in 1944. Four years later, he received the monastic tonsure and was ordained to the diaconate. In 1950, he was appointed lecturer at the Prizren Seminary in Kosovo - a position he retained until his election to the Patriarchal See. After his ordination to the priesthood in 1955, he pursued postgraduate studies at the Orthodox Theological Faculty at the University of Athens.

Patriarch Pavle was widely recognized for his modesty and humility. It was not uncommon to find him utilizing public transportation in the nation's capital. Despite the simplicity of his life-style, he was an outspoken proponent for peace during the ethnic wars that gripped the former Yugoslavia after the collapse of communism in the early 1990s. "God help us understand that we are human beings and that we must live as human beings, so that peace would come into our country and bring an end to the killing," he appealed in 1991 as fighting raged over disputed territories in Croatia. "It is only the will of the devil that is served by this war," he is quoted to have said the following year.

Members of the Holy Synod of the Serbian Orthodox Church, which claims some seven million members, will gather to elect Patriarch Pavle's successor after the close of the official 40-day period of mourning.

May the memory of Patriarch Pavle, truly "a saint in our midst," be eternal! --- JM

BELGRADE, SERBIA [OCA-November 16, 2009] -- Tens of thousands of mourners packed churches across Serbia to pray for the repose of the soul of His Holiness, Patriarch Pavle of Serbia, Archbishop of Pec and Metropolitan of Belgrade and Karlovac, who fell asleep in the Lord on Sunday, November 15, 2009.

At 95 years of age, Patriarch Pavle was the oldest living primate of an autocephalous Orthodox Church. He was elected to the Patriarchal See on December 1, 1990.

Two years ago, Patriarch Pavle entered Belgrade's Military Medical Academy, where he received treatment for heart and lung problems and died after suffering a cardiac arrest as he slept. The day after his repose, his body was taken to Belgrade's main cathedral as thousands lined up to pay their final respects to the popular hierarch.

His Grace, Bishop Irenee of Quebec City and Archimandrite Zacchaeus [Wood], representative of the Orthodox Church in America to the Moscow Patriarchate, will represent the OCA at Patriarch Pavle's funeral, slated to be celebrated at a monastery in the Belgrade suburb of Rakovica on Thursday, November 19. His All Holiness, Ecumenical Patriarch Bartholomew and the primates of world's autocephalous Orthodox Churches and/or their representatives are expected to attend.

Patriarch Pavle's death was first announced on state TV by His Eminence, Archbishop Amfilohije of Cetinje, Metropolitan of Montenegro and the Littoral, who served as the Serbian Church's acting head during the Patriarch's hospitalization. Serbian President Boris Tadic, who called Patriarch Pavle "one of those people who by their very existence brings together the entire nation," announced three days of nationwide mourning.

Patriarch Pavle was born Gojko Stojcevic on September 11, 1914 in the village of Kucani, at that time part of the Austro-Hungarian Empire but now in Croatia.  After completing his primary and secondary education, he entered the Raca Monastery in central Serbia in 1944. Four years later, he received the monastic tonsure and was ordained to the diaconate. In 1950, he was appointed lecturer at the Prizren Seminary in Kosovo - a position he retained until his election to the Patriarchal See. After his ordination to the priesthood in 1955, he pursued postgraduate studies at the Orthodox Theological Faculty at the University of Athens.

Patriarch Pavle was widely recognized for his modesty and humility. It was not uncommon to find him utilizing public transportation in the nation's capital. Despite the simplicity of his life-style, he was an outspoken proponent for peace during the ethnic wars that gripped the former Yugoslavia after the collapse of communism in the early 1990s. "God help us understand that we are human beings and that we must live as human beings, so that peace would come into our country and bring an end to the killing," he appealed in 1991 as fighting raged over disputed territories in Croatia. "It is only the will of the devil that is served by this war," he is quoted to have said the following year.

Members of the Holy Synod of the Serbian Orthodox Church, which claims some seven million members, will gather to elect Patriarch Pavle's successor after the close of the official 40-day period of mourning.

May the memory of Patriarch Pavle, truly "a saint in our midst," be eternal! --- JM

[Ako-Heka]

8084.gif 0442_feel

[Ako-Heka]

8084.gif 0442_feel

[Ako-Heka]

8084.gif 0442_feel

[Ako-Heka]

8084.gif 0442_feel

[Guest Оливера]

Званични сајт Православне Цркве Америке

http://www.oca.org/

[Guest Оливера]

http://www.orthodoxyinamerica.org/

[Toma]

Enthronement Sermon of Metropolitan Jonah, Orthodox Church in America

http://video.google.com/videoplay?docid=3681368951584196950#

[Guest Оливера]

ПРАВОСЛАВНИ ХРИШЋАНИ ЗА ЖИВОТ

ВАШИНГТОН, 2. јануара – Православни Хришћани у Сједињеним Америчким Државама, а посебно они који живе близу Вашингтона, позвани су да посвједоче своју вјеру на овогодишњем Маршу за живот, који ће бити одржан 22. јануара.

Његово Блаженство Архиепископ Вашингтона и Митрополит цијеле Америке и Канаде Јона, Првојерарх Православне Цркве у Америци, објавио је посебан позив, којим охрабрује младе да му се придруже у објављивању живота као дара Божијег.

Вјерни су позвани да се у подне на дан Марша окупе под барјак „Православни хришћани за живот“. Митрополит Јона ће бити један од говорника на програму прије марша, а по завршетку ће се помолити за жртве чедоморства.

У јутро Марша, Митрополит ће са члановима Светог Синода у Вашингтону служити свету Литургију, на којој ће појати студенти богословских факултета – Светог Владимира из Њу Јорка и Светог Тихона из Саут Канана. Да би особље и студенти ова два факултета могли да учествују у Маршу, тога дана неће бити наставе.

Објављено од стране svetigora на 02/01/2010

[Guest Оливера]

УПОКОЈИО СЕ АРХИЕПИСКОП ЧИКАШКИ И СРЕДЊЕГ ЗАПАДА ЈОВ

ЊУЈОРК, 19. децембра – 18. децембра неочекивано је отишао Господу Његово високопреосвештенство Архиепископ чикашки и средњезападни Јов.

Његово Високопреосвештенство, Архиепископ чикашки и средњег Запада Јов, у свијету Ричард Јован Осацки, рођен је у Чикагу 18. марта 1956. године. Завршио је Универзитет Сјевереног Илиноиса, а затим 1970.г. Свето-Тихоновску богословију у Јужном Ханаану у Пенсилванији и управљао омладинским програмом у цркви светог Јована Крститеља у Пенсилванији. Био је чтец храма, бавио се иконописом и религиозним образовањем. 1973. године рукоположен ју у ђакона, а онда у јереја. Добио је парохију у Блек-Лики, гјде је опслуживао православно хришћане сусједног Универзитета Индијане у Пенсилванији.

Будући безбрачни свештеник, отац Јован је ревносно стремио монашком животу. 1975. године постао је расофорни монах, а онда је пострижен у малу схиму. У новембру те исте 1982. године, рукоположен је у чин архимандрита.

Због преданог служења Цркви, Свети синод Америчке православне цркве, изабрао га је за Епископа хартфордског и новоанглијског.

На свом засједању 1992. године, Свети архиепископски синод Православне цркве у Америци донио је одлуку да преведе Епископа Јова на чикашку катедру. За вријеме његовог служења, Чикашка и Средње-западна епархија је доживјела успон. Свједочанство тога је стварање нових парохија.

Поред својих уобичајених обавеза, Његово високопреосвештенство је наставио са блиством репутацијом иконописца. Он је често држао предавања на тему иконописа.

Имајући у виду његово двадесетогодишње архипастирско служење, Свети синод Православне цркве у Америци га је 2004. године произвео у чин архиепископа.

Објављено од стране Славко и Марија Живковић на 19/12/2009

http://www.pravoslavie.ru/news/33222.htm

Светигора-Пресс