Династија Романових

[Тавита]

1.  http://forum.vidovdan.org/viewtopic.php?f=2&t=423

2.  http://sr.wikipedia.org/wiki/

3.  http://www.czipm.org/nikolajII.html

4.  http://forum.verujem.rs/index.php?topic=1762.0

5.  http://forum.vidovdan.org/viewtopic.php?f=2&t=5302&start=30

6. http://www.dobrodrvo.orthodox.ru/PRAVOSLAVLJE/FOTOGRAFIJE/ROMANOVI/Sveta%20Carska%20Porodica%20.htm

[Vizantiona]

СЛУЖБА СВЕТИМ ЦАРСКИМ МУЧЕНИЦИМА

цару Николају, царици Александри, царевићу Алексеју

и великим кнегињама Олги, Татјани, Марији и Анастасији

празнују се 04. (17.) јула

НА ВЕЛИКОЈ ВЕЧЕРЊОЈ

Блажен муж ... први антифон

На Господи, возвах: стихире, глас 2.

Подобен: Јегда от древа ...

Када си за царевање Русијом био крунисан, помазаниче Николају, усрдно си се тада молио: «Владико и Господе мој, поучи ме за дело на које си ме послао, и нека са мном буде премудрост Твоја, да разумем шта је угодно пред очима Твојим, и да Ти у дан суда дам непостидан одговор». Ти се тада ниси бринуо о слави земањској, него, много више, о слави небеској.

Када за свету Русију наступи време тешког искушења, тада си се ти, свети мучениче (страстотерпче) Николају, молио за њено спасење, и гле, јави се икона, Моћна Заступница, као знамење оримања власти из пречисте руке Царице и Владичице.Тако се Русија, иако угњетена безбожничком влашћу,сачува заступањем Дјеве Богородице и твојем и твојим молитвама.

Када многи безааконици и вође народне хтедоше да устану на веру, цара и отачанство, тада си ти, богомудри мучениче (страстотерпче) Николају, туговао због свог народа и, желећи да у својој држави избегнеш Каиново братоубиство,напустио си власт, земаљску славу и пичасти и сву своју наду положио на Бога. Тако се и сада,стојећи пред престолом Цара над царевима, моли за руску државу и за спасење душа наших.

Када наступише прогони, заточеништва и увреде, тада сте чврстом вером, надом у Бога и најчистијом љубављу трпљења и свепраштање шројавили, светицарскиммученици (страстотерпци), који сте се кротко молили за непријатеље.Велико је на земљи благочашће ваше, и велика је на небесима слава ваша.

Друго стихире, глава 7.

Подобен: Все отложише ...

Васцело уздање на Бога положивши, светицарски мученици, свој земљи руској показасте како се трпи и страда.Ви сте се молили за мучитеље, и клевету,окове и изганство,изругивање и подсмеавање, опадање, убијање и телесно мучење одважно претрпели.Тога ради вас увек прослављамо.

Све благочашће твоје у Христу беше, света мученице, царице Александра Руска, који си из Лутерове вере прешла у Православље и примила га свим срцем својим, заволевши молитву, храм Божији и поуке светотачке.Као добронамерна мати, и своја чеда си у благочашћу одгајала, припремивши их за непорочну жртву за Христа.Тога ради те увек прослављамо.

Ти си био плод благословени молитава саровског Чудотворца и очекивани наследник царских родитеља, нада, слава и уздање Русије који се у радости јави народу православном, свети царевићу Алексеју. Према Божијем промислу, од раног детињства многе си патње и болести без роптања подносио и , као јагње непорочно убиство од злочинаца примио, а сада ликујеш као наследник Царства небеског. Тога ради те увек величамо.

Кћери цареве, свете мученице дјеве, истинске невесте Христове, Олга, Татјана, Марија и Анастасија, ви сте као мудре еванђелске дјеве јелеј милосрђа у душама свагда чувале, усрдно послуживши страдалнима, убогима и болеснима.За оне што су вас прогонили Господу сте се до смрти молиле, а сада сте се у ложницу небеског Женика уселиле.Тага ради вас увек величамо.

Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, глас 7.

Савезом љубави Христове свезани, вас седморо царских мученика нисте се уплашили понижења и убијања и први сте, као новомученици, за свету Русију пострадали и начин исповедништва и ревности по Богу вернима показали.И пошто се као недремани покровитељи земље руске јвисте, Тројединог Бога непрестано молите за спасење отаџбине наше и свих који вас с љубављу поштују.

И сада и увек и у векове векова, исти глас:

Ко Тебе не велича, Пресвета Дјево, и ко не прославља Твоје пречисто рађање? Безначално од Оца заблиставши Син Једнородни, од Тебе се чисто роди и неизрециво оваплоти, по природи будући човек, али не у два лица раздељен, него се у две природе несливено познајући. Њега моли, чиста и свеблажена, да помилује душе наше.

Вход. Прокимен дана и читања:

Читање Премудрости Соломонове:

Душе су праведника у руци Божијој, и неће их се дотаћи невоља. У очима неразумних изгледало је да су умрли, и њихов исход сматран је за пропаст, а одлазак од нас за уништење.Они, међутим, обитавају у миру, јер ако су у очима људи и били кажњени, испунило се њихово уздање у бесмртност. Иако мало намучени, велико ће добро задобити, јер их је Бог искушао и нашао да су Га достојни. Испроба их као злато у огњеној пећи, и као жртву свеплодну прими их.И у време кад их посети заблистаће, и као искра у стрњици засијаће. Судиће племенима и загосподариће народима, и Господ ће се над њима зацарити у векове. Они што се у Њега уздају познаће истину, и верни ће у љубави обитавати у Њему, јер је благодат и милост у преподобнима Његовим, и посета код изабраних Његових.

Треће књиге о царевима читање (глава 8. и 9 )

Потом стаде Соломон пред олтар Господњи пред свим збором Израиљевим и подиже руке своје к небу,

И рече: Господе Боже Израиљев, нема Бога таквога какав си Ти горе на небу и доле на земљи, Који чуваш завет и милост слугама Својим који хода пред Тобом свом срцем својим;

Који си испунио слуги Својему Давиду оцу моме што си му рекао, говорећи: неће ти нестати човека испред Мене који би седео на престолу Израиљеву, само ако синови твоји сачувају путеве своје ходећи преда Мном ... Чуј молбу слуге Својега и народа Својега Израиља, којим ће се помолити на овом месту: чуј с места где станујеш, с неба,чуј и смилуј се.

Кад ко згреши ближњеме своме, те му се да заклетва да се закуне, и зклетва дође пред Твој олтар у овом дому,

Ти чуј с неба и учини и суди слугама Својима, осуђујићи кривца и дела његова обраћајући на његову главу, и правог правдајући и плаћајући му по правди његовој.

Кад разбију непријатељи народа Твој Израиља зато што Ти згреши, па се обрати к Теби и исповеди се имену Твојему, и помоли се, изговори Ти молитву у храму овоме,

Ти чуј с небаса и опрости грех народу Своме Израиљу, и доведи их опет у земљу коју си дао оцима њиховим,

Кад ти згреше јер нема човека који не греши, и разгневивши се на њих даш их непријатељима њиховима, те их заробе и одведу их у земљу непријатељску далеко али близу,

Ако се дозову у земљи у коју буду одведени у ропство, и обрате се и стану Ти се молити у земљи оних који их заробише, и кажу: сагрешисмо и зло учинисмо, скривисмо,

И тако се обрате к Теби свим срцем својим и свом душом својом у земљи непријатеља својих куда си их одвео, помоле Ти се окренувши се земљи својој, коју си дао оцима њиховим, ка граду који си изабрао, и храму који сам сазидао имену твојему,

Тада чуј с неба, из стана Својега, молбу њихову и молитву њихову, и сатвори им оправдање,

Да буде Господ Бог наш с нама као што је био са оцима нашим, да нас не остави и да се не одврати од нас,

Нека приклони наша срца ка Себи да бисмо ходали свим путевима Његовима и чували све заповести Његове, и уредбе Његове и законе Његове, што је заповедио оцима нашим.

И рече му Господ: услишио сам молбу твоју и молитву твоју којим си Ми се молио; посветио сам тај храм који си сазидао, да ту положим име своје довека, и очи ће Моје и срце Моје бити овде свагда.

А ти ако будеш ходио преда Мном, као што је ходио отац твој Давид у преподобности срца и у праведности, тврдећи све што сам му заповедио, и чувајући уредбе Моје и заповести Моје,

Утврдићу престо царства твојега у Израиљу довека, као што сам казао Давиду, оцу твојему, говорећи: неће ти нестати човека господару у Израиљу.

Читање пророштва Исаијиног (гл. 61 и 62) :

Дух је Господа Бога на мени, јер ме Господ помаза да јављам добре гласе кроткима, посла ме да исцелим скрушене срцем, да проповедам сужњима слободу и слепима прозрење,

Да огласим годину милости Господње и дан плате Бога нашега, да утешим све жалосне,

Да жалоснима у Сиону дам славу уместо пепела, помазање радости жалоснима, украс славе уместо духа чамотиње, да се назову плодовима правде и вртом Господњим на славу Његову.

Нека се обрадује душа моја због Господа, јер ме обуче у ризу спасења и у одежду весеља одену ме, положи на мене венац као на женика и као невесту украси ме красотом.

Јер као што на земљи расте биље и у врту ниче што се посеје, тако ће и Господ Бог учинити да никне правда и похвала пред свим народима.

Сиона ради нећу умукнути и Јерусалима ради нећу се умирити, док не изађе као светлост правда његова и док се спасење његово не разгори као светило.

Тада ће видети народи правду твоју и сви цареви славу твоју, и прозваћеш се новим именом, које ће уста Господња изрећи.

И бићеш прекрасан венац у руци Господњој, и царска круна у руци Бога својега.

Нећеш се више звати остављена, нити ће се земља твоја нзвати пустом, прозваћеш се воља моја а земља твоја васељена, јер ћеш бити мио Господу и земља твоја настањена.

Као што се младић саживи са девојком, тако ће и синови твоји живети са тобом, и као што се женик радује невести, тако ће се због тебе радовати Господ твој.

Стихире на литији, глас 4.

Не дотичите помазанике Моје, говори Господ Сведржитељ. Богородици пак богокрунисаног цара убише и не наследише земљу блажених, него задобише смрт бесконачну. Ти се пак, свети мучениче Николају, помазниче Божији, усрдно моли за нас, да с тобом наследимо Царство небеско.

Замисли Божије нису као замисли људске, говори Господ Сведржитељ, једнога унизује а једнога узвисује, једнога умртвљује а једнога оживљава, подиже се земља убогога и престо славе дарује му. Тога ради погледај, Господе, на смирење љубљеног помазаника Твојега Николаја и учини га живим у обитељима небеским, да би се молио за спасење народа свога.

Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, глас 6.

Када дође година страшна и када тама обухвати земљу руску, тада се појавише побијени за реч Божију. Ти си пак царе-мучениче, као зачетак нових страдалника, с богољубивом царицом, царском децом и верним слугама твојим с љубављу ускликивао: Приђите да принесемо себе Богу као жртву живу, да тако посведочимо веру православну и да се Царства небеског удостојимо;

И сада и увек и у векове векова, Богородичен:

Богородице, Ти јеси лоза истинита, од које нам је израстао плод живота, Теби се молимо, моли се, Владичице, са новомученицима и царским страстотерпцима, да буду помиловане душе наше.

На стиховне стихире, глас 5;

Подобен: Радуј се ...

Радуј се, царе Николају, помазаниче Божији, руске државе хранитељу и вере православне благочастиви ревнитељу који си за мир целог света бринуо, заблуделе истини поучио, ожалошћених, гладних и страдалника утешитељу, а свима топли молитељу.Сада ти притичемо, Божији угодниче и жртво свеусрдна, моли се да се спасу душе наше.

Стих: Узнесох изабранога од народа Мога.

Радуј се, царе Николају, јер си од рођења од Бога на својевољно страдање посвећен, јер си, као Јов многострадални, и у страдању праведност пројавио, а сада са Небеским царем царујеш, зато се моли за руску земљу и за спасење душа наших.

Стих: Јелејем Мојим светим помазах га.

Радуј се, страстотерпче Николају, славо и красото руских царева и кнежева, јер су те као свете страстотерпце и мученике Бориса, Гљеба и Андреја ближњи твоји издали и био си убијен од безбожних вероломника, а сада се молиш за опроштај непријатељима твојим и за спасење душа наших.

Стих: О, преславнога чуда...

Мучениче, царе Николају, од младости си Цара славе заволео да би Га до смрти следио, као што Црква проповеда: слава Христа Бога јесу крст и васкрсење.Сада пак кад си од Христа славу небеску примио, прими и земаљско прослављење и моли се да се спасу душе наше.

И сада и увек и у векове векова, глас и тај исти подобен:

О, преславнога чуда! Царица небеса и земље, примивши молитве од наших светих сродника, све до сада земљу руску покрива и изибражењима лика Свога милосрдно обогаћује.О, свемоћна Владичице, ни убудуће немој престати да, ради утврђења Православља у Русији, на њу довека изливаш милост и чудеса. Амин.

Тропар, глас 4.

Данас, благоверни људи, светло величамо седморо царских мученика, Христову домаћу цркву: Николаја и Александру, Алексеја, Олгу, Татјану, Марију и Анастасију.Они пак, који се многи окови и страдања нису плашили, од богобораца смрти и телесна страдања примише и одважност пред Господом у молитви задобише.Тога ради с љубављу ми кличемо: О свети страстотерпци, послушајте глас покајања и вапај народа нашег, и земљу руску у љубави ка Православљу утврдите, од међусобних сукоба сачувајте, мир свету од Бога испросите а за наше душе велику милост.

НА ЈУТРЕЊУ

На Бог Господ: тропар Страстотерпицима (мученицима) (двапут)

Слава Оцу и Сину и Светоме Духу и сада и увек и у векове векова, Богородичен, глас 4.

Од века беше скривена и ангелима непозната тајна: кроз Тебе се, Богородице, онима на земљи јави Бог у несливеним јединству оваплоћен и нас ради својевољно крст прихвати, којим васкрсе првостворенога и од смрти спасе душе наше.

После 41. стихословља седален (катизма), глас 8.

Подобен: У тајности заповеђено ...

О вери православној бринуо си, богокрунисани царе Николају, која је Цркви нашој од апостола предата, јер си разумео да је она тврђава земље руске.

Слава Оцу и Сину и Светоме Духу и сада и увек и у векове векова, Богородичен:

Вређајући нас народни и над нама власт имају, јер сви Сина Твојега преогорчисмо, и Он нас посети претњом Својом, али Ти, Дјево пречиста, умоли од Тебе рођеног, док се не разгневи до краја, да нам опрости и да помилује земљу руску.

После 42. стихословља, седален (катизма), глас 8.

Подобен: Премудрост ...

Када те богоборци и мучитељи затоћише зауедно са царицом, децом и слугама твојим, као псалмопојац си завапио: Опомени се, Господе, Давида, и све кроткости његове. И би ти послат, царе Николају, који си био кротак и смирен срцем, мученички венац, као и светима Борису, Гљебу и Андреју.Моли се да се спасу душе наше.

Слава Оцу и Сину и Светоме Духу и сада и увек и у векове векова, Богородичен:

Устани, моћна Владичице, и руска земља ће се обући у силу своју, и горка вода од пелена биће нам као мед, да се нахранимо тескобама, јер су и оне од Створитеља, и да узвеличамо силу Твоју.

Величање:

Величамо вас, свети царски мученици (страстотерпци), и поштујемо часна страдања ваша, која сте Христа ради претрпели.

Псалам изабрани:

Бог нам је уточиште и сила.

Помоћник у недаћама које су нас опколиле,

Тога ради не страшимо се кад се помути земља.

Боже, ко ће се уподобити Теби? Не прећути, нити укроти, Боже,

Јер се непријатељи Твоји побунише, и који Те ненавиде подигоше главу.

Смишљаше лукавства на народ Твој и саветоваше се против светих Твојих.

Бацише тела слугу Твојих за храну птицама небеским,

И плот (месо) преподобних Твојих зверима земаљским.

Проливаше крв њихову као воду,

Јер нас Тебе ради убијају ваздан

И сматрају нас овцама за клање.

Постали смо прича међу народима

И бејах рањаван цео дан.

Разбуктао си нас као што се разбуктава сребро,

Прођосмо кроз ватру и воду, и извео си нас у починак.

Веселите се у Господу и радујте се, праведни,

Јер Господ обитава у роду праведних

И наслеђе ће њихово бити у векове.

Завапише праведни, и Господ их услиша.

Светлост заблиста праведнику, и онима праведнога срца весеље,

Вечно ће бити сећање на праведника.

Светима који су на земљи Његовој чудесно учини Господ све воље Своје у њима.

Диван је Бог у светима Својим.

Праведник ће као финик процветети, умножиће се као кедар ливански.

Развеселиће се праведник у Господу и уздаће се у Њега.

И биће похваљени они који су праведнога срца.

Слава Оцу и Сину и Светоме Духу и сада и увек и у векове векова: Алилуја! (трипут)

После полијелеја седален (катизма), глас 3.

Данас царски мученици (страстотерпци) стоје пред Царем над царевима и пред Господарем над господарима, и са свемоћном Владичицом непрестано моле Господа: Спаси, Господе, народ Твој и благослови наслеђе Твоје, помилуј нашу руску земљу, милосрдни Сведржитељу, у векове векова. Амин.

Слава Оцу и Сину и Светоме Духу и сада и увек и у векове векова, Богородичен, исти глас:

Затрубимо трубом песму и једногласно ускликнимо Царици Богородици: Радуј се, усрдна Заступнице, јер од древних времена благовољењем отаџбину нашу прекриваш и благодат на њу изливаш.Због тога се Тобом хвалимо, говорећи:Твоје смо слуге и нећемо се постидети.

Антифон степенски први, 4. глас

Прокимен, глас 4.

Проливаше крв њихову као воду...

Стих: Сматрају нас овцама за клање, свако живо биће (свако диханије...)

Јеванђеље од Матеја:

Рече Господ ученицима Својима: Ево Ја вас шаљем као овце међу вукове.Будите, дакле,мудри као змије и безазлени као голубови.Чувајте се од људи, јер ће вас предати судовима, и по синагогама својим тући ће вас.И пред старешине и цареве изводиће вас Мене ради за сведочанство њима и незнабошцима.А када вас предаду, не брините се како ћете или шта ћете говорити, јер ће вам се у онај час дати шта ћете казати.Јер нећете ви говорити, него ће Дух Оца вашега говорити из вас.А предаће брат брата на смрт и отац сина; и устаће деца на родитеље и побиће их.И сви ће вас мрзити због имена Мога, али који претрпи до краја, тај ће се спасти.

Слава Оцу и Сину и Светоме Духу : Молитвама царских мученика, Милосрдни, очисти нас.

И сада и увек и у векове векова: Молитвама Богородице...

После 48. псалма, стихире, глас 6

Страстотерпче Христово, царе Николају, према имену Твојему беше и житије твоје. Тога ради непријатељи твоји нису могли да сакрију славу твоју. Кротак беше и ћутљив у страдањима својим, молећи да се не свете због тебе.Житије твоје оклеветано беше, али окончање твоје, са светим мученицима, славно.Моли се за душе наше.

Канон царских мученика (старстотерпаца), глас 6.

1. песма

Ирмос: Онај који је таласом морским некада сакрио прогонитеља и мучитеља, под земљу је сакрио спасен слуге; ми пак као слуге Господу кличемо, јер се у слави прослави.

Напев: Свети царски страстотерпци (мученици), молите Бога за нас!

Крунисани Николају, заједно са мученичким збором, царицом, децом и слугама стојите пред престолом Христовим и просветљење нам дарујте које ће озарити помрачење и безосјећајност душа наших, како бисмо радосно похвалили блажено сећање на вас.

Сада се испуни пропоштво саровскога старца да ће Бог прославити онога који њега прославља, јер Руска црква прослави царског страстотерпца (мученика).Стога се заједно с преподобним моли да и ми задобијемо благодат Светога Духа.

Срце царево је у руци Божијој, говори Господ.Ти си, истински помазаниче и слуго Божији, са страхом Божијим рекао: Не само мој живот, него су и путеви земље руске у руци Господњој.

Богородичен: Ти си сила наша, Ти си нам похвала и радовање, непобедива Заступница и моћни покров руске земље, пресвета Богородице, и заједно са царским страстотерпцима и новомученицима моли да се спасу слуге Твоје.

3.песма:

Ирмос: Када Тебе Који си на водама земљу обесио твар виде како висиш (распет) на лобањском месту (на Голготи), од страха великог задрхта, узвикујући да нема светога осим Тебе, Господе.

Видевши како безбожници скрнаве и разарају твоју земљу, ти си, благочастиви царе, као пророк Јеремија заплакао из дубине срца, горко уздишући и молећи се за народ који је сагрешио: Милосрдни Господе, не остављај оне што су мене оставили!

На земљи си био гладан и жедан правде Божије и за њу си кротко душу положио, праведни Николају, а онда си се њоме у вишњем царству наситио, где обитаваш у векове.

Исцелења и чуда изливате, свети мученици (страстотерпци), народу који вам с вером притиче, и тиме молитвама вашим нашу жалост у радост обраћате.

Богородичен: Као уточиште и вишњи покров имамо Тебе, благословена Мајко Божија, и Твојом помоћи сачувај нас и посредуј за нас, Свеопевана.

Седален (катизма), 4. глас

Када многи од сродника наших отпадоше од Бога, кад се одвратише од Божијих заповести и устадоше на Господа и на помазаника Његовога, тада на земљу руску гнев Божији дође и пресахну љубав многих, проли се крв браће наше и развеја се руски народ по васцелом лицу земље, а храмови наши скрнављењу беху предати, и сустигоше нас насртаји иноплеменика, и постадосмо подсмех народима.Ми пак који смо то размели, у покајању срца вапимо: Опрости нам и помилуј нас, Господе, по великој милости Твојој, очисти безакоња наша и посредовањем царских мученика (страстотерпаца) подај страдалној земљи руској опроштај грехова, мир и велику милост.

Слава Оцу и Сину и Светоме Духу и сада и увек и у векове векова, Богородичен:

Умоли, милосрдна Мајко света, Сина Твога и Господа нашег, да обнови нашу православну државу, да је сачува у миру и благостању, да је избави од међусобних сукоба, да утврди свету Цркву и да је заштити (огради) од невјера, раскола и јереси.

4. песма

Провидевши Твоје божанско снисхођење на крсту, Авакум је са ужасом завапио: посекао си моћне, Боже, и као свемоћан придружио се онима у аду.

Сиромаштвом духовним обогатио си се, Николају, и учини те Господ достојним не само земаљског, него и небеског царства.

Био си жалошћу обузет, овенчани Николају, гледајући ослепљење народа својега када се одрекао и земаљског и небескиг Цара.

Одважно се поуздавши у Бога у свом многострадалном земаљском служењу, ти си, као некад Јов,стоструко примио на небесима где се сада наслађујеш, царе-мучениче.

Богородичен: Отвори нам двери милосрђа, благословена Богородице, да се избавимо од својих недаћа и злобе, и да Ти непрестано појемо: Ти си спасење рода хришћанскога.

Ирмос: Богојављење Твоје, Господе, које нам се милостиво откри, Исаија, видевши светлост невечерњу из ноћи јутрењујући узвикиваше: Баскрснуће мртви, и устаће они у гробу, и обрадоваће се сви земнородни.

Ти си се као миротворац јавио, свети царе Николају, доносећи свету мир и штитећи хиљаде у твојој отаџбини и у другим земљама, због чега си се, према речи Господњој, сином Божијом назвао.

Прогонство, увреде, протеривање и сваку лаж против вас изречену претрпели сте, свети царски мученици. Радујте се и веселите се, јер сте своју плату на небесима примили.

Служитељи тајног безакоња трнов венац исплетоше и положише га на тебе, крунисана царска главо, због чега њихова дрска дела наочиглед пропадоше.

Богородичен: У блато грехова смо упали и страшно нас потопи бура прегрешења.Ти пак, Владичице, Која си Спаса родила, погледај на слуге Своје и избави нас од душегрубних страсти.

6. песма

Ирмос: Прождеран беше, али не и задржан у китовој утроби Јона.Носећи Твој праобраз, јер је био предат страдању и погребењу, изађе из звери као из ложнице. Позивајући стражу и чувајући оно што је испразно и лажно, ви сте ову милост напустили.

Свима си православним заступник био, богоизабрани Николају, и народе си словенске штитио и као брат браћу помагао.

О, верни сине свете Цркве! Ти си ревновао на прослављењу светих, храмове зидао, свете обитељи украшавао,Светој Земљи и Гори Атонској био доброчинитељ, о православном просвећењу си бринуо и монаштву био покровитељ.

Према начину живота и по делима љубави узор сте хришћанима били, боговенчани царе Николају и царице Александра, и положисте у главу угла камен, Христа Бога нашега.

Богородичен: Теби притичемо, свемоћна Царице, верних покрове, и у Тебе полажемо наду у наше спасење, Пресвета Владичице Богородице, не презри нас.

Кондак, 8. глас:

Изабрани од Цара над царевима и од Господара над господарима међу руским царевима, ви сте благоверни мученици, који сте због Христа муке душевне и телесну смрт примили и венцима се небеским овенчали.Стога вам с љубављу благодарно кличемо као нашим милостивим покровитељима: Радуј се, царски страстотерпци (мученици) и за свету Русију пред Богом усрдни молитвеници.

Икос: Блистајући славом и богатством благочашћа, скупоценим пурпуром и круном украшени, милошћу и правдом сте у животу заблистали, и веру, љубав и наду у Бога до краја пројавили.Вама, као нашим милостивим покровитељима, с љубављу благодарно кличемо: Радуј се, царски старастотерпци (мученици), за свету Русију пред Богом усрдни молитвеници.

7. песма

Ирмос: Онај што је у пећи из пламена избавио три преподобна младића, у гроб мртав и без даха положен беше, да би спасао нас који кличемо: Благословен јеси, Избавитељу Боже!

Као своје најближе, недужне војнике чедољубиво сте посећивали и с љубављу их тешили, а места њиховог упокојења својим сузама оросили.

Ви сте образац врлинског супружништва и благочастивог васпотања деце, свети царе Николају и царице Александра.Учинивши да ваш дом буде као врт духовни, сада заједно са децом на небесима ликујете.

Обитавајући на висини славе људске, ти си свагда на небеско помишљао, царе Николају, и тамо се устремила твоја света душа.

Богородичен: Свесвета Владичице, оживи умове наше, умртвљене многим страстима и укрепи нас да дела богоугодна творимо, да Те величамо као Заступницу (Посредницу) рода хришћанскога.

Ирмос: Ужасни се и застраши, небо, и нека се помере темељи земаљски, јер се за мртвога сматра онај што на висинама живи и чини се да Га је гроб примио. Њега, слуге, благословите, Њему свештеници певајте и Њега, народи, величајте, у векове векова.

Када вам угодници Божији предсказаше мученички пут, као Павлу пророк Агав, ви , царски страстотерпци, нисте скренули ни удесно ни улево, него сте одважно њиме корачали, гледајући на Савршитеља вере, Исуса Христа.

У страдањима вашим свети страстотерпци (мученици), нисте се одрекли пута истине и живота, Христа Бога вашега, нити сте се уплашили богобораца, него сте у трпљењу корачали царским путем у живот вечни.

Тешко нама, који смо отачке завете погазили и одступили од обећања верности царском роду, од свете Цркве благословеном, чиме смо се и од пута Божијег одлучили (раздвојили).Опрости нам, Господе, за све што смо учимили, и помилуј нас молитвама светих страстотерпаца (мученика).

Богородичен: Знамо Те као нашу Заступницу (Посредницу), Богогодице, Која се непрестано за нас молиш да се покајемо и поправимо, надо и уточиште душа наших.

70. песма:

Не плачи за Мном, Мати, када видиш да у гробу лежим, јер си Ме у утроби бесемено зачела.Устаћу и прославићу се, и узећу, као Бог са славом непрестаном, оне који с вером и љубављу Тебе величају.

Нека молитвама царских страстотерпаца и новомученока Твојих, Господе, васкрсне света Русија, и нека се убрзо развеју сви непријатељи њени, и нека се пред њеним лицем разбеже сви који је ненавиде од сада и довека.

Наш моћни цар је све своје уздање положио на Господа.Тако се и ми са надом Господу помолимо, и нека Он молитвама Богородице и царског страстотерпца (мученика) укрепи нажу земљу у Православљу и нека спасе душе наше.

Као неко достојно појање примите ово наше мало мољење као Христос две удовичине лепте, и не одвратите се од нас, грешних, надвладаних страстима, као од својих убогих поштовалаца и служитеља.

Богородичен: Твојим моћним покровом, Пречиста, све Своје слуге неповређенима сачувај.Ти си нам једина уточиште у недаћама, утеха и жалостима и победа у нашим биткама.

Светилен: Стојећи пред незалазном светлошћу, царски страстотерпци са збором мученика, молитвама вашим не остављајте нас у искушењима.

Слава Оцу и Сину и Светоме Духу и сада и увек и у векове векова, Богородичен:

Ти Која си родила незалазну светлост што просветљује оне који седе у тами незнања и прелести, озари и нас грешне светлошћу Сина Твојега.

Стахире на ” Хвалите ” , на 4, глас 8.

Подобен: О, преславнога чуда...

О, преславнога чуда! Седморо царских страстотерпаца (мученика) у години страдања за Христа очуваше љубав и верност Њему, и носише бреме једни другима, испунивши тако закон Његов.Тога ради сада на небесима царују и одважно се моле за спасење душа наших.

О, богообенчани царе Николају, славни слуго свете Цркве, њен чувару и заштитниче, њен од Бога изабрани покровитељу, који си подобан био великом Јустинијану, прими глас мољења нашег, опрости, заштити и укрепи заблудела чеда твоја, да с вером и љубављу прославимо Онога Који тебе прослави.

О, преславно чудо! Света мученица Александра, будући због богобораца у горком заточеништву и ишчекујући смрт за Христа, заједно са четири мудре дјеве, својр кћери, говораше:

Ево, долази Женик, припремимо светиљке своје, да бисмо ушле у ложницу Његову и обукле се у одећу славе Његове.

О, благоверни царевићу Алексеју, у смирењу срца ти си говогио: Када ја будем царевао, неће бити сиромашних и убогих.Када си крсним путем житија свога и мученичком смрћу у Царство небеско узашао, тамо си задобио велику одважност,молећи се за све којима треба твоја помоћ.

Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, исти глас:

О, светих седморо царских страстотерпаца, Христова похвало и славо! Благовољењем безначалног Оца, савршавањем Сина и садејствовањем Светога Духа, као мученици за веру се показасте и причасници Царства небеског постадосте.Примите покајање наше и молите Тројединог Бога да земљу нашу руску у Православљу и јединомислију непоколебиво утврди и да спасе душе наше.

И Светоме Духу и сада и увек и у векове векова, исти глас

Подобен: О, преславно чудо...

О, преславно чудо! Небеса и земља Царице, од наших светих сродника умољен, све до сада руску земљу посећује и светим изображењима Свога лока обогаћује. О, свемоћна Владичице!Ни убудуће немој престајати да, ради укрепљења Православља у Русији, на њу довека изливаше чудеса и знамења.Амин.

НА ЛИТУРГИЈИ

Блажена на 8, 13. и 16. песма

Прокимен, 7. глас

Господе, силом Твојом развесели се цар и због спасења Твојега обрадова се веома.

Стих: Жеље срца његовога дао си му и воље уста његових ниси га лишио.

Апостол: Посланица Римљанима, 8; 28-39.

Браћо, знамо да онома који љубе Бога све помаже на добро, њима који су позвани по намери. Јер које унапред позва, унапред и одреди, да буду саобразни лику Сина Његова, да Он буде Прворођени међу многом браћом.А који унапред одреди, оне и призива, а које призва, а које призва оне и оправда,а које оправда оне и прослави.Шта ћемо, дакле, рећи на ово?Ако је Бог с нама, ко ће против нас?Он Који Свога Сина не поштеде, него Га предаде за све нас, како да нам с Њиме и све не дарује? Ко ће оптужити изабране Божије? Бог је Онај Који оправдава. Ко ће осудити? Христос је Онај Који умре, па још и васкрсе, Који је и с десне стране Богу, Који и посредује за нас. Ко ће нас раставити од љубави Христове? Жалост или тескоба, или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност, или мач? Као што је написао: Ради Тебе нас убијају ваздан, сматрају нас овцама за клање. Али у свему овоме побеђујемо кроз Оног Који нас је заволео. Јер сам уверен да нас ни смрт, ни жалост, ни ангели, ни поглаварство, ни силе, ни садашњост, ни будућност, ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу.

Алелуја, 1. глас

Јер се цар узда у Господа и милошћу Вишњега неће се поколебати.

Стих: Узнеси се, Господе, силом Твојом, ускликнућемо и запевати сили Твојој.

Еванђеље од Јована- 15; 17-27 и 16; 1-2

Рече Господ Својим ученицима: Ово вам заповедам: да љубите једни друге.Ако бас мрзи свет, знајте да Мене омрзну пре вас.Кад бисте били од света, свет би своје љубио, а како нисте од света него вас Ја изабрах од света, зато вас мрзи свет.Опомињите се речи коју вам ја рекох: није слуга већи од господара својега.Ако Мене гонише, и вас ће гонити; ако Моју реч одржаше, и вашу ће одржати.Али све ће вам ово чинити због имена Мојега, јер не познају Оног Који Ме посла.Да нисам дошао и говорио им , не би греха имали; а сада изговора немају за грех свој.Који мрзи Мене и Оца Мојега мрзи.Да не творих међу њима дела која нико други није творио, не би греха имали; а сада су и видели и омрзнули и Мене и Оца Мојега.Али да се испуни реч написана у Закону њихову: омрзнуше Ме ни за што.А када дође Утешитељ кога ћу вам Ја послати од Оца, Дух Истине, Који од Оца исходи, Он ће сведочити за Мене.А и ви ћете сведочити, јер сте од почетка са Мном.Ово сам вам казао да се не саблазните.Изгоноће вас из синагога.Али долази час када ће сваки ко вас убије мислити да Богу службу приноси.

Причастен: Господе, спаси цара и услиши нас у онај дан у који Те призовемо.

МОЛИТВА светим ЦАРСКИМ МУЧЕНИЦИМА:

О, свети страстотерпче, царе мучениче Николају!Господ те изабра за помазаника Свога да милостиво и праведно судиш народу своме и да будеш чувар Православне цркве.Тога ради си са страхом Божијим своје царско служење и бригу о душама извршавао.Испитујући те као многострадалног Јова, Господ допусти да будеш увређен и да у душевним мукама поднесеш горке недаће, вероломство, издају, отуђење ближњих и губитак земаљског царства.Све си пак, као истински слуга Христов, и мученичку смрт си прихватио.Стога си Царство небеско досегао, где се сада наслађујеш вишњом славом код престола Свецара, заједно са твојим супругом, царицом Александром, и царским чедима Алексејем, Олгом, Татјаном, Маријом и Анастасијом.

Имајући сада велику одважност пред Христом Царем, моли се да Господ опрости грех отпадништва народа нашег и да нам подари опроштај грехова, да нас свакој врлини поучи, да задобијемо смирење, кроткост и љубав и удостојимо се небеског Царства, да сви заједно са тобом и свим светим новомученицима и исповедницима руским прославимо Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин.

•

[Vizantiona]

[Тавита]

ЧИСТ ПРЕД БОГОМ И НАРОДОМ

Крунисање последњег руског цара Николаја II

Последњи руски цар Николај Други Романов рођен је 6. маја. 1868. године (по старом календару), на дан Светог Јова Многострадалног. Ступио је на престо после смрти свог оца, цара Александра Трећег, 20. октобра 1894. године. За цара крунисан је, 14. маја 1896. године, у Саборној Цркви Успења Пресвете Богородице у московском Кремљу. Супруга цара Николаја постала је принцеза Алиса Хесенска, унука енглеске краљице Викторије. Принцеза Алиса, тј. будућа руска царица Александра Фјодоровна, родила се 25. маја 1872. године (по старом календару), у Дармштату. Николај и Александра венчали су се 14. новембра 1894. године. У царској породици рођене су четири кћери: Олга, Татјана, Марија и Анастасија. На дан 30. јула 1904. године, царски пар је добио дуго очекиваног сина, наследника руског престола, царевића Алексеја. Цар Николај је велику пажњу поклањао потребама Православне цркве. Даровао је велике прилоге за изградњу нових цркава, па међу њима и за храмове који су се налазили изван Русије. Током година његове владавине, број парохијских цркава увећао се за више од 10.000, отворено преко 250 нових манастира. Цар је посебно уважавао Светог Серафима Саровског за чију се канонизацију упорно залагао и присуствовао 1903. године, а Свети отац Јован Кронштатски заузимао је у царевом срцу посебно место. Царски пар се одликовао дубоком религиозношћу.

Обавезна посета богослужењима недељом и празником, као и упражњавање свих постова, били су нераскидиви део њиховог живота. Свој положај врховног главнокомандујућег на почетку Првог светског рата, цар Николај је посматрао као испуњење своје моралне и државничке дужности пред Богом и народом. На дан 2. марта 1917. године, државна скупштина и издајници из највише војне команде приморали су цара Николаја Другог да се одрекне престола. Када се одрекао власти, цар се надао да ће они који су желели да се он удаљи, знати како да рат доведу до победе и да неће уништити Русију.

Цар није желео да због њега буде проливена макар и једна кап руске крви. Иако је, како се њему чинило, прихватио једино исправно решење, цар је преживљаво тешке душевне патње: „ Ако сам ја сметња за срећу Русије и ако ме све друштвене силе које су сада на њеном челу моле да напустим престо, ја сам спреман да то учиним, спреман сам не само да се одрекнем царства, него и да свој живот дам за Отаџбину," говорио је Цар. Већина оних који су били сведоци последњег периода у животу царских мученика говори о заточеницима тоболског губернаторског, а касније јекатеринбуршког Ипатијевског дома, као о људима који су страдали али су, и поред тога, без обзира на све увреде, водили побожан живот.

У ноћи између 3. и 4. јула 1918. године, извршено је злочиначко убиство царске породице. Заједно са царском породицом, убијене су и слуге које су пратиле своје господаре у изгнанство: доктор Ј. С. Боткин, царичина собарица А. С.Демидова, дворски кувар И. М. Харитонов и лакеј А. Ј. Труп.

Поштовање царске породице, које је започео још Патријарх Тихон у заупокојеној молитви и у беседи на парастосу убијеном цару у Казањској Саборној цркви у Москви, и то само три дана после свирепог убиства, наставило се током читавог совјетског периода руске историје, упркос суровим прогонима безбожне власти. Свештеници и мирјани узносили су Богу молитве за упокојење убијених страдалника, чланова царске породице. Посебну вредност представљају публикације које садрже сведочанства о чудима и благодатној помоћи која је уследила после молитве царским мученицима. Оне говоре о исцељењима, о сједињењу растављених породица, о заштити црквеног наслеђа од расколника.

Руска Загранична Црква је, 1981. године, канонизовала царску породицу, заједно са мноштвом других новомученика побијених од стране комунистичке власти. Московска Патријаршија је такође то учинила и 2000. године уврстила породицу Романов у календар Цркве. ( Ј. Ј. Алферјев: „Житије и служба Цара Николаја Другог"- Линц, 2006.)

Coronation of tsar Nicholas II. Коронация Николáй II

[Тавита]

Цар Николај Романов врши смотру - Бородино 1912 год.

[Тавита]

[сербон]

Галина Рижова

ПОСЛЕДЊИ РУСКИ ЦАР

ДОБАР ДОМАЋИН

Подаци говоре да је под светим царем Николајем Русија била једна од најнапреднијих земаља на свету.

Погибија Царске породице до данас је обавијена тајном, и нема пуне истине о њој, осим да је смрт била мученичка. 

Документи, написани лично, руком Николаја Александровича о одрицању од круне, ни у Русији, ни у иностранству - нису нађени. Изгледа, и не постоје. 

Многа поколења била су у недоумици због чега после марта 1917. године Николај Други није с породицом отпутовао у иностранство. Он је настављао да, овде, буде Помазаник Божји, јер је тако схватао своје одређење: не напустити земљу и народ, ма шта да се деси. 

Подсетимо се: царски воз су изоловали, не пропуштајући га ни у Петроград, ни у Москву, ни у Ставку, ни у Могиљев. Да је хтео, Николај Други је спокојно могао напустити земљу, и запутити се у емиграцију. Он то није учинио, већ је отишао на муке, чак није дозволио ни да наследника одвезу из родне земље. Поступио је као древни Словен - није се дао.

Шездесет година је прошло и одједном су кућу Ипатјева, где је Царска породица уморена, срушили. Али, неким чудом, лик Цара остао је жив у народној свести и почео је да поприма облик духовног владаоца над идејама, који утиче на догађаје и тежње савремене епохе. 

СТОЛИПИН

Рецимо, решавајући аграрно питање, напредни људи су принуђени да сврате поглед унатраг: како је то питање решавао Цар? 

Александар Трећи, који се никад у животу није разболео, умро је у напону снаге, и двадесет шестогодишњи Николај се нашао на челу Русије. Током читаве своје двадесеттрогодишње управе бавио се земљишном политиком, сматрајући је за једну од главних. Систематски читајући извештаје губернатора, Цар је приметио П.А. Столипина, и позвао га да се дужности лати у Петрограду. Иако је властела на њега гледала с висока и "провинцијалцу" није допуштала да уђе у престоничке салоне, Столипин је, заједно са царем, извршио аграрну реформу, познату као "столипинску", на коју све до данас са страхом гледају реформатори "демократске перестројке", који се труде да распродају земљу будзашто. Империјална земљишна политика је тада била динамична и доследна, у шта се може убедити свако, бацивши и само летимичан поглед на датуме активности у тој области. 

12. јуна 1900. године - Закон о ограничењу пореза на земљу.

1902. - Формирање комисије поводом "заостајања центра Русије", под председништвом В. Н. Коковцова. Комисија је радила до 1908. године и утврдила да је основни разлог заостајања у пољопривредној производњи - задруга. 

23. јануара 1902. - Савет за утврђивање и поправљање сеоскопривредних недостатака.

12. марта 1903. - Укинуто је заједничко јемство за наплату дуга.

11. августа 1904. - Укидање телесних казни за сељаке, и друга лица.

3. новембра 1905. - Смањење, за половину, трговачке марже, а од 1. јануара 1907. и њено укидање. Истовремено, увећана су средства Сељачке кредитне банке, која је добила могућност да успешније помаже сељацима који немају довољно земље. Утврђене су олакшице за бескаматно кредитирање сељака. 

6. октобра 1906. - Указ о изједначавању сељака у правима са другим слојевима становништва. Укинуто је обавезно становање сељака у месту пописа. 

9. новембра - Закон о праву издвајања сељака из задруге, са уписом издвојене земље у личну својину. 

14. јуна 1910. - Закон о јачању Сељачке банке.

27. маја 1912. - Из говора сељака Нарижног, Харковска губернија у Скупштини: "Нови поредак на нашој сељачкој земљи породио је нов начин нашег живота: на њивама свако од нас ради по сопственој памети и потребици".

  Са чисто очинском упорношћу остваривао је Николај Александрович еволуционе промене у Русији, доследно и постепено. Као резултат такве политике, 1909. године је само у европске државе било извезено 314 милиона пудова пшенице, то јест, више него САД и Аргентина заједно (266 милиона). Извоз сеоских производа из САД-а од 1907-1910. године опадао је, а из Русије је растао. Русија је премашивала САД и по општем роду зрнастих житарица: године 1909. у Русији летина је износила 97,7 милиона квартара, у САД - 92,1, а у Аргентини - 20,5. 

За време владавине Нуколаја Другог, принос жита се удвостручио, земља је постала основни увозник прехрамбених производа у западну Европу (70 посто светске производње уља и 50 посто светске производње јаја падало је на Русију). На Пјотра Столипина покушано је једанаест атентата, и 1911. године он је, коначно, у дванаестом, убијен. 

У августу 1914. године половина (43 посто) земље која је припадала задругама, прешла је у индивидуалну сопственост сељака. Такође, била им је предочена могућност да по најлакшим условима купе земљу од племића, и 1914. године више од 80 посто земље у Европској Русији било је у рукама сељака. У пролеће 1917. године сељацима је, по праву својине и закупа припадало свих 100 посто обрадиве земље у Азијатској Русији и око 90 посто у европској. Тако говоре подаци познатог истраживача-емигранта Бориса Бразоља. 

У СВЕМУ ИСПРЕД АМЕРИКЕ

Данас много пишу о бурном формирању средње класе у савременој Русији, сећају се чак Ивана Иљина, знаменитог руског философа, који је, размишљајући о разлозима због чега је Октобарска револуција уопште постала могућа, написао, још четрдесетих година, при крају Другог светског рата, да "у Русији тада још није била ојачала средња класа, која уравнотежује државу".

Међутим, пажљиво проучавајући делатност Николаја Другог, у области социјалне политике из данашње перспективе, остаје само да се чудимо: Цар је све то схватао и доследно реформисао руско друштво. Тако је омогућио изједначење сељака са другим сталежима још 1906. године - 11 година пре Октобарске револуције - дајући им једнака права са племством да ступају у државну службу, у школе, право на добијање пасоша, издавање меница; сељаци су бирани у покрајинске скупштине, и у Државну Думу, а у рату 1914. године већ су били активни официри, што је раније било незамисливо. За првог човека империје то је био, безусловно, смео, прогресиван и свесни корак. Сељак који излази из задруге добијао је део земље у личну својину; Влада је током неколиких година предузимала мере за ојачавање Сељачке банке. На тај начин, сељаци су прелазили у јачи социјални слој, постајући фармери-сопственици. 

То је била политика владаоца-реалисте, модерног делатника двадесетог века који је пратио савремен развој светске привреде.

Опште је позната ствар да је управо овај економски модел, касније, прихваћен у земљама Западне Европе и САД-у. 

РУСИЈА КАО ТВОРАЦ ХАШКОГ СУДА

У области међународних односа, позиција Русије је такође била самосвојна. Николај Други се обратио осталим земљама са политичким позивом на разоружање у "читавом свету", после чега је у Хагу формиран стални међународни арбитражни суд, који ради све до данас. У августу 1898. године, Русија је послала владама свих држава ноту, где је било речи о тешким економским, финансијским и моралним последицама трке у наоружању. Године 1905. Николај Други је лично изглађивао инцидент са Великом Британијом (око Догер-банке) преко Хашког суда, а 1914. године се обратио Кајзеру са иницијативом да спор између Аустрије и Србије буде решен такође мирним путем, у Хагу. "Европа је зачуђена чињеницом да се та изванредна идеја о неопходности једне трпељиве светске заједнице родила у Русији", пише Роберт Мејзи, аутор књиге "Николај и Александар".

Када је СССР наступао на међународној арени са мировним иницијативама, совјетски људи су мислили да је то плод размишљања КПСС-а. Нису ни знали да се само наставља оно што је утемељио Николај Александрович. Многи су његове идеје наставили да развијају, прећуткујући то.

На пример, у прошлом веку, у Русији су волели музику, позориште, оперу и балет. У Кијеву, Одеси, Варшави, Тифлису, постојала су специјализована оперска позоришта. Само у Петрограду било их је 4. Схватајући да обичан народ није у прилици да посећује раскошне драматске и оперне спектакле, цар је својим личним средствима у престоници изградио огромну зграду у којој је сместио позоришта, концертне сале, ресторане. За улаз је утврђена само симболична цена од 20 копејки Ту су позивани најбољи оркестри, истакнути глумци и музичари. Петроградско друштво је масовно хрлило у Народни дом. 

На тај начин први дом културе у Русији изградио је - цар Николај Други. Он се тако и звао - Народни дом, и отворен је 1901. године.

На жалост, у области земљишне политике, бољшевици нису следили цара: сељаштво је уништено, колхозници су опет лишени пасоша и "привезани за место рада", слично ропству. Садашњи реформатори, решавајући аграрно и друга питања, никако не разумеју да су слобода иницијативе и могућност избора већ постојали код нас: желиш ли - остани у задрузи, ако нећеш - изађи. Али да би се наставило у том духу, били су потребни ширина идеја, свестрана образованост, аналитичко мишљење, далековидост, такође и личне врлине и добронамерност према сопственом народу - за чим је код бољшевика владала отворена несташица. 

ЗЛАТНА ВАЛУТА

Дужина железничких пруга увећавала се и до 1574 километара годишње (највиша дужина за време совјетске власти изнела је 995 километара, и то тек 1956. године). Године 1909. у Русији летина је износила 97,7 милиона квартара, у САД - 92,1, а у Аргентини - 20,5.

Због свега овога, младом Николају Другом је, већ после две године, успело да, без проблема, спроведе најважнију финансијску реформу - прелаз на златну валуту, и да учврсти међународни финансијски положај Русије. Формиран је специфични руски финансијско-валутни систем, што у данашњим условима звучи одиста невероватно. 

Захваљујући сталном повећању прихода над расходима, без дугова, слободна расположивост државних прихода достигла је, крајем 1913. године, невероватну суму од 514,2 милиона рубаља (1908. године износила је 30 милиона рубаља). 

Године 1911. у буџету руске владе приходи Министарства просвете у поређењу са претходном годином повећани су чак за 28,4 посто, Министарства мора за 21,3 одсто, а Главне управе земљоделства за 18,6 посто! Ето, таква је била финансијска политика нашега Цара.

Период од 1907-1914. године је период највећег процвата Русије, када је она, по сведочанству статистике, џиновским корацима ишла напред у свим областима државног и народног живота. 

  Директни порез у Русији за време Николаја Другог био је 4 пута мањи него у Француској и Немачкој, и 8,5 пута мањи него у Енглеској.

Индустрија је доживљавала процват, и продуктивност рада је од 1884. до 1913. година увећана четири пута. 

Четири године пре августа 1914 године, број опет ојачалих акционарских друштава порастао је за 132 посто, а капитал уложен у њих се учетворостручио. 

Дужина железничких пруга увећавала се и до 1574 километара годишње (највиша дужина за време совјетске власти изнела је 995 километара и то тек 1956. године). Извоз сировина у Русији сачињавао је тада 12 одсто целокупног извоза. 

Многи су, у то време, иступали против самодржавне власти, али Цар је имао свој непоколебљив став и чврсту веру, који му нису дозвољавали да се промени. Он је постепено уводио основе народног представништва и изборе, помно пратећи све процесе у земљи. Ипак, постојала је разлика у концепцијама. Цар је на народно представништво гледао са тачке саборности, док су многи политичари и јавни делатници размишљали у западним категоријама "парламентаризма" и "демократије".

Циљ Цара Императора Николаја Александровича био је свеопште народно образовање Отваране су основне, средње и високе школе, на пример Саратовски универзитет и четири политехничка института (у Петрограду, Кијеву, Варшави и Новочеркаску). Већ од почетка његове владавине, образовање у Русији постало је бесплатно, а од 1908. године - обавезно. До 1913. године општи буџет за Народну просвету достиже суму од пола милијарде златних рубаља, а темпо његовог увећања у току 20 година износио је - 628 процената. Много деце васпитавало се на рачун Цара, много добротворних установа, болница и слично, издржавано је, такође,личним средствима царевим, и носило његово име. 

  Цар Император Николај Други сматрао је грешком тежњу Петра Другога да, по западном обрасцу, материјално начело постави испред духовног и тежио је да врати Русију на самосвојан пут Свете Русијице, да обнови њене идеале, да ојача јединство које је у прошлости постојало између цркве, цара и народа, и које, како је Он сматрао, лежи у темељу њене снаге. 

У вези с а тим, тачно је мишљење које је В. Карпец изнео 1990. године: "Сам народ увек именује своју земљу саобразно сопственом идеалу: \'Стара добра Енглеска\', \'Предивна Француска\', \'Велика Немачка\' - али \'Света Русија\'! Светост је била јединствени идеал свих, и за други идеал руски народ није знао. Сва добра дела - просвета, хероизам, култура и друго, за руски народ су се стапала у један јединствен идеал светости и имала су вредност само кад су тежила светости. У тренуцима спознаје своје греховности, Руси су се кајали због грехова, исповедајући своје јединство са светима, савременим и негдашњим, признајући њихову над њима безграничну превласт и молећи их у молитвама за заступништво".

  Руски цар је био дубоко православан човек. Чин крунисања за Њега је био пун најдубљег смисла и значења. Тренутком када је крунисан и кад је дао свету заклетву Богу и народу, вечно се сјединио са Русијом - не само у земаљском, већ и у небеском свету. 

[Тавита]

«У молитви је утеха; жалим све оне који сматрају да није «у моди» молити се, да то није неопходно. Чак ни не схватам због чега они живе. Духовни свет је далеко од њих, све је пука сујета. Зато нам је све лоше и кренуло.»
(Света Царица-мученица Александра Романова)

[Тавита]

«Отац моли да поручим свима, који су му остали верни, и онима, на које може имати утицаја, да се не свете за њега, јер је он свима опростио и за све се моли, а да се не свете ни због себе, него да памте да ће ово зло, које је сада у свијету присутно, бити још силније, али да зло не може бити побеђено злом, него само љубављу.»
(Света Велика Кнегиња Олга Романова – најстарија кћи Светога Благовернога Цара-мученика Николаја Романова, преноси последњу Цареву поруку у једном од својих последњих писама)

[Тавита]

Царева улога у прослављању Преподобног Серафима Саровског

Деветог септембра 1831. године преподобни Серафим је исцелио Николаја Мотовилова, који постао његово духовно чедо. Млади Мотовилов био је често у Сарову и водио је дневник. Преподобни Серафим му је предао писмо за цара који ће доћи у Саров и Дивјејево, koji ће њега убогог да прослави, а он (цар) ће бити прослављен од Господа! Када дође Царска породица у Саровску пустињу и Дивјејевски манастир, да би њега прославили, како је говорио преподобни, скупиће се више народа него класја жита у пољу.У сред лета певаће се Васкршњи Тропар: Христос Воскресе! Али, после великих свечаности, у Русији ће бити такво страдање да ће анђели једва успевати да приме душе! Наравно, Мотовилов тада није знао да се пророчанство односи на будућег цара Николаја Другог, који се још није био ни родио.Више извора потврђује да да је Мотовилов тражио начина да се канонизација Преподобног Серафима одржи у време владавине Цара Николаја I, његове жене Александре Фјодоровне и његове мајке Марије Фјодоровне. Мислио је да се пророчанство преподобног Серафима односи на њих, па је био разочаран што је реалност била другачија. Умро је 1879 године и, као што је преподобни и пророковао, није доживео канозицају, коју је доживела његова жена Јелена. Наравно, Мотовилов није могао да зна да ће, педесет година после смрти цара Николаја I, на руском царском престолу да се појаве иста имена: Николај II, његова жена Александра Фјодоровна и његова мајка Марија Фјодоровна? Пророчанство се испунило у лето 1903. године. Акт о канонизацији саровског чудотворца потписао је цар Николај II, а покров за ковчег са светим моштима извезла је царица Александра. На свечаној литији у Сарову ковчег са светим моштима носили су цар Николај и велики кнежеви.

[Тавита]

Знамење будућег страдања

Николај II се родио 19. маја 1868. године, као син цара Александра и царице Марије Фјодоровне. Васпитан у духу побожности и стрпљења, он се свагда сећао да на дан његовог рођења црква слави светог многострадалног Јова. У једном разговору са председником владе Столипином, десетак година пре смрти, цар Николај је изразио уверење да се он није нимало случајно родио на тај дан, и да је то знамење његовог будућег страдалништва.После краће болести, 1894. године, умро је његов отац Александар. Крај његове постеље све време бдио је свети Јован Кронштатски који је касније признао да, по промислу Божјем, није могао да испроси живот царев из руке Свевишњег. Николај и Александра крунисани су маја 1896, у великој Успенској саборној цркви Московског кремља. Међу онима који су служили био је и свети Јован Кронштатски, кога су последњи Романови веома поштовали. Тада се Цар пред свима присутним помолио Богу "да му подари мудрости и снаге да би честито управљао народом руским и да би дао добар одговор на Страшном суду Христовом."

Цар је владао у тешке дане револуција и побуна. На све стране ратовало се против православне монархије. Он је веровао да је излаз из лавиринта савременог безбожја у Православљу. Нарочито је настојао да се у Русију врате канонске форме црквеног живота и уметности. Обнављајући храмове, он је желео да се у њих уносе православне иконе, а не оне које су постале "модерне" од времена Петра Великог. За време његове владавине, у Русији је подигнуто десет хиљада храмова, и преко седамсто педесет манастира. Нарочито се старао да учествује у прослављању светих угодника Божијих. Цар је посебно поштовао преподобног Серафима Саровског. Када је канонизациона комисија, испитавши и проверивши велики број чуда која су се десила молитвеним заступништвом саровског чудотворца, одлучила да га предложи за свеца, цар је ускликнуо: "Прославите га одмах!"

Монахиња Серафима (у свету Софија Александровна Булгакова) једна је од последњих сестара из манастира. ]је 1903. године у Москви. Iмала је истањчан књижевни укус и смисао за сликарство, а духовно је помагала многим поклоницима. Њој су причале старије монахиње да су, до вађења моштију преподобног Серафима, сваког другог јануара (дан његовог упокојења) у Сарову пекли палачинке, и зато су у Саров путовале и сестре из Дивјејева. Мати Амвросија јој је казивала како је и она као млада одлазила у Саров да би премазивала палачинке, којима су послуживали све поклонике.

[Тавита]

Пуковник постаје монах

Крајем деветнаестог века, како је казивала мати Серафима, у Саров је почео да долази будући митрополит Серафим, тадашњии гардијски пуковник Леонид Чичагов. Причала јој је искушеница Дуња да је блажена Прасковја Ивановна, дочекавши Чичагова први пут, погледала испод његовог рукава и рекла: "А, рукави су вам поповски." Пуковник је ускоро био рукоположен за свештеника. Прасковја Ивановна непрестано га је наговарала: "Пошаљи молбу цару да изваде мошти." Чичагов је почео да сакупља материјале, написао је летопис и поднео га цару. Кад је цар то прочитао, причао је Чичагов, имао је велику жељу да се открију мошти преподобног Серафима. Све је то Чичагов описао у другом делу летописа. Тамо су детаљно описани сви догађаји пре вађења моштију, а описано је и само вађење. Тај рукопис је нестао приликом митрополитовог хапшења 1937. године. Матушки Серафими су, како је причала, о томе говорили и они којима је митрополит лично читао тај рукопис. Дан уочи прослављања преподобног, према њеним речима, настала је велика смутња. Цар је инсистирао да се мошти открију, али је скоро цео Синод био против. Изговор је био: "Куда и зашто ићи у шуму да би се нашле само кости?" С друге стране, Синод није показивао добру вољу да канонизује онога који је пророковао пропаст православне Русије и пад монархије. У то време та пророчанства су изгледала сасвим невероватна. Али Цар је упорно тражио од Синода да почну да разматрају канонизацију и најзад, 1902 године, молба је одобрена.

Више извора потврђује да је царска породица веома волела и поштовала преподобног Серафима. Цар Николај је у својој канцеларији имао велику икону преподобног и јавно је изјављивао да верује у његову светост. Приликом прославе канонизације, Царица Александра је отишла до исцелитељског извора Светог Серафима и, урањајући у њега, помолила се да добије сина. За дванаест месеци родио се царевић Алексеј. Касније, кад јој је било најтеже, она из заробљеништва пише пријатељу: "Ох, како чезнем да поново одем за Саров!"

Јевдокија Ивановна, искушеница Дуња, казивала је матушки Серафими, како је у то време блажена Прасковја Ивановна петнаест дана постила, ништа није јела и једва је ходала। Једне вечери дошао је Чичагов, тада још архимандрит Спасо - Јевфимијевског манастира у Суздаљу.

[Тавита]

Светло над Саровом

"Мајко, одбили су да открију мошти", рекао је Чичагов.

"Прими ме под руку, идемо по вољи", одговорила је Прасковја Ивановна.

Блажену је са једне стране прихватила њена келејница, мати Серафима, са друге архимандрит Серафим. Те вечери, 12. јануара 1903. године, прегледали су остатке преподобног. У то време, из села Ламасова, дванаест врста од Сарова, угледали су светло над Саровом. Сељаци су дотрчали мислећи да је пожар. Питали су: "Где је код вас избио пожар? Видели смо одсјај." "Нигде није било пожара", одговорили су им. После је један монах рекао: "Ноћас је комисија отворила остатке баћушке Серафима." Од баћушке Серафима остале су само кости, чега се Синод и плашио: "Ићи у шуму, где нема нетљених моштију, него само кости!" На то је једна од тада још живих старица из времена преподобног казала: "Ми се клањамо не костима, него чудима." Сестре су причале да се преподобни сам јавио цару, који је после тога својим ауторитетом устрајавао на откривању моштију.

Мошти преподобног баћушке Серафима откривене су 19. јула 1903. године. Тада Казањска железница још није постојала, путовало се преко Нижњег Новгорода. Царски воз је, према речима матушке Серафиме, водио шеф станице Борис Николајевич Веденисов. Била је организована привремена станица насупрот селу Вијездноје, у пољу, на прелазу поред млина. Требало је хитно изградити колски пут до Сарова. Због тако кратког времена нико се није усуђивао да прихвати тај посао. Одазвао се Б. Н. Веденисов коме је, према његовим речима, помогао сам преподобни. Све су урадили сасвим једноставно. Била је врућина. Пут су орали плуговима, затим поливали водом из бачава и утабавали тешким ваљком, исто као што се то ради на пољу. Тако је пут постао гладак и тврд, као асфалт. Мати Серафима је причала да је Б. Н. Веденисов, 1950. године, на њене очи добио исцељење преко комадића мантије преподобног Серафима.

[Тавита]

Пола милиона поклоника у Сарову

Када је царска породица, 19. јула 1903. године, стигла у Арзамас, забележено је да је већ било стигло близу пола милиона поклоника. Пут је био закрчен великим бројем верника, који су, из поштовања према преподобном, пешке прелазили последњи део пута. Цар Николај и царица Александра тај последњи део пута корачали заједно са поклоницима, пред којима су се касније и причестили. Канонизација је започела претходне вечери - вечерњом службом. По манастирским црквама и тргу окупило се око стотину хиљада поклоника, а на хиљаде других били су поред пута који води у стару саровску шуму, чекајући да се поклони моштима. Када је цар улазио у саровску цркву, народ је стајао с обе стране зида, и тада су једну трудну жену тако притисли да је одмах ту родила дечачића право на тепих, под ноге цара. Цар је наредио да га запишу за крсног кума новорођенчету.

На откривање моштију у Саров је допутовала скоро цела царска породица. Велики кнежеви су одмах отишли у Дивјејево, к блаженој Прасковји Ивановној. Донели су јој свилену хаљину и капор (врста капуљаче), у коју су је одмах и обукли. У то време цар је имао четири кћери, али не и дечака - наследника. И ово је била права прилика да се помоле преподобноме, да им се дарује наследник. Прасковја Ивановна је имала обичај да све показује на луткама. А за ову прилику унапред је припремила лутку – дечака. Од марама му је прострла лежај, положила га ту и прошапутала: "Тише, тише, он спава..." "То је Ваш", рекла је блажена, а велики кнежеви су је, у усхићењу, подигли на руке. Све што је она говорила телефоном су пренели цару, који је из Сарова допутовао у Дивјејево тек 20. јула. Јевдокија Ивановна је причала да се келејница Прасковје Ивановне, мати Серафима, била припремила за пут у Саров, на откривање моштију, али је изненада повредила ногу. Прасковја Ивановна ју је излечила, па је ипак отишла у Саров. А када су се мати Серафима и Дуња вратиле с дочека, хтеле су мало да поспреме просторију блажене пре доласка царске породице, али Прасковја Ивановна није дозвољавала да се било шта склони са стола. На столу је био тигањ с кромпиром и хладни самовар. Док су се с њом препирале, зачуло се с врата: "Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас." Улазили су цар и царица. А сестре су, сместа, пред њима прострле тепих, поспремиле сто и донеле врући самовар. Затим су изашле и оставиле их саме с блаженом. Будући да нису могли добро разумети шта блажена говори, цар је ускоро изашао и тражио да уђе најстарија до блажене.

Када су почели да се опраштају, унутра су ушли архимандрит Серафим (Чичагов) и келејне сестре. Прасковја Ивановна је отворила комоду. Извадила је нови столњак и почела да ставља поклоне: платно од лана које је сама израдила, половину главе шећера, обојена јаја, шећер у комадићима. Све је то чврсто завезала у завежљај и, дајући га цару, рекла је: "Царе, носи сам". А затим је, пруживши руку, додала: "А нама дај новчић, треба да саградимо кућицу (нову цркву)." Цар није имао код себе новца па је затражио да му донесу. А кад су му донели, како је причала мати Серафима, дао је новчаник пун злата. Тај новчаник су одмах предали мајки игуманији. Опраштајући се, цар и царица су обећали да ће ускоро опет доћи, на откривање моштију мајке Александре, зато што се она јављала у царском двору и тамо, како се причало, творила чуда. Том приликом цар је рекао да је Прасковја Ивановна једина истинита слушкиња Божија. Сви и свугде су га примали као цара, једино га је она примила као обичног човека. Од Прасковје Ивановне цар и царица су отишли код Јелене Ивановне Мотовилове. Цару је било познато да она чува писмо које јој је предао њен муж Николај Александрович Мотовилов, а које је написао преподобни Серафим и адресирао га на цара императора Николаја . То писмо преподобни Серафим је написао, запечатио хлебом и предао Николају Мотовилову рекавши: "Ти нећеш доживети, али твоја жена хоће, када у Дивјејево допутује цела царска породица. Цар ће доћи к њој, нека му она преда писмо."

Ни данас се не може са сигурношћу рећи да ли је писмо преподобног Серафима пророковало личну судбину цара и царице, или је у њему, можда, било само пророчанство о судбини Русије.

После неколико година, када су почели први немири у Русији, царица Александра је затражила све папире из државних архива који су се односили на пророчанство преподобног Серафима о будућности Русије. Игуман Серафим Кузњецов, учесник саровских свечаности 1903. године, забележио је: "Преподобни Серафим написао је писмо Цару коме је суђено да дође у Саров и Дивјејево. Садржај писма остао је тајна. Јасно је да је свети прозорљивац видео будућност и настојао да укрепи цара у вери. Светом Серафиму било је важно да будући цар схвати да се ништа не дешава случајно, већ по Божијем промислу, да не би пао у очајање када дође страшни час да испије чашу страдања."

Матушки Серафими причала је Наталија Леонидовна Чичагова (владикина кћер) да је цар то писмо, када га је примио, са страхопоштовањем ставио у унутрашњи џеп, казавши да ће га прочитати касније. Јелена Ивановна се, како је причала Чичагова, испунила духом и дуго им, скоро два часа, говорила; а шта, тога се ни сама после није сећала. Она се упокојила 27. децембра 1910. године. Била је тајно пострижена.

Када је цар прочитао писмо, након што се вратио у игуманску зграду, заплакао је. Дворјани су га тешили, говорили му да баћушка Серафим јесте свет, али да и он може да погреши. Али, цар је неутешно плакао. Садржај писма је свима остао непознат. Тог истог дана, 20. јула, предвече, сви су отпутовали из Дивјејева. Од тада, цар се о свим важним питањима обраћао Прасковји Ивановној, шаљући к њој велике кнежеве. Јевдокија Ивановна је причала "да један није стигао отићи, а други би већ био дошао." После смрти келејнице Прасковје Ивановне, матушке Серафиме, царска породица се о свему обавештавала, преко Јевдокије Ивановне. Она је пренела да је Прасковја Ивановна рекла: "Царе, сам сиђи с престола!"

Изгледа да се за пророчанство преподобног Серафима о царској породици знало и много раније. Према дневнику дворске даме А.Ф.Тјутчеве, Марија Александровна, супруга императора Александра Другог, говорила је о пророчанству једног отшелника из Сарова (Серафима Саровског) великом књазу Михајлу Павловичу, о смрти његове кћери, његовој сопственој смрти и о смрти Императора Николаја. Велики књаз Михаил никада није хтео да открије шта му је предсказано о деци Императора Николаја , али било је јасно да је то нешто злокобно. Говорио је да ће страшну тајну рећи само царици, али је умро и тајну однео у гроб! Првог јануара 1856. Тјутчева пише: "Послала сам Царици малу икону старца Серафима. Ја верујем у силу молитве Светому. Верујем да он посебно штити Императорку о којој је говорио пре њеног доласка у Русију! Говорио је да ће она бити благодатна мати целој Русији и Светој Православној Цркви."

Прасковја Ивановна умрла је у августу 1915. године. Уочи смрти непрестано се до земље клањала испред портрета цара. Кад она више није имала снаге, спуштале су је и подизале келејнице. "Зашто се, мајко, тако клањаш цару?", питале су је."Лудице, он ће бити виши од свих царева", говорила је блажена.А често је понављала тајанствену реченицу: "Немој знати, преподобни, немој знати, мучениче!"

Те године, како је причала Јевдокија Ивановна, многи су долазили у Саров и Дивјејево. Допутовао је и Распућин са свитом - младим дворским дамама. Он сам није се усуђивао да уђе код Прасковје Ивановне, стајао је на улазу, а када су даме из његове пратње ушле, Прасковја Ивановна је јурнула за њима са штапом. Долазила је и Вирубова, важна дворска дама, али је нису пропустили, рекавши јој да је блажена лоше расположена.

Прасковја Ивановна је пред сам крај живота скинула царев портрет и пољубила га у ноге, рекавши: "Мили је већ при крају."

Њена келијница је забележила да се блажена молила: "Свети царски мученици молите Бога за нас". Архимандриту Серафиму Кузњецову дала је иконице Умилење Пресвете Богородице (пред којом се упокојио Свети Серафим), за царску породицу као благослов.Он је забележио њено пророчанство о мучењу и убиству царске породице. Према његовим речима, блажена је казивала о будућем привременом тријумфу непријатеља Русије, целивала је царске портрете и говорила да ће са њима бити у небеској обитељи. И духовни син оптинског схиархимандрита Варсонуфија, скитски монах Терентије написао је у свом дневнику 1916. године: "Биће револуција, Цара ће убити, Оптину разрушити!" А оптински старац, јеромонах Нектарије, у фебруару 1917. године пише: "Наступа тешко време. Почиње време ћутања. Цар и царица, велике кнегиње и царевић биће убијени."

Припремио: Миладин Петровић

[Guest Оливера]

                     

Грб династије Романових