Православље по жалосној Сови

[коЖељ њацИ]

Православље по жалосној Сови

16 фебруар 2012 Бранимир Марковић

„Валентиново“ је диван разлог да се старачки отровно оплете по омладини.

Ако то очекујете и од мене – „е то мало морген“.

Овај текст подстакнут је мојом личноме дилемом, такорећи антиномијом старокалендарског ума - да ли сам ипак рођен на светог ТриФуна, будући сам рођен на светог ТриПуна (што себи као православцу не би смео да допустим), дакле две недеље пре светог ТриВуна, данашњим Србима познатијег као Валентиново. Дилема, као и већина тема у вези којих дангубим, последица је моје, за „етаблиране“ кругове већ пословичне глупости (деснице) јер свак зна да Српска православна црква слави светог Трифуна 14. јануара по Грегоријанском календару(а првог по јулијанском календару), а ја сам рођен 1. (а мрзи ме да прерачунавам ког сам по Јулијанском, укиног давно пре мог рођења, с обзиром да се и приликом крштења данас уписује датум по Грегоријанском).

Да, али датум празника светог Трифуна, човека у чије време људи нису имали ове људском недоученошћу и брзоплетошћу изазване дилеме, „зове се“ и даље 1. Фебруар. Само је питање конвенције (договора) конретних људи у конкретном историјском моменту што је данас у Срба први фебруар час две недеље касније а час раније. Да је којим случајем усвојена Миланковићева реформа календара и у Срба, као што су учинили они силни „издајници“ православља од Грка и Римљана (Румуна) па надаље, не би 14. Фебруар постао први, како се данас преводи, већ би први (по Јулијанском) остао први (и по Миланковићевом, погрешно званим Грегоријански). Историјски нису постојала двојица светих Трифуна (онај са п и онај са в). Зашто се данас понашамо као да је било како није било?

Као „верски фанатик“ бројне „случајности“ у мом животу не тумачим према закону вероватноће већ као Божје знаке. Елем осим што волим вино, маштам о свом винограду након пензионисања, фанатично сам привржен култури вина (in vino veritas, цивилизација је докле рађа лоза) насупрот халуциногеним - источњачкој опијумској култури или северњачкој „опијачкој“ које преузимају доминацију и код нас, мој живот је везан (уз град у којем сада живим и још три насеобине oд 70 до 7 милиона становника у којима сам живео) за два града – главних провинције у којој сам рођен и провинције одакле сам пореклом, који (практично или и формално) славе као свој празник баш дан Светог Трифуна, да не кажем нескромно, мој рођендан. За Котор је то јасно – свети Трифун је њихов заштитник, док је за Нови Сад заборављено. Дан Рацвароши се повезује са датумом царског указа о добијању статуса града. Нико се не упита зашто је баш тада добио статус слободног града и одакле ново име Петроварадинском шанцу, доскора једном од најмањих и најубогијих мочварних насеобина Паноније. Тако испада и данас тако уче децу, да је овај догађај био чин царске милости, такорећи хира, стриктно у контексту феудалне традиције католичке Хабзбуршке монархије.

А биће да је по новом срБском обичају (да је „истина“ оно што је тачно супротно од истине) и овде „истина сасвим супротна“. Planta у имену Новог (за)Сада (никако њу нау, како учено преводе на срБским телевизијама) мени некако мирише на винограде и цивилизацију светог Трифуна а Neo (попут Њу Јорка, Њу Хемпшира, Њу Скотланд у Новој земљи, што Панонија опустела након векова турско-мађарско-немачких ратова јесте била) на нови почетак измештене старе цивилизације (на шта и назив Српска Атина подсећа), што су персонално дојучерашњи Београђани, слободни грађани, узрочници тадашњег новосадског „демографског бума“ кад су мировним уговором након Аустријско Турских ратова морали да се иселе из својих кућа у барокном Београду, и били. Није била у питању никаква феудална милост већ признавање старих права давно, још у „оној“ цивилизацији унутар лимеса „докле сеже лоза“ стечених, баш супротних феудалном сталешком устројству.

Потоњом календарском ујдурмом данашњи православци Котора (преко 85% становништва јер католика у данашњем Котору је према минулом попису тачно и свега 11.76%) и Новог Сада (преко 90%) накнадно су баш у име заштите православља од екуменизма искључени из баштињења ових традиција као да с њима немају никакве везе. Јер, „Боже мој“ свети ТриВун је 14.

Као и сва права филозофска питања и ово није (само) сколастичко већ његова различита тумачења и одговори имају најразличитије и најконкретније последице на свакојаке баналности свакидашњице. Данашњи „литургијски Срби“ који у ритам литургијске године убрајају само стриктно верске празнике тј. „оно“ што се дешава у згради Цркве, погледа уперених ка небесима заборављају и презиру свакидашње „баналности“. И оптужују младе што се веселе светом Валентину, не повезујући то са својом новокомпонованом тврдокорношћу. За разлику од њих навијачи Велике Србије (основане 1913.) су показали прошле године изворније и потпуније схватање литургијске године кад су тражили да се одложи вечити дерби планиран на Велики петак.

Српски народ је из неких разлога усвојио појам германског порекла - Црква (kirche, church..) који значи „кућа Божја“ уместо Сабор – израз који преферирају сви остали православни на челу са Руском и Јелинском браћом али и (братски) латински народи (екслесиа, iglesia, chiesa), што („Nomen est omen“) изазива практичне само наизглед баналне последице. Данашњи Срби имају свест да су „прави“ православци само они који иду у Цркву и/или упражњавају верске обичаје, док се истовремено преко 90% становништва изјашњавају као православни верници иако само незнатан део посећује Цркве., а понеки од њих су чак атеисти. Схизофренија тумачења значења речи Црква и Сабор постаје јаснија, поготово кад православни, критикујући или хвалећи Српску Православну Цркву говоре о њој у трећем лицу. О Сабору, будући да смо „Црква“ сви ми, бесмислено је тако говорити. Очигледно је да цивилизацијски, идентитетски и културолошки аспекти „православља“ у свој својој пуноћи, богатству, разноликости и свестраности далеко превазилазе пуку верску праксу. Мени грешном и незнавеном није јасно како свођење само и стриктно на верску праксу и то садашњег махом бесловесног покољења ради за „нашу“ православну ствар.

Идеолошки посматрано реч Сабор просто наводи на истинску демократију, (прото)нацију - слободне људе, (са)учеснике у расправама о проблемима и управљању заједницом, док „дом Божји“ некако упућује само на строго канонизоване ритуалне аспекте. Тако у данашњој СПЦ може да се деси да сиромашни парохијан умре од глади а да пароху не фали длака с браде, штавише да га нико у Сабору ни не прозове, али не може да се деси да стадо готово масовно не учествује у ускостручним теолошким расправама, попут оних о екуменизму и прослави јубилеја Миланског едикта између „присташа“ патријарха Иринеја и владике Артемија нпр. Расправама којима (увредљив) тон и нарочито (претерану) гласноћу по правилу дају они који у зграде Цркава не залазе., а институционално их потпирују духовни и биолошки наследници јахача попова ... у којима немам намеру да учествујем а поготово да судим, па неће бити тема ни овог текста.

Мој фах су „баналности“ овоземаљске свакидашњице. Сваки „литургијски Србин“ зна да овај текст „излази“ непосредно по Тривундану и Сретењу али заборавља да је сад време поклада, карневала. Какве везе ова парада блуда, голотиње, спрдње са угледним властодршцима и маски са ликовима злодуха има везе са хришћанством, поготово православљем? Никакве, то је католичка и медитеранска традиција, није „наша, српска, православна“, пресудио је својевремено парох Которски (и добро ме збунио непосредно пошто сам се доселио у Боку у дане карневала право из Грчке), нагласивши да је то искључиво обичај „Хрвата- католика града Котора“, па учешће у машкарама води похрваћивању и покатоличавању.

Зар су Грци католици, упитао сам се сећајући се централног свејелинског карневала у Патри и свих малих по квартовима Атине у којима сам био претходне године. Грци су народ који још не опрашта католицима – крсташима разарање и пљачку Константинополиса, што је нама који смо већ заборавили и последње бомбардовање Београда чудно. Зар ми Бокељи нисмо Медитеранци? Зар 80% данашњих Срба није пореклом из Далмације (у изворним границама римске провинције, дакле рачунајући и данашње Ваљевске а тада Далматинске планине и Босну и Црну Гору са Херцеговином)? Зар чак и рок поета не каже да „православље долази са југа“? И least but not lost, ко су ти „Хрвати града Котора“.

Право збуњивање је тек дошло јер са „хрватске“ и католичке стране стиже демант да је хрватска и (само) католичка.: „Дон Бранко Сбутега упозорава да није ријеч о хрватској традицији, него да је по сриједи кристијанизирана медитеранска традиција која потјече из антике. У приобалној Црној Гори задржава се слој медитеранске културе и врши се културализација дошљака, успркос великом смањењу броја баштиника.“ Поново ми је грешном незнавеном било нејасно зашто је „културализација дошљака“ (а управо су староседелачке породице у Боки православне јер су старе католичке градске породице уз ретке изузетке као што су баш нпр. Сбутеге, углавном изумрле) аутохтоном „традицијом која потиче из Антике“ лоша по „нашу“ православну ствар. Поготово што је Бока вероватно једини део Медитерана у коме је вековима у неким градићима (Будви нпр.) било дозвољено учешће и околног сеоског (дакле православног) становништва (с обзиром да су статусно били слободни сељаци). А зашто је „добро“ по „српску ствар“ предати ову баштину у руке некаквих „Хрвата“ идентитета пре 1840. непознатог у староставној Далмацији супериор.

Није ли разумно претпоставити да је понеки млади Бокељ са „пјене од мора“ православне традиције, препознавши се у медитеранској култури а уважавајући парохов ауторитет (погрешно) схватио да није (више) припадник српског народа будући се једна и друга традиција по пароху искључују. Узгред није ли баш оваква медитеранска „културализација дошљака“ (а не некакав тајни план давно нестале и заборављене Коминтерне „познат“ иако њени Архиви још увек нису доступни јавности, како тумаче Добрица Ћосић и следбеници) здрави основ и узрок ширења модерног црногорског науштрб новокомпонованог срБског идентитета у Црној Гори? Ласно ли је уместо забрађене Ђекне изабрати Бразилку у тангама? Но, ни ова псеудоетничка културалистичка разграничења неће бити тема овог текста, већ..

„..комунистичке су власти настојале поништити кршћанску традицију па су, схвативши да је његово одржавање везано уз ритам литургијске године, направиле саму 'карневализацију карневала...'“ тј. успешно га избацили из хришћанског Саборног (Црквеног) контекста „ритма литургијске године“. Из разлога „великог смањења броја баштиника“ изворне (и православне, како грчки пример показује) традиције, заборављено је да су карневали/покладе, као прослава тријумфа живота над смрћу у месецу кад све замре и смрзава се изворно јасно повезани са победом над смрћу Исуса Христа и припрема су за ускршњи пост. Кад се заборави овај најбитнији смисао, тада се туристички карневали и кобасицијаде организују баш у дане поста, а машкаре ала и злодуха тумаче се не као ругање и спрдање које значи надмоћ над њима већ готово као паганско обожавање, против кога се, тврде православистички „експерти“, треба борити. Принцип је исти као кад новокомпоновани „експерти“ за срБску традицију певају „Тамо далеко, далеко ОД мора.“

Пре ће бити да је почетак ове псеудопаганизације избацивање свих манифестација које се не догађају „у здању Цркве“ из „календара литургијске године“. Тако данашњи Срби славе само светковине везане за „здања Цркава“ и сопствене домове, родове и породице, док су све светковине заједнице, Сабора – полиса ако хоћете заборављене (сем спорадично код Делија)., чак су и литије посвећене свецима заштитницима градова постале политичко туристичке манифестације. А после се питате где неста патриотизам, национализам, за-једништво и солидарност.

Покладе нико више не везује за Сабор, напротив, антицрквене су „по дифолту“. Ерго млади који имају нормалну младалачку потребу да се веселе, блесаве, љубе и заљубљују бачени су у канџе „Антихриста“ или бар католика светог Валентина и протестаната Санта Клауса и Божић Бате.

Наши преци живели су своје обичне животе у свој пуноћи смислености и сврховитости. Све је имало смисао – од свакидашњег рада, обеда, весеља у портама цркава поводом верских празника, поклада до самих молитви. Ево како то изгледа данас у „генијалној“ интерпретацији жреца данас једне од најпогубнијих модерних религија – Њу ејџ туризма: „Ноћ вјештица".– Дан вјештица не носи проклетство. То је дан као и сваки други онолико проклет или забаван зависно како га ми учинимо. Ако је "Ноћ вјештица“ повод да се више дружимо, ако нас растерећује и развесељава, требамо је себи приуштити и ако већ нема никакав посебан смисао, да ми увидимо и пронађемо смисао у свему оном што је изнад свих светковина и обичаја, јер се у томе састоји већина нашег живота...“ Чик пробајте да препричате ову бесмислицу.

Насупрот овим бесловесницима, данашњи углавном самоуки верници, ре-конструишући своје хришћанство после скоро века комунистичких прогона и уништавања институције Цркве, без присуства старијих, покланих, протераних или побијених по стратиштима ратова и револуција да их подуче, често западају у непријатну ситуацију да нису ни налик ортодоксима народа који нису доживели црвену пошаст, а да сувише сличе баш екстремним примерцима конфесија од којих је ордоксија наводно угрожена. Неки их, питам се зашто, зову православни талибани а неке асоцирају на инквизицију.

Берђајев је католичанство описао као „религију распећа“ а православље је „религија ускрснућа“ – у преводу победе живота над смрћу. Невероватно како данас често помињан, један од најсветијих примера православног етоса, кад жртва свом усташком џелату смирено, опраштајући му „јер не зна шта чини“ каже „само ти синко ради свој посао“ изазива код неких данашњих Срба старозаветне осветничке уместо порива хришћанске љубави или таласа православне самосвести ако баш хоћете и (грешне) гордости. Зато ћу радије да посегнем за примерима „обичних“ радости живљења.

Антологијска је сцена из једне документарне емисије новосадске телевизије о паљењу Вечног пламена (по многима баш кључног доказа и исправности Јулијанског календара и саме орто-доксије) у цркви Христовог гроба у Јерусалиму. У моменту (само)паљења у Цркви настаје детиња разуздана радост, присутни верници, махом локално становништво, Арапи, скачу, играју, вичу, подврискују, прангијају, носе један другог, певају, грле се и љубе. На то их један строги, озбиљни, намргођени срБски православиста строго укорава: „како се то понашате, ово је Црква?“. На шта се Арапи ухвате за стомаке од смеха и одговоре отприлике: „ти ћеш да нас учиш како се понаша у Цркви, па Исус је био одавде.“

Михиз у дивној цртици из своје „Аутобиографије о другима“ подсећа да је „једна од најбитнијих особина српског 18. века било ведро и оптимистичко схватање о два раја, уверење да човек свој овоземаљски живот не проводи у „долини суза“ већ у лепом и ведром „винограду Божјем“, намењеног не казни него срећи.“

Дијалог који следи између писца, тада младалачког скептика и критика и средовечног руског професора, истинског уживаоца „винограда Божјег“ једна је од најлепших „прича православних“ које сам прочитао.

„ упадох у његову тишину да сазнам шта мисли тако непрекидно загледан у обзорје мога завичаја:

- Са Богом разговарам, одговори ми мирно и озбиљно

- Са Богом?

- Да

- И он с вама разговара?

- Да.

- Па ви то господине као да сте већ у рају.

- Ја и јесам у рају. Рекох професору да се суседни обронак баш тако и зове – Рајковац

- Ето видите!

Сестре православке и браћо православци а и сви остали – уживајте у винограду Божјем, не мрачите

Извор: http://www.vidovdan.org/index.php?option=com_content&view=article&id=24593:2012-02-16-10-14-17&catid=40:tradicija&Itemid=75

[Zawisza]

Teško se snalazim u ovakvom tekstu, valjda zato što sam jedino priče Dace Džamonje čitao. Ako može neko da mi objasni , :šta je pisac hteo da kaže?

[Zayron]

Teško se snalazim u ovakvom tekstu, valjda zato što sam jedino priče Dace Džamonje čitao. Ako može neko da mi objasni , :šta je pisac hteo da kaže?

Ja znam samo sta je proglasio Zalosna Sova ovdje na Forumu 16.06.2011. tacno prije 8 mjeseci.:

Još je moj čukundjeda vrač govorio da Bilbija i Deretić donose nesreću! crutches

Ne Željko Bilbija s Foruma već taj Deretićev "naučni" pajdaš, "znanstvenik i istoričar" kao i on.

https://www.pouke.org...post__p__443228

[Name]

Februara , ne januara.... ne premjestaj mi slavu za citav mjesec

[Благовесник]

Bravo za tekst!

[nishizawa]

Свих ми даброва с Онтариа - одличан текст!