“Бол за отачаством”

[Баба]

Вери у народну изабраност у Србе као “народ Божији” се природно прикључује и специфично за српски средњи век изражено родољубље и верски доживљен патриотизам. Идеја "отачаства" је честа и значајна код св. Саве и осталих Немањића. Национална држава и национална црква су два стуба светосавске идеологије која има за циљ спасење свог народа. Родољубље је једна од врлина које красе св. Саву и које он наводи као темељ његове политичке филозофије. Он Симеона доживљава као истинског оца народа, као пастира који даје живот за своје стадо. Родољубље св. Сава назива "бол за отачаство". Та особину св. Сави приписују његови биографи Доментијан и Теодосије . Он је по њима изразио своју искрену и јаку љубав према свом народу Мојсијевим речима којима духовни поглавар пред Богом изједначава своју судбину са судбином народном, и када каже смело Богу да ако спасава, нека спасава народ његов, а ако не спасава ни он не жели спасења. У немањићким повељама су се спојили ликови св. Саве и Немање, духовног вође и световног господара у светитељски пар који својим моћним молитвама чува отачаство. Сава је "богоносни вожд" који "болује" за својим народом, и за време живота и после смрти.

Доментијан је написао Житије светог Саве и Житије светог Симеона, оснивача српске културе, државе и светосавске идеологије. Циљ је да се на тој двојици гради идентитет средњевековне Србије и српског народа, његово јединство и унутрашњи склад световне и духовне сфере живота. "Мада несумњиво монашка и светогорска по тону и погледу на свет, Доментијанова житија су намењена двору и носе сасвим одређен поруку, изражавају програм преображења српског 'отачаства' у идеалну средњевековну државу". Св. Сава и Немања су очеви српског рода, његови духовни вође и небески заштитници.

Српска књижевна дела а нарочито житија су натопљена једним осећањем родољубља као ретко која друга у средњем веку. "Са становишта поетике, све су ове варијанте или редакције грађене строго по византијским књижевним канонима, али кроз њих провејава и веома живо осећање не само непосредног односа према светом као 'своме', као 'изданку благочастивог корена', него и свест о своме 'отачаству' у сувереној заштити коју сав српски народ стиче Савиним посвећењем и чудотворним моштима. Већ се у овим химнографским текстовима може наслутити и помоћу њих објаснити оно свенародно поштовање св. Саве и његових моштију због којег је крајем XVI века, дошло и до сурове османлијске репресалије спаљивањем моштију светог Саве (1594)". "Главни ток литературе, обележен 'отачаственом' тематиком, потекао је први пут сопственим путем на српском тлу. Специфичност српске књижевности овог доба нису у неком њеном профаном карактеру; макар и настајала као висока литература једне династије, ова књижевност је, зато не мање црквена, духовна и монашка, цела у литургијској функцији". То је оно што тај светосавски национализам толико издваја од модерног заснованог на тлу језику и култури, у принципу профаног и склоног предрасудама.

Старо народно патријархално схватање друштва и државе је код св. Саве и Немање доживело преображење и продуховљење хришћанском вером. Држава се схвата као породица у којој је владар отац, а црква мајка целом народу. Немања сву српску земљу назива својом "дједином" или "отачаством". А и црква и владар су ништа друго до деца небеског Оца. Владар посматра државу као на породично имање, а хришћанство му даје морални програм и праксу како да постане савршен отац или "добри пастир" који је спреман да за своју децу или "стадо" пострада. "Према тадашњим схватањима, владар ('владика') био је свој српској властели господар - 'господин', а ова је свом 'господину' била 'покорна' и 'послушљива', тј. потчињена и извршавала његова наређења". Владар властелу назива "драгим друговима" ("љубими друзи"), "вољеном браћом" ("вазљубљена братија") и "рођеном децом" ("чеда"), док је "мала властела" и "војници" називана само "децом". Често се називају и "деца отачаства". Народ је у положају деце којима владају владар - отац и његова "браћа" - властела. Свештеник је био отац својој пастви, игуман и духовник монасима, а архиепископ у цркви. Патријархални принцип је одуховљен и трансформисан у хришћанству.

Идеални односи међу људима којима теже Сава и Немања су формирали идеал савршене породице. Сави је као узор могла послужити његова породица, а као модел и канон манастирска породица ("света обитељ") која је својим устројством савршени хришћански пут спасења и преображења човекове личности. Главно у односима између људи и у држави је врлина. Односи у држави су били учвршћени верношћу ("вером") оног који је нижи у хијерархији према оном који је на вишем положају. Верност је главна врлина жене према мужу, народа према цркви и властели и властеле према владару. А владар и сви заједно су верни цркви, "божанским законима" и према самом Богу. Верност се цени и награђује, Бог је награђује, владар је награђује и црквена и световна власт је награђује. Владари, и они на положају, подржавајући Христа, чине "милост" онима који верни и послушни. Непослушност и "невера" се осуђују и кажњавају одбацивањем од породице, одузимањем положаја, избацивањем из манастира, или рашчињавањем, па и тежим казнама.

Отац нације, онај који је води правим и спасоносним путем, који је “добри пастир поверног му стада” је исто што и вожд. Титула вожда је први носио Свети Сава, и његови наследници архиепископи. У четрнаестом веку се вождом називају и краљеви Дечански и Душан . Тако је Дечански, по Данилу, одгајио Душана да уместо њега буде "вожд и чувар отачаству своме". “Речита је при том околност што термином 'вожд' још Доментијан назива, поред српског архиепископа, и анђеле, посебно архистратига Михајла. Занимљиво је међутим, да исти термин ('други вожд скупа Израиљева') Доментијан користи и када говори о Исусу Навину”. Интересантно је да су Срби у новом веку само Карађорђа звали “вождом”. Ово нам говори да вожд није само војни вођа, већ и отац нације и духовни вођа целог народа.

Доментијан, биограф св. Саве и Симеона, каже како их је неки богобојажљиви Светогорац упозорио да они нису ту само ради сопственог спасења, већ и да би били предводници у спасењу свога отачаства. Стога их саветује да "створе манастир на Светој Гори да буде прибежиште вашег отачаства". То су централни циљеви идеологије св. Саве. Он је прво жудео за својим спасењем, па онда за спасењем својих ближњих, па читавог народа, па на крају и човечанства. Све што је у свом животу чинио било је подређено овим циљевима или да кажемо овом циљу.

Бранко Радун

Видовдан.орг

[Баба]

Занимљиво да још није било коментара у смилу то је етнофилетизам , етатизам, изам, мизам, шизам и сл...

[angst]

Етнофилетистима заједно са свима јеретицима нека је анатема!

P.S. Да ли си сада задовољан?

[Желе Зека]

Има ли правог етнофилетизма у СПЦ?Да ли га је икад било?

[Баба]

Етнофилетистима заједно са свима јеретицима нека је анатема!

P.S. Да ли си сада задовољан?

Ma prezadovoljan sam , šta da ti kažem

[Justin Waters]

Занимљиво да још није било коментара у смилу то је етнофилетизам , етатизам, изам, мизам, шизам и сл...

Све у свему било је то вријеме које је имало своје бреме, а и своје врлине.

Мислим исто да је тај период који је несумњиво био добар, ипак мало кроз предање идеализован и прилазан превише савршеним.

[Marjanovic]

Појам светосавља настаје у 20 веку.

Модерне нације настаје у 19 веку.

Национализам такође.

Немањићка држава није била национална држава у данашњем смислу речи. Да не говоримо да није постојала једна српска држава.

Цар Душан, нпр је крунисан за "цара Срба, Грка и Арбанаса."

Цео текст је заправо данашње тумачење Светог Саве и немањићког периода што се и види из речи где се говори о некаквој "идеологији Светог Саве". Просто Свети Сава није био идеолог. А и светосавље није идеологија. Осим ако је неко лично тако не доживљава.

[мирођија]

Сваки народ има свој лик и своју историјску судбину, као и темеље историјског развоја и опстанка. Тако и српски народ, постављен Божанском Промислом између Истока и Запада , поседује свој историјски пут и опредељење.

Изван тог пута несхватљива је његова прошлост и садашњи тренутак, неразумљива његова будућност.

У обликовању тог српског историјског, духовног и културног бића и опредељења две личности су одиграле одлучујућу улогу. То су Симеон Немања, оснивач српске државе и његов син Сава, први Архиепископ и Просветитељ Српски.

На њиховој сродности по телу и духовној једнодушности утемељена је не само лоза Немањића него и српска држава и Црква, преко чега је постигнут вековни склад народног, културног и просветног бића.

Шта су хтели њих двојица? Хтели су државу и земљу и живот на земљи отворене за Вечност, за Царство Небеско, ослобођене затворености у биолошко-социјалну и природно-историјску стварност.

Желели су истовремено Цркву погружену у време и историјске токове живота и људску свакодневицу.

Они верују у Небо које је у лицу Богочовека сишло на земљу и постало једно са творевином и човеком.Желе

земљу и човека и живот на земљи стремеће Небесима, пријемчиве за Небеса и њихову вечну Тајну, прозирне за

ту Тајну и прожете њима.

Ово Богочовечанско усмерење постало је од времена Симеона и Саве основа, призив и безмерна мера целосног раста друштвено-црквеног и културног бића Српскога народа. Оно је временом прерасло у историјско

начело и критериј свих догађаја свих догађаја и свих вредности у његовом животу.

Све што није на њему засновано, њиме прожето и са њим усаглашено нити представља, нити може бити сматрано за истинску непролазну вредност.

Митрополит Амфилохије( Радовић )

[Баба]

Појам светосавља настаје у 20 веку.

Модерне нације настаје у 19 веку.

Национализам такође.

Немањићка држава није била национална држава у данашњем смислу речи. Да не говоримо да није постојала једна српска држава.

Цар Душан, нпр је крунисан за "цара Срба, Грка и Арбанаса."

Цео текст је заправо данашње тумачење Светог Саве и немањићког периода што се и види из речи где се говори о некаквој "идеологији Светог Саве". Просто Свети Сава није био идеолог. А и светосавље није идеологија. Осим ако је неко лично тако не доживљава.

То реци Радуну , ипак он је историчар а ти шта оно беше ?

[Marjanovic]

Форумаш. :-)

[DYNABLASTER]

ima gosn Marjanovic pravo, jer ideologija kao pojam je nize vrednosti i ne odgovara da se koristi u ovoj temi

[Баба]

Појам светосавља настаје у 20 веку.

Модерне нације настаје у 19 веку.

Национализам такође.

Немањићка држава није била национална држава у данашњем смислу речи. Да не говоримо да није постојала једна српска држава.

Цар Душан, нпр је крунисан за "цара Срба, Грка и Арбанаса."

Цео текст је заправо данашње тумачење Светог Саве и немањићког периода што се и види из речи где се говори о некаквој "идеологији Светог Саве". Просто Свети Сава није био идеолог. А и светосавље није идеологија. Осим ако је неко лично тако не доживљава.

Реч "светосавље" настаје у 20 веку , али све претходне векове Срби живе надахнути Светим Савом.

Дакле шта фали тој речи која је само дефинисала српско духовно стање , или је проблем можда што реч није настала кад се родио Свети Сава , па ни реч Хришћани и појам Хришћани не настаје Христовим рођењем , него тек много касније када Црква живи духом Христовог учења.

Мислим шта ти уопште треба да значи или да објасни то што си нам напоменуо да је реч светосавље настала у 20 веку, мада се ни са тим не бих сложио.

У овоме тексту заправо и нема помена о национализму.

Зато је коментар твој излишан.

Немањићка држава је била српска држава , шта је ту спорно, није била грчка нити турска него Рашка-дакле Српска.

Цар Душан је слетео с пута немањића и хтео је византијски цар да буде, то је узрок томе, међутим ипак је био Србенда и то такав каквог данас у Србији нема.

Идеологија у смислу државне идеологије немањићке државе , наравно у оно време када је вера била оно што је данас идеологија било би бесмислено говорити о идеологији тадашњих држава.

Међутим текст и јесте написан за савремено читалаштво, тачније текст је извод из дипломског рада који је Радун бранио пред новосадским професорима историје и одбранио , од којих су му двојица били маџарски хортијевци а један био Србин - ментор који га се на одбрани одрекао тако да је ишао без ментора.Толико о нама Србима .

Професори Маџари су се највише трудили не да оборе појам идеологије Светога Саве , већ да оборе његово светитељство. Јако занимљива прича.

И то су професори на српском факултету у Новом Саду где се дипломира историја.

Дакле , шта рећи , није чудо онда што данас имамо оволико некаквих космополита и анационалних Срба , несвесних времена у коме живе.

[Marjanovic]

Постоји доста манупалицаја када је немањићка држава у питању. просто из тог периода ће свакао извући нешто што му се свиђа а занемарити или прећеутати оно што му не би ишло у прилог за данашње свакодневну политику јер се немањићство често у тај контекст ставља.

Рецимо у оваквим текстовима тешко да ће се прочитати да је Стефан Немања разматра могућност да заједно са Барбраросом нападне Византију. Дакле, заједно са западним крсташима по православној царевини. Али то се не уклапа у данашњу схематику и данашње политичке догађаје па нема смисла томе говорити. Као и о дипломатским вештинама Немањића.

Што се светосавља тиче, као што знаш тај термин се врло често употребљава у идеолошком смислу па се врло често губи из вида да је реч о "правосављу српског стила и укуса", а не о идеологији. Идеологија је свестосавски национализам, нпр. и он има свој систем вредности као и свака идеологија. Мада ни он није идеологија у строго политиколошком смислу речи ,али код нас постаје да буде јер имамо политичке организације које га заступају.

Што се Мађара тиче, и они имају неку сличну хришћанско националистичку идеологију "земаља Светог Стефана" у чије границе улази и Војводина, као део "историјске Мађарске". И Хрвати имају свој национализам инспирисан кршћанством, Бугари свој, па то што смо хришћани обићно само служи да подупре рат једних против других иако је све то само по себи парадоксално ако смо хришћани.

Постојање анациналних Срба је највише резултат српског национализма који није био стваралачки и државотворан. Наш национализам се претворио у нешто друга али није успео да створи нешто, као што је то случај са другим национализмима. Из тог разочарања настају анационални Срби. Не само због тога, али теби као националисти није на одмет да поразмислиш и о томе колико је српски национализам неуспешан јер није државотоворан.

[brana]

Постоји доста манупалицаја када је немањићка држава у питању. просто из тог периода ће свакао извући нешто што му се свиђа а занемарити или прећеутати оно што му не би ишло у прилог за данашње свакодневну политику јер се немањићство често у тај контекст ставља.

Рецимо у оваквим текстовима тешко да ће се прочитати да је Стефан Немања разматра могућност да заједно са Барбраросом нападне Византију. Дакле, заједно са западним крсташима по православној царевини. Али то се не уклапа у данашњу схематику и данашње политичке догађаје па нема смисла томе говорити. Као и о дипломатским вештинама Немањића.

Што се светосавља тиче, као што знаш тај термин се врло често употребљава у идеолошком смислу па се врло често губи из вида да је реч о "правосављу српског стила и укуса", а не о идеологији. Идеологија је свестосавски национализам, нпр. и он има свој систем вредности као и свака идеологија. Мада ни он није идеологија у строго политиколошком смислу речи ,али код нас постаје да буде јер имамо политичке организације које га заступају.

Што се Мађара тиче, и они имају неку сличну хришћанско националистичку идеологију "земаља Светог Стефана" у чије границе улази и Војводина, као део "историјске Мађарске". И Хрвати имају свој национализам инспирисан кршћанством, Бугари свој, па то што смо хришћани обићно само служи да подупре рат једних против других иако је све то само по себи парадоксално ако смо хришћани.

Постојање анациналних Срба је највише резултат српског национализма који није био стваралачки и државотворан. Наш национализам се претворио у нешто друга али није успео да створи нешто, као што је то случај са другим национализмима. Из тог разочарања настају анационални Срби. Не само због тога, али теби као националисти није на одмет да поразмислиш и о томе колико је српски национализам неуспешан јер није државотоворан.

Постојање анационалних Срба је резултат комунистичког расрбљавања србског духовног бића.

Да је србски наионализам, при томе мислим на прототип национализма Св.Саве, неуспешан,

православних Србаља данас неби било. КОлико год нас уништавали духовно и физички ми ипак постојимо, захваљујући Србима, који остају верни својој вери, својој нацији, при томе чувајући језик и ћирилицу. Анационални срби не воле ћирилицу, нити сопствени језик, не воле ни оно најважније нашу верификовану спону са Богом -Светосавље.

[angst]

Ето ја сам анационалан, волим да кажем да сам лаик по националности. А то је зато што сам хришћан - пре него што сам постао хришћанин био сам србин... Светосавље то беше онај веб-сајт?! Хм.

Лазар Нешић:

Био сам, први пут, у карејској испосници светог Саве године 2000.

Други пут, опет, године 2007.

У карејској испосници, на Светој Гори, свети Сава је живео неких 17 година (мање-висе). То је једна рупа, дугачка 2-3 метра, а широка колико људска рамена.

Потпуни мрак. Камен. Мемла.

Елем, ту се свети Сава молио, постио, итд. Живео 17 година.

Па, светосавље је то: иди једи леба и пиј воду 17 година у некој рупи, моли се драгом Богу, причешчуј се, читај цео псалтир сваки дан и остала монашка чуда, уби сопство, па дођи да ми причаш о „светосављу”.

(не мислим на тебе Ивановичу, него на неке што перу зубе „светосављем”)

Остало су доконе измишљотине.