«Хвалите Господа»...«Алилуја»

[Guest]

Проф. Др Јован М. Фундулис

Је ли «Алилуја» радосна или покајна песма?

Ако је радосна, зашто се у току Велике Четрдесетнице пева уместо «БОГ Господ... »?

«Алилуја» је славословни узвик, реч-израз, који на јеврејском значи «Хвалите Бога» или «Хвалите Господа» («аллелу» = хвалите и «ја» или «јах» = скраћени облик за неизрециво име Божије (Јахве)). Оно је из Псалама, где га 22 пута сусрећемо као припев (Псал. 94. и надаље), и из његове употребе у јудејском богослужењу храма и синагоге, прешло у Нови Завет и литургијску праксу васељенске Цркве. У Откривењу Јовановом га сусрећемо четири пута, увек у смислу славословљења и увек у веома очигледном литургијском оквиру (Откр. 19, 1.3.4.6: «И после овога чух као глас силни народа многога на небу где говори: Алилуја! Спасење и слава и част и сила Богу нашему... И поново рекоше: Алилуја!... и поклонише се Богу који седи на престолу, говорећи: Амин! Алилуја!... И чух као глас народа многога, и као глас вода многих, и као глас громова силних, где говоре: Алилуја! Јер се зацари Господ Бог Сведржитељ. Радујмо се и веселимо се и дајмо славу Њему...»). Штавише, у петом стиху исте главе Откривења, упоредо са јеврејском речју «Алилуја», имамо и њен превод и разраду на грчком: «Алилуја! И од престола изиђе глас који говори: Хвалите Бога нашега све слуге његове и који га се бојите, мали и велики.»

«Алилуја» је, у складу са својим граматичким смислом и својом библијском прошлошћу, у хришћанском предању најшире употребљено као славословни узвик, као нека врста радосног поклича, или поздрава, или као подстицај на хвалу Богу, углавном као припев библијских стихова из Псалама, прокимена, алилујарија, причастна, антифонских Псалама, чак и хришћанских поетских конструкција. У парохијском, азматском типику је штавише 31 од 62 антифона на које је Псалтир био подељен након сваког стиха као припев - ипакој имало «Алилуја». «Алилуја» је у литургијској пракси Западне Цркве пре свега васкрсно појање, отприлике као «Христос Васкрсе...» у нашем предању. Сличну употребу «Алилуја» сусрећемо у два подобена 4. гласа, која се поју на литији у спомен Светог Георгија (23. априла) и која су дело химнографа Анатолија. Први је васкрсењски, а у другом је похвала Светитељу повезана са васкршњим периодом, у који и његов спомен спада: «Заплескајте рукама сви народи; повикнимо радосно Богу, Спаситељу нашему... и са собом васкрсе и мртве који су му повикивали: Алилуја, алилуја, алилуја Христу васкрсломе» и «Венац славе... Алилуја, алилуја, алилуја Христу васкрсломе».

Карактер «Алилуја» као на неки начин победничког поклича, наравно, претпоставља рат против супротстављених демонских сила и његов срећан завршетак, дакле, повезан је са судом Божијим над грешним светом. Тако предање рабина и тумача само од 104. псалма па надаље допушта употребу «Алилуја» као припева; претпоставља се да до тада још није окончана победа Божија над Његовим непријатељима и непријатељима Његовог народа. Заиста је славословље због победе над непријатељима тема многих псалама испред којих долази «Алилуја», као У 104., 105., 106., 107., 113, 117., 134., 135., али и на другим местима Старог Завета на којима се оно употребљава (3. Мак. 7, 13; Товит 13, 18), чак и у 19. глави Откривења. Видели смо да се и на почетку јутрења кроз избор стихова из Исаијине песме за време појања «Алилуја» провлачи појам суда Божијег. Јасно је да су најстарији Тројични тропари, које је у то време пратило «Алилуја», написани како би се посебно употребљавали на овом одређеном делу службе те због тога имају посебну вредност као нека врста образложења на певање «Алилуја». Њихова главна тема је позив на славословље тројичног Бога. Троструко «Алилуја» је повезао са троструким "Свет" пророка Исаије (гл. 6, 3), који и јесте писац песме из које се изабирају стихови за време појања «Алилуја» (Исаија, 26, 9-20). У тим тропарима је суд Божији над светом изражен или непосредно (нпр. «Праведни Судија долази...»), или је он посредно наговештен наглашавањем Божијег својства као непристрасног судије и подвлачењем недостој- ности људи који га поју.

[Guest]

Из свега што смо горе навели је већ почело да се наслућује да је било лако да изванредно празнични и славословни поклич «Алилуја» склизне ка другим, другостепеним смисловима, ако би тумачење само по себи, а из разлога духовне надградње, стављало акценат на оно што иде уз славословљење Бога и на његове претпоставке. Раздаљина између славословља и покајности је велика, али не и непремостива.

Тако, док ранији тумачи у складу са граматичким смислом наглашавају славословни карактер појања «Алилуја», каснији подвлаче појам присуства и суда Божијег који се наговештава. Од првих ћемо навести Светог Атанасија Великог, Евсевија Кесаријског и Псеудо-Дионисија Ареопагита. «Тако је "Алилуја" похвала невидивом», «јер се "алилу" тумачи као хвалите, а "ја" као "Господа" » (Атанасије Александријски, Беседа на Псалме 104. и 134.) «"Алилуја" значи хвалу Господу, јер се та реч тако тумачи», «а "Алилуја" је тајни подстицај који слух потиче на појање Бога, како би значење тога било "Хвалите Господа". Јер на местима у Светом Писму, где се налази саме речи које гласе "Хвалите Господа", то је јеврејским речима означено као "Алилуја". Са "Алилу" се мисли на хвалу која се односи на Бога, а "ја" је једно од имена које тумачи божанску природу. Α све заједно, "Алилуја", се тумачи као "Хвала Богу."» (Евсевије Кесаријски, Беседа на 145. и 104. Псалам). «Они који знају јеврејски говор свештену мелодију надахнућа богонадахнутих пророка изражавају као "Хвала Господа" или "Хвалите Господа"» (Διονυσίου, Περί εκκλησιΑστικής ιερΑρχίΑς Δ, 12).

Наглашавању појма «Алилуја» као појма који обележава присуство и суд Божији је очигледно допринео најстарији обичај његовог појања као прокимена читања из светог Јеванђеља. Читањем светог Јеванђеља је на сабрању присутан сам Христос, који благовести, поучава, дела, трпи, васкрсава, једном речју дела оно што је на спасење свету. «Алилуја» које долази испред Јеванђеља јесте "нешто што указује" на присуство Христово. Предњачењу овог тумачења је допринело и, због незнања јеврејског језика, не у потпуности тачно познавање његовог граматичког смисла. Тако се по Псеудо-Софронију Јерусалимском «Алилуја» тумачи као: « "ал" као јави се, "ил" Бог, "уја" хвалите Бога живога» («λόγος περιέχων την εκκλησιΑτικήν άπΑσΑν ιστορίΑν...»,18). Герман Цариградски је још детаљнији: «Давид кличе "Алилуја" и говори: "Бог ће наш јавно доћи и огањ ће пред Њим претходити." Јер је "Ал" у јеврејском говору долази, јави се, "Ил" Бог, а "уја" хвалите и појте живога Бога. Или: "Ал" Отац, "ил" Син, "уја" Свети Дух. "Алилуја" Бог моћни, силни, хвала Богу, хвалите онога који је заиста Бог. Или: "Алилуја" похвала Ономе који је заиста Бог. Или: "Алилуја" значи трострука божанствена хвала триипостасног, једног божанства, Оца, Сина и Светога Духа. Или: "Алилуја" хвалите, појте» (ι'στορίΑ εκκλησιΑστική κΑι μυστική θεωρίΑ).

[Guest]

Свети Симеон Солунски, познајући и одабирањем повезујући сва та старија тумачења, тумачи да појање «Али- луја» пре Јеванђеља значи «хвалу Богу и долажење божанске благодати, што је читање Јеванђеља» («ΕρμηνΕία»... 66). α у свом «Διάλογοςλ-у нам даје једно веома лепо тумачење «многопеване... песме "Алилуја", коју су пророци, надахнути Светим Духом, говорили, а што управо означава долазак Божији и значи Бог долази, Њега појте, пророчки стављено и појано збот тога што ће Бог доћи и у свом првом и другом јављању, и послати нам занавек благодат своју у Духу Светоме. Због тога и Црква увек поје ту песму, примивши Христа и очекујући Га са неба» (гл. 63. Упор. и гл. 111 и 347).

У сваком случају, у свим овим образложењима појања «Алилуја» се ни поред наглашавања присуства Божијег не престаје истицати празнични и славословни карактер «Алилуја», дакле његов почетни смисао.

Свети Никола Кавасила је категоричан што се тиче овог места, те упоређујући «Алилуја» пре Јеванђеља са Трисветом песмом пре Апостола, која је «химна прожета прозбом, јер се додаје "помилуј нас", а «Алилуја» пре Јеванђеља означава да појемо химну у којој нема прозбе, како бисмо знали да Јеванђеље изображава Христа, који је онима који Га нађу све што су тражили већ стечено. Јер је и Женик унутра, и више нема потребе да они за било шта моле, будући да све имају. Као што није благоразумно да Женикови синови посте, будући да је Женик са њима, него да Њега поштују и у химнама славе. Пошто је и анђеоска химна, како пророци ο њој уче, из истог разлога сама химна лишена сваке прозбе.» (О Светој Литургији, 23).

α сада, како је дошло до тога да се «Алилуја» од радосне песме, која изражава присуство Божије и суд Његов, сматра покајном песмом или песмом жалости? Изгледа да су литургијски разлози тумачење «Алилуја» скренули ка том правцу. Тачније, оно се у служби јутрења користи за време «литија», или у посне дане уместо «Бог Господ», а у вечерњој служби као припев прокимена. На сличан начин се оно на заупокојене дане у јутарњој служби, уз посебне стихове, поје уместо «Бог Господ», а по угледу на те дане и на заупокојеним свеноћним бдењима (дугачки облик помена), као и на заупокојеним службама. Свети Симеон Солунски тумачећи употребу «Алилуја» као припева непорочним у заупокојеној служби пише: «...што («Алилуја») значи долази Господ, и изражава Његов други Долазак, у којем ће појавивши се васкрснути све нас мртве» («Διάλογος», гл. 366). Али, у суштини се у оба ова случаја ради ο заједничкој пракси, дакле појању «Алилуја» као припева азматских антифона и ο алилуарију пре Јеванђеља. Симеон, прихватајући тумачење «долази Господ», певању «Алилуја» у овим посебним случајевима придаје један за те случајеве изузетно погодан смисао.

[Guest]

Α сада ο уотреби «Алилуја» као припева Исаијине песме на јутрењу, уместо «Бог Господ...», и као припева прокимена «литија» у обичне дане, уместо уобичајених за сваки дан вечерњих прокимена. Свети Марко Ефески правилно супротставља појање «Алилуја» појању «Бог Господ...». Он «Бог Господ...» и његове стихове сматра «делатним символима у животу јављеног присуства Владике у потоња времена... које за време дана поста као радосне символе остављамо, а уместо њих појемо "Алилуја"» (Εξήγησις της ΕκκλησιΑστικής ΑκολουθίΑς). И Свети Симеон даје слично тумачење појања «Бог Господ...»: «И пале се сва светла због "Обасја их слава Господња". И поје се "Бог Господ", уз мелодију и гласно, по угледу на анђеле који славослове. И што је најразумљивије, "Бог Господ и јави нам се" јесте оваплоћени Логос Божији. "Благословен Који долази" је Он као Бог који долази телом, "У Име Господње", у Име Оца свога и своје Име. И тако се ако је празник поје ο празнику, а ако је спомен неког Светог што је светога, јер је природа освећена Оваплоћеним...» («Διάλογος», гл. 309).

Другим речима, акценат није на покајном карактеру «Алилуја», него на празничном карактеру «Бог Господ...». Химни «Бог Господ» је придаван христолошки смисао и њено појање на почетку јутрења је дану давало празнични карактер. Веома је вероватно да је оно на почетку певано само ο Господњим празницима, а да се његово појање касније постепено проширило и на остале празничне дане у години, на богородичине празнике и споме- не празнованих Светих. Његово појање, праћено паљењем светиљки, је за православну заједницу било један стварни духовни догађај. Наводимо за то везану уредбу Типика Месинијског Манастира Светог Спаса из 1131 год., један заиста диван текст, који сва остала образложења чини сувишним: «У радосне дане се непосредно након завршетка овога (шестопсалмија) поје "Бог Господ" заједно са одговарајућим тропаром дана... и одмах, у најдичније и празничне дане великим гласом и мелодично кличемо "Бог Господ и јави нам се", на неки начин заиста осећајући да нас наједном обасјава неко јављање светлости и као да сваки облак нерасоположења и натмурености веома далеко одгони, дарујући нам дивну и најсветлију ведрину радости. Узрадовавши се за то и не могавши да у себи задржимо неизрециву величину весеља, него кличући силно од радости срца, и објављујући сладост коју тајно окусисмо, те и другима благовестећи да прозбе наше не беху презрене, нити наше покајне молитве превиђене, него да нас је услишио онај који из свог светог храма се дотиче оних који су скрушеног срца и спасава оне који су смерни духом, "Господ Бог и јави нам се". Али све то и празницима.»

Подједнако дивно и разоткривајуће у погледу смисла «Алилуја» јесте и образложење начина на које се оно поје, које у горе наведеном Типику следи: «А осталим данима, када се не поје "Бог Господ", одмах након шестопсалмија се великим гласом пева тројична победничка песма заједно са "Алилуја". Јер богонадахнути Исаија каже да и сами најсветији Серафими један другом вичу то најсвештеније и најопеваније и најпоштованије богословствовање, иако се подразумева да је друго наше клицање, а друго клицање оних најбожанственијих и блажених сила. Разумљиво је пак и то што ми ту Трисвету песму појемо великим гласом: то је по угледу на њих, из радости што смо се удостојили да заједно са небеским силама стојимо и певамо ту најсвештенију мелодију.»

[Guest]

Типик преподобног Никона са Црне Горе (Антиохија) је отприлике пола века старији од Месинијског Типика Светог Спаса. Никон уочава несагласност међу типицима у погледу броја дана у које се пева «Бог Господ...» («Празници нису сагласни у тачности..., него док их често у једном спису налазимо, у другом их не налазимо») и тежњу ка смањењу дана у којима се пева «Алилуја» како би се аналогно томе уз наизглед добре изговоре повећао и број дана у којима се разрешује пост. У Типику ο којему је реч је број дана у које се пева «Бог Господ» - дакле празничних дана, у које се, у месецима који не спадају у периоде поста или разрешења поста, на разне начине разрешује пост - у просеку половина дана у месецу: двадесет дана у септембру, дванаесет у октобру, петнаест у јануару, десет у јулу, итд. Та тежња није ублажена ни Никоновим уплитањем, нити уплитањем других заљубљеника тачности и конзервативности. Тако, док је свугде важио исти распоред празничних дана у којима се певало «Бог Господ...» и «скромних» дана у којима се певало «Алилуја», постепено је «Бог Господ» из разних разлога стално задобијало све већу предност науштрб «Алилуја», све док није дошло до тога да «Бог Господ» и у самим манастирима - осим малог броја изузетака - буде ограничено само на обичне дане Велике Четрдесетнице. То поједноличење је наравно оштетило химну «Бог Господ» и умањило њену почетну важност, будући да су сви дани ван Велике Четрдесетнице у некој мери постали празнични дани, а да то истински нису.

Уопштавање «Бог Господ...» је имало и једну на први поглед мање приметну последицу. Постало је узрок потпуно погрешног тумачења смисла «Алилуја», које је сматрано жалосним, покајним и погодним само за обичне дане великог поста, који су сами по себи били дани покајања и поста. Али, «Алилуја» је на јутрењу и у прокименима било и и даље јесте позив на славословљење Бога ο обичним, «скромним» данима или данима «без спомена», а да при том ни оно, нити тројични тропари који га прате немају покајни или жалостан карактер.

Овај неспоразум око смисла појања «Алилуја» и приписвање покајног смисла појању «Алилуја» је достигло свој врхунац у покушају избацивања алилуарија за време Светле седмице. У излагању комисије за исправке Типика Велике Цркве Христове, које стоји на почетку штампаног издања протопсалта Георгија Виолакиса (изд. Μιχαήλ Σαλιβέρου, Атина 1921, стр. 5) као четврто питање се поставља следеће зачуђујуће питање: «Да ли се у Светлој седмици након читања одељка из Дела Апостолских изоставља "Алилуја", као што све већ неко време уобичава и поред тога што уредба Пентикостара говори супротно, додајући још и стихове на "Алилуја" након читања?» Ако дело оних који су изостајали алилуариј није потицало од неког површне, антилатинске тежње и настројења - видели смо да је на Западу «Алилуја» одувек сматрано као пре свега пасхална химна - несумњиво се ради ο погрешном разумевању алилуарија, што је такође пример тога како наша погрешна богословска поимања могу да се покажу разорним по предање и вековну литургијску праксу Цркве. Срећом, дато је исправно решење. Тако у 43. поглављу предизлагања, «О "Алилуја" Апостола», читамо: «На свим Свештеним Литургијама се након читања Апостола три пута пева "Алилуја"... Ни у једном од древних Типика не налазимо да се "Алилуја" у дане Светле седмице изоставља након Апостола и Причастна, него насупрот томе на крају сваког Апостола те седмице три пута налазимо написано "Алилуја" заједно са његовим стиховима, и хорови су дужни да то и певају» (Μ. Σαλιβέρου, Типик, стр. 37).

извор фотографије

[JESSY]

 "СЛАВА БОГУ ЗА СВЕ"

Често је у време малодушне потиштености, исто као и у време радости, неопходно понављати речи благодарности Богу. Изговарајмо их често, као и Исусову молитву.Рецимо: "Слава Богу за све!" Ова молитва, из срца изречена, одагнава сваку тугу и смутњу, и у срце се настањују мир и радост... Господ је Светлост Која одагнава сваку врсту пометености и узнемирености. Само је потребно да Му се душа вером приближи.

свети Игњатије Брјанчанинов (+ 1867)