Закон (нови) о правима детета

[feeble]

То је била тема Утиска недеље на Б92, говорио је и овде помињани психотерапеут Зоран Миливојевић. Поред њега су биле неке тетке које су нису слагале са њим да је у педагошке сврхе некад и добро мало ударити дете.

http://www.b92.net/video/videos.php?nav_category=907&yyyy=2011&mm=12&dd=26&nav_id=568752

[Walter]

Nisam jeo pasulj...

Ali kad videh gospdje i gospodu ''na naduvavanje'' koji glasnogovore o ovom zakonu.. učini mi se ko da jesam

(Dobrica je van te ekipe..)

[Желе Зека]

Саопштење Уније синдиката просветних радника Србије

Неко жели да породицу замени државом, која треба да се меша у најосетљивију мрежу људских односа: односе између родитеља и деце.

Београд, 26.12.2011

Србија је, већ дуже времена, као она земља иза огледала, описана у роману Луиса Керола о Алиси. У њој се дешавају чуда невиђена, а нарочито кад је у питању наметање закона у најосетљивијим областима људског живота и рада, без икаквог освртања на то шта о томе мисли огромна већина људи којих се такви закони тичу.Тако је и у најновијем Преднацрту Закона о правима детета, који је половином децембра 2011. стављен на јавну расправу.

Идеолошка основа овог закона је да се деци дају „сва права“,а да се највећи број истих одузме одраслима, пре свега родитељима, васпитачима и просветним радницима, који су у преднацрту подразумевани као „сумњива лица“ и „злоставитељи“ деце, који над њима непрестано врше психичко и физичко насиље.

У преднацрту је свако физичко кажњавање, па и ограничавање, детета повезано са злостављањем, и строго забрањено; деци је омогућено да имају чак и „политичка права“ (иако је основно политичко право, право да се бира и буде биран, из кога проистичу и сва остала политичка права, повезано с пунолетством); деца могу да се суде са родитељима, да их шпијунирајау и „откуцавају“ ако им дотични ускраћују „дечја права“; петнаестогодишњаци, у најосетљивијем добу узрастања, добијају право да родитељима забране увид у свој здравствени картон, итд.

Преднацрт закона је већ наишао на оштре критике шире јавности и стручњака. Наш познати психотерапеут Зоран Миливојевић је дијагностификовао о чему је, кад је овај чудовишњи закон у питању, реч: „Иза овога крије се интерес лобија који захваљујући дечјим правима, веома добро живе. Није тачно да се усаглашавамо са Европом, јер овако ригорозне законе има мало земаља у свету. Они који су писали овај преднацрт спадају у болесно амбициозне људе, који су са разних страна покупили најрадикалније мере и упаковали их у нешто што личи на експеримент „ин виво“ због чега треба да се плашимо будућности“ („Правда“, 15. децембар 2011).

Родитељи ће, ради наводног дечијег добра, морати да обезбеде стални надзор деци до десет година (рецимо, не можеш да пустиш основошколце млађег узраста да се са вршњацима играју испред зграде, јер ћеш због „небриге“ бити кажњен затвором). Заштитник права грађана, Саша Јанковић, то овако тумачи: „Морамо да прихватимо реалност да улице Србије нису безбедне као што су раније биле. Не можемо да прихватимо да деца не буду безбедна када их пустимо да се играју, или да оду до продавнице, али то је реалност, и морамо у складу с тим да се понашамо“(„Правда“, 15. децембар 2011).

А зашто бисмо прихватили ту реалност, поготову ако то није реалност? Јер, Србија, упркос свему, још увек није ни Харлем, ни Бронкс (осим ако неко нема намеру да је у то претвори), и насиље и отмице деце још увек су изузетак, а не правило. Ту је и читав низ других мера, од којих се не зна која је од које апсурднија. Драгана Ђорић, из удружења „Родитељ“, каже: „По новом закону, ваше дете од десет година стиче процесну способност, па може да вас тужи јер му нисте дали џепарац или сте повисили тон прекоревши га за јединицу у школи. Може и да се суди с вама или да има заступника и то не законског попут родитеља као до сада, већ било кога“(„Правда“, 15. децембар 2011).

Зоран Миливојевић упозорава на погубне последице оваквог назови-закона: „Деца ће се супротстављати родитељима, у школама ће их учити да треба да пријаве родитеље, деца ће то и чинити. Већ имамо искуства у земљама где се тај механизам злоупотребљава, да деца уцењују родитеље да ће их пријавити или да их заиста лажно пријављују ако их родитељи „не слушају“. /.../ Све то значи да ће родитељи бити много више немоћни него до сада, а деца моћна. Родитељи ће почети да се више свађају око васпитања, а у случају развода биће све више лажних оптужби за злостављање.

У васпитање деце ће се све више мешати баке и деке, комшије, поготову васпитачице у вртићима и учитељи у школама, који ће бити задужени да посумњају да нешто није у реду и да о томе обавест надлежне службе. /.../ На сваку пријаву, ма колико она била смешна и ирационална, мора да дође полиција, криминалиста, да се оде на разговор у Центар за социјални рад. Резултат је да ће за десетак година бити много више несоцијализоване деце, деце коју њихови родитељи нису могли да обуздају. А када су родитељи немоћни, тражиће помоћ стручњака који ће стављати још више дијагноза као што је „поремећај пажње“, „високо функционални аутизам“, „поремећај понашања“, и измишљаће се нове, тако да ће се лењост због које неко одлаже обавезе звати „синдром прокрастинације“, итд. А за ове дијагнозе прописиваће се лекови које ће деца морати да пију“(„Православље“, 15 октобар 2011)

Као што су већ истицали критичари овог накарадног закона, породица, као основна ћелија друштва, захтева нарочиту пажњу и заштиту, што је у складу са Универзалном декларацијом о људским правима (Члан 16, став 3 : „Породица је природна и основна ћелија друштва и има право на заштиту државе и друштва“), са Конвенцијом УН о правима детета („Породици, као основној јединици друштва и природној средини за развој свих њених чланова, а посебно деце, треба да буде пружена неопходна заштита и помоћ како би могла у потпуности да преузме одговорност у заједници“, као и чланом 5 овог документа, у коме јасно стоји да ће „стране уговорнице поштовати одговорности, права и дужности родитеља, чланова шире породице или заједнице, како је предвиђено локалним обичајима“),и домаћим Законом о породици.

[Желе Зека]

О закону о правима детета: Добрица Ерић

Пет, дец 30, 2011

Друштво

Добрица Ерић, говорећи на једној конференцији за медије, истакао је да га је преднацрт Закона о правима детета веома узнемирио и натерао да се овим путем обрати јавности.

„Овај преднацрт је Посмртница породици и нашем народу, и његов циљ је да се деца не рађају. Овај преднацрт не би смео да прође без референдума, и то породичног референдума, јер о овоме треба да се чују родитељи. И уопште овај закон нам не треба. Дете кад је мало треба усмерити, а не давати му толика права које оно може да злоупотреби, као на пример да одлучује да ли дати право на увид родитељу у свој здравствени картон. Дакле, уопште се не зна за шта онда постоји родитељ и која је његова сврха, тј. Родитељ губи сврху.

Овај преднацрт је ново бомбардовање ове земље, и горе од онога које смо већ преживели. Зато што ова бомба пада у сваку кућу, у сваки дом, док су оне бомбе макар неке куће заобишле.

Ја бих са овим отишао пред Патријаха, јер можда још једино

Црква има снаге да ово спречи, можда ако би Патријарх дигао глас против овога можда би они у скупштини се освестили, јер они иначе не мисле својом главом већ су као дугмић које неко притиска.

У овом преднацрту нигде нема речи колико родитељ може да пружи своме детету, шта је са родитељима који немају шта да пруже деци сем љубави, али се зато каже да деца имају права да туже такве родитеље!

Родитеље који немају, који су незапослени, који се убијају, који су у депресији, који секу себи прсте, да би скренули пажњу на проблем…

Међутим, ништа ово није дошло преко ноћи! Пре 10 година, моји пријатељи и ја пронашли смо један текст у новинама, који је као Тањугова вест објављен у Политици 25. 2005. а то је Амерички стратешки програм за терористичко уништење Русије, који је примењен и на друге нације, посебно православне народе у коме се каже:

1. За заглупљивање народа уложити све… и злато и моћ… у људски мозак и свест посејати хаос и тако их приклонити лажним вредностима, а како, тако што треба наћи своје истомишљенике и савезнике у Русији, и другим земљама

2. Извојевати губитак самосвести народа, литература, позоришта , биоскоп, сви ће величати најнижа људска осећања

3. Подржавати и величати „уметнике“ који ће наметати и продубљивати у свест људи култ насиља, садизма, лажи, издаје, секса, свега неприродног.

4. Неприметно али стално исмевати часност и поредак представљајући их тако архаичним

5. Све људске пороке лаж, превару, пијанство, наркоманију, издајство, вешто неприметно наметати

6. Само ће понеко увиђати шта се догађа , али такве ваља довести у неповољан положај односно у предмет за исмевање

7. Људе придобијати још у младости зато главну пађњу усмерити на омладину, изопачаватије, кварити, учити разврату, од младих направити цинике и простаке, космополите,

Тако ће се стварати покољења једно за другим….”

Извор: fbg.org.rs

[Apis]

strasno sta se radi i koliko se razaraju sve hriscanske vrednosti na kojima je ova civilizacija i izgradjena ali dzaba nekima pricati o tome,odmah te proglase za budalu i teoreticara zavere.

[GeniusAtWork]

Родитељи ће, ради наводног дечијег добра, морати да обезбеде стални надзор деци до десет година (рецимо, не можеш да пустиш основошколце млађег узраста да се са вршњацима играју испред зграде, јер ћеш због „небриге“ бити кажњен затвором).

Veće su šanse da te udari grom po sunčanom i vedrom danu nego da za ovako nešto zaglaviš zatvor u Srbiji. Samo prave buku bezveze, da ispadne da neko nešto radi, donose se zakoni, trt-mrt...

[Желе Зека]

Veće su šanse da te udari grom po sunčanom i vedrom danu nego da za ovako nešto zaglaviš zatvor u Srbiji. Samo prave buku bezveze, da ispadne da neko nešto radi, donose se zakoni, trt-mrt...

Бојим се да није тако.Биће пуно изговора да се одузму деца.Овакве пројекте подржавају стране фондације као што Сорош подржава пројекат "New Balcan Man".

[R.Žiskar]

Veće su šanse da te udari grom po sunčanom i vedrom danu nego da za ovako nešto zaglaviš zatvor u Srbiji. Samo prave buku bezveze, da ispadne da neko nešto radi, donose se zakoni, trt-mrt...

Не ради се о томе да је шанса већа или мања. Ради се о томе да, ако се озакони, уопште постоји шанса. А онда ће бити као у оном вицу : "...а где ти је црвена капица, вуче?".

Сви знају да постоји закон који забрањује прелазак преко улице ван пешачког али га мало ко поштује. Понекад некога казне па онда тај неко оплете и по полицији и по судству, али једноставно, такав је закон. А овде ће ствари имати драстичне последице. Јер једно је кад ти избију 5.000 динара, а друго је кад ти узимају децу.

Као и у гомили других ствари, наше жабе упорно дижу ноге.

[gaggia]

od ovakvih stvari mi se obce zeludac, jezi kosa, javlja neizreciv bes.. ako bih izbog cega izlazio na ulicu radi protesta to su ovakve stvari...

[ВИЛМА]

Слажем се са ставом др. Зорана Миливојевића, и иначе ми је један од омиљених психолога, који је у тренутно у мањини, као психолог који је против "плишаног васпитања".

Када би овај закон заиста заживео, заиста би, најблаже речено, награисали и деца и родитељи.

[R.Žiskar]

Mislim da se pravim odnosom dete može privesti razumu, mnogo pre nego što se privede "pravima".

Јавља ми се да ово и није написано ради деце већ ради неког другог, лепо је то све повезано у тексту...направиш размажено дете а онда га васпитаваш испочетка. И постанеш неопходан кадар јер решаваш проблем који си сам направио...то, ови "педагози" који су аминовали закон.

Овде док неко не постане обешењак, нема бољитка.

[GeniusAtWork]

Zakon je jedan od mnogih koji se slepo prepisuju iz potpuno drugačijih kulturološko-sociološlih sredina, sa verovatno nekakvim smešnim očekivanjem da deluju ovde kao što deluju (ako uopšte deluju) tamo odakle su potekli.