Вести из Руске Православне Цркве

[Guest]

Чињенице у вези са дискриминацијом у Либији

19. Април 2013 - 8:25

Саопштење Одељења за међуцрквене односе Московске Патријаршије

Око 100.000 хришћана је живело у Либији пре 2011. године када је дошло до грађанског рата. Данас њих има око неколико хиљада; случајеви насиља и дискриминације хришћана су у постепеном порасту.

Напади на хришћане, хапшења и чак тортуре дешавали су се током претходних месеци. У фебруару-марту 2013. гoдине више напада је изведено на цркве и свештенике; десетине коптских хришћана је било нападнуто и мучено на основу оптужби за „прозелителизам“. Католички монашки редови, услед страха због претњи, били су приморани да напусте земљу.

Према наводима Фокс Њуза и египатских извора, 49 Копта је почетком марта било притворено, мучено и злостављано у Бенгазију. Један од њих је касније умро.

Канцеларија Европске уније у Либији је 13. марта 2013. г. издала Саопштење о верским слободама и основним правима изражавајући дубоку забринутост у вези са верским слободама у Либији и тражећи да либијске власти обезбеде адекватне услове и бригу о притвореницима. Једна коптска црква је 14. марта запаљена, а постоје и друге чињенице о прогону и дискриминацији хришћана.

Руска Православна Црква изражава дубоку забринутост поводом брзог пораста верске нетрпељивости у Либији. Заштита људских права и слобода мора да буде главни задатак свих држава данас. Ми са жаљењем примећујемо да светска заједница не придаје одговарајућу пажњу случајевима флагрантне дискриминације хришћанске мањине у Либији.

Московска Патријаршија изражава своју солидарност са хришћанском браћом и сестрама који су прогоњени због своје вере и наду да ће либијске власти преузети одређене мере да се задржи присуство хришћана у тој земљи.

 

Извор: Московска Патријаршија

[Guest]

Русија: Прикупљање помоћи за народ Сирије се наставља

19. Април 2013 - 8:21

Са благословом Његове Светости Патријарха московског и све Русије, прикупљање хуманитарне помоћи Сиријском народу је почело кроз напоре Царског православног палестинског друштва (IOPS). Московљани су брзо реаговали на ову иницијативу. Људи су донели одећу, храну, дечију храну и  као и донације у новцу да би помогли онима који тешко проживљају рат у удаљеној Сирији. У манастирима, који су постали места прикупљања помоћи, постављене су кутије за новац. Хуманитарна помоћ која се сакупи у Русији биће предата Његовом Блаженству Јовану Х, Патријарху антиохијском и целог Истока, као и сиријском врховном муфтији Ахмеду Бадредину Хасуну.

Патријарх Кирил је 28. новембра 2012. године у својству председавајућег Одбора почасних чланова IOPS-а, у свом обраћању Одбору IOPS-а, апеловао да се обезбеди хуманитарна помоћ хришћанима у Сирији. Он се сусрео 21. марта 2013. године са Митрополитом хомским Георгијем који је дошао из Сирије, и после овог састанка започета је реализација овог пројекта.

У садашњој ратом опустошеној Сирији, екстремисти су укључени у поступно уништавање хришћанства. Епископ сеиднејски Лука из Антиохијске Православне Цркве је 29. марта 2013. године, изјавио медијима у каквом катастрофалном стању су сиријски хришћани. Он је рекао да је 130.000 хришћана протерано из својих домова до тог дана. На снази је систематско уништавање хришћанских цркава и убијање људи. „Огромна штета је погодила нашу Цркву. Храмови су уништени, полупани, опљачкани. Ако људски живот за криминалце нема никакву вредност, зашто би онда поштедели наше цркве? Наше парохијане нападају и пребијају. Све ове ствари захтевају „законити статус“ јер у току је побуна а нико не протестује“, он каже. Тако на пример, у Хомсу, екстремисти су масакрирали хришћане, притом убивши стотине људи.

Сличне ствари могу да се виде и у другим деловима Сирије. У овој ситуацији народу Сирије је хитно потребна помоћ. Помоћ ће се сакупљати закључно са 10. априлом.

 

Извор: Московска Патријаршија

[Срђан Ранђеловић]

 

Познати мисионар међу омладином и неформалним групама, игуман Сергије (Рибко) по благослову Патријарха московског и све Русије Кирила и Митрополита самарског и сизранског Сергија учествоваће на позив организатора на петом фестивалу „Рок над Волгом“.

 

Ово је четврти пут да отац Сергије, који је веома поштован међу рокерима и неформалним омладинским групама, гостује на овом фестивалу. Уосталом и сам пастир некада је припадао хипи покрету 70-их година.

 

Такође, у саставу православне делегације на фестивалу ће бити присутан координатор Савеза православних братстава Руске православне цркве Јуриј Агешћев, саопштавају из прес службе фестивала.

http://radiosvetigora.wordpress.com/2013/05/10/%D1%84%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8%D0%B2%D0%B0%D0%BB-r%D0%BE%D0%BA-%D0%BD%D0%B0%D0%B4-%D0%B2%D0%BE%D0%BB%D0%B3%D0%BE%D0%BC/

[Guest]

Уручено ордење Војне православне мисије

17 петак мај 2013

Posted by radiosvetigora in Вијести

≈ Оставите коментар

 

 

Тринаестог маја, на дан светог Игњатија Брјанчанинова, у древном московском храму Силаска светога Духа, служено је свечано богослужење и награђени су православни дјелатници високим црквено-друштвеним наградама, саопштава информативна агенција Руске новости.

При поменутом храму дјелује сестринство, којему је духовни отац настојатељ тог храма познати мисионар и ктитор храма игуман Сергије Рибко, који тврдо стоји на православним патриотским позицијама и не скрива да је он руски православни националиста.

На богослужењу је тога дана био савјетник првојерарха Руске заграничне цркве Митрополита источно-америчког и њујоршког Илариона,  шеф  Војне православне мисије – Игор Евгењевич Смиков, који је уручио настојатељу храма и члановима православне организације сљедеће високе награде: орден светога страстотрпца цара Николаја Другог настојатељу храма Силаска светога духа  – игуману Сергеју Рибку, орден светога цара мученика Николаја Другог координатору Савеза православних братстава Руске православне цркве – Јурију Николајевичу Агешћеву.

Овим орденом награђивани су: свјатјејши Патријарх московски и све Русије Кирил, Олга Куликова Романова, низ предсједника страних држава и истакнутих друштвених и црквених дјелатника.

Овај орден се додјељује за заслуге у развоју руске царске државности и дугогодишњи рад у славу Руске православне цркве.

Орден-крст за заслуге је уручен предсједнику Савеза православних братстава и Савеза православних хоругвоносаца – Леониду Донатовичу Симоновић-Никшићу.

Ову почасну награду имају војсковође и учесници ратних дејстава укључени у борбу за добробит отаџбине, представници козаштва, истакнуте личности  Русије које су дале велики допринос јачању државе.

Јубилејном граматом Војске православне мисије у част четиристо година Дома Романових је награђен генерални продуцент међународног Мото-рок фестивала „Мото-малојарославец“, предсједник Руске асоцијације мотоциклиста Александар Павлович Кисељ, који је уз помоћ Православне мисије међу омладином  имао недавни мотокрос „Москва-Париз“ посвећен 200-ој години побједе Русије над Наполеоном.

Како се незванично сазнаје представници Војске православне мисије би требало да дођу у Србију и Црну Гору, такође ради уручења ордења заслужним српским црквеним и државним дјелатницима.

[Срђан Ранђеловић]

 

20. јуна под председавањем Високопреосвећеног митрополита Кишињовског и целе Молдавије Владимира одржана је ванредна седница Синода Православне Цркве Молдавије.

 

У току седнице на разматрање и дискусију је изнет низ тема од великог значаја за црквени и друштвени живот наше Цркве и земље. По завршетку седнице чланови Синода су усвојили заједничку Декларацију која је упућена руководству земље и молдавског народа у којој се једногласно изражава забринутост због настале тенденције ка легализацији одређених облика аморалног понашања, што за последицу има духовну и социјалну деградацију.

 

У наведеном документу садржани су следећи предлози и очекивања и упућени руководству земље:

 

Декларација Синода Православне Цркве Молдавије

упућена руководству земље и благочестивом молдавском народу

Поштовани представници државне власти!

 

Сви ми одлично знамо из историје наше земље да је Православна Црква увек била фундаментална основа за формирање и дуготрајно постојање националног култа и моралних обичаја нашег народа. У време тешких искушења управо она је служила свом народу као духовна болница и велика утеха, а у време мира и спокоја – као школа духовног развоја. Сви велики освајачи су увек имали у виду овај кључни фактор.

 

Данас Православна Црква у Молдавији врши своју мисију у периоду провокација које се стално појављују у друштву, како духовно-моралног, тако и геополитичког поретка. Непрекидна борба у ове две равни друштвеног живота повлачи за собом озбиљан пад перспективе правилног развоја младог нараштаја и рађа у срцима наших верника неиздржив бол и тугу.

 

Све што се тренутно дешава у нашој земљи под изговором поштовања људских права, у већини случајева није ништа друго до програм усмерен на укидање и самоуништавање нашег националног идентитета, формираног на основу духовних хришћанских вредности, које имају већ преко 2000 година.

 

После многих провокација које су се десиле у последње време, Православна Црква Молдавије је из мајчинских побуда покушала да устане у заштиту свог народа.

 

Данас, по истеку месец дана од последњег обраћања Синода Православне Цркве Молдавије руководству земље с молбом за поновно разматрање барем Закона о антидискриминацији, коначно констатујемо да је глас Цркве – друштвене институције, која има највиши проценат поверења у молдавском друштву, био потпуно игнорисан.

 

Све то нас приморава да закључимо да су за последњих неколико година Православна Црква Молдавије и њена верна чеда, а то је 93,4% целог молдавског становништва, били једноставно искључени из плана владе у корист нетрадиционалних сексуалних мањина.

 

Међутим, желели бисмо све да подсетимо да за нас, православне хришћане, не постоји друга виша вредност у овом кратком животу, осим поштовања Јеванђељског учења Господа нашег Исуса Христа.

 

Пошто смо се заклели Господу да ћемо стајати на стражи вере и по сваку цену се супротстављати ширењу греха, тренутна тешка ситуација захтева од нас да начинимо избор између вечног Христа и пролазне владе са свим њеним антихришћанским законима. Природно, бирамо прво.

 

Ово стање ствари обавезује нас да се изјаснимо као опоненти и да се отворено дистанцирамо од оних који јавно ограничавају Христову Цркву, зато што ова лица по канонској традицији Православне Цркве својим делима сама себе искључују из окриља Цркве. А то значи да се ова лица лишавају приступања Светој Тајни Причешћа, а повратак наведених лица под окриље Цркве зависи од њихових конкретних дејстава и од саме њихове жеље да буду унутар црквене ограде или ван ње.

Истовремено, Црква задржава право да користи сва црквена канонска средства и мере за заштиту огромне православне већине у земљи од опасности ширења духовне смрти у нашем друштву, а то су:

• Покретање припремних мера за сазивање Свеопште скупштине свих верника Кишињовско-Молдавске Митрополије на којој ће се сва пуноћа Православне Цркве Молдавије коначно изјаснити у вези с новим провокацијама на које Црква наилази.
• Дајемо благослов да се у периоду од 2. августа до 21. септембра обави Литија на целој територији Молдавије, Покајнички пут целог молдавског народа с молитвама за даровање опроштаја и победе над свим видљивим и невидљивим непријатељима.“

Као посебна тема за разматрање члановима Синода су понуђена питања везана за припрему поводом прославе 200-годишњице оснивања Кишињовско-Хотинске епархије. Такође је размотрена тема предстојеће канонске посете Његове Светости Патријарха Московског и целе Русије Кирила Молдавији на јесен ове године.

 

 

Са руског Марина Тодић

Извор: Православие.Ru.

http://radiosvetigora.wordpress.com/2013/06/22/%D0%B4%D0%B5%D0%BA%D0%BB%D0%B0%D1%80%D0%B0%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D1%81%D0%B8%D0%BD%D0%BE%D0%B4%D0%B0-%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%B5-%D1%86%D1%80%D0%BA%D0%B2/

[Guest]

Црква у Белорусији позива на укидање смртне казне

25 уторак јун 2013

Posted by radiosvetigora in Вијести

≈ Оставите коментар

 

 

 

У Белоруској православној цркви сматрају да се смртна казна мора укинути, али да се ово питање не смије политизовати.

 

„Белоруска православна црква је на проблем смртне казне указивала још деведесетих година. Уочи народног референдума 1996, који се, између осталог, бавио и питањем смртне казне, ми смо позвали белоруски народ да одбаци овакву мјеру кажњавања“, каже се у саопштењу Митрополита минског и слуцког, патријаршијског Егзарха све Белорусије Филарета, упућеног учесницима округлог стола „Религија и смртна казна“, одржаног у Минску.

 

„Ми хришћани не можемо оправдавати смртну казну, зато што је то гријех убиства. Живот сваког човјека припада његовом творцу, Богу. Нисмо ми, грешни људи, даровали живот човјеку. Не можемо му га ми ни узети. Господ Исус Христос је за свакога од нас дао свој живот, претрпио страдања, понижења, злостављања и смрт на крсту. Предајући своје грађане на смртну казну, државе поново разапињу Христа“, казао је Митрополит Филарет.

 

„То је био наш став на референдуму, и он се није промијенио“, истакао је он.

 

Позивајући се на „Основе социјалне концепције Руске православне цркве“, Митрополит је примјетио да су „данас многе земље укинуле смртну казну, или је у пракси не примјењују“.Сјећајући се да је милосрђе према палом човјеку увијек боље од освете, Црква поздравља овакве кораке“, додао је он.

Митрополит Филарет је, такође, рекао да су и Патријарх московски и све Русије Кирил, као његов претходник, Патријарх Алексеј, говорили у прилог укидања смртне казне.

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[DYNABLASTER]

Pravo kazu.

 

Ljudi nikako da shvate da je ovo samo zanemarljivi delic u vremenu, a da posle ovoga ide vecnost.

 

[Срђан Ранђеловић]

 

Значајан догађај је одржан прошлог викенда у руској православној цркви Христа Спаситеља у Велингтону. Служена је Света Литургија у славу Светих Апостола (по новом календару) и Светог Тихона Кипарског (по старом календару).

 

Том приликом је Његово Високопреосвештенство Митропополит Амфилохије одржао беседу на тему „Православна мисија у Новом свету“.

 

Око четрдесет људи се окупило на конференцији, коју је организовало Православно свештенство града Велингтона. Такође је било занимљиво чути личне исповести неколико присутних о њиховом преласку и прихватању православне вере.

 

Извор: Отац Павлос Патицас

http://www.spc.rs/sr/svepravoslavna_misijska_konferencija_u_velingtonu_novi_zeland

[Срђан Ранђеловић]

 

Синоћ, 28. јула 2013, Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирил и делегације помесних Православних Цркава, које учествују у прославама 1050-годишњице крштења Русије, отпутовали су из Кијева у Минск специјалним возом, у чијем саставу је и вагон-храм. У њега је из Кијево-Печерске лавре унет крст светога апостола Андреја Првозваног, који је донесен из Грчке овим специјалним поводом.

 

На кијевској  железничкој станци светињу и високе госте су испратили  Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине Владимир, Митрополит одески и измаиљски Агатангел, Митрополит бориспољски Антоније, архијереји и свештенство и монаштво Украјинске Православне Цркве, а и директор Администрације Председника Украјине С. В. Љовочкин.

Прес-служба Патријарха Московског и све Русије

Служба за комуникације Московске Патријаршије

http://www.spc.rs/sr/poglavari_delegacije_pomesnih_pravoslavnih_crkava_otputovali_iz_kijeva_minsk

[Guest]

Хришћанство против изопачености

 

 

 

 

 

Протојереј Валентин Асмус

Новинарка Јулија Латињина је, уместо да поштено каже да јој се не свиђају «православне вредности», зато што јој се свиђају хомосексуалци увредила светињу хришћанске вере измишљотинама о томе да ни «Источна Црква», ни Сам Христос нису били непријатељи изопачености.

Латињина зна да лаже, али пошто јој неко може поверовати, истаћићу следеће: Христос за Себе каже да «није дошао да наруши, већ да испуни» (Мт. 5, 17) старозаветни Закон. Ако је Христос мењао норме то је увек било тако да су постајале строже. Међутим, Закон је остао основа на коју се позивао Христос. А у Старом Завету је све потпуно јасно. У једној од законодавних књига читамо: «С мушкарцем не лези као са женом; гадно је... Немојте се скрнавити ниједном овом стварју; јер су се свим тим стварима скрнавили народи које ћу одагнати испред вс. Јер се оскрнавила земља, и неваљалство ћу њено походити на њој, и изметнуће земља становнике своје... јер ко учини штогод од ових гадова, истребиће се из народа свога душе које учинише» (3 Мојс. 18, 22-29). «Ко би мушкарца облежао као жену, учинише гадну ствар обојица; да се погубе; крв њихов на њих» (3 Мојс. 20, 13).

Дакле, старозаветни закон за мужеложништво као и за друге изопачености предвиђа смртну казну.

Притом не треба мислити да је овде изабрани народ био усамљен у старом свету. Персија је с највећим гађењем гледала на развратне обичаје својих западних суседа. И док су се најбољи умови Грчке са саосећањем окретали Персији и видели у њој чак и оваплоћење својих идеала ми смо данас, саосећајући с Персијом, уверени да развратни Запад не може да је покори управо зато што је она морално много здравија од њега.

А и Рим, на чијим основама је касније настала Византија, у прво време је био строг кажњавајући хомосексуализам смрћу На преласку из III у II в. пре Христа lex Scantia је ублажио казну до износа од 10.000 сестерција (око 1.700.000 динара по данашњој цени злата). У раном царству је постојала могућност подношења тужбе „због увреде“: у овај појам су улазиле и развратне радње и намере хомосексуалног карактера. У таквим случајевима држава је штитила чак и робове.

Прећи ћемо на Нови Завет. Латињина се позива на «ћутање» Христа о изопаченостима и на основу тога Му приписује толерантан однос према њима. Али, као што је већ речено, Он је потврђивао цео старозаветни Закон заједно и зато није имао потребе да се позива на мноштво његових појадиначних норми. Али, универзална разобличавања «рода лукавог, прељуботворног и грешног» (Мт. 12, 39; 16, 4; Мк. 8, 38) наравно, подразумевају пороке сваке врсте.

Треба имати заиста изопачену свест да би се у причи о томе како је Христос исцелио слугу римског капетана видела алузија на то да је слуга био капетанов љубавник. Латињина не зна грчки језик, али се позива на то што Јеванђеље користи грчку реч pais, коју она схвата како јој одговара. Ова реч има најмање четири значења. У Новом Завету значи: 1. дечак (укључујући и мало дете), 2. девојчица (с чланом he), 3. син, 4. роб. Лука, који је изузетно прецизан у погледу речи три пута слугу назива роб (doulos – Лк. 7, 2-10) и само једном га назива pais. Лука каже да су се за капетана заступале јудејске старешине које су рекле Христу да он воли Јевреје и да им је саградио синагогу. Капетан је притом највероватније и даље био паганин. Али на њега је могла, као што се то често дешавало, да утиче јудејска вера. Наравно, Сведобри Господ би могао да учини (и чини) чудо чак и ради најстрашнијег грешника, нимало на тај начин не одобравајући његов грех. Али, јудејске старешине се никад не би заступале за содомита.

Новинарка Јулија Латињина

Крајње је наиван покушај Латињине (који подсећа на опусе «научног атеизма» који се по злу памте) да прикаже како се Павле не слаже с јеванђељским учењем. То није тачно већ због тога што су сва 4 Јеванђеља написана после Павлових посланица, за Луку се зна да је Павлов ученик, али је и Јеванђеље по Јовану сагласно с Павловим проповедањем радосне вести. На основу неколико Павлових реченица (1 Кор. 6, 9; 1 Тим. 1, 10) на ову жалосну тему навешћемо једно: «...јер жене њихове претворише путно употребљавање у беспутно. Тако и људи оставивши путно употребљавање женског рода, распалише се жељом својом један на другог, и људи с људима чињаху срам, и плату која требаше за превару њихову примаху на себи... А неки правду Божију познавши да који то чине заслужују смрт, не само то чине, него пристају на то и онима који чине» (Рим. 1, 26-27, 32).

Време распада паганства у Римском царству је карактеристично по толерантности према содомији, али је победа хришћанства довела до повратка староримским нормама: цар Констанције је 342. г. издао закон о кажњавању содомита одсецањем главе (Теодосијев законик 9, 7, 3). У Јустинијановим Институцијама такође се говори о смртној казни за хомосексуализам (4, 18, 4). То је поновљено у 10. в. у Synopsis Basilicorum major. У пракси се за време овог цара мужеложницима одсецао уд или су у њега забадане дрвене игле. У оба случаја човек је могао да умре од болног шока (Георгије Монах, Хроника 4, 220; Јован Зонара, Кратка историја 14, 7). Ове строге казне су по речима Георгија Монаха „чиниле целомудрима“ остале кривце. Јустинијан је овом проблему посветио и Новеле 77 и 141. Не уводећи ништа ново у систему кажњавања оне имају карактер упозорења. У Новели 141 која је издата за време Великог поста кривцима за мужеложништво се предлаже да се до Васкрса јаве лично патријарху (што се могло учинити с обзиром да порок није био раширен), да се покају и добију епитимију. У супротном случају на њих је падала сва тежина одговорности.

Еклога царева Лава III и Константина V (8. в.) која скоро све полне преступе кажњава одсецањем носа за мужеложнике оставља смртну казну. Жртве разврата које нису навршиле 12 година добијају опроштај због незнања. Каснија прерада Еклоге, Еклогадион, повећава овај узраст до 15 година, али младе учеснике у разврату кажњава бичевањем и затварањем у манстир.

Македонска династија је у 9. в. поновила санкције Еклоге у Исагоги (Епанагоги 40, 66) и Прохирону (39, 73). Норма Прохирона је ушла у Азбучну синтагму Матеја Властара (14. в.) и словенску Крмчију (гл. 49, став 39, параграв 74): „...Ко срам чини с мушким полом и онај ко је пострадао од њега, обојица нека се мачем посеку, само ако настрадали буде млађи од дванаест година, нека због малолетности буде избављен од муке.“

Патријарх Теодор Власамон (12. в.) у тумачењу 63. канона Василија Великог хомосексуализам подводи под норму Василика (свод закона цара Лава VI, 9. век) као содомију која се кажњава одсецањем уда.

Црква није располагала арсеналом кривичних казни, али је у свом јединству с државом могла да обавести државне инстанце о непокајанима, који дрско и демонстративно газе норме хришћанског морала. Црквено законодавство које одговара Библији оба Завета је врло строго: «Ако неко легне с мушкарцем у постељу као са женом, учинише гадост обојица, нека умру смрћу» (Руска крмчија, гл. 43). Овом одредбом треба да се руководи хришћанска држава. Што се тиче црквених казни и оне су врло строге. Почетком 4. в. Елвирски (Либеритански) сабор у Шпанији који је уопште врло строг према блудним греховима одредио је у 71. правилу да се они који скрнаве дечаке не причешћују чак ни пред смрт. Василије Велики (4. в.) у свом 62. правилу одређује да се мужеложници, као и прељубочинци, одлуче од Причешћа на 15 година. А у 7. правилу одређује једнаке канонске казне за мужеложнике, скотоложнике, убице, троваче, прељубочинце и идолопоклонике. Међутим, Василијев брат Григорије Ниски у 4. правилу разликује блудне грехове као природне и противприродне, одређујући за ове друге већу казну. У наредним вековима су ипак, због гашења паганства с његовим утицајима и због тога што је проблем ублажен, проблеми казне могли бити мањи. Тако «Каноник патријарха Јована Испосника» (10. в.?) прописује само трогодишњу забрану Причешћивања због мужеложништва, али ако одлучени не буде постио, плакао и чинио свакодневно 200 метанија, епитимија се продужавала до 15. година. Исти Каноникон налаже да дечак који је подвргнут хомосексуалном насиљу као оскрнављен не може постати свештеник. То је унето у Синтагму Матеја Властара, а одатле – у руски Номокоанон уз Велики требник.

Још једна срамна измишљотина Латињине јесте тумачење у старо време познатог чина братимљења као намерно смишљеног како би се сакриле хомосексуалне везе. Побратимство има општељудски корен и раширено је претежно међу народима којима је хомосексуализам у великој мери туђ. Понекад је побратимство имало велики политички значај. Тако је митрополит Московски Јона 1450 године благословио савез пољског краља Казимира IV и великог кнеза Василија Васиљевича. У две молитве о братимљењу речено је да се побратими не везују „природом, већ вером и Духом Светим“. „Природа“ је најуопштенији појам који обухвата и различите категорије „изборног сродства“, на пример, професију, као што је то код војника који се помињу у молитви – мученика Сергија и Вакха. У „природу“ могу спадати и различите порочне везе, на пример, заједничка везаност на вино. Али, ево како забрану братимљења коментаријше највећи канониста из 13. в. архиепископ Охридски Димитрије Хоматин: „побратимство пара различитог пола може подстаћи на љубавну страст и истовремено служити да се она прикрије, а побратимство двојице мушкараца отвара пут убиствима, заверама, стварању рђавих заједница, појачава дрскост“ Goar. Euchologion, p. 707-709). Овај коментар, у којем је изражен истакнуто негативан став према институцији побратимства искључује варијанту хомосексуалне злоуопотребе. Постоји још један аргумент који искључује овакво тумачење братимљења. Главни проблем брачног права у Византији јесу препреке за брак због крвног сродства и својства, али у подједнакој мери и због духовног сродства. Византијски канони су у овој области били изузетно строги. На пример, забрањивали су се бракови у 6. степену – између брата и сестре у 3. колену, па чек и у 7 степену. Ови степени се нису стварали само законитим браковима, већ и услед случајне љубавне везе, укључујући и хомосексусалну. Уз такве чврсте канонске поставке које су ушле дубоко у свест друштва проглашавање двојице људи за духовну браћу морало је представљати још једну и то врло озбиљну препреку за порочну везу. Главни узрок за забрану братимљења биле су његове велике правне последице. Понекад је неки пробисвет користећи младићки идеализам и неискуство наследника великог иметка постајући његов „брат“, после очеве смрти могао да претендује (ако није било друге браће и сестара) на половину наследства!

Природа палог човека, оштећена грехом, склона је разноразним изопачењима. Али тврдити да саму суштину великих реалности и институција чине ове или оне изопачености, да је суштина породице – у озакоњивању тиранске власти мушкарца над женом и децом, да је суштина рада – у «експлоатацији човека од стране човека», да је суштина домовине – тиранска власт владајућег народа над другима у земљи и у спољној експанзији, све то говори или о оштећености свести и савести тумача, или о крајњој тенденциозности која такође може доћи до крајње несавесности.

Кад човек прочита изјаве Латињине осећа се као да га је неко полио помијама. Кофа из које су оне проливене носи прекоморску налепницу made in USA. Једино научно дело на које се Латињина позвала јесте тенденциозна књижица J. Boswell. Same-Sex Unions in Pre-Modern Europe. N.Y. 1994. Исте године Boswell је умро од СИДЕ.

Благодаримо Богу због тога што Русија пружа отпор покушајима Запада да свет претвори у Содом. Оно што се дешава на Западу представља симптом краја. Ако се Запад не излечи од моралне парализе погинуће. На смену му долазе здравије снаге – Кина, Индија и мусимански свет. Добро је што је Русија на страни здравих снага човечанства.

Протојереј Валентин Асмус

Са руског Марина Тодић

30 / 09 / 2013

[Баба]

Латињина...

[Guest]

Парохија у Хонгконгу добила на поклон икону небеског заштитника Православне Цркве у Кини

16. Октобар 2013 - 14:26

 

 

На празник Покрова Пресвете Богородице, 14. октобра 2013. г. парохија у Хонгконгу, по благослову Митрополита иркутског и ангарског Вадима, добила је на поклон икону Светог Иноћентија иркутског са честицом његових моштију.

Свештеник Иркутске епархије протојереј Александар Абидуев донео је икону у Хонгконг и принео је молитву заједно са свештенством и верницима Хонгконшке парохије.

Свети Иноћентије је светац заштитник Православне Цркве у Кини. Он је био први православни епископ који је био именован за шефа мисије у Пекингу. У Кини, неколико цркава је освећено у његову част, а посебно храм у граду Ергун у Аутономној покрајини Унутрашња Монголија, као и храм у Пекингу, који се налази на територији амбасаде Руске Федерације (Бејгуан).

 

 

Извор: Московска Патријаршија

[Guest]

Лајпциг: Два века Битке нација и први век Алексејевског храма – споменика руске славе

21. Октобар 2013 - 7:57

 

 

 

 

 

У Лајпцигу обележена 200-годишњица „Битке нација“ и 100-годишњица Алексејевског храма – споменика руске славе

 

17. октобра 2013. године у Лајпцигу одржана је прослава 200-годишњице „Битке народа“ – највеће битке из ере Наполеонових ратова, у којој су комбиноване снаге Русије, Аустрије, Пруске и Шведске извојевале победу над француском војском, као и 100-годишњице освећења Свето-Алексејевског храма – споменика руске славе. Храм је подигнут у знак сећања на погинуле руске војнике.

 

Са благословом Његове Светости Патријарха московског и све Русије г. Кирила делегацију Московске Патријаршије на свечаној церемонији водио је представник Руске Православне Цркве у Немачкој, Архиепископ клински г. Лонгин. Божанску Литургију је служио Архиепископ берлински г. Марко и  Архиепископ клински г. Лонгин уз саслужење настојатеља Алексејевског храма протојереја Алексија Томјука и бившег настојатеља Алексејевске парохије протојереја Јована Хорошевича и протојереја Теодора Повнога. Током службе је певао Московски синодски хор под диригентском палицом заслужног руског уметникa А. А. Пузакова.

 

У цркви су били присутни представници општинске власти и јавности у Лајпцигу, чланови делегације градске владе Москве на челу са шефом Одељења за спољне економске и међународне односе С. Е. Черемином, представници Козака и потомци војника који су учествовали у " Борби нација" пре 200 година. На крају богослужења, владика Лонгин је прочитао поздравну поруку Његове Светости Патријарха г. Кирила.

 

Делегација Московске Патријаршије је даривала Алексејевском храму икону Светог Алексеја, Митрополита московског, која је освећена на моштима светитеља.

 

Након службе одржана је заупокојена литија за пале руске војнике и положени су венци. Откривен је и споменик на поседу храма тројици руских конзула у Лајпцигу: Ернсту Гави, Теодору Сапожникову и Ивану Шварцу. Представници Русије и Немачке засадили су у врту храма два стабла као знак пријатељства између два народа.

 

 

Извор: Московска Патријаршија

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Guest]

[Guest]