Вести из Руске Православне Цркве

[Оливера Г.]

Проф. Александар Л. Дворкин
Православни Универзитет друштвених наука Светог Тихона

 

Предавање је одржано на Петом састанку међуправославне мреже иницијатива за проучавање религија и деструктивних култова, на тему: „Гуруизам у деструктивним култовима и другде: лични – духовни – друштвени проблеми и њихово лечење“
24. – 27. Септембра 2012. у Новом Саду, у организацији Епархије Бачке

 

 

Неопходност организовања пастирског рада Цркве насупрот тоталитарним сектамa

 

I. Увод

   Доста често сам у прилици да држим јавна предавања о сектама. Држим их у најразличитијим градовима и земљама бившег СССР-а. Одлазим тамо, као по правилу, на позив месне епархије Руске Православне Цркве, која и организује моју посету и програм предавања. Без обзира на то,  готово свуда ми постављају једно исто питање: „Шта ради Руска Православна Црква по питању супротстављања сектама?“. Увек одговарам исто. Као прво, кажем да је мене овде довела Црква, а као друго и главно, да Црква нису само „људи у црном“ – свештеници, епископи, итд. Црква – то смо сви ми који се сматрамо њеним члановима. Због тога, поставити питање: „Шта ради Црква?“,  је некоректно. Правилније је, преокренути то питање ка себи и запитати се: „А шта радим ја?“
Без обзира на то, питање остаје отворено: шта ипак ради Црква?
Ако погледамо на број православних противсекташких центара који активно раде у тако великој земљи као што је Русија, онда немамо посебног разлога за оптимизам. Например, у оквиру РАЦИРС-а (Руска асоцијација центара за изучавање религија и секти, чији је председник проф. Дворкин – прим. прев.), делује 21 центар на територији Русије и још 12 у републикама бившег СССР-а. Постоје и православни центри, који нису у оквиру РАЦИРС-а, али колико нам је познато, у Русији их нема више од 10. Значи, на територији целе Русије око 30 центара од којих око 10 раде при епархијским мисионарским одељењима, а остали делују изван званичних црквених структура, регистровани као светске организације, које не финансира Црква. Неки од њих, који су раније активно и веома успешно радили, били су принуђени да престану са радом, услед недостатка финансијских средстава.
Међутим, и они центри који раде данас, често опстају само захваљујући ентузијазму сарадника који воде истински подвижнички живот, често одузимајући себи најнеопходније, да би имали могућност да продуже своју тако важну службу.
Наш Центар за религијска истраживања посвећен свештеномученику Иринеју, епископу Лионском, основан 1993. године, је први центар за борбу против секти у Русији. Од самог почетка био је основан као православна организација, али при томе никад није био део црквених структура и није био финансиран од стране Цркве. Данас радимо у оквиру Православног Универзитета друштвених наука Светог Тихона, у коме су већина предавача наши сарадници.
Поздразумева се да је таква ситуација неодржива. Борба против секти је неодвојиви део мисионарског рада Цркве, која несме бити остављена без њене пажње. Апостол Павле је писао: „...и немојте узимати учешћа у бесплодним делима таме, него их још и разоткривајте. Јер је срамно и говорити о ономе што они тајно чине. А све што се разоткрива светлошћу се обелодањује, јер све што је обелодањено излази на светлост.“ (Посланица светог Павла Ефесцима (5:11-13).
Узимајући у обзир готово двадесетогодишње искуство нашег Центра, можемо исказати нека мишљења, како треба организовати тај рад у Цркви.
Активан пораст броја секти могућ је због најширег распрострањивања у друштву тзв. окултне средине, која дотиче практично сваког њеног члана. Велики део окултних становишта која су распрострањена у друштву а које пропагирају средства јавног информисања, могу се приписати неопаганском окултном покрету „New Age“, који припрема основу за оснивање једине светске „religio occulta“, која нуди себе као главну алтернативу „застарелом“, „нетолерантном“ и „шовинистичком“ хришћанству.
Сходно томе, при оснивању православне мисије, чији је задатак да људима открије истину православља и покаже да она обитава у Цркви, треба активно користити културну „залиху“ коју поседују а такође и указати им колико дубоко су им стране саме идеје „New Age“. Такође је неопходно приметити да се данас често сусрећемо код неких православних „ревнитеља“ са потпуним неприхватањем и одбацивањем целокупне светске културе, што може само да одврати људе од Цркве и окрене их исто тако страном нашој култури секташтву. Искуство показује да млади, неоптерећени познавањем светске културе, чешће постају жртве секти.

II. Циљеви борбе против секти
  Ако посматрамо секте по принципу њиховог утицаја  на друштво, онда можемо говорити о четири концентричних кругова. Први од њих, централни, састоји се од руководилаца секти, екстрасенса, исцелитеља, астролога, пророка, врачева, учитеља источњачких борилачких вештина, шамана и томе слично. Други круг чине секташки функционери, трећи обични чланови секте. И на крају четврти, најшири круг који се састоји од људи, донекле дотакнутих учењем секта: они који посећују секташке семинаре за „новопридошле“, који учествују у њеним активностима, који јој пружају информациону или материјалну подршку, оних који се обраћају екстрасенсима, консултују се са астролозима, они који „ради интересовања“ читају окултну литературу и томе сл. Другим речима, ми говоримо о већ поменутој „секташкој средини друштва“, која је захватила огроман проценат нашег савременог друштва. Она и гради ту мутно-окултну атмосферу у којој се тако лако и брзо рађају најчудовишније секташке бесмислице.
Полазећи од тих четири кругова, можемо говорити о три главна аспекта антисекташе делатности:
1. Профилактика – просвећеност
Ту страну противсекташке делатности немогуће је посматрати одвојено од општих задатака мисије. Као што је примећено, процват секташтва у многоме је повезан са духовном непросвешћеношћу, са отсуством елементарне религиозне културе. Анализа метода развоја религиозног просвећења не улази у задатке датог излагања, али је неопходно истаћи његов прворазредан значај. Такође треба приметити изузетно значење развоја и ширења парохијског друштвеног живота, свих њених облика повезаних са омладином, на коју су у првом реду усмерена врбовања секташа. Што се тиче непосредне противсекташке делатности, у том смеру се треба концентрисати на публикацију материјала који имају разобличавајући карактер, ради утицаја на друштвено мишљење и учвршћивања преко њих негативног приказа секташких заједница. Посебну пажњу треба обратити на то да публикације морају бити упућене како људима у Цркви, тако и онима ван ње.
2. Рехабилитација бивших чланова секти
  Овде се укључују и „консултације по изласку“ (exit councelling) и ресоцијализација. Посебни напори морају бити посвећени религиозној рехабилитацији, тј. њиховим увођењем у крило Мајке-Цркве и враћању нормалном црквеном животу. Ту треба уложити све могуће напоре јер ће радост о спасењу једног заблуделог на небесима бити већа него о многим праведницима.
3. Супротстављање личним секташким удружењима и њиховим функционерима. То можемо поделити на два аспекта: разобличавајући и правни.
- Разобличавајући аспект спаја се са првом тачком датог дела.Треба истаћи да се за већином секташких лидера вуче дугачак траг у виду полицијских привођења и судских спорова. Треба добити дозволе да се нашим правосудним органима дају експертски материјали који се односе на то.
- Правни аспект се састоји на утицају на текућу законодавну праксу државне управе са циљем спречавања сарадње државних органа са секташким друштвима и ради гаранција основних права човека (на живот, имовину, заштиту материнства и деце, образовање, избор места боравишта, занимања, право слободног избора супружника и томе сл.), од агресивних насртаја тоталитарних секти.
Треба подсетити да ми имамо право да тражимо мешање државе у религиозну праксу, (која може допуштати добровољно одрицање човека од својих права), само у оним случајевима када се нарушава принцип добровољности, постоји насиље, обмана или свесно увођење у заблуду. При томе не треба заборавити да при доношењу законодавних докумената антисекташког карактера треба прилазити са двоструком пажњом не само ради тога да секташи не би могли да претендују на улогу прогоњених (што обично изазива опште саосећање), него и зато што службеници који злоупотребљавају власт, увек се могу правити да не виде разлику између Цркве и секте – а при томе, такав докуменат биће бескористан или опасан за Цркву.

III. Методе борбе против секти
  Било који вид антисекташке делатности треба да се заснива на дубоком знању секташких учења, организације и праксе. Ради тога неопходно је обучавање православних специјалиста, способних да квалификовано изложе учење секти и показати његову неспојивост са православљем. У обавезе тих специјалиста треба и да спада праћење развоја секташких удружења, која имају способност да брзо изврше мимикрију и измене свој изглед, и непрестано допуњавање свога знања о њима. Апсолутно тачна информација о сектама неопходна је у свим областима антисекташке борбе: и у публикацијама, и у организацијама јавних расправа са секташима, и у рехабилитационом раду. Најмања грешка и нетачност може нас јако скупо стајати.
Полазећи од мог готово двадесетогодишњег искуства рада у тој области, предлажем следеће задатке неопходне за организацију успешне борбе против секти у нашој Цркви:
1. Неопходно је оформити централни информационо-консултативни центар са јасно одређеним статусом унутар Цркве. У Русији, као што сам већ рекао, таквог центра нема.
2. Постаје неопходно оснивање мреже истраживачких центара при епархијама на примеру Центра свештеномученика Иринеја Лионског, који би на себе преузео функцију координатора. Задаци тих центара били би сакупљање информација о сектама, њиховој распрострањености, организације конференција, семинара и томе сл. Центар св. Иринеја Лионског располагао би централном библиотеком, која би садржавала антисекташку литературу („гурутеку“), централном базом података, организовао би сверуске и међународне конгресе, конференције, округле столове и координисао би рад специјалиста. Ово из разлога зато што РАЦИРС функционише као светска организација.
Сматра се да за рад у таквим центрима треба пре свега привлачити мирјане да не би неопходни контакти са руководствима секти (или присуство на секташким скуповима и службама) ради добијања информација, били протумачени као знак легитимизације секте или признавање њене хијерархије од стране Православне цркве: секташи воле да користе контакте са свештенослужитељима ради утиска вођења тобожњег „међуцрквеног“ дијалога.
3. Сви видови контаката са средствима јавног информисања. То је изузетно важно, зато што управо на том пољу ми јако губимо од секташа. Већина наших сопствених издања и чланака на дату тему је превише агресивна, непрофесионална, празнословна, терминолошки неразрађена, написана на начин да се не зна коме је намењена, сиромашна са полиграфске тачке гледишта, чак и елементарно досадна. Све то може изазвати само супротну реакцију. Осим тога, јако је важно и питање промета јер као по правилу, сва црквена издања доступна су управо у црквеној средини, тј. међу људима који су у минималном степену подвргнути опасности од увлачења у секту. До људи ван Цркве она, по правилу не долазе и самим тим не постижу никакав циљ.
Имајући то у виду, неопходно је разрадити стратегију контаката са светским новинарима. Управо њихове речи формирају опште друштвено мишљење и ми немамо права да се одрекнемо од утицаја на то мишљење. Дужни смо да направимо такву атмосферу да се новинари сами обраћају у црквене информационо-консултативне центре ради професионалне експертизе, проферене информације и квалификована мишљења ради ове или оне секте. Неопходно је основати новинарски актив од људи који се слажу са нашим задацима и који могу квалификовано и писмено писати о раду секташа. Наравно, при остваривању контаката са штампом треба саставити списак издања с којима не треба сарађивати у вези тих питања – екстрамистичком и „жутом“ штампом и томе сл.
Ради решавања свих ових задатака неопходно је да све званичне црквене структуре покажу свеобухватну подршку раду информационо-консултативних центара. Неопходно је замолити да наши јерарси при контакту са штампом и разговорима на одговарајуће теме спомињу центре и шаљу новинаре тамо. На тај начин, код људи који су ван Цркве (и што је врло значајно руководиоца секти), неће се стицати утисак да се сарадници центара баве некаквом самоделатношћу, док за то време званична Црква заузима другачији став.
4. а) Формирање мреже „рехабилитационих бригада“. Такву групу би чинили „консултанти за излазак из секте“, свештеници, добровољци, бивши припадници секта и томе сл. Циљ њиховог рада није само да укажу људима на њихову заблуду, него и да испуне њихов живот вером у Спаситеља, да помогну да се успоставе покидане породичне везе, да се врати изгубљена имовина, стан, помоћ при запошљавању.
б) Оснивање мреже „приградских рехабилитационих центара“, тј. места, где би било могуће одвести (разуме се, добровољно), жртве секташтва на краће или дуже време, ради њиховог извлачења из секташке средине и проласка првог (обично најболнијег) периода рехабилитације и адаптације за самосталан живот. Наравно, да сваки од тих центара мора бити повезан са месном рехабилитационом командом. Такве центре пожељно је организовати удаљено од великих градова, при сеоским епархијама или малим манастирима.
в) Оснивање консултативне телефонске службе за проблеме везане за секташтво, а по могућности, у перспективи и „телефона поверења“.
5. Коришћење правних метода заштите од секташке пропаганде (заштита малолетне деце, имовине и томе сл.).  За то је неопходно у перспективи имати специјализовану синодалну правну службу (у чије задатке би улазило такође и указивање правне помоћи информационо-консултативним и рехабилитационим центрима у случајевима њихових судских конфликата са секташима), и у првом реду организовати помоћ правницима на пракси да овладају неопходним знањима за вођење послова везаних за секте. Правне норме, које омогућавају да се приведу одговорности лидери секта, или већ делују или ће се постепено уводити. Од нас зависи, да оне не остану само на папиру.
6. Заједнички рад са државним органима и са свим гранама власти (законодавној, извршној, судској) на свим нивоима. Требало би саставити списак странака и друштвених удружења са којима би заједнички рад донео више штете него користи.
7. Постаје крајње неопходно увођење унутрашње експертизе предлога који пристижу у синодалне и парохијске структуре од различитих организација, удружења и лица. Циљ је искључити компромитујуће контакте.

IV. Објекти противсекташког рада
  Противсекташка мисија мора бити усмерена против тоталитарних секти и деструктивних култова, а такође и против група које принципијално не желе да се одрекну прозелитске делтности. Ипак, рад противсекташке мисије мора се разматрати у контексту мисионарског рада наше Цркве, чији првостепени задатак је вратити наш народ у Православље. Сходно томе, тај рад мора пратити откривање позитивног садржаја Православља, у којем је оваплоћена пуноћа истине и које је пут ка спасењу.
Заједно са тим, сам појам „противсекташка мисија“, незаобилазно укључује у себе елеменат конфронтације. Природно, Православна црква не може (и не треба) да се постави у положај конфронтације са целим светом. Зато је неопходно поновити да да у антисекташкој делатности наше Цркве, треба оштро разликовати институционалну конфронтацију према тоталитарним сектама и прозелитским групама (например, Црква не може имати ништа заједничко са муновцима, сајентолозима, „богородичницима“, поклоницима Кришне, неопентакосталцима и томе сл. Она ни при каквим околностима не сарађује са тим организацијама, настоји да се забране њихове делатности по школама, да се бојкотују организације и догађања у којима учествују секташи) и институционалну трпељивост и чак сарадњу у неким областима са традиционалним религијама. Неопходно је подвући јако оштру црту између те две групе, ни у ком случају их не мешати и увек истицати такав став. Безусловно, треба се максимално користити појмом „традиционална религија“ за разлику од нових секти. У супротстављању тоталитарним сектама и прозелитским групама, може и мора се користити подршка других традиционалних религија, организовањем заједничких акција и усаглашавањем заједничких позиција, например изјава за државне органе (нпр. са заједно са будистима против „Карма Кагју“ и „Сока Гакај“, с муслиманима против бахаиста и вехабита, с католицима против окултиста и „богородичника“, с традиционалним протестантима против неопентакосталаца, итд.)
Наравно, ми немамо право да прећуткујемо да пуноћа истине и спасења нису оваплоћени у другим традиционалним религијама, али као прво, дијалог са њима мора бити јасно одвојен од полемике са социјално опасним сектама (тај дијалог се обично води при Одељењу за спољне црквене везе), а као друго, разговор са њиховим представницима не мора у себи да садржи конфронтацију (нпр. у дијалозима са мулиманима не треба само да осуђујемо ислам, колико треба да говоримо о спаситељству и истинитости Православља).

V. Могући савезници у раду противсекташке мисије
  Ту можемо набројати државне органе;  западне хришћане (специјалисте по том питању); државне и стране организације сличног профила (са дозом извесне опрезности); представнике традиционалних конфесија; новинаре одговарајућег профила, све неравнодушне, медицинске раднике, педагоге, сараднике органа унутрашњих послова, предузимаче и сл.
Ипак је неопходно запамтити да при избору савезника треба бити посебно пажљив и опрезан у сваком конкретном случају, јер је лако да и сам уђеш у компромитујући контакт, а било каква неопрезна реч сувише усрдног савезника, безусловно, биће одмах окренута од стране секташа против Цркве. Више од тога, сваки од тих „савезника“ може тежити у антисекташкој делатности ка личним интересима, који се сасвим случајно поклапају са нашим.
Према томе, можемо са сигурношћу казати да савезници Руске Православне Цркве у борби са секташтвом могу бити само друге Помесне Православне Цркве и у одређеној мери западне хришћанске антисекташке организације. Сви остали, пре или касније тежиће да искористе Цркву за достизање личних циљева.

VI. Закључак
  При сваком кораку треба пред себе поставити конкретан циљ у борби против секти и доћи до његовог испуњења. Треба се свим снагама старати да се избегну гласне изјаве и бомбастичне претње које секташи могу са лакоћом да преокрену на компромитовање својих противника и у своју корист.
Али, пре свега неопходно је чврсто и доследно предузимати конкретне кораке, узимајући у обзир своје снаге и могућности. То ће бити могуће само после разраде јединствене политике наше Цркве у односу на свако конкретно секташко удружење.
Сетимо се речи Господа: „Свако царство које се раздели само у себи опустеће; и сваки град или дом који се раздели сам у себи неће се одржати.“ (Мт. 12:25). Секташи јако добро умеју да обављају посао њиховог оснивача ђавола – уносећи посвуда свађе и поделе и да на тај начин појединачно побеђују своје непријатеље. Само обједињеним снагама целе Васељенске Православне Цркве ми можемо отклонити ту претњу, која се надвила над нашим народом, нашом Домовином и над целим светом.

 

Преводилац: Оливера Г.

 

Извор: Русија.рс

[Оливера Г.]

Бугарског патријарха Неофита чекају у Москви

 

 

   

Патријарх Московски и све Русије Кирил нада се у развој односа са Бугарском православном црквом за време њеног новог поглавара, и биће му драго да види у Москви новог патријарха Неофита, саопштава званични сајт Мисковске патријаршије. Бугарскаправославна црква једна је од најстаријих, историја њених веза са РПЦ траје више од хиљаду година.

 

Са руском православним црквом односи су данас Искључиво позитивни, сматра аналитичар православног листа Фома Алексеј Соколов.

 

"Све православне цркве су братске, али са Бугарском због заједничке историје и духовности имамо посебну блискост. Желим да напоменем да је РПЦ заузела чврст став у тешко време после краха комунистичког режима, када је православна црква Бугарске била подељена. Јерарси наших цркава су се редовно састајали и разматрали могућности превладавања невоље. Прошле године његова светост патријарх Кирил посетио је Софију. Било је потврђено да се ставови Руске и Бугарске православне цркве у многоме подударају, између осталог по питању активне припреме Васељенског сабора. Његово сазивање је тема о којој се сада највише дискутује у правосалвном свету.

РПЦ је помагала бугарској браћи да превладају раскол. А данас Бугарску православну цркву
прекоревају за то да јој наводно командују из Москве".

 

По мишљењу Алексеја Соколова,нешто слично је у савременој ситуацији немогуће! Мада је ово застрашивање прилично распрострањено у политичком новинарству. Али како да се
командује црквом и зашто? То једноставно нема никаквог смисла. Мада наши ставови се често због очигледне црквене близине подударају, што и ствара поље за празне тврдње разних конспиролога.

У Бугарској сада нису једноставна времена. Хиљаде људи незадивољних наглим падом стандарда излазе на улице са протестима. Дала је оставку влада земље. Да ли треба црква да умири страсти? Мени се чини да у политичким биткама за цркву врло је важно сачувати улогу етичког, моралног ауторитета, уверен је Алексеј Соколов.

Схватамо како су 1993. године у Русији сукобљене политичке стране прешле на оружани конфликт. И тада је РПЦ иступила као миротворац. Мени се чини некоректно да се конкретан политички став заузме за институцију цркве. Истина, у Бугарској се црква у време раскола није мешала у политику, већ напротив политичари су покушавали да свим средствима регулишу црквени живот. И ништа добро није испало. Једном речи, црквена и световна власт треба да сачувају између себе дистанцу. Али то не умањује мисију цркве да подсећа политичаре на моралне идеале на којима почива људска цивилизација.

 

На питање колико брзо може да се очекује посета новог партријарха Бугарске православне цркве Неофита, налаитичар православног листа Фома одговара:

 

У складу са установљеним диптихом. Али неће отезати, јер позив је већ изречен. Поглавари наших цркава ће се срести ускоро, мада код куће нови поглавар Бугарске православне цркве има много неодложног посла.

 

 

Извор: Глас Русије

[Оливера Г.]

У Москви служе панахиду бескућницима, који нису преживели ову зиму

 

 

Москва, 28.02.2013.

 

У недељу, 3. марта, у храму светих бесреберника Козме и Дамјана у Шубину служиће се панахида бескућницима, који су живели и умрли на улицама нашег града, саопштава „Благовест-инфо“.

Незапамћена децембарска хладноћа однела је са собом много живота наших суграђана, али највише су од ње пострадали бескућници, чији се живот одвија на улици. У спомен свих који нису преживели ову и прошле зиме, окупиће се добровољци покрета „Другови на улици“,
њихови пријатељи – бескућници и многи други неравнодушни становници града.

Прва слична панахида одржала се у знак сећања на Лилију, младу жену, која је умрла од хладноће и болести на улици. Од тада сваке године крај зидова храма помињу поименично све умрле бескућнике, чија су имена позната „Друговима на улици“. Заједно се моле људи
разних узраста, и они који имају и они који немају дом, а затим заједно седају за сто, да би с љубављу разделили припремљену трпезу.

Извор: Православие.ру

 

 

Превод за Поуке.орг – Оливера Г.

 

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Оливера Г.]

Игуман Нектариј (Морозов): „О „дугу Цркве“ најчешће говоре атеисти“

 

 

 

Често смо у прилици да чујемо: „Црква је дужна...“Дужна је за најразличитије ствари које често директно искључују једна другу.

Дужна је да заузме политички активну, друштвену и социјалну позицију. При томе то мора да то ради тихо, неприметно и да се не меша ни у шта. Мора да буде савремена , да искорени из своје средине свако средњевековно мрачњаштво.

Дужна је да се одрекне од постојећих средстава комуникације...мора да се бави хуманитарним радом, да нађе бескућницима станове, храни и одева сиромашне.

Дужна је да се одрекне  наплате свећа, од сандучића за прилоге, од било кавог вида материјалне помоћи верника. И још много-много тога је дужна.

А у мени све све чешће јавља питање: када и на какав начин је она задужила те, који о њеним „дужностима“ говоре са таквом убеђеношћу и жаром? Ко су ти људи, који су присвојили за себе тако спорно право? Да нису то можда , црквени благотворитељи, који су саградили својим средствима више храмова, који су помагали да се купе станови бескућницима, хране умируће од глади, организују скупо лечење за тешко оболеле? Да нису то можда јерарси и свештеници, који су многе године одали служењу Цркви, који су принели жртву Богу и људима, своју снагу, здравље, сам живот? Можда су то ипак верници који стално посећују храмове, који их пуне, подржавајући једни друге молитвом, љубављу, братском и сестринском бригом? Али не. О „дужностима Цркве“, као по правилу, говоре људи, који ка њој немају никакав однос, често чак и некрштени...  Понекад, припадајући другој религиозној традицији. Али најчешће – атеисти.

И опет желим да питам...Зар ти људи немају савест, ни здравог расуђивање? Час једно, час друго, немогуће је схватити неразумност свих тих потраживања ка „организацији“, од оних који јој никада ништа нису давали, за коју ништа нису радили.

Али, откуда такве претензије у односу на Цркву? Па она се не меша у њихов лични живот, не поставља их на свеопште посматрање, не каже свакоме од њих: „Ти си дужан...“. О дугу човека говори Јеванђеље, може говорити , ако још није замукла – његова савест. Или је тај рат против Цркве бунт против Јевађеља и против сопствене савести? Очигледно да је тако...

...Своје дугове Црква зна и схвата их сама, да их знају и схватајудужни су и ти од којих
се она састоји, - од нас. Тај дуг одговара том идеалу, који је написан на страницама Новога Завета, дуг хришћанског смирења и љубави, дуг жртвеног служења за спасење људи...  И још много сличних дугова. Ако нисмо такви, какви би требало да будемо, ако је у нама тешко препознати Христове ученике, лоше је дело наше. И ако нас због тога не воле и одричу, немамо на то шта да кажемо. Питање: „А ко су судије?“, овде је заиста неумесно. Сама историја и практично искуство сведоче: Цркви суде увек. И за лоше, што се повремено догађа међу њеним члановима, и за најбоље. Али за боље суде строжије. Ако за лоше грде, онда за боље – гоне, чак и убијају.

Значи, загонетка је решена: главне претензије судија нису према нама, него према Цркви, Јеванђељу и сопственој савести.

 

Извор: Вечерња Москва

Превод за
Поуке.орг – Оливера Г.

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Оливера Г.]

Московска патријаршија: Западне силе које подржавају сиријску опозицију немају у плану да сачувају хришћанство у региону

 

 

 

12 уторак мар 2013

Posted by radiosvetigora

 

 

 

 

У Московској патријаршији сматрају да стране силе које подржавају сиријску опозицији желе да униште хришћанство у региону.

„Нажалост, положај хришћанске заједнице у Сирији је крајње угрожен. Радикалне исламске снаге, које тренутно покушавају да преузму власт, имају циљ да у потпуности униште хришћанство, да хришћане у потпуност истјерају из региона. У областима у којима екстремисти заузму власт, хришћана практично више нема“, Казао је Митрополит волоколамски Иларион, предсједник Одјељења за спољне црквене везе Московске патријаршије, у емисији „Црква и свијет“ на телевизијском каналу Русија-24.

По његовим ријечима бандити „наоружани из страних земаља“ покушавају да преузму власт у Сирији.

„Мислим да никада не би имали оволико успјеха да нису спонзорисани из иностранства. Нажалост, Запад има политичке снаге које су из неког разлога одлучиле да пруже финансијску подршку овим људима. Помажу им и одређене земље Арапског полуострва, тако да је спољни утицај очигледан“, казао је Митрополит, истакавши да је више пута, у Уједињеним Нацијама и другим међународним организацијама, покретао питање прогона хришћана на Блиском Истоку.

„И примјетио сам да је моје обраћање сваки пут наилазило на нијемо одбијање. Нико не би ништа порицао, али нико није хтио ни да слуша ово, јер, како се чини, силе које тренутно подржавају тзв. опозицију немају у плану да сачувају хришћанство у области“, казао је Његово Високопреосвештенство.

Сам опстанак Антиохијске православне цркве је данас угрожен, сматра он.

„Многи хришћански лидери из овог региона – Сирије, Либана – казали су ми да све наде полажу у Русији, зато што само Русија позива на мирно решење овог конфликта“, казао је предсједник Одјељења за спољне црквене везе.

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Guest]

Молитвене собе за православне полицајце у Чеченији

02 уторак апр 2013

Posted by radiosvetigora in Вијести, Занимљивости

≈ Оставите коментар

 

 

У чеченском селу Алкан-Ата обављено је освећење молитвених соба намијењених припадницима полицијских јединица из Оренбурга, који се налазе на задатку у сјеверном Кавказу.

Поред молитвених соба за православне, постављене су и собе за муслимане. У православнима, налазе се иконе, свијеће и православна литература. Освећење је обавио предсједник Одјељења за односе са оружаним снагама и полицијом при Орској епархији, протојереј Димитр Солоњин.

[Ромејац]

 

 

Уочи Благовијести по благослову поглавара Украјинске православне цркве блажењејшег Митрополита кијевског и све Украјине Владимира, настојатељ Кијево-печерске лавре Митрополит вишгородски и чернобиљски Павле је наградио официре и војнике посебног Предсједничког пука Украјине ордењем Украјинске православне цркве, саопштава сајт Лавре.

Војници су награђени јер су спасили древну лавру од потапања, које би настало усљед отапања огромних количина снијега. Наиме, у Кијеву је ове године пао највећи снијег у потоњих сто година. Само над пештерама је било неколико хиљада тона снијега. Захваљујући оперативним мјерама Предсједничког пука, елиминисана је пријетња националној светињи.

Добивши високе награде, војници су казали да им је била част да се потруде на спасавању Лавре, древне националне светиње.

Митрополит Павле је на молитвено сјећање уручио свима присутнима иконе, а такође и предложио шефу Предсједничког пука Сергеју Владимировичу Кљављину да што прије организује за све који служе у Предсједничком пуку екскурзију по светињама Лавре. Предлог је примљен са одушевљењем, пошто су многи из састава пука жељели да посјете пештере, да се поклоне светим моштима  и другим светињама, које су сада безбједне захваљујући труду личног састава.

 

Извор

[Guest]

На Косову да се подигне храм светог Александра Невског

08 понедељак апр 2013

Posted by radiosvetigora in Вијести

≈ Оставите коментар

 

 

На Косову ће можда бити изграђен храм Александра Невског, саопштава настојатељ Александро-Невске лавре Епископ кронштатски Назарије.

 

„Постоје планови да се чак подигне црква посвећена светоме кнезу на Косову“, казао је архијереј, чије ријечи наводи Интерфакс-Религија.

У част 300 година јубилеја манастира, у Москви се отвара изложба фотографија, која ће након Москве бити организована и у другим градовима Русије. Планирамо да је на јесен одвеземо у Београд, јер и тамо постоји храм посвећен Александру Невском“, изјавио је Епископ.

[Ромејац]

Metropolitan Hilarion of Volokolamsk visits Monastery of St. Panteleimon on Mount Athos

 

 

On 13 April 2013, Metropolitan Hilarion of Volokolamsk, chairman of the Moscow Patriarchate’s Department for External Church Relations (DECR) arrived in the Holy Mountain of Athos as head of a group of pilgrims, which consists of hegumen Philaret (Bulekov), DECR vice-chairman; archpriest Igor Yakimchuk, DECR secretary for inter-Orthodox relations; hieromonk Antoniy (Sevryuk), secretary of the Moscow Patriarchate’s parishes in Italy; hierodeacon Ioann (Kopeikin), assistant to the DECR chairman; and four laymen, including Anatoly Churiakov, a DECR staff member.

The pilgrimage began at the New Thebaid abode in the jurisdiction of the Russian Monastery of St. Panteleimon. Once upon a time, some four hundred Russian monks lived in the Thebaid. Because of dramatic events in the 20^th century the abode has become desolated, but is being restored at present. The pilgrims venerated the holy sites, including an icon of St. Isaac the Syrian with a particle of is precious relics; surveyed churches and buildings under restoration.

When Metropolitan Hilarion and his suite arrived at the Monastery of St. Panteleimon, they were met at the gates acceding to an Athonite custom and proceeded to the cathedral, where they venerated the precious head of St. Panteleimon, the Great Martyr and Healer, and other holy sites of the monastery. Metropolitan Hilarion greeted the brethren.

That same day, the pilgrims visited a scete of the Monastery of St. Panteleimon the Old Roussikon, which is undergoing restoration.

Upon returning to the monastery, the pilgrims prayed at the All-Night Vigil; Metropolitan Hilarion officiates at Polyelaios.

On April 14, the 4^th Sunday in Lent, Metropolitan Hilarion celebrated the Divine Liturgy together with Bishop Varsonofiy of Borodyansk, a vicar of the Kievan Metropolia; hegumen Jeremiah and ordained pilgrims.

After Metropolitan Hilarion’s exhortation and a short rest, the group departed for the Iveron Monastery.

 

Source

[Ромејац]

[Ромејац]

[Ромејац]

[Ромејац]

[Guest]

Патријарх Кирил примио представнице Свеукрајинске друштвене организације „Савез православних жена“

19. Април 2013 - 9:41

 

 

Недавно је у Даниловском манастиру у Москви Свјатејши Патријарх московски и све Русије Кирил примио представнице Свеукрајинске друштвене организације „Савез православних жена“.

Патријарх се са радошћу сетио својег учешћа на годишњој скупштини ове организације која је у Кијеву јула 2011. г. заседала на тему „Православне жене: јединство, служење, љубав“.

„Радује ме што при овом сусрету можемо продужити наш дијалог започет у Кијеву“ – рекао је Патријарх. „Чувам успомену на тај значајан сусрет. Без обзира на то што сам тога дана био преоптерећен обавезама, са Божјом помоћу успео сам да се сусретнем са Вама, Вашом организацијом, што сматрам једном од најблиставијих успомена.“

У наставку је Свјатејши Владика изнео своје ставове о вредностима данашњег човека, улози жене у савременом друштву и актуелним друштвеним проблемима у чијем решавању могу учествовати и женске организације.

У име украјинске делегације, обратила се госпођа О. Коваленко која је казала: „Данас је за све нас велика част што смо с Вама, што можемо чути Ваше поучне речи, добити савете и, што је најважније, добити Ваш благослов. Границе постоје, нажалост, у данашње време, но наша вера нема граница ни међаша“. У  наставку је гђа Коваленко изјавила да су учеснице Свеукрајинске друштвене организације „Савез православних жена“ допутовале у Москву како би развиле сарадњу са православним женским организацијама Русије. Представнице православног женског покрета Украјине уручиле су Свјатејшем Патријарху казанску икону Божје Матере.

Током разговора је истакнута важност жена у реализацији социјалних пројеката. Учесници сусрета су размотрили питања у вези са негативним социјалним појавама. Такође су продискутована питања поводом предстојећег празновања 1025. годишњице крштења Русије.

Патријарх Кирил је позвао представнице Свеукрајинске друштвене организације „Савез православних жена“ да активно учествују у неговању традиционалних породичних вредности и у развијању хришћанских вредности украјинског друштва.

Свеукрајинска друштвена организација „Савез православних жена“ је једна од првих постсовјетских регионалних женских организација ове врсте. Њен главни циљ је превладавање духовне кризе у друштву, обједињавање идејних, људских и организационих ресурса ради препорода и утврђења моралних и етичких вредности којима је у корену православна вера.

Свеукрајински покрет „Савез православних жена“ устројен је у Дњепропетровску априла 2010. године. Јула 2011. године ова организација је потписала договор о сарадњи са Синодалним одељењем за питања породице Украјинске Православне Цркве. Данас ова женска организација активно учествује у свеукрајинском правосланом образовању. Своје централе има у двадесет области Украјине. Учествује у међународним скуповима.

 

 

Извор: Московска патријаршија

 

[Guest]

Русија власник Саборне цркве у Ници

19. Април 2013 - 9:06

На основу пресуде француског Врховног суда, Русија је коначно стекла пуноправно власништво цркве у Ници, саопштили су чланови руске православне заједнице у Француској.

Саборна црква у Ници је саграђена почетком 20. века и један је од  најпосећенијих историјских споменика на француској ривијери. Она је 1987. године стављена на листу заштићених архитектонских споменика државе Француске.

Руски државни и приватни добротвори приложиће средства за двогодишње радове на рестаурацији цркве, који ће почети ове године.

Извор: Интерфакс