Света великомученица Екатерина . . .

[Guest]

понедељак 7. децембар (24.нов)

уље

Света великомученица Екатерина




Ћерка цара Консте. По смрти оца живела с мајком својом у Александрији. А мајка јој беше потајна хришћанка, која преко свог духовног оца приведе и Екатерину вери Христовој. У једној визији света Екатерина прими прстен од самог Господа Исуса, у знак обручења Њему. Тај прстен до данас стоји на руци њеној. Беше Екатерина врло даровита од Бога и врло добро школована у грчкој философији, медицини, реторици и логици, и при том беше и необичне лепоте телесне. Када злочестиви цар Максенције сам приношаше жртве идолима и наређиваше другима да и они то чине, света Екатерина изађе смело пред цара и изобличи идолопоклоничку заблуду његову. Видећи је цар јачу од себе у мудрости и знању, позва педесет најмудријих људи, да се с њом препиру о вери и да је посраме. Но Екатерина њих надмудри и посрами. Разјарени цар нареди да се свих педесет мудраца сагоре у огњу. Ови мудраци, по молитви свете Екатерине, пред смрт сви исповедише име Христово и објавише себе хришћанима. Када мученица беше у тамници, приведе у веру праву војводу царског Порфирија са две стотине војника и саму царицу (Августу-Василису). Сви пострадаше за Христа. При мучењу свете Екатерине јави јој се ангел Божји, заустави и изломи точак, на коме света девојка би мучена; а потом јави јој се и сам Господ Христос и утеши је. После многих мучења Екатерина би мачем посечена у својој осамнаестој години, 24. новембра 310. године. Из њенога тела истече млеко место крви. Чудотворне мошти почивају јој на Синају.

Тропар (глас 4):

Врлинама као светлошћу сунчаном си просветила неверне мудраце, и као пресветли Месец ноћним путницима, одагнала си таму неверја, и царицу си уверила, и заједно са њом и мучитеља си изобличила, богозвана невесто, блажена Екатерина. Са жељом си дошла у небески Дворац ка прекрасном Женику Христу, и од Њега си царским венцем увенчана: Њему са Анђелима предстојећи, моли се за нас, који славимо преславну успомену твоју.



Свети велеликомученик Меркурије

http://days.pravoslavie.ru/name/1519.htm'>


Када цар Декије ратоваше једном против варвара, беше у његовој војсци војвода над пуком јерменским званим Мартензес. Тај војвода зваше се Меркурије. У борби јави се Меркурију ангел Божји, даде му мач у руке и рече му, да ће он победити непријатеље. И заиста Меркурије показа чуда од храбрости секући оним мачем непријатеље као траву. После те славне победе учини га цар Декије првим војводом у својој војсци. Но неки завидљивци оптужише цару Меркурија као хришћанина, што Меркурије пред царем не сакри него отворено признаде. И би Меркурије мучен дуго и тешко: ножевима сечен на кајише, ватром опаљиван. Ангел Божји јави му се у тамници и исцели га. Најзад цар изрече осуду, да се војвода Меркурије посече мачем у Кападокији. Када га посекоше, тело му поста бело као снег, и из њега исхођаше предиван мирис од тамјана. Многи болесници исцелише се од његових чудотворних моштију. Пострада за веру овај прекрасни војник Христов између 251– 259. год.



Света девица Мастридија


Живела у Александрији и проводила свој усамљенички живот сав у молитви и ручном раду. Неки младић разгори се телесном похоти крема њој и непрестано јој досађиваше. Не хотећи згрешити Богу а видећи да се не може лако отрести разузданога младића св. Мастридија упита га једном, шта га то највише привлачи к њој? Он одговори: очи твоје! Мастридија тада узе иглу којом је шила, па избоде себи очи. Тако спасе себи мир и младићу душу. Младић се љуто покаја и оде у монахе.

[Guest]

РАСУЂИВАЊЕ

Прича старца Варлаама Јоасафу. У некоме граду имађаху грађани обичај, да узимају за цара човека странца, који не зна њихове законе и обичаје. Када би га зацарили, они би га обукли у сваку красоту, хранили га сваким обиљем и окружавали сваким блеском. Но чим би истекла једна година, они би свога цара расцарили, одузели би му све благо, свукли би га и сасвим нага протерали на једно удаљено острво, где не би имао ни хлеба ни крова ни другова, и где би у беди и понижењу скончавао свој живот. Тада би грађани онога града бирали другога цара, опет странца и опет само на годину дана; па трећег, па четвртог, па петог, и тако редом. Но догоди се тако једном те изабраше једног врло мудра и опрезна човека. Овај сазнаде од својих слугу, шта бива с царевима у том граду на крају године, па за време целе године он ревносно сабираше храну и благо и посведневно шиљаше на оно острво. Када истече година и када он би обнажен и бачен на оно острво, он се нађе усред огромне количине хране, и сребра и злата и драгог камења, и продужи ту живети још боље него што је живео као цар у ономе граду. Толковање: онај град представља овај свет, грађани представљају зле духове, цареви луди и мудри то су људи; луди људи мисле само на уживања у овом животу и сматрају их вечним, но на крају смрт прекида све и они, наги од сваких добрих дела, оду у ад; мудри пак чине многа добра дела, и као благо шаљу та добра дела пред собом у онај свет. По смрти добри људи – мудри цареви – одлазе у онај свет, где их чека нагомилано богатство њихово, и где они царују у већем сјају и красоти него што су царовали на земљи.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесно стварање света, и то:

1. како Бог изведе пред Адама све животиње, птице и зверове, да види како ће их Адам назвати;

2. како Адам надеде име сваком живинчету, и свакој птици и сваком зверу.

БЕСЕДА

о Ономе који сиђе и узиђе

Који сиђе то је онај који и узиђе

превише свих небеса да испуни све (Еф. 4, 10).

Господ Исус по човекољубљу Своме спустио се ниско, тако ниско, да се ниже није могло, а по том се дигао високо, тако високо, да се ваистину више није могло. Он се спустио у најдоња места земље, тј. у сами ад, одакле је ослободио и у царство небеско увео праоце, пророке и праведнике. Свршивши Свој посао и на земљи и у аду Он се узнео превише свих небеса. Узишао је исти онај који је и сишао, без икакве измене, изузев само што је сишао без тела а узишао са телом. Није, дакле, једно Син Божји а друго Син Човечји, као што су говорили јеретици, него је Син Божји и Син Човечји једна иста личност, један исти Богочовек и Спаситељ наш Исус Христос. Као што је Он исти јуче, данас и сутра, тако је исти у низини и на висини, на земљи, у аду, и на небесима. Понизио се ниже свих људи, и узвисио се изнад свих ангелских сила. Да покаже Својим примером истинитост своје речи: ко се узноси, понизиће се, а ко се понижава, узнеће се (Мат. 23, 12). Ако се не будемо понижавали по добродетељи, понизиће нас грех. Добродетељ води понижењу добровољном и привременом, а грех – понижењу бесповратном и вечном.

О Господе Исусе, који све испуњаваш силом Својом, испуни нас духом смерности истинске. Теби слава и хвала вавек. Амин.

[Guest]

http://days.pravoslavie.ru//Days/20121124.htm

[Euthyphro]

Pošto je danas Sveti Merkurije, koji je postradao sa samo 26 godina za Hrista, zanimljivo je koliko je ovaj svetitelj poštovan među Koptima. Oni ga zovu : Abu Seifein, što znači 'onaj koji nosi dva mača'.

 

Postoji predanje da se Svetitelj Vasilije Veliki, kada je bio zatočen za vrijeme Julijana Apostate, molio pred ikonom ovog mučenika da Gospod da slobodu Crkvi od bogobornog cara. Tada je u toku molitve sa ikone nestao lik Svetitelja, i on se pojavio na bojnom polju, u trenutku dok je Julijan ratovao protiv Persijanaca (valjda) i probio ga kopljem. Julijan dok je umirao dotakao je rukom ranu i otresao kapljice krvi prema nebu izričući  svoju poslednju hulu: 'Pobijedio si, Nazarećanine!'. 

Evo jednog snimka sa jednim savremenim čudom Svetog Merkurija, u Egiptu:

[Guest]

http://days.pravoslavie.ru//Days/20131124.htm

[Драгана Милошевић]

 

ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТЕ

ВЕЛИКОМУЧЕНИЦЕ

ЕКАТАРИНЕ

 

 

У BPEME незнабожног цара римског Максимина[1] живљаше у граду Александрији девојка, по имену Екатерина, ћерка малог цара Консте. Беше Екатерина необичне телесне лепоте, висока растом, и врло добро школована. У својих осамнаест година Екатерина беше изврсно изучила грчку философију, медицину, реторику и логику. Познавала је одлично дела: Хомера, Аристотела, Платона и других, не само философа него и чувених лекара: Асклипија, Хипократа, Галина. Поред тога она знађаше многе језике и наречја. Због тога се сви дивљаху њеној учености и знању. Многи богати и угледни људи покушаваху да је испросе од њене мајке, која беше потајна хришћанка због љутог гоњења хришћана у то време од стране цара Максимина. Рођаци и мајка често саветоваху Екатерини да се уда, да царско наслеђе њенога оца не би прешло у руке некоме туђинцу, и тако оне биле лишене тога наслеђа. Но мудра девојка Екатерина беше чврсто решила у срцу свом да се нипошто не удаје, да би до краја живота сачувала своју девственост и чистоту. А пошто рођаци упорно наваљиваху на Екатерину да ступи у брак, она им рече: Ако хоћете да се удам, онда ми нађите таквога младића који има четири дара, којима, као што сами тврдите, ја превазилазим све остале девојке, и ја ћу у том случају пристати да га узмем за супруга; иначе, не желим да пођем за човека који би ма у чему био гори и нижи од мене. Стога потражите свуда, еда бисте пронашли младића који би био сличан мени по знаменитости рода, по богатству, по лепоти и по мудрости; младић који нема један од ових дарова, није мене достојан. - Екатеринини рођаци, видећи да је немогуће наћи таквога младића, приметише да синови царски, и други знатни просиоци њени могу бити знаменитијег рода од ње и богатији, али се по лепоти и по мудрости нико не може упоредити с њом. А Екатерина им говораше на TO: He пристајем да имам за женика човека који ми није раван по учености.

 

Видећи Екатеринину одлучност, мајка њена реши да опроба још једно средство: да прибегне за савет своме духовном оцу. А она имађаше духовног оца, човека светог и богоугодног, који живљаше ван града у месту сакривеном. Она дакле узе са собом Екатерину и оде с њом к том богоугодном човеку. А он, видећи благолику и смерну девојку и чувши њене мудре скромне речи, одлучи у себи да је улови за познање Христа, Цара Небеског. И рече јој: Знам ја једног дивног младића који те неупоредљиво превазилази у свима даровима које си споменула: лепота Његова је блиставија од сунчане светлости; мудрост Његова управља свим вештаственим и духовним створењима; богатство ризница Његових раздаје се целоме свету, и никада се не смањује, већ напротив, што се више раздаје оно се све више умножава; узвишеност рода Његовог је неисказана и незамислива.

 

Слушајући ове речи Екатерина помисли да старац говори о неком земаљском кнезу, па се збуни и измени у лицу, и упита старца, је ли истина све то што јој он говори. Он одговори да је све то истина, и додаде да тај младић поседује и друге многобројне велике дарове, који се речима не могу изразити. - Девојка упита: А чији је син тај младић кога ти толико хвалиш? - Старац јој одговори: Он нема оца на земљи, него се роди на неисказан и надприродан начин од једне највисокородније Пресвете и Пречисте Дјеве. Она се удостоји родити таквога Сина због своје превелике чистоте и светости; и Она остаде бесмртна и душом и телом, и узнесена је изнад небеса, и Њој се клањају сви свети Ангели као Царици свеколике твари. - Екатерина упита старца: Могу ли ја видети тога младића, о коме ти говориш таке чудесне ствари? - Ако урадиш што ти будем рекао, одговори јој старац, онда ћеш се удостојити видети пресветло лице Његово. - Екатерина му на то рече: Видим да си човек паметан и старац честит, и верујем да говориш истину. Зато сам готова да урадим све што ми наредиш, само да видим онога кога ти толико хвалиш.

 

Тада јој старац даде икону Пресвете Богородице која у наручју држи Божанствено Детенце, и рече јој: Ето слике Дјеве и Матере Онога о коме сам ти испричао тако чудесне ствари. Узми дакле ову слику и носи је својој кући, па се закључај у својој соби и са страхопоштовањем узнеси усрдну молитву овој Дјеви која се зове Марија, и умоли је да ти изволи показати Сина свога. Ја се надам да ће Она, ако Јој се са вером помолиш, дати теби да видиш Онога кога жели душа твоја.

 

Екатерина, узевши свету икону, врати се у своју палату. И ноћу се затвори у својој соби, и стаде се молити као што је старац научи. За време дуге молитве она од умора заспа, и виде у виђењу Царицу Небеску онаку каква беше изображена на икони заједно са светим Детенцетом које сијаше јаче од сунца. Но Екатерина не могаше видети лице Његово, јер Оно одвраћаше лице Своје од ње и окреташе га к Матери Својој. Желећи да га види, Екатерина зађе с друге стране, али Христос опет окрену од ње лице Своје. To се трипута понови. После тога Екатерина чу где Пресвета Богомати рече Сину своме: Погледај, Чедо на слушкињу Твоју Екатерину, како је она дивна и добра. - А Богодетенце одговори: He! ова девојка је веома помрачена и тако ружна, да ја не могу да гледам на њу. - Тада Пресвета Богородица опет рече Господу: Зар ова девојка није мудрија од свих философа? Зар она својим богатством и високородством не превазилази све девојке? - Но Христос јој одговори на то: Опет Ти кажем, Мати моја, да је ова девојка безумна и убога и худородна; и ја нећу погледати на њу, нити хоћу да она види лице моје, док она не остави незнабожје своје. - Тада Преблагословена Мати рече Господу: Молим Те, преслатко Чедо моје, не презри створење Своје, него је уразуми и научи шта треба да ради, да би окусила сласт славе Твоје и видела пресветло и свежељено Лице Твоје, које Анђели желе гледати. - Господ Христос одговори: Нека она иде к ономе старцу који јој даде икону; и нека уради као што јој он нареди, и онда ће угледати мене и обрести благодат код мене.

 

Видевши и чувши све то, Екатерина се пробуди из сна и чуђаше се Свему томе. А када свану, она са неколико робиња својих оде у келију светога старца, и припавши к ногама његовим са сузама, исприча му своје виђење, и мољаше га да јој каже шта треба да ради, да би видела и стекла љубав жељенога Христа.

 

Преподобни старац јој подробно изложи све тајне истините вере хришћанске, почињући од стварања света и праоца Адама па све до другог доласка Господа Христа; исто тако исприча јој и о неисказаној рајској слави праведника и о свеболним бескрајним мукама грешника. А Екатерина, учена и мудра, брзо схвати сво хришћанско учење, поверова од свег срца у Исуса Христа, и прими од истог старца свето крштење. После тога старац јој нареди да се опет са великим усрђем помоли к Пресветој Богородици, да јој се Она још једном јави, као и прве ноћи.

На тај начин свукавши старога човека и обукавши се у одећу обновљења духа, Екатерина се врати кући својој, и сву ноћ мољаше се гладна са сузама, док опет не заспа. И тада она поново виде Небеску Царицу са Божанственим Детенцетом на рукама. Богодетенце гледаше Екатерину са великом благошћу и кротошћу. А Богомати упита Сина свог: Је ли Ти по вољи, Сине мој, ова девојка? - Господ одговори Пречистој Матери Својој:

 

Веома ми је по вољи, јер сада је она прекрасна и славна, а не ружна и срамна каква беше раније; сада је она богата и мудра, а не убога и неразумна каква беше раније; сада је заволех, и она ми је толико по вољи да хоћу да је заручим себи за бесмртну невесту. - Тада Екатерина паде на земљу и рече: Нисам достојна, преславни Владико, да видим Царство Твоје, него ме удостој да будем са робињама Твојим. - У то време Пресвета Богородица узе десну руку Екатеринину и рече Сину свом: Чедо моје, дај јој прстен као знак Твога заручења с њом, уневести је Себи, да би је Ти удостојио Царства Свога. - Тада Владика Христос даде прекрасни прстен Екатерини, и рече јој: Ето, ја те данас примам за Своју невесту, бесмртну и вечну. Стога са великом ревношћу сачувај овај савез ненарушиво, и нипошто не узимај себи никаквог земаљског женика.

 

После ових речи Господа Христа, виђење се заврши. Пробудивши се, Екатерина стварно угледа на својој десној руци предиван прстен. И осети она у срцу свом такво весеље и толику радост, да од тога часа срце њено беше заробљено Божанственом љубављу. И са њом се деси тако чудесна промена, да она више ни на шта земаљско не помишљаше, него дан и ноћ непрестано размишљаше једино о премилом Женику свом, Њега једино желећи и о Њему се једиио поучавајући и на јави и у сну.

 

Ускоро после Екатерининог обраћења у хришћанство, допутова у Александрију незнабожни цар Максимин, пун безмерне неразумне ревности за своје бездахне богове, при том сам страховито неразуман и неосетљив. Желећи да у част богова својих приреди велики празник, цар разасла у све околне градове и крајеве наредбу да се сви поданици слегну к њему са жртвама у град Александрију ради свенародног приношења жртава боговима. И стече се безбројно мноштво људи, при чему је сваки према својим могућностима водио за приношење на жртву: неко вола, неко овцу; а ко није био у стању, носио је птицу или нешто слично. А кад наступи дан тог одвратног славља, безумни цар принесе на жртву сто тридесет телаца; велможе пак и кнезови принеше мање, и сваки човек приношаше на жртву што је могао. И по целом граду разлегаше се рика кланих животиња, и испуни се сав град смрадом од дима приношених жртава, свуда беше гурњава и врева.

 

Док се све то догађало, побожна и прекрасна Екатерина силно паћаше срцем, тугујући због обмане и погибли толиких душа људских. И горећи Божанственом ревношћу, она узе са собом неколико робиња, и пође у храм где безумници приношаху жртве. А када стаде на вратима храма, она сврну на себе погледе свих својом необичном лепотом, која сведочаше о унутрашњој лепоти душе њене. Она нареди те обавестише цара да она има да му каже нешто веома потребно. Цар наложи да она приђе к њему. Дошавши пред цара, Екатерина му се најпре поклони, указавши му дужно поштовање, па онда рече:

 

Царе, познај обману којом су вас ђаволи обманули: ви трошним и безосећајним идолима служите као боговима. Заиста је велика срамота бити толико слеп и безуман, те се клањати таквим гадостима. Поверуј макар своме мудрацу Диодору[2] који каже да богови ваши некада беху људи и завршише живот свој нечасно, али због неких њихових славних дела која учинише за живота, људи им подигаше споменике и идоле.[3] Следећа пак поколења, не знајући мисли својих предака, који им само ради сећања подигоше те споменике, него сматрајући да су ти споменици сами по себи ствар побожна и долична, почеше им се клањати као боговима. И знаменити Плутарх Херонејски[4] гадио се тих богова и презирао их. Поверуј, царе, макар овим учитељима вашим, и не буди виновник погибли толиких душа, због којих ћеш допасти вечних мука. Хајде, познај Јединог Истинитог Бога, увек постојећег, свебеспочетног и бесмртног, који у последње време постаде човек ради спасења нашег. Њиме цареви царују; Њиме се управља земљама; и сав се свет држи Њиме. Његовом једном речју све би саздано, и постоји. Овај свемоћни и преблаги Бог не захтева такве жртве као што су ове ваше, нити се умољава клањем невиних животиња, него једино тражи да заповести Његове држимо чврсто и непоколебљиво.

Чувши то цар се страховито разјари, но дуго ћуташе. Затим, не будући у стању одговорити на њене речи, проговори: Остави нас сада да обавимо приношење жртава, па ћемо потом саслушати твоје речи.

 

Пошто обави своје одвратно славље, незнабожни цар нареди да Екатерину доведу у његове царске палате; и рече јој: Кажи нам, девојко, ко си ти, и понови нам оно што си нам прошли пут говорила. - Ја сам царска кћи, одговори она, и зовем се Екатерина. Раније ја сам се с великом љубављу бавила разним наукама: изучила сам реторику, философију, геометрију и друге науке. Но све то ја презрех као ништавно и некорисно, и постадох невеста Господа Христа који преко пророка Свог Исаије каже: Погубићу мудрост мудрих, и разум разумних одбацићу (Ис. 29, 14).

Цар се удиви њеним речима, њеном разуму, но још више би поражвн њеном изузетном лепотом и красотом, и помисли да је она рођена не од смртних родитеља већ од неке богиње и богова које он почитује. И једва пристајући да верује да је девојка такве неописане лепоте рођена од земнородних, он, поражен њеном лепотом, стаде јој говорити саблажњиве речи. Светитељка, пак, прозирући његове грешне помисли, рече му: Ђаволи, које ви почитујете као богове, обмањују вас и одвлаче у бесмислене пожуде; ја пак знам да сам земља и блато; а Бог ме створи по слици и прилици Својој и обдари ме оваком лепотом, да би се људи дивили премудрости Творца који је тако ништавном и блатном лицу могао подарити таку мудрост и лепоту.

 

Ове њене речи увредише цара и он јој рече: He говори рђаво о боговима који имају бесмртну славу. - Но светитељка му узврати: Ако желиш да макар мало растераш маглу и помраченост обманом, онда схвати сву ништавност богова твојих и познај Бога истинога. Само изговарање имена Његова, или само крст изображен у ваздуху, прогони богове твоје, и уништава их; и ако ти хоћеш, ја ћу ти ту истину доказати на очигледан начин.

Цар, видећи како она слободно говори, не хте продужити разговор с њом, јер се бојао да га она не победи и не посрами својим мудрим речима. Зато јој рече: He доликује цару да разговара са женама; него ћу ја сабрати најмудрије философе да они разговарају с тобом, па ћеш ти онда познати ништавност својих мишљења и поверовати у наша учења.

 

Рекавши то, цар нареди да свету девојку најстрожије чувају. Сам пак одмах разасла по свима градовима своје царевине овакав распис: "Ја, цар Максимин, најмудријим философима и говорницима у мојим областима желим радовати се! Сви који служите свемудром богу Хермесу,[5] и који призивате наставнице разуму музе,[6] дођите к мени да запушите уста једне мудре девојке која се појави ових дана и руга се великим боговима, називајући сва дела њихова баснама и будалаштинама. Стога дођите да покажете сву своју мудрост, да би вас људи прославили, и да бисте од мене добили награде и уздарја за свој труд".

 

И сабраше се педесет људи, најодабранији и најмудрији говорници, оштроумни и веома речити. И цар им се обрати оваким речима: Припремите се најбрижљивије и најпажљивије за јуначку борбу са једном девојком, да бисте је у препирци о боговима могли победити својим доказима. И немојте олако узимати то што ћете водити разговор са младом девојком, него настојте свим силама својим и покажите мудрост своју тако као да вам је пало у део да се борите противу најјуначнијег и најмудријег говорника, јер, она, као што ја пажљиво испитах, превазилази мудрошћу самог великог Платона.[7] Зато вас молим, у препирци са њом покажите таку ревност као да се борите са самим Платоном. Ако је победите, ја ћу вам онда дати велике дарове; ако пак будете побеђени, осрамотићете се страшно, и уместо дарова примићете горку смрт.

 

На ове цареве речи, најславнији и најмудрији од присутних мудраца одговори: He бој се, царе, ако је та жена и необично паметна, ипак она као жена не може бити у мудрости савршена и у говорништву потпуно вична; нареди само да она дође овамо, па ћеш видети да ће се она, од самог погледа на толики скуп философа и говорника, одмах постидети.

 

Чувши ове хвалисаве речи философа, цар се веома расположи и обрадова, надајући се да ће смели и погани језик победити девојку, испуњену кротости и божанске мудрости. Зато он нареди да је одмах доведу пред њега. Слеже се утом и много народа, да чује препирку између хришћанске девојке и незнабожних мудраца. Међутим, пре но што послани стигоше код Екатерине, к њој дође с неба Архангел Михаил и рече јој: He бој се, девојко Господња, јер ће Господ твој мудрости твојој додати још мудрости, и ти ћеш у препирци победити тих педесет говорника. И не само они, него и многи други повероваће преко тебе; и сви ће примити мученичке венце. - Рекавши то, Ангео отиде.

 

Цареви пак посланици дођоше к Екатерини, и узевши је одведоше је у позориште пред цара и философе и народ. И одмах онај охоли философ, који се малочас онако хвалисаше, надмено се обрати светој Екатерини овим питањем: Јеси ли ти та што бестидно и безумно ружиш богове наше? - Светитељка му кротко одговори: Да, ја сам, али не бестидно ни безумно, као што ти рече, већ кротко и истинољубиво говорим да су ваши богови ништа. - На то јој философ рече: Велики стихотворци[8] називају их највишим боговима. А како ти са толиком дрскошћу изговараш хулу на оне, од којих си сама примила мудрост и окусила сласт њихових дарова? - Екатерина одговори: Ја нисам од ваших богова, већ од мог Јединог Истинитог Бога добила мудрост. Он је сам мудрост и живот. И који год се боји и држи Његове Божанске заповести, тај је заиста философ. Дела пак ваших богова и казивања о њима достојна су смеха и поруге, и препуна саблазни. Уосталом, реци ми, ко од твојих великих стихотвораца назива њих боговима, и како?

 

Мудрац одговори: Најмудрији Хомер,[9] обраћајући се молитвом Зевсу,[10] први говори овако: "Најславнији Зевсе, превелики Боже, и ви остали бесмртни богови". Такође и преславни Орфеј,[11] узносећи благодарност Аполону,[12] говори овако: "О, сине Латонов који стрељаш издалека! Силни Фебе који надгледаш и царујеш над смртнима и бесмртнима, сунце ношено златним крилима". Ето како, продужи своју реч незнабожачки философ, најпрви и најславнији стихотворци почитоваху богове и јасно их називаху бесмртнима. Стога и ти не обмањуј себе, нити се Распетоме клањај као Богу. Њега нико од древних мудраца не назва Богом, нити ко знађаше да је Он Бог.

 

Света Екатерина одговори на то: Али, тај исти Хомер ваш на другом месту о највећем богу твом Зевсу говори да је он лукав и лажљив варалица, и да су други богови: Хера, Посејдон и Атина[13] хтели да га вежу, да он није успео да побегне од њих и сакрије се. И многа друга дела, слична овоме, описана су у вашим књигама, изазивају презир према вашим боговима. Но ти рече да ниједан од древних учитеља није признавао Распетога за Бога. Но иако не треба много тражити доказа да је Он истинити Бог и нецостижни, недокучиви и неисказани Саздатељ неба и земље и мора, месеца и васцелог рода људског, ипак ради што неодољивије убедљивости ја ћу навести сведочанства из ваших књига. Почуј шта о Њему каже ваша премудра Сибила,[14] сведочећи о Његовом Божанском оваплоћењу и спаситељном распећу:

 

"У најпознија времена доћи ће Неко на ову земљу, и узеће на себе тело осим греха. Безграничним свемогућством Божанства Он ће разорити распадљивост неисцељивих страсти, и Њему ће завидети неверујући људи, и Он ће бити обешен на високом месту, тобож заслужан смрти". Опомени се и вашег мудраца Аполонија[15] који не по својој вољи исповеда да је Христос истинити Бог него принуђен на то Његовом Божанском силом. Он каже: "Један Небески побуђује ме да исповедам Њега. Он је трисветла светлост; пострадали јесте Бог, али само Божанство није пострадало: јер Он је и једно и друго: и смртан телом и туђ распадљивости. И овај Муж који све трпи од смртних: крст, понижавање, погребење - јесте Бог". - To je рекао Аполоније о истинитом Богу који је сабеспочетан и савечан Ономе који Га је родио. Он је почетак и основ свих сазданих блага; Он саздаде свет из небића у биће, и одржава га. Једносуштан са Оцем, Он постаде човек ради нас, и хођаше по земљи учећи људе, руководећи их и добротворећи им; затим Он прими смрт за нас неблагодарне, да нас ослободи древне осуде и дарује нам првобитно блаженство и радост. На тај начин Он нам поново отвори рајска врата која ми бесмо закључали грехом. Кроз три дана Он васкрсе, и узиђе на небо откуда беше и сишао, и посла Духа Светога ученицима Својим; а они се разиђоше по свему свету, и проповедаху Његово Божанство, у које треба да верујеш и ти, философе, да би познао Бога истинога, и постао слуга Онога који је милостив и жалостив и призива све сагрешивше говорећи: Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити (Мт. 11, 28). Стога, поверуј бар својим учитељима и боговима: Платону, Орфеју и Аполонију, који чисто и јасно, премда и против своје воље, признадоше Христа за Бога.

 

Ово и много друго говораше премудра Екатерина, и тако удиви философа да он просто занеме и не могаше јој ништа одговорити. А цар, видећи да је философ побеђен и запањен, нареди осталима да ступе у разговор са светом девојком. Но они се отказиваху, говорећи: He можемо ми противстати истини, јер када најученији међу нама умуче побеђен, онда шта ћемо ми рећи?

 

Цара ово страховито разјари, и он нареди да се усред града наложи велики огањ и у њему спале сви философи и говорници. Када ови чуше овакву пресуду и наредбу, припадоше к ногама Екатерини, молећи је да се помоли за њих Јединоме Истинитоме Богу, да им опрости све што они сагрешише у незнању, и да их удостоји светог крштења и дарова Светога Духа. Светитељка се испуни радости и миља, и рече им: Заиста сте блажени и срећни ви, јер оставивши таму познадосте светлост Истине, и презревши смртног цара земаљског приступисте к Бесмртном Цару Небеском. Зато се чврсто надајте на милост Његову, и верујте да ће огањ, којим вас незнабошци плаше, бити вама крштење и лествица која узводи к небу. У том огњу ви ћете се очистити од сваке прљавштине тела и духа, и ступићете пред Цара славе светли и чисти као звезде, и постаћете My мили пријатељи.

 

Рекавши то света Екатерина осени крсним знаком свакога од њих, и они с радошћу пођоше на мучење. Војници их бацише у огањ.[16] Tor дана увече дођоше неки благочестиви и христољубиви људи да сахране остатке светих мученика, но нађоше тела њихова потпуно цела и огањ се не беше коснуо чак ни косе њихове. Преко овог чуда многи се незнабошци обратише к познању истине, а мошти светих мученика бише чесно погребене.

 

Међутим цар Максимин одлучи да сву бригу своју уложи на то да свету Екатерину обрати к своме незнабожју. Пошто никакав успех не постиже путем философских препирки, он поче да је ласкама и лукавствима прелашћује. Дозвавши је, он јој рече: Паслушај ме, добра кћери; као чедољубиви отац саветујем ти да се поклониш великим боговима, нарочито Хермесу, покровитељу наука, који те украси таким философским даровима. Поступиш ли по овом савету мом, ја ћу поделити с тобом царство моје и власт моју, и ти ћеш живети са мном у непрекидном весељу. - Но премудра Екатерина, провиђајући његову намеру, лукавство и обману, рече му: Остави, царе, своје лукавство, и не усличуј се лисици. Ја ти већ рекох једном за свагда да сам хришћанка и да себе уневестих Христу. Он је мој једини Женик и Наставник и Украс моје девствености. Одећу мучеништва више желим него свуколику царску порфиру. Цар опет рече: Примораваш ме, иако то не желим, да нанесем срамоту твоме достојанству и твоје дивно тело покријем многим ранама. - Светитељка одговори: Ради што хоћеш, јер ћеш ми привременим срамоћењем издејствовати вечну славу, и велико мноштво људи, надам се, повероваће преко мене у Христа мога; и из твоје палате многа ће поћи са мном у свештене небеске дворе. - Тако прорече светитељка; а Бог, гледајући с небеских висина, привођаше у дело пророчанство њено.

 

Тада цар, захваћен страховитим бесом, нареди да са Екатерине свуку порфиру, и да је обнажену немилосрдно бију воловоким жилама. И слуге пуна два сата толико бише мученицу по плећима и по стомаку да јој девствено тело ранама издробише и обезобличише, и крв као река тецијаше и земљу натапаше. Но сва та мучења светитељка подношаше са таквим јунаштвом и храброшћу, да сви који посматраху беху силно запањени. После пак тога зверски цар нареди да Екатерину посаде у тамницу, и да јој не дају ни хране ни пића док он не смисли каким мукама да је погуби.

 

Међутим Августа, царева супруга, веома жељаше да лично види свету Екатерину. Слушајући о њеним врлинама, мудрости и јунаштву она је силно заволе. Нарочито због једног виђења у сну: срце Августе пламтијаше таком љубављу према Екатерини, да она не могаше ни заспати. А када цар неким послом отпутова из града на неколико дана, царица улучи згодну прилику да оствари своју жељу. Бејаше тада на двору један велможа, верни пријатељ царев, по чину војвода, по имену Порфирије, човек благоразуман. Томе Порфирију царица откри своју тајну жељу.

 

Притом му рече: Ових дана једне ноћи видех у сну Екатерину, која сеђаше усред мноштва дивних младића и девојака, обучених у беле хаљине. Из њенога лица сијаше таква светлост да ја не могох гледати у њу. Она ме пак посади поред себе и метну ми на главу златан венац, говорећи: "Владика Христос шаље теби овај венац". Од тога времена ја имам тако силну жељу да је видим, да просто не налазим мира срцу свом; стога те молим, удеси како год знаш да је видим тајно. - Порфирије јој одговори: Ја ћу испунити твоју жељу, царице.

 

Када пак наступи ноћ, војвода Порфирије узе двеста војника и оде с царицом у тамницу. Давши стражарима новац, они уђоше код свете мученице. Када царица угледа светитељку, она би поражена блистањем лица њена које цветаше Божанском благодаћу. И припавши брзо к ногама њеним, царица са сузама поче говорити: Сада сам срећна и блажена царица, јер се удостојих видети тебе. Као што жедна кошута тражи потоке, тако и ја неизмерно жељах да те видим, и жуђах да чујем медоточиви језик твој. Сада пак када се оствари жеља моја, ја више туговати нећу, макар била лишена и живота и царства. О, како су ми и срце и душа препуни радости што те видим и гледам. Блажена си ти и достојна похвале што си предала себе свемогућем Владару који излива на тебе тако велике дарове. - Светитељка јој одговори на то: Блажена си и ти, царице, јер видим венац над твојом главом који Анђели рукама својим држе; кроз три дана ти ћеш га добити за малено мучење које ћеш претрпети Христа ради, да би отишла к Истинитоме Цару да вечито царујеш. - Царица на то рече Екатерини: Бојим се мучења, а нарочито супруга мог, јер је страховито свиреп и бездушан. - Светитељка јој на то узврати: He плаши се, јер ћеш у срцу свом имати Христа који ће ти помагати да се никаква мука не приближи души твојој; једино ће те тело твоје заболети мало овде привремено, па ће потом и оно добити вечни покој.

 

Када светитељка то изговори, упита је војвода Порфирије: Шта Христос дарује онима који верују у Њега? јер и ја желим да верујем у Њега и да будем војник Његов. - Мученица му одговори: Зар ти ниси читао, или ниси слушао Свето Писмо хришћанско? - Порфирије одговори: Од ране младости бавио сам се војним пословима, и ни о чему другом бринуо нисам. - Светитељка му рече: Језик људски не може исказати она блага која преблаги и човекољубиви Бог уготови онима који Га љубе и држе заповести Његове. - Тада Порфирије, испунивши се неизмерне радости, поверова у Христа и с њим двеста војника и царица. И са страхопоштовањем опростивши се са мученицом, отидоше.

 

Милостиви пак и човекољубиви Господ Христос не остави Своју свету невесту незбринуту толико дана, него као чедољубиви Отац промишљаше о њој и шиљаше јој сваки дан храну по једној голубици. Најзад и сам благи Подвигоположник Господ наш Исус Христос посети свету мученицу, окружен великом славом и свима Небеским Чиновима, и још више окрепи јунаштво њено, и испуни је неустрашивости, говорећи: "He бој се, мила невесто моја, јер сам ја с тобом, и никакво се мучење неће приближити теби; трпљењем својим ти ћеш многе обратити к мени, и због тога ћеш се удостојити многих неувенљивих венаца". - Утешивши је таким речима, Господ отиде.

 

Сутрадан пак цар седе на судишту и нареди да му доведу Екатерину. Она уђе к цару сијајући духовном благодаћу и оном слатком светлошћу, те и присутни бише озарени сијањем красоте њене. Цар се веома зачуди и мишљаше да јој је неко давао храну у тамници, те због тога она није ослабела телом, нити се изменила красота лица њезина у току толико дана. И хтеде цар да казни стражаре тамничке. Но света Екатерина, да други због ње не би били мучени невини, каза цару сву истину, рекавши: Знај, царе, да никаква рука људска није давала мени храну већ Владика мој Христос који се стара о слугама Својим, Он ме је хранио.

 

Међутим цар, дивећи се необичној лепоти свете Екатерине, зажеле да је опет ласкањем и лукавством придобије, и рече јој: Ти сунцезрачна девојко, лепотом својом превазилазиш и саму Артемиду;[17] ти си рођена да царујеш, кћери моја. Стога хајде, принеси жртву боговима нашим, па ћеш царовати с нама и проводити живот препун радости. Молим те, не погубљуј мучењима тако чудесну лепоту своју. - Ја сам земља и блато, одговори светитељка, а сва лепота као цвет вене и као сан ишчезава од најмање болести, или од старости, а после смрти потпуно иструли. Зато се, царе, немој бринути о мојој лепоти.

 

За време овог разговора светитељкиног са царем један велможа, по имену Хурсаден, свиреп и немилосрдан мучитељ хришћана, желећи да покаже љубав и расположење према цару, рече му: Царе, ја сам измислио једно мучење којим ћеш ти победити ову девојку. Нареди да се на једној осовини начине четири точка, и у њих наоколо укуцај разне гвоздене оштрице, клинце, кукице: два точка нека се окрећу на десну а два на леву страну; усред њих пак нека буде привезана девојка, и тако ће точкови окрећући се издробити тело њено. Но претходно нека се ти точкови покажу Екатерини, да би се она, видевши их, уплашила страшног мучења и покорила твојој вољи. Ако пак и после тога она остане упорна, онда нека прими горку смрт.

 

Цару се допаде овај предлог, и он нареди да се начине такви точкови. Када точкови бише готови, доведоше светитељку на место мучења, и спочетка веома бучно окретаху точкове на њене очи, да би је уплашили. И мучитељ јој рече: Видиш ли каква су мучења спремљена за тебе! He поклониш ли се боговима, предстоји ти најужаснија смрт. - Екатерина му одговори: Ја сам ти много пута казивала своју одлуку, да остајем хришћанка. Стога, царе, не губи узалуд време већ чини што хоћеш.

 

Мучитељ, видећи да не може Екатерину уплашити и од Христа одвратити, нареди да је привежу на точкове, па силовито окрећу точкове, да би она на тај начин била искидана на комаде и тако умрла најљућом смрћу. Но тек што приступише овом мучењу, изненада Ангео Господњи сиђе с неба, одреши светитељку а точкове изломи у комаде; при томе од силовитог ломљења комађе лећаше и смртно повреди многе незнабошце. Видећи такво преславно чудо, сав народ викаше: Велики је Бог хришћански! - А цар се од беса помрачи, и беснећи смишљаше нове муке за мученицу.

 

Царица пак Августа, чувши за ово чудо, изиђе из својих палата и изобличи цара говорећи: Заиста си луд и неразуман, јер се усуђујеш борити се са Живим Богом, и неораведно мучиш слушкињу Његову. - Чувши ове неочекиване речи, цар се страховито разјари од беса и постаде свирепији од овакога звера. Оставивши свету Екатерину, он сав бес свој сручи на своју супругу. Заборавивши чак на природну љубав према њој, он нареди да се донесе велики сандук и напуни оловом, да би био непомичан. Укуцавши онда клинце у поклопац од ковчега, и ставивши дојке своје жене између ковчега и поклопца, притискиваше их тако страховито да болови беху неисказани. И тако притискиване, дојке најзад отпадоше. А блажена Августа, трпећи те неисказане болове, радоваше се што страда за Истинитога Бога и мољаше Му се да јој пошаље с неба помоћ Своју. Када дојке отпадоше, крв тецијаше као река, и сви присутни беху потресени и сажаљеваху царицу која подношаше тако сраховите и неподношљиве муке. Међутим, бездушни крвопија се не сажали на своју супругу већ нареди да јој главу одсеку мачем. А она, с радошћу саслушавши ову пресуду, рече светој Екатерини: Слушкињо Истинитога Бога, помоли се за мене! - Света Екатерина јој рече: Иди с миром, да са Христом царујеш вечито!

 

И блажена царица би посечена изван града двадесет трећег новембра.[18] Војвода Порфирије, узевши ноћу њено тело, сахрани га чесно. Сутрадан пак сам Порфирије, са поверовавшим у Христа војницима, изиђе пред цара и рече му: И ми смо хришћани, војници великога Бога. - Немајући снаге да то слуша, цар уздахну из дубине срца, и јаукну: Авај, пропадох! јер се лиших дивнога Порфирија! - Затим, обративши се осталим војницима, рече: И ви се, војници моји мили, преваристе, и од богова отачких одступисте. Шта вам сагрешише богови те их остависте? - Но они му ни речцу не одговорише. Само му Порфирије рече: Зашто ти обилазиш главу и питаш ноге? Разговарај са мном. - Зла главо! викну цар Максимин, ти си крив за њихову погибао. - И не могући више да говори од беса, он нареди да им свима одсеку главе. Тако они мученички скончаше. На тај начин испуни се пророчанство свете Екатерине, које она изрече цару, да ће многи из његових палата поверовати у Христа Бога.

 

Наредног дана мучитељ, извевши Екатерину нa суд, рече јој: Ти си ми велики бол задала и велику штету нанела. Ти си моју жену преварила, и мог јуначког војводу погубила који беше сва сила моје војске; и многа друга зла ти си ми причинила; и требало би да те без милости погубим. Али, ја ти праштам, јер не желим да погубим тебе, девојку толико лепу и мудру. Зато, премила моја, испуни ми вољу: принеси боговима жртву. И ја ћу те учинити својом царицом, и никада те увредити нећу, нити ћу без твога савета икакав посао обавити, и живећеш са мном у таквом весељу и блаженству, у каквом никада ниједна царица живела није.

 

To и много друго говораше цар препредењак, са намером да преласти одабрану невесту Христову, али не узможе својим ласкавим речима да је одвоји од Христа, са којим она беше чврсто везана везом истинске љубави. Увидевши најзад да ни ласкањем, ни обећањима, ни претњама, ни мукама не може придобити свету девојку, тврду као дијамант, он донесе одлуку: да јој глава буде одсечена изван града. Тада војници, узевши свету мученицу, поведоше је на место посечења. А за њом иђаше много народа, људи и жена; сви они плакаху што ће тако прелепа и премудра девојка бити погубљена. Многе од тих угледних и високородних жена говораху јој са сузама: О, прелепа и пресветла девојко! зашто си тако немилосрдна према себи, те претпостављаш смрт преслатком животу? Зашто тако прерано и бесциљно погубљујеш цвет младости своје? Није ли боље послушати цара и уживати блага овога живота него умрети бедно? - Светитељка им одговараше: Оставите свој некорисни плач! боље је: радујте се што ја сада гледам милог женика, Исуса Христа, Творца и Спаса мога, који је красота и венац и слава мученика. Он ме призива ка неисказаним лепотама рајским, да царујем с Њим и да блаженствујем кроз бесконачне векове. Стога, не плачите због мене Већ због себе, јер за неверје своје ви ћете отићи у огањ вечни на бесконачно мучење.

 

Када стигоше на место посечења, света Екатерина изговори ову молитву. Господе Исусе Христе, Боже мој! благодарим Ти што си ноге моје поставио на камен трпљења и управио кораке моје. Пружи сада пречисте руке Своје, некада на крсту изранављене, и прими душу моју коју Ти приносим на жртву из љубави према Теби. Опомени се, Господе, да сам тело и крв, и не допусти да на страшном суду Твом љути истјазаватељи обелодане сагрешења моја, у незнању учињена; него их омиј крвљу мојом коју проливам за Тебе, и учини да ово тело, Тебе ради мукама изранављено и мачем посечено, буде невидљиво за непријатеље и гонитеље моје. Погледај са висине Своје, Господе, и на присутне људе ове, и води их светлошћу познања Твога; и молбе оних који пресвето име Твоје призову преко мене, испуни на корист, да би се од свих славила величина и величанственост Твоја вавек.

 

Пошто заврши молитву, света мученица рече џелату: Изврши што ти је наређено! - Џелат замахну мачем и одсече чесну главу њену[19] и из ране уместо крви истече млеко. Чесне пак мошти њене, као што то видеше неки од достојних хришћана, тог часа узеше свети Ангели и пренесоше на Синајску Гору, у славу Христа Бога, који са Оцем и Светим Духом у Једном Божанству царује вавек. Амин.

 

СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ

МАСТРИДИЈЕ

 

 

 

У АЛЕКСАНДРИЈИ Египатској живљаше једна света девојка, по имену Мастридија, која, бринући се о својој души, провођаше време у молитвеном тиховању, у посту, у бдењу, у молитвама, чинећи притом много милостиње. Међутим ђаво који увек ратује против људи, не подносећи такве врлине код свете девојке, стаде војевати против ње на следећи начин. Он стави једноме младићу у срце нечисту жељу према овој девојци. И тај младић стално долажаше к њеној кући или слаше по некога к њој, приволевајући је на своју страст, али не добијаше никаквога одговора. Када Мастридија излажаше из куће и иђаше у цркву да се помоли Богу, младић је ни тада не остављаше на миру него јој причињаваше велику муку. Притом јој говораше такве речи, које воле слушати само грехољубиве душе. To побуди Мистридију да никуда не излази из своје куће, па ни у цркву.

 

Једнога дана Мастридија посла к младићу своју робињу са оваквом поруком: "Хајде, зове те моја госпођа". - Младић с радошћу пође, надајући се да ће она пристати на његову нечисту жељу. Када уђе к њој, у кућу, затече је за разбојем где тка. Мастридија га упита: Зашто ми, брате задајеш толике јаде и муке, да ми чак недаш ни у цркву одлазити? - Младић јој одговори: Госпођо, ја те заиста веома љубим, и када те видим, ја се сав запалим. - А шта те то највише привлачи мени? упита Мастридија младића. - Младић одговори: Твоје прекрасне очи; оне ме заносе.

 

Света девојка, чувши да њене очи саблажњавају људе, узе иглу којом је шила, и тог часа избоде себи очи.

 

Видевши то, младић се запрепасти; и уђе у њега страх Божји, и он се овим срцем раскаја. И оде он у манастир, обуче се у црну ризу, и постаде врло строг монах, подражавајући свете оце у молитвеним подвизима и уздржању.

 

Мастридија пак проведе свој живот служећи Господу, ка коме се и престави.

 

 

http://www.agencijami.com/eparhija/ZS/ZSview.asp?ID=343

[Данче*]

Молитва прва светој великомученици ЕКАТАРИНИ

O, света Екатарино, дјево и мученице, истинита Христова невесто! Молимо те, измоли и нама Божанствену премудрост, да кроз нарочиту благодат, коју ти је дао Жених твој, слатки Исус, њу стекнемо. Као што си посрамила прелест мучитеља, мудрошћу твојом педесет мудраца победила, и напојивши их небеским учењем, на сватлост истините вере наставила, тако измоли и нама ту божанску мудрост, да и ми расргавши све мреже пакленога мучитеља и презревши свет и телесне саблазни, достојни постанемо Божанске славе, и будемо учесници ка распрострањењу свете наше православне вере, да би и ми били достојни сасуди благодати, да с тобом у небеској скинији, хвалимо и прослављамо Господа и Владара нашега Исуса Христа у све векове, Амин.

 

Молитва друга светој великомученици ЕКАТАРИНИ

О, света великомученице Екатарино, изабрани чистоте сасуде, столпе Православља, надо и посреднице наша, умољавамо те за грехе наше да се и сама за нас молиш, света подвижнице по закону, која на светој гори као света почиваш, молим те: чуј одозго глас мољења нашег, погледај на невоље слугу твојих, просвети помрачење ума нашег, учини да стекнемо вишњу мудрост, а не земну. Помогни нам, молитвама твојим побеђивати плотске похоте, привезаност за светско и мреже злих духова, који на нас злобно војују, да твојим посредништвом у дане живота овог будемо слободни од непријатељских нападаја и по исходу од ваздушних изстјазања. О премудра дјево! Даруј нам све што користи опроштају грехова: јер много можеш испросити од возљубљенога Жениха твога Христа Бога нашега. Јер много може молитва праведника која потстиче милосрднога Бога, коме нек је слава, част и благодарност, сада и увек и у векове векова. Амин.

https://scontent-vie1-1.xx.fbcdn.net/hphotos-xfp1/v/t1.0-9/12347949_1072101942809796_485010464747512843_n.jpg?oh=6e0a1e8b7292e63d1b3c16d755c6add1&oe=56E3F70C

[Драгана Милошевић]

ЦРТЕ МОНАШКОГ ЖИВОТА У ЖИТИЈУ СВЕТЕ

 

ВЕЛИКОМУЧЕНИЦЕ ЕКАТАРИНЕ

 

Нама, који данас празнујемо спомен свете Екатерине, од свега највише приличи да обратимо пажњу на њено свештено житије. Утолико нам је такво дело приличније, сестре, уколико појмимо да живот свете великомученице у својим најглавнијим цртама представља изображење монашког подвига. Нема у овом упоређењу никаквог претеривања. Уверите се у то и саме: ето, пред вашим је очима икона свете Екатерине. Она клечи на коленима пред Мајком Божијом која на рукама држи МладенцаСпаситеља. Он, опет, светој Екатерини пружа веренички прстен. То је најважнији моменат у животу светитељкином - моменат када се уневестила Господу своме. Њему је, као што вам је познато, претходила жеља и чежња за бољим, а за њим је следило мучеништво. Тежња за бољим вeликомученицу је привела Господу. Сјединивши се са Господом, она беше уведена у подвиг мучеништва и овенчана непропадљивим венцима. Ето главних црта из живота свете Екатерине. Исте такве моменте пронаћи ћете и у свом животу, уколико га ваљано проводите.

 

Св. Екатарина, манастир Пива

 

Света великомученица Екатерина беше знатног порекла, богата, умна и образована. И премда ју је Господ обдарио преизобилним талантима, она не могаше себи наћи пуноту у свету који је окружаваше, те реши да се потпуно одрекне свих уобичајених животних норми. У њеној души био је запечаћен другачији и виши образ савршенства, те она беше спремна да се уневести само ономе ко би и сам носио у себи такав образ. У то доба она још не знађаше за пут истине. Али, Господ јој посла [духовног] руководитеља, који јој показа Онога ко је од свих благобразнији и знатнији. Чим га позна, света Екатерина одлучи да му посвети све дане жiвота свога. Због тога је Он узе себи за невесту.

 

Уневешћење Господу произилази из намере да се једино Њему служи, а она исходи из уверења да је оно најбоље и најсавршеније што се може пожелети, оствариво једино у Господу-Спаситељу. У Њему не само што се остварују све најузвишеније потребе нашег духа, већ се задобија и много тога о чему раније ч нисмо ни помишљали.

 

Није ли та увереност и у вашем животу, сестре, била први подстрек да све оставите и да се предате Господу? Тако је, барем, требало да буде. Разлика је само у овоме: спознавши бесмисленост животног поретка који је окруживаше, света Екатерина беше принуђена да тражи и испитује где ће наћи боље прилике, и где је чека истинска пунота; ви сте, пак, осетивши жеђ за бољим, унапред знале да се она може утолити једино у Господу, који све позива: Ко је жедан, нека дође мени и пије. Стога је, напоредо са хлађењем према свему што вас је окружавало, у вама била све силнија чежња за Господом. Његов пресветли лик све се више обликовао у срцу вашем, и све се силније и силније разгоревала ваша љубав према Њему - док, најзад, нисте, оставивши све, пошле за Њим. Ваша чврста решеност да свим својим бићем припадате једино Господу, није ништа друго до тајанствено сједињење са Њим. Иако вам, можда Господ није дао видљиве знаке и уверавања да вас је примио и да сте се сјединиле са Њим, несумњиво је истинито да сте му се уневестиле, и да сте постале Његове невесте.

 

Ипак, сестре, не плетем вам похвалну реч. Желим само да вашу мисао наведем на оно што се свакако у вама дешавало пре него што сте прихватиле садашњи образ, како бисте, кроз присећање, изнова распламсале свој првотни жар. Ово бих вам казао: Какве сте биле на почетку, такве будите свагда. У срцу се рађа ново врело осећања, не да би затим пресушило, већ да би служило као подстрек за читав живот. Уколико, пак, у вама пресуши оно што беше спочетка, нећете више бити оно што сте дужне да будете! Истина, спољашњи лик ваш остаће непромењен, али у вама више неће бити пређашњег образа. Истакао бих да незадовољство уобичајеним поретком живота, чежња за бољим, увереност да се све оно што је најбоље једино у Господу може наћи, искрена и топла љубав према Њему, решеност да се једино Њему служи и готовост да се све принесе Њему на жртву - треба да сачињавају обележје вашег живота, дух који ће га постојано покретати и оживљавати. Његово дејство је слично кретању сокова дрвета, или раду човечијег срца. Онај у коме су угасла та осећања, више нема живота. Има име да је жив, а у ствари је мртав.

 

Ако све ово још живи у вама - значи да сте у свој живот успеле да пренесете две најглавније црте из житија свете великомученице Екатерине: чежњу за бољим и сједињење са Господом.

 

У животу свете Екатерине за овим је уследило мучеништво. Шта, онда, вама предстоји? Такође својеврсно мучеништво. Оно је морало започети још у тренутку кад вам је у срцу сазрела решеност да се посветите Господу. Јер, због чега су мученици страдали? Страдали су што, поверовавши у Господа и сјединивши се са Њим, нису хтели да се поклоне лажним боговима. А ти лажни богови беху духови страсти и свакојаких порочних дела. Јер, онај ко се не покорава страстима и порочним жељама чини исто што и онај који одбија да се поклони идолима. Хришћани који су одбијали да се поклоне идолима беху подвргавани физичким мукама, а они који се добровољно одричу од удовољавања страстима, сами себе муче и своје срце приморавају на страдање, све док се у њима не умире страсти. Побеђивање страсти јесте добровољно духовно мучеништво, које се невидљиво твори у срцу. Оно, ипак, није ништа мање болно. Сећате ли се шта сте обећале када сте полагале завете своје пред Господом? Обећале сте да одбаците ранији начин живота старога човјека, који пропада у жељама варљивим, а да се обнављате духом ума својега и да се обучете у новога човјека, сазданога по Богу у праведности и светости истине (Еф.4,22-24). Стари је човек сав саздан од страсти. Одбацити га значи - победити страсти. Пошто је, међутим, савладавање страсти духовно мучеништво, јасно је да сте себе осудиле на мучеништво. Да је то заиста тако, познато вам је из искуства.

 

Нису толико мукотрпни спољашњи напори и подвизи, колико умиривање помисли, гашење страсти, одбацивање саблазни. Пошто таква искушења могу да се појаве сваког часа, ви треба да сте свагда опрезне и спремне на ране и горчину. С правом се монах приказује као распет на крсту, са свих страна пробадан оштрим копљима и стрелама, или као неко ко гази по трњу и драчи који болно пробадају тело. Међутим, пошто је много бола, много је и награда. Онај коме сте обручене види све ваше подвиге, радује им се и весели срце ваше. Што је више скорби, више ће бити и утехе, иако кроз невоље, све док се све у вама не успокоји - и спољашње и унутрашње.

 

То је круна свега. Ње се малобројни удостојавају у овом животу. Ово напомињем не да бих вас устрашио, будући да сте ви већ увелико на том путу те, вољно и невољно, сусрећете све оно што вас на њему сустиже, већ да бисте се, уколико вам је све потаман, побринуле да расудите да ли сте на правом путу и да ли је то добро. Знајте да је спокојство и осећај пуноте или врхунац савршенства, или, пак, стање крајње палости, у којој се гасе сва духовна стремљења и захтеви. Као што је прво стање пунота живота, тако је друго - духовна смрт. Стање, пак, оних који се крећу ка савршенству јесте стање тешке, мукотрпне и болне борбе. То је заправо хођење уским путем. По овим знацима и ви судите где се налазите. Волео бих, разуме се, да сте све на правој страни. Међутим, разум се не може наћи код свих. Нека би вас Господ умудрио на спасење. Амин.

24. новембра 1861. године, у Тамбовском женском манастиру

 

Свети Теофан Затворник

 

07 / 12 / 2015

 

православие. ру