Свети Амфилохије Иконијски; свети Григорије; свети Александар Невски

[Guest]

недеља 6. децембар (23.нов)

 

риба

 

Свети Амфилохије епископ Иконијски




Земљак, друг и пријатељ св. Василија Великог и других великих светитеља из IV столећа. Амфилохије рано остави метеж светски и повуче се у једну пештеру, где као отшелник проживи у подвигу 40 година. Догоди се тада, те се упразни епископска столица у Иконији, и Амфилохије чудесним начином би изабран и посвећен за епископа Иконијског. Диван пастир и велики бранитељ чисте вере православне. Учествовао на II Васељенском Сабору 381. год. Ревносно се борио против Македонија злочестивог, и против аријанаца и Евномија. Лично молио цара Теодосија Великог да изагна аријанце из сваког града у држави. Цар му не испуни жељу. После неколико дана опет се јави Амфилохије цару. Када епископ би уведен у одају за примање, цар сеђаше на престолу, а до њега с десне стране сеђаше син му Аркадије, кога Теодосије беше узео себи за сацара. Ушавши Амфилохије свети поклони се цару Теодосију, а на Аркадија, сина царевог, и не обазре се као да га ту и не бејаше. Разгневи се због тога цар Теодосије веома, и нареди да се Амфилохије одмах истера из двора. Тада рече светитељ цару: „видиш ли, царе, како не подносиш бешчешће сина; тако и Бог Отац не трпи бешчешће Сина Свога, одвраћа се с ненавишћу од оних, који хуле Њега, и гневи се на све присталице оне проклете (Аријеве) јереси”. Чувши ово цар разумеде зашто Амфилохије не одаде почаст сину његовом, и удиви се мудрости и смелости његовој. Између многих других трудова св. Амфилохије написао је неколико књига о вери. Упокојио се 395. год. у дубокој старости и преселио се у живот бесмртни.



Свети Григорије епископ Акрагантски

http://days.pravoslavie.ru/name/530.htm'>


Рођен у Сицилији близу града Акраганта, где је доцније епископ био, од благоверних родитеља Харитона и Теодотије. Сав живот му је проткан дивним чудесима Божјим. Чудесним начином отишао у Јерусалим, чудесним начином изабран за епископа, чудесним начином спасао се од клевете. И сам је био велики чудотворац, јер је био велики угодник Божји, велики духовник и подвижник. Участвовао на V Васељ. Сабору у Цариграду. После тешких искушења скончао мирно почетком VII века (или крајем VI).



Свети Александар Невски




Син кнеза Јарослава. Од малена срцем окренут к Богу. Победио Шведе на реци Неви, 15. јула 1240. год, због чега је и прозват Невским. Том приликом јаве се светитељи Борис и Гљеб једном војводи Александровом и обећаше своју помоћ великоме кнезу, сроднику своме. У Златној Орди татарској није се хтео поклонити идолима нити проћи кроз огањ. Због његове мудрости и телесне снаге и красоте уважавао га и кан татарски. Зидао је многе цркве и чинио безбројна дела милостиње. Упокојио се у својој 43. години, 14. новембра 1263. год. 30. септембра празнује се пренос његових моштију у град Владимир.
Тропар (глас 4):

Боже отаца наших, чини увек са нама по Твојој кротости, не напуштај нас Твојом милошћу, но њиховим молитвама у миру уреди живот наш.



Свети Митрофан епископ Воронежски

http://days.pravoslavie.ru/name/1545.htm'>

Славни руски јерарх, подвижник и родољуб. Друг и изобличитељ Петра Великог. Упокојио се 23. нов. 1703. год. Чудотворне му мошти откривене 1832. год.

[Guest]

РАСУЂИВАЊЕ

Бог попушта беду на праведнике, да их што јаче прослави. Јер савладана беда најјаче објављује славу Божју и славу праведничку. Григорије свети Акрагантски беше у свему праведник и угодник Божји. Но Бог попусти беду на њ, сличну беди, која некад постиже св. Атанасија и св. Макарија. Наиме два свештеника, Савин и Крискент, којима Григорије много добра учини, не могоше никако подносити добродетељи Григоријеве. Јер таква је особина порочности, да никако не може да подноси добродетељ. Савин и Крискент, дакле, нађоше неку јавну жену блудницу и потплатише је, да оклевета Григорија, да је он имао везе са њом. Једном када Григорије беше у цркви, жена се та увуче у његову спаваћу собу; а када он дође с народом из цркве, та жена се појави из његове собе. Тада она двојица свештеника почеше викати на Григорија као на блудника. Григорије беше присебан и готов на свако страдање. Затворише га у тамницу и спроведоше у Рим. Папа поверова клеветницима, те две и по године држа Григорија у тамници без суда и осуде. Тада се сазва сабор, на коме се имаше пресудити ствар Григоријева. Но пре него људи пресудише, Бог пресуди. Она жена полуде, и као сумашедша би доведена пред сабор. Као безумна она не умеде ништа одговарати. Григорије чудотворац помоли се Богу за њу, и она оздрави, јер зли дух изиђе из ње. И она кроз плач посведочи, да је потплаћена, да оклевета Божјег човека, и да ју је одмах после те клевете зли дух поседнуо и држао у својој власти. А Савину и Крискенту, са осталим клеветницима, – преко 100 њих на број – наједанпут лица поцрнеше као угарак. И бише клеветници кажњени прогонством. Григорије свети би враћен на своју епархију и са великим торжеством примљен од народа свога.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесно стварање света, и то:

1. како Бог даде првим људима све биље и све родно воће за храну;

2. како забрани јести од дрвета познања добра и зла и то под претњом смрти.

БЕСЕДА

о благодати и даровима

А свакоме се од нас даде благодат по

мери дара Христова (Еф. 4, 7).

Ево начела различности међу хришћанима. Најпре је апостол набројао оно што нас чини једнаким – а то је: један Господ, једна вјера, једно крштење, један Бог и отац свију – сада пак истиче оно што нас, и ван наше воље, чини неједнаким. Наиме, неједнаким нас чини мера дара Христова, према којој се даје благодат Духа Светога. Христос је глава великога тела, које се зове Црква. Он строји то тело, и посебице сваки члан тога тела; Он је стројитељ, и Он једини познавалац плана грађевине. Он не дозвољава, да један члан у тој грађевини буде несразмерно велики или несразмерно мали. Он даје меру свему и свакоме. Тако Он одмерава овоме пет таланата, томе два, а ономе један. Да се нико не срди и да нико не завиди. Да се не срди, јер ако је мање примио мање ће и одговарати; да не завиди, јер оно што неко има више, није његово него Божје. Ако ли има много, много ће му се и тражити, све како је речено у божанској причи о талантима. О браћо моја, нека свак од нас, буде свесан мере дара свога и одговорности своје. Поштујмо и свој дар и дар суседа нашег, јер су сви дарови од Бога и Божји.

Господе Исусе, дародатељу велики дарова различитих, Теби слава и хвала вавек. Амин.

[Guest]

http://days.pravoslavie.ru/Days/20121123.htm

[Guest]

http://days.pravoslavie.ru//Days/20131123.htm

[Драгана Милошевић]

 

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ

АМФИЛОХИЈА,

епископа Иконијског

 

 

СВЕТИ Амфилохије, земљак, друг и пријатељ светог Василија Великог, Григорија Богослова и других великих светитеља из четвртог столећа, родио се у Кесарији Кападокијској. Отац му се такође звао Амфилохије и беше рођени брат блажене Ноне,[1] мајке светог Григорија Богослова. Беше то човек великога ума и веома образован; притом врло добре душе, побожан и красноречив он беше од велике помоћи сродницима и њихов наставник у многоме. Бринући се о својој деци, он им даде дивно образовање и васпита их у духу хришћанске вере и побожности. Његов млађи син Амфилохије, поставши пунолетан, беше најпре ритор и адвокат. Али, пошто још у раној младости беше заволео Бога више свега, он по савету светог Григорија Богослова остави метеж светски и сујету и повуче се у пустињу, у једну пештеру, где стаде водити монашки, строго подвижнички живот, усрдно служећи само јединоме Богу. Ту он провођаше време у молитви, читању Светога Писма и посту. Тако он у свештеним подвизима самоумртвљења и себеобестрашћења проживе четрдесет година. Тада га Господ изведе на други подвиг: подвиг архијерејског служења Цркви.

 

Када умре епископ Иконијске цркве звани Јован,[2] ангео Господњи јави се Амфилохију ноћу и рече му: "Амфилохије, иди у град, и паси духовне овце". - Али Амфилохије не хте. Наредне ноћи опет му се јави ангео Господњи и рече му: "Иди у град, Амфилохије, и паси овце које ти Бог уручује". - Но Амфилохије ни овога пута не послуша ангела, јер сматраше да је ово јављење прелест од злог духа, и говораше у себи: "зна се и Сатана претварати понекад у ангела светла". - Међутим треће ноћи ангео, дошавши к њему, позва га: Амфилохије, устани с постеље! - Уставши брзо, Амфилохије мало уплашен рече: Ако си ангео Божји, онда станимо оба на молитву. - И приклонивши главу Амфилохије поче певати: "Свет је, Свет, Свет Господ Саваот, пуно је небо и земља славе Његове" ...; но и ангео певаше с њим заједно. Затим га ангео узе за десну руку и поведе у цркву која се налазила недалеко; и пред њима се врата црквена сама отворише. Када они уђоше унутра, Амфилохије угледа велику светлост и мноштво људи у белим одеждама, који га узеше, приведоше олтару и дадоше му у руке Свето Еванђеље, говорећи: "Господ с тобом!" А један од њих, изгледа, најстарији, громко узвикну: "Помолимо се сви!" Затим поче говорити: "Света благодат поставља брата нашег Амфилохија за епископа града Иконије. Помолимо се сви за њега, да благодат Божија буде на њему".

 

После молитве сви се опростише с Амфилохијем, и постадоше невидљиви. А Амфилохије стајаше сам, чудећи се изванредном виђењу и свом необичном посвећењу за епископа, и мољаше се Богу предајући себе светој вољи Његовој. Чим пак поче свитати, Амфилохије изађе из цркве и крену у своју пештеру. И гле, на путу га сретоше седам епископа који се беху из околних градова сабрали у Иконији ради избора и постављења епископа томе граду. Њима беше наређено од Бога да пронађу црноризца Амфилохија. Стога, изишавши из Иконије, они свуда тражаху тог блаженог оца, и сусревши га најзад на путу они га упиташе: Јеси ли ти Амфилохије? Кажи нам истину, јер је свака лаж од нечастивога. - Он им смерно одговори: Ја сам грешни Амфилохије. - Они га онда чесно поведоше у цркву да га хиротонишу, али им он рече: Пошто је Богу угодно било да вам укаже да мене недостојног и грешног изаберете за епископа, онда не треба и надаље крити и прећутати чудесна дела Његова, него смо

неизоставно дужни објавити их и за све одати хвалу Богу.

 

И свети Амфилохије им исприча све од почетка, како он прошле ноћи би од ангела посвећен за епископа. Чувши то, епископи се веома удивише и узнеше благодарност Богу за такво чудесно посвећење Амфилохија, и не усудише се да га поново посвећују, него му се са страхом и поштовањем поклонише и с љубављу га целиваше, па га на архијерејски престо посадише за царовања Валентинијана и Валента.[3]

 

Свети Амфилохије много година пасијаше стадо Христово, јер се живот његов продужи све до царовања Теодосија Великог и његових синова. Као учитељ православне вере он се бораше против Аријеве јереси,[4] претрпе многа гоњења и муке од јеретика, бејаше саподвижник светих Отаца у борби против богохулства Евномијева, и на Другом Васељенском Сабору много војеваше против духоборца Македонија[5] и присталица јереси Аријеве. Због такве ревности за веру и због високо врлинског живота свог свети Амфилохије беше слављен свуда и беше вољен од светих Отаца, нарочито од светог Василија Великог и светог Григорија Богослова, који га сматраху за свога присног пријатеља и беху с њим у преписци.

 

За царовања благочестивог цара Теодосија Великог[6] свети Амфилохије оде к цару и моли га да у свима градовима забрани молитвене скупове аријанаца. Али цар не хте то учинити, да не би у очима народа испао насилник. Тада свети Амфилохије отиде из дворца потиштен. Међутим, после неколико дана он опет дође у цареву палату, и као мудрац учини ствар достојну сећања: поклони се цару који сеђаше на престолу указујући му дужно поштовање, а на сина његовог Аркадија који недавно беше постао сацар оцу и сеђаше крај оца он и не погледа, нити му одаде дужно поштовање. Цар Теодосије помисли да се Амфилохије заборавио и нареди му да и Аркадију укаже дужно поштовање. "Доста је, јер је указано дужно поштовање цару", одговори Амфилохије. - To силно разгневи цара Теодосија, и он, не дозвољавајући непоштовање према своме сину, нареди да блаженог Амфилохија с поругом истерају из дворца. Тада свети Амфилохије рече цару: Видиш ли, царе, како ти не подносиш непоштовање према твом сину и како се гњевиш на мене? Тако и Бог Отац не подноси непоштовање према Сину Свом, и одвраћа се и ненавиди оне који хуле на Сина Његова и гњеви се на оне који се друже са следбеницима проклете јереси њихове.

 

Тада би јасно цару зашто свети Амфилохије не указа дужно поштовање сину његовом, еда би на тај начин показао да Богу Сину припада подједнако поштовање са Оцем. Задивљен мудрошћу светог Амфилохија, цар устаде са престола, преклони се светитељу и замоли опроштај од њега. И одмах цар Теодосије разасла по целој царевини наређење: да се из свих градова протерају сви аријанци, па макар силом и претњом. Тако свети Амфилохије очисти Цркву Христову од јеретика. Око тог времена продре у Ликаонску област јерес месалијана.[7]

 

Свети Амфилохије ревносно брањаше Цркву своју и од ове заразе. Он изобличаваше јеретике и лично, и силом своје богомудре речи; а после тога учествовао је на сабору Сидском у Памфилији,[8] где та јерес би осуђена. У то време свети Амфилохије достиже тако савршенство, да је молитвама својим исцељивао болне.

 

Достигавши дубоку старост, свети Амфилохије с миром се упокоји у Господу.[9]

 

 

СПОМЕН СВЕТОГ БЛАГОВЕРНОГ КНЕЗА

АЛЕКСАНДРА НЕВСКОГ

 

 

СИН кнеза Јарослава. Од малена срцем окренут к Богу. Правдољубив, жалостиван, истински побожан; презирао сујету света; од ране младости заволео Христа; увек жељан свете мудрости светих Отаца; најмилије му занимање било: свуноћна бдења и тајне молитве к Богу. Године 1236. постао кнезом Новгородским. Победио Шведе на реци Неви, 15. јула 1240. године, због чега је и прозват Невским. Силан не толико војском колико вером у помоћ Божију; пред битку говорио војницима: "Бог је не у сили него у правди". Том приликом јавили се светитељи Борис и Гљеб једном војводи Александровом и обећали своју помоћ великоме кнезу, сроднику своме. Поставши 1250. године велики кнез Владимирски, Александар се много потруди на подизању и уређењу Руске земље, која је у то време патила од татарског насиља. He само заштитник и чувар Православља него и неустрашив исповедник свете вере православне. У Златној Орди татарској није се хтео поклонити идолима нити проћи кроз огањ. Том приликом рекао кану Батију: "Теби ћу се поклонити, јер те Бог почаствова царством, а твари, идолима, нећу се поклонити. Хришћанин сам, и не клањам се твари; клањам се Богу, Једноме у Тројици слављеноме који је створио небо и земљу; Њему служим и Њега почитујем". - Због његове мудрости, храбрости, телесне снаге и красоте уважавао га и кан татарски. Зидао је многе цркве и чинио безбројна дела милостиње.

 

Двадесет седам година кнезовао је благоверни кнез Александар, трошећи све биће своје у христочежњивим подвизима и трудовима. Најзад, осећајући да му се приближује одлазак из овога света, он, по неодољивој жељи срца свог увек устремљеног к Богу, прими монаштво, и монашко име Алексије, причести се светим Тајнама, и упокоји се блажено 14. новембра 1263. године, у својој 43. години. И би сахрањен у манастиру Рождества Пресвете Богородице, у Владимиру. При сахрани пак, када му митрополит хтеде метнути у руку опроштајну грамату, он сам као жив отвори руку и узе грамату.

 

Године 1381. мошти светога кнеза бише откривене и положене у саборној цркви манастира. Године пак 1547, при цару Јовану IV, светом кнезу би састављена посебна служба, и одређено да се спомен његов празнује 23. новембра, у дан његове сахране. Године 1724, по наређењу цара Петра Великог, чесне мошти светога кнеза бише пренете у Петроград, у Александро-Невску лавру, где почивају и сада.

 

 

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ

МИТРОФАНА,

епископа Воронежског

 

 

РОЂЕН од благочестивих родитеља 1623. године у Владимирској губернији. Родитељи га одлично васпитали у духу православне вере. Прву половину свога живота провео као парохијски свештеник у селу Сидоровском. У четрдесетој години својој он остаде удовац. Он остави свет, оде у манастир Золотниковски Успенија Божје Матере, близу града Суздаља, и замонаши се. Ревностан у монашким подвизима, он се брзо прочу. Године 1666. он би постављен за игумана оближњег, Јахромског Козминог манастира, а године 1675. за игумана Унженског манастира, у области Галича. Као игуман, преподобни Митрофан стече свеопште уважење, и постаде познат и самом патријарху. А кад се основа нова епархија у Воронежу, игуман Унженски Митрофан би изабран за њеног првог епископа, и рукоположен 2. априла 1682. године.

 

Као епископ, блажени Митрофан разви велику еванђелску делатност у својој епархији. Много се трудио да код свештенства подигне духовност и појача пастирску ревност, а код мирјана - да им омили живот по Светом Еванђељу. Као старешина, свети Митрофан беше врло приступачан, и његов епископски дом беше уточиште невољнима и тужнима, гостопримница путницима, лечилиште болнима. Врло често светитељ обилажаше град, посећиваше болеснике по кућама, збрињаваше сиротињу, и тешаше их вером и надом на милост и помоћ Божју.

 

Њега је много поштовао и ценио цар Петар Велики, који је често долазио у Воронеж, и увек посећивао светог Митрофана. И увек одлазио од њега са новим духовним богатством. Но једном дође до сукоба између силног цара и смиреног епископа. Боравећи једном у Воронежу, цар Петар позва код себе светог Митрофана. Када свети епископ уђе у двориште царевог дворца, он угледа статуе грчких богова и богиња, поређаних као украс по царевом наређењу, Светитељ се одмах окрену и врати у епископију. О томе би обавештен цар, и он, не знајући због чега се светитељ вратио натраг, поново посла по њега позивајући га к себи. Но светитељ одговори: Док господар не нареди да се уклоне идоли који саблажњавају сав народ, ја не могу ући у његов дворац.

 

Ово силно разгњеви цара, и он посла епископу овакву поруку: "Ако не дође, онда ће непослушношћу подвргнути себе смртној казни". - На ту претњу светитељ посла цару овакав одговор: "Господар има власт над мојим животом; али .не доликује хришћанскоме владару да иставља незнабожачке идоле и тиме саблажњава проста срца". - Пошто цар дубље размисли о овој ствари, он нареди те статуе бише уклоњене.

Водећи живот пун светих подвига и тешких трудова свети угодник Божји Митрофан се, у својих осамдесет година, тешко разболе 2. августа 1703. године. Након осам дана, 10. августа, он прими велику схиму, добивши име Макарије. A 23. новембра те исте године он се мирно престави у Господу. И би свечано, у присуству цара Петра, сахрањен у Воронежској цркви. Многа чудеса збиваху се на светитељевом гробу. Његове пак свете мошти бише свечано откривене као нетљене и чудотворне 6. августа 1832. године. Спочетка свете мошти светитељеве држаху се у цркви светих Архангела, a 25. јуна 1833. године бише пренете у Благовештенску цркву, где и почивају откривене у кивоту с десне стране крај самог иконостаса.

 

http://www.agencijami.com/eparhija/ZS/ZSview.asp?ID=342