Када голотиња престаје бити уметност а када почиње бити саблазан?

[Sophrosyne]

Recimo fotografija golotinje kao na coveru ovog albuma za njemački one man postblack metal band je u rađenu u jednom stilu koji dimenziju našeg sagledavanja prebacuje na više ravni i suštinski je vrlo dobro odrađena.

http://www.youtube.com/watch?v=Riozf_Zw3f0&feature=related

[Милан Меденица :)]

Нико није имун ни на ове актове, једино би био имун да их је сликао Пикасо. Нисам против умјетности, мада у данашње вријеме у односу на све остале сцене које нам сервира потрошачко друштво ово изгледа безазлено. "дефинисање граница уметности субјективан акт" ја имам обејктивно право на свој комад субјективности. Нисам рекао плејбој, него голотиња. Мој је став да је да ми се уопште не свиђа претјерана голотиња сервирана у јавности, на овај или онај начин, без обзира да ли је то учинио фотограф или један од најпознатијих свјетских сликара. Међутим то је мој став и никако не желим да тим ставом ускраћујм право да се неко диви неком од ових умјетничких дјела.

ок, ајмо мало у историјску перспективу ...

оче, а да окљоцамо пијуком овај уметнички акт? greengrin

или, овај лик Господовог Распећа није довољно наг, ипак је мало покривен, можда боље пример свети Онуфрије, покривено међуножје брадом .mislise.

[obi-wan]

Aj aj, dokle si ti stigao... brines me sve vise...

Znaci, `ladno si uporedio ikonu, koja ima citavu teologiju oblika i stila, sa prostim aktom...

Ikona, da podsetim, prica jednu sasvim drugu pricu: nagota - ako je na ikoni ima (ove ovde pokazane, Marija Egipcanka, itd.) - ima svoj preobrazeni oblik, nebeski, rajski, ne ovaj puteni koji vidjamo sad i ovde...

[Милан Меденица :)]

видиш како те је лако зезнути gringrin

аха, сад причаш причу коју ја малопре причам - да је приказ у служби нечег другог, да везе нема са нагошћу, већ са поруком и одразом личности.

ајде сад да ти мало причам као ти малопре онда, само мало прерађену greengrin

брате, са уметничког гледишта то је чиста демагогија. и ово је чист кич, јер је уметност савијена у службу религије!

да не помињемо неког ко се заљуби у ове ликове, у Христа чак, острашћеном љубављу због оваквих приказа, мислећи да је то врх саосећања и идентификације.

дакле, хајдемо због острашћених људи да кваримо ликове, укидамо их и склањамо јер нема човека који може да сагледа нагост као уметност, нешто узвишено.

видиш како је неразумно да се црно- бело кречи свет, кад се дирне у суштину нечег и онда се лако пронађе полуга да се обори "морално правило" 11122

[Јаков.]

Zapravo zbog prvog greha koji je usledio nakon naše spoznaje o spolnosti i nakon neposlušanja Božije zapovesti, hrišćanin generalno govoreći ne može o ni da ima drugačiji stav osim osuđivačkog kada je nagost i golotinja u umetnosti ili kvaziumetnosti u pitanju.

To je samo jedna strana medalje.

Druga je da spolnost i te kako određuje naše ponašanje, tako da i odbijanjem spolnosti i nagosti, mi zapravo opet potpadamo pod njen uticaj.

Prihvatam spolnost i nagost mi nije strana. Još manje mi je stran hrišćanski Simvol i Spasitelj.

Može hrišćanin biti i uživalac erosa kroz umetnost, ali treba biti oprezan i biti spreman na iskušenja.

Napravio bih paralelu sa crkvenom zapovešću o nečitanju jeretičkih knjiga.

Ako ste dobra deca i hrišćani samo ćete poklopiti uši i oči, i kad vidite neku jeretičku knjigu (kojih je realno govoreći sigurno 99 posto ukupnog izdavaštva na svetu), vi ćete okrenuti glavu. Međutim da li ste vi loši hrišćani ako i pored crkvene zabrane, pročitate recimo Bhagavad Gitu, Damapadu, Kuran, Fani Hil, Markiza De Sada?

Mislim da niste, ali da uvek treba biti spreman na iskušenja. Ako se desi neka sablazan da ne bude niko mi nije rekao.

Iskreno govoreći ja sam se mnogo više sablaznio od crkvenih ljudi i na pravoslavnim forumima, nego što sam se sablaznio i od jedne jeretičke knjige ili od bilo kog umetničkog dela koje odiše erotikom.

[Oglo]

Kao i za sve,

čim se umiješaju pare