Убијен Гадафи

[Млађони]

...јер, иначе, више ништа нема смисла...

Gubis smisao postaces ateista i nihilista scary :P

Libija je 2010. imala najviši ukupan dohodak po stanovniku (BDP) u Africi, indeks obrazovanja i indeks ljudskog razvoja, kao i najbolje pokazatelje o zdravstvenoj zaštiti na Kontinentu.

http://www.b92.net/i...8&nav_id=551143

Al je cackala mecku prstom u oko, kako god je stigla.

[Александар Милојков]

Gubis smisao postaces ateista i nihilista scary :P

Не, напротив. Све више сам уверен у прави Смисао (са великим "С").

[Млађони]

Не, напротив. Све више сам уверен у прави Смисао (са великим "С").

sala mala

[Toma]

Al je cackala mecku prstom u oko, kako god je stigla.

Vala da si u pravu, jesi!

Svaka država koja ima dovoljno 'kapitala' (nafte, rude, vode...)

kojim mogu da se pokriju troškovi eventualnog 'demokratskog

reagovanja' (čitaj: bombardovanja) bi trebala da se zabrine

i pojačava PVO segment svoga naoružanja.

Ovi zapadno od nas su ukapirali da su u preimućstvu još samo

par godina (u odnosu na BRIKS) i koriste taj 'window of opportunity'.

[Solomon Kane]

Шта се заправо догодило у Либији?

Тјери Мејсан

четвртак, 20. октобар 2011.

Рат у Либији - како га је доживео очевидац

Сиријска телевизија је 6. октобра 2011. приказала специјалну емисију са француским публицистом Тјери Мејсаном, председником политиколошког центра Réseau Voltaire. Мејсан је испричао своје искуство из Либије, у коју је отпутовао као новинар, покушавајући да створи објективну слику онога, што је видео на телевизији). Ево шта је он испричао.

Видео сам да оних догађаја, о којима су сви причали, у стварности нема. Није било револуције против Гадафија, дешавало се нешто сасвим друго […].

Одлука о рату против Либије је донета пре 10 година, и то није имало никакве везе са недавним догађајима, са „арапским пролећем“. Одмах после догађаја 11. септембра, буквално 4 дана после тога, на састанку у Кемп-Дејвиду, Бушова администрација је одлучила да нападне 7 земаља, једну за другом: Авганистан, Ирак, и као последњу – Иран. Те детаље је својевремено објавио Вилијам Кларк, бивши главнокомандујући НАТО, који је био против тог плана.

Свих година које су уследиле Либијци су се трудили да воде преговоре, да нађу заједнички језик са Вашингтоном, мислећи да ће тако избећи рат. Међутим, то је са њихове стране било погрешно, јер је оно најважније што су САД желеле било – да се утврде у Либији, да формирају у њој своју војну базу, како би затим могле да се шире по читавој Африци. Колико год се Гадафи трудио он није постигао никакав резултат. Само се сетите – 2003. године, одмах после пада Багдада, на Либију је направљен врло јак притисак. Тада је Гадафи одлучио да земљу учини отворенијом, те је ступио у преговоре са Вашингтоном, прихватио је њихове економске услове и тако уклонио напрегнутост која је дотле постојала у њиховим односима. Међутим, САД су наставиле да се припремају да истовремено нападну две земље: Либију и Сирију. Истина – положај Сирије је био другачији, она је имала међународне споразуме који су Сиријцима дозвољавали да се заштите. Шта се у ствари десило?

Вашингтон се обратио Француској и Великој Британији тражећи од њих да у војним дејствима против Либије оне воде, јер Обама није могао да у очима америчке јавности оправда нови рат […].

А у Либији: Гадафи је имао подршку највећег дела становништва. Био сам са много људи, који су по традицији представљали опозицију Гадафију, али су се због осећања патриотизма придружили Гадафију у његовој борби против агресије НАТО. 1. јула је у Триполију одржан величанствен скуп. Триполи је град са укупно 1,5 милион становника, а на скупу је било 1,7 милион људи. Значило је да су људи дошли са свих страна како би продемонстрирали своју подршку борби против НАТО-а.

Затим, видео сам злочине које су направили они, које су звали „устаницима“. У стварности, то нису били устаници, то су углавном били страни плаћеници. Либијаца који су се наоружали против Гадафија било је јако мало. Основну масу бораца су чинили најамници, наоружани америчким и израелским оружјем. Осим тога, значајно је било и присуство Ал-Каиде. У Либији је и раније групација Ал-Каиде која је испоручивала борце Ираку, била утицајна. То су били поборници најјачег насиља. Када би нападали села (тачније – нападао је НАТО, а борци Ал-Каиде су улазили после њих), они су били дрогирани и чинили су ужасне злочине. Мушкарцима су одсецали главе, женама груди, и све то – јавно, како би видело што више сведока, како би заплашили становништво. Терали су својим поступцима народ да бежи, све више ширећи власт комитета, основаног у Бенгазију. Либија је земља која нема много становништва, највише 6 милиона људи, од њих је 2 милиона побегло, напустивши своје куће.

О раду страних новинара у Либији могу да кажем само једно: сви су заједнички лагали.То су били новинари великих канала - BBC, СNN, France-24, France-TV(Ал-Џазире у то време није било, нису јој дозволили). Обично, када би телевизијска група добила акредитацију – то је увек било двоје: новинар и сниматељ, а овамо их је долазило по троје, четворо, понекад и по седам људи, и видело се да то нису новинари, јер су се појављивали људи са набилдованим мишићима, и по њиховом изгледу је могло да се схвати да су то добро истренирана војна лица, мада су имали акредитацију штампе... Видео сам како фабрикују лаж. У либијској влади су се водиле оштре дискусије о томе – шта да се ради са тим људима. Неки, на пример Ј. Шакир, познати либијски новинар, говорио је да их треба прогнати. Али Сејф ал-Ислам Кадафи је сматрао да, ако се сва та публика избаци напоље, кроз врата, о ономе што се у Либији дешава ће уопште престати да се говори, и уколико се то деси – једноставно ће све у земљи да буде уништено…

Сматрам да је то била најозбиљнија грешка. Када смо дискутовали ко је прави, а ко убачени новинар, и ја сам почео да тражим по Интернету ко је ко, разјаснило се да су прави новинари били само они који су наступали пред камерама, а остали су били војна лица. Тада су либијске тајне службе решиле да хватају електронску пошту свих новинара који раде у главном прес-центру, и открили су незамисливе ствари: чак су и прави новинари одржавали везу са МИ-6, са француским тајним службама, Мосадом, то јест – све су то били агенти. Тајне службе Либије су дошле до невероватног документа – нечег сличног уџбеничком приручнику, који је издала приватна војна компанија Aegis (енглески аналог америчке компаније Blackwater). Постало је јасно да су сви ти „новинари“ представљали једну једину групу, и да су радили заједно. У приручнику је, конкретно, наведено да када Американци почну напад како би разрушили Триполи – три сата пре тога све новинаре треба удаљити из либијског главног града, јер Гадафи може да их узме за таоце. Постојао је и план евакуације према коме је Аegis имао тајну базу у Триполију и користио помоћ турских тајних служби. Све новинаре је требало брзо пребацити у луку и одатле доставити на бродове НАТО, и то тачно три сата пре генералног напада на Триполи…

France-24, званични канал француске владе, потписао је уговор са комитетом из Бенгазија о томе да ће му помагати у раду са масмедијима и у обезбеђењу међународних веза за побуњенике. Односно, француски новинари су тврдили да дају објективне информације, а у ствари су подржавали побуну. Новинарима тог ТВ-канала је било дозвољено да се појављују свуда, они су се аутомобилима одвозили у места која су управо бомбардована, ишли су у различите делове Триполија, а на крају је утврђено: кад год би се ти новинари појављивали у било ком делу града, на пример, да би погледали ову или ону државну зграду - 15 минута после њиховог одласка почињало је бомбардовање управо те зграде. То јест – „новинари“ су служили као лица за навођење.

Дошло је до једног ужасавајућег случаја. Сви знају да се НАТО бави свим оним, чиме се бави и Израел – убиствима појединих руководилаца, убиствима њихових породица. Ако не могу да убију руководиоца, они врше њихово заплашивање тако што им убијају жене и децу. Један од високих либијских војних руководилаца је имао породично славље, на које је позвано и неколико новинара. Не зна се ко тачно, али је један од њих спустио кофер-GPS у дечју собу. Када је ноћу авијација НАТО-а бомбардовала ту кућу – бомбе су падале право у дечје собе, и сва су деца убијена.

У једном од малих либијских засеока дошло је до масовног убиства. Засеок је био на брегу и натовци су морали да га уклоне како би обезбедили слободан пролаз за „устанике“. Резултат је био: сравнили су цео брег и уништили село. Либијске власти су изјавиле да је то војни злочин. Представници НАТО-а су одговорили – не, они су, као, имали тачну информацију да су се тамо крили војници. Либијци су се обратили свим новинарима из прес-центра са молбом да оду на то место, како би се утврдила истина. Када су стигли, видели су да је тамо права кланица, свуда су лежала искидана тела. Онда су се ти новинари, снабдевени специјалним телефонима, повезали са штабом НАТО-а у Бриселу, како би одатле добили инструкције. Официри НАТО-а су им диктирали текстове чланака, говорећи шта да напишу: као – објекат је био војни, али се тамо случајно нашло неколико цивила, што нико није знао, и сл. То јест – све је представљало предузеће за производњу лажи.

Ал-Џазира је направила телевизијски студио у Катару, у коме је изграђена имитација Зеленог трга и трга Баб ел-Азиза у Триполију. Затим је НАТО почео да бомбардује град. То је био непрекидан поток ватре, бомбардовано је све, два дана земља није престала да подрхтава, а Ал-Џазира је све време вртела слике из студија на којима су „устаници“ уз ликовање ступали на Зелени трг… А после је шеф побуњеничког „прелазног савета“ изјавио да је то било „ратно лукавство“.

Либијске специјалне службе нису успеле са тим да изађу на крај. Нису знале како да одреагују. То је била толико ванредна ситуација да нико није успео да се снађе. Ограничили су се слањем неколико новинара… Једном, на пример, Гадафи је имао састанак са вођама племена у хотелу, где је био смештен прес-центар. Американци га лове – да га докрајче, а он се појављује у прес-центру који не може да се бомбардује, јер су у њему сви њихови новинари. Нико није знао ни кад је Гадафи ушао унутра, ни како је из њега изашао. Закључено је да постоје тајни пролази, а ноћу су пронашли једног новинара из „Вашингтон поста“ у подруму у коме је он – бос, са ултразвучним апаратом у рукама, покушавао да нађе подземни улаз, кроз који је Гадафи ушао. Момка су послали…

Сви телевизијски канали земаља НАТО су тесно сарађивали између себе, а Либија је имала само свој канал, коме су Американци прекинули везу са сателитом, тако да Либијци нису могли ништа да емитују у иностранство. Све је било потопљено у океан лажи. Европљани су били убеђени да је у Либији дошло до револуције, да је Гадафи убијао људе и да је војна интервенција сасвим нормална ствар. Нису схватали да је то била колонијална експедиција, односно да се Запад, у ствари, враћа свом колонијалистичком искуству.

Сада се види да се те исте методе, и та иста пропаганда, врте на сателитским каналима, овога пута - против Сирије. Сада Ал-Џазира монтира специјалне студије који су копија трга Абасида и Омеида у Дамаску, то јест – спремају се да понове оно што су урадили са Либијом…

У Либији људи који су сарађивали са НАТО нису имали појма чиме ће се све завршити. Резултат је да је убијено преко 50.000 људи, да је преко 200.000 рањено, да су 2.000.000 постали избеглице. Да ли уопште можете да замислите шта би могло да се деси у Сирији ?[…].

Либијско искуство је изузетно важно због тога, што је у почетку било предвиђено да се Сирија и Либија нападну истовремено. Нису успели, али нико на свету није хтео да заштити Гадафија – сви су поверовали телевизији! У Либији су у јеку напада остали само амбасадори Венецуеле, Кубе и Сирије […].

Француска и Велика Британија су још у новембру 2010. године потписале уговор којим се предвиђа формирање заједничког експедиционог корпуса. Тај уговор има прилог о заједничкој војној обуци, са списком свих јединица које ће у томе учествовати. Сценарио „обуке“ је следећи: „Ради спашавања цивила које малтретирају тирани, британске снаге треба да изврше упад у Северну Африку. Документ прецизира да ће војна обука започети 21. марта 2011. године. Британска армија је напала Либију 19. марта. То јест: од новембра 2010. године сви су тачно знали шта ће се десити, и припремали су се за рат […].

Међутим, корени су много дубљи. Тај рат је, као што сам већ рекао, планиран од 2001. године и планирале су га Сједињене Америчке Државе. Енглези и Французи су у том послу само – подизвођачи. Потпуно исту ствар су САД намеравале да направе у Сирији, али за сада не могу, из два разлога. Прво, требало је да од самог почетка на лицу места сконцентришу огромну количину оружја. У Либији су успели да освоје арсенале оружја, а у Сирији нису, тако да су морали да оружје шаљу преко Јордана, Либана и Турске. То значи да нису имали могућности да нанесу један снажан, одлучујући ударац. Сада посматрамо како се групе плаћеника премештају по територији Сирије, нападајући час овде, час онде, али не наносе главни ударац.

Друго, Либија је била изолована, а Сирија води широку политику повезивања са другим земљама. Ради се не само о Ирану и Русији. Видели смо како је у Савету безбедности УН одрадио посао вето Русије и Кине. Односно: за сада је Сирија успела да се сама штити, али све је то врло климаво. Јер Американци се неће зауставити на учињеном. А Либијци су се преварили, мислећи да ће успети да се сами заштите, али – свет је замишљен мало другачије…

Извор: http://www.voltairen...pare-de-fausses

Скраћени превод са француског: Олга Четверикова

(Фонд стратешке културе)

[Arhidjakon]

Kazu da je Gadafi ubijen 20 oktobra 2011?? A snimak koji je postavljen na youtube je napravljen 19 oktobra 2011

Ivor: http://za-kaddafi.ru/node/5693

[Andre Williams]

[zivkov]

Nato sa svojom "demokratskom" propagandom tj. licemerjem može da napadne koga hoće (tj. neće dobiti široku osudu od strane naroda). Propaganda u ovim slučajevima je moćno sredstvo po kojim se zlo prikazuje kao dobro; osvaja se država zbog nafte i drugih interesa, a pri tome se propagira da se vrši neko oslobađanje građana napadane države. Propaganda se uzastopno vrši da bi se u narodnim glavama laž pretvorila u istinu (u smislu masovne hipnoze) i ućutalo svako moguće isticanje istine tj. pravih ciljeva i događanja.

[Млађони]

Vala da si u pravu, jesi!

Svaka država koja ima dovoljno 'kapitala' (nafte, rude, vode...)

kojim mogu da se pokriju troškovi eventualnog 'demokratskog

reagovanja' (čitaj: bombardovanja) bi trebala da se zabrine

i pojačava PVO segment svoga naoružanja.

Ovi zapadno od nas su ukapirali da su u preimućstvu još samo

par godina (u odnosu na BRIKS) i koriste taj 'window of opportunity'.

Trebalo bi da od te nafte zaradjuje jaca svoju zemlju i brine za svoj narod ( sto je libija i radila ) ali ne tako da se ruga americi ( sto je radila ) da ostavi autokratiju ( sto je radila )

Prvi deo plana bio joj je odlichan ali drugi deo plana ce sad da nadgrdi nikog drugog do Libijce a Gadafi je proziveo, proterao se kako rece nikola kojo citat "Cetrdeset godina K*** najbolje P*** vozili najbolja kola "

I sad ce sve to da bude na stetu Libijskoj deci. Iskreno muka mi je i od gadafija i od americke spoljne politike. Amerika je kostala libiju danas gadafijeva vlada bi je kostala kroz neko vreme.

Nato sa svojom "demokratskom" propagandom tj. licemerjem može da napadne koga hoće (tj. neće dobiti široku osudu od strane naroda).

Da se razumemo uvek su Mocni napadali i bili licimerni. Nema tu dileme i uvek ce napadati. Historia est magistra vitae , samo glup cacka prst u oko svetskoj sili umesto da nadje "zajednicko" tlo. Da im je gadafi malo nafte prodavao i dozvolio da mu ocenu malo od bogastva, da je malo vise dao pobunjenicima, a ne snabdevao teroriste i otvoreno se rugao americi danas bi verovatno bio srecan covek. Danas ce zbog njihovih politika samo libijska deca da ispastaju.

Ja kada sam video kako amerikanci ratuju po iraku i po iranu, sve mi je bilo jasno. Jedan stoju gleda na kameru salje koordinate brod iz tri lepe pm pukne projketil i raznesu nesto. O daljoj tehnologiji da ne pricam. PRosto mi je smeshno kada mi ovi nasi pricaju "mi bi smo ameriku razbucalii prsa u prsa" braco.. rodjaci, prijatelji.. mi bi smo razbucali neke jadnike koji su se prijavili za vojsku jer nemaju izbora pa ih salju ko topovsko meso. Poslali bi ih da se pucaju sa nama dok nas gadjaju iz meditirana u sred vojvodine. To prsa u prsa vise nije toliko bitno.

Nemaju mnogo junacina ali specijalne jedinice imaju toliko obucene i opremljene da bi se usunjali u bilo koju vojnu bazu ko od shale dok im neko iz vazduha daje "mapu" u real time kao u gta odakle mu dolazi ceta da se sakrije.

[grigorije22]

http://www.kurir-info.rs/planeta/niksicani-dali-citulju-gadafiju-139744.php

[obi-wan]

Isto ima i ovde...

http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2011&mm=10&dd=22&nav_id=551558

Podgorica; Tripoli -- U podgoričkom listu Vijesti objavljena čitulja povodom smrti libijskog vođe Moamera Gadafija, naslovljena "Poslednji pozdrav pukovniku". Slično i u Novostima.

"U našim srcima uvek ćeš ostati brat-vođa i kralj. Neka tvoja duša počiva u carstvu nebeskom, a ime odjekuje hodnicima budućnosti", navodi se u čitulji koju su potpisale četiri osobe iz Nikšića.

Slična čitulja pojavila se i u "Večernjim novostima". Kao potpisnici čitulje sa naslovom Poslednji pozdrav pukovniku, nalaze se Vuk, Marko, Peđa, Aca, Cvele, Teo, Ivan, Milanče.

Krvavo telo ubijenog dugogodišnjeg libijskog vođe Moamera Gadafija izloženo je u hladnjaku tržnog centra u Misrati, dok vlasti razmišljaju šta da urade sa njim, javila je agencija AP.

Žitelji Misrate u dugačkim redovima su čekali da vide Gadafijevo telo, koje se nalazi na madracu na dnu ispražnjenog hladnjaka u lokalnom tržnom centru.

Muškarci, žene i deca su se slikali pored tela, a čuvari su čak organizovali posebne posete za porodice i pojedince, preneo je AP.

Pojedini žitelji su izjavljivali: "Želimo da vidimo psa".

Gadafijevo telo je otkriveno do pojasa, njegov torzo i ruke su krvavi, a vide se prostrelne rane na grudima, stomaku i sa leve strane u predelu srca.

Na novom video snimku postavljenom na Fejsbuku mogu se videti borci nove libijske vlasti kako vuku konfuznog Gadafija na brdo prema njihovim vozilima, nakon što su ga zarobili, manje od sat vremena pre nego što je preminuo, navodi američka agencija.

Jedan mlađi čovek viče:"Moamere, ti psu!", dok njihov bivši lider briše krv koja mu curi s leve strane glave, vrata i ramena.

Gadafi zatim pokazuje mladiću da bude strpljiv i kaže: "Šta se dešava?"

Potom se može videti mladi borac kako nosi čizmu i viče:"Ovo je Moamerova čizma! Ovo je Moamerova čizma! Pobeda! Pobeda!"

Rojters navodi da je još uvek otvoreno pitanje kako je tačno umro svrgnuti libijski vođa, a razgovori vođeni odvojeno sa raznim očevicima pomažu da se dobije bar neka slika Gadafijevih poslednjih časova.

Gadafi je bio živ kada je uhvaćen i govorio je, lica poprskanog krvlju, "Bože zabrani ovo", "Razlikujete li dobro od lošeg?".

"Zarobili su ga živog i dok su ga odvodili, tukli su ga, a zatim ubili", rekao je Rojtersu viši izvor libijskog Nacionalnog prelaznog saveta što je u suprotnosti sa saopštenjem predsednika prelazne libijske vlade Mahmuda Džibrila, prema kome je Gadafi podlegao povredama od zadobijenog metka u glavu u unakrsnoj vatri između boraca nove libijske vlasti i njegovih pristalica.

[Nicholas]

Гадафијево тело - атракција у тржном центру

Замрзнуто, окрвављено тело Моамера ел Гадафија јавно је изложено у фрижидеру шопинг-центра у Мисрати.

Новинари из целог света нагрнули су у Либију да уживо сниме доказ да је Гадафи заиста мртав, док нове либијске власти не могу да се договоре шта радити са телом док јача сумња у званичну верзију Гадафијеве смрти.

Како преноси Франс прес, званичници нових власти су данас саопштили да обдукције тела неће бити.

„Неће је бити данас, нити било којег другог дана. Нико неће отварати Гадафијево тело”, рекао је портпарол Војног већа Прелазног националног савета у Мисурати Фати Башага.

Житељи Мисрате у дугачким редовима су чекали да виде Гадафијево тело, које се налази на мадрацу на дну испражњеног хладњака у локалном тржном центру.

Мушкарци, жене и деца су се сликали поред тела, а чувари су чак организовали посебне посете за породице и појединце, пренео је АП.

Поједини житељи су изјављивали: "Желимо да видимо пса".

Гадафијево тело је откривено до појаса, његов торзо и руке су крвави, а виде се прострелне ране на грудима, стомаку и са леве стране у пределу срца.

Видео је узнемиријућ.

На новом видео снимку постављеном на Фејсбуку могу се видети борци нове либијске власти како вуку конфузног Гадафија на брдо према њиховим возилима, након што су га заробили, мање од сат времена пре него што је преминуо, наводи америчка агенција.

Један млађи човек виче:"Моамере, ти псу!", док њихов бивши лидер брише крв која му цури с леве стране главе, врата и рамена.

Гадафи затим показује младићу да буде стрпљив и каже: "Шта се дешава?"

Потом се може видети млади борац како носи чизму и виче:"Ово је Моамерова чизма! Ово је Моамерова чизма! Победа! Победа!"

Ројтерс наводи да је још увек отворено питање како је тачно умро свргнути либијски вођа, а разговори вођени одвојено са разним очевицима помажу да се добије бар нека слика Гадафијевих последњих часова.

Гадафи је био жив када је ухваћен и говорио је, лица попрсканог крвљу, "Боже забрани ово", "Разликујете ли добро од лошег?".

"Заробили су га живог и док су га одводили, тукли су га а затим убили", рекао је Ројтерсу виши извор либијског Националног прелазног савета што је у супротности са саопштењем председника прелазне либијске владе Махмуда Џибрила, према коме је Гадафи подлегао повредама од задобијеног метка у главу у унакрсној ватри између бораца нове либијске власти и његових присталица.

Mondo

[obi-wan]

"Libijski premijer Mahmud Džibril je izjavio da je došao trenutak da Libijci stvore novu, ujedinjenu Libiju, jednog naroda, jedne budućnosti."

Kakav neopevani bolid...

[grigorije22]

http://www.vesti-online.com/Vesti/Svet/173565/Procurio-snimak-mucenja-Gadafija

[grigorije22]

ISPOVEST OČEVICA LIBIJSKOG RATA - TIJERI MEJSAN: USTANICI SU BILI PLAĆENICI, NOVINARI SU UBIJALI DECU

četvrtak, 20 oktobar 2011 14:40

Gadafijev sin mislio je da će, ako strane novinare izbaci, Libija biti sravnjena sa zemljom. To je bila velika greška

Sirijska televizija je 6. oktobra 2011. prikazala specijalnu emisiju sa francuskim publicistom Tijeri Mejsanom, predsednikom politikološkog centra Réseau Voltaire. Mejsan je ispričao svoje iskustvo iz Libije, u koju je otputovao kao novinar pokušavajući da stvori objektivnu sliku onoga, što je video na televiziji). Evo šta je ispričao.

Video sam da onih događaja o kojima su svi pričali u stvarnosti nema. Nije bilo revolucije protiv Gadafija, dešavalo se nešto sasvim drugo […].

Odluka o ratu protiv Libije doneta je pre deset godina, i to nije imalo nikakve veze sa nedavnim događajima i „Arapskim prolećem“. Odmah posle 11. septembra, bukvalno četiri dana posle toga, na sastanku u Kemp-Dejvidu Bušova administracija je odlučila da napadne sedam zemalja, jednu za drugom: Avganistan, Irak, i kao poslednju – Iran. Te detalje je svojevremeno objavio Vesli Klark, bivši glavnokomandujući NATO, koji je bio protiv tog plana.

Svih godina koje su usledile Libijci su se trudili da vode pregovore, da nađu zajednički jezik sa Vašingtonom, misleći da će tako izbeći rat. Međutim, to je sa njihove strane bilo pogrešno jer je ono najvažnije što su SAD želele bilo – da se utvrde u Libiji, da formiraju u njoj svoju vojnu bazu, kako bi zatim mogle da se šire po čitavoj Africi. Koliko god se Gadafi trudio, nije postigao nikakav rezultat. Samo se setite – 2003. godine, odmah posle pada Bagdada, na Libiju je napravljen jak pritisak. Tada je Gadafi odlučio da zemlju učini otvorenijom i stupio je u pregovore sa Vašingtonom, prihvatio je njihove ekonomske uslove i tako uklonio napetost koja je dotle postojala u njihovim odnosima. Međutim, SAD su nastavile da se pripremaju da istovremeno napadnu dve zemlje - Libiju i Siriju. Istina, položaj Sirije je bio drugačiji, ona je imala međunarodne sporazume koji su Sirijcima dozvoljavali da se zaštite. Šta se u stvari desilo?

Vašington se obratio Francuskoj i Velikoj Britaniji tražeći od njih da u vojnim dejstvima protiv Libije one vode jer Obama nije mogao da u očima američke javnosti opravda novi rat […].

ZLOČINI „USTANIKA“ A u Libiji Gadafi je imao podršku najvećeg dela stanovništva. Bio sam sa mnogo ljudi koji su po tradiciji predstavljali opoziciju Gadafiju, ali su mu se zbog osećanja patriotizma pridružili u njegovoj borbi protiv agresije NATO. Prvog jula je u Tripoliju održan veličanstven skup. Tripoli je grad sa ukupno 1,5 milion stanovnika, a na skupu je bilo 1,7 milion ljudi. Značilo je da su ljudi došli sa svih strana kako bi demonstrirali svoju podršku borbi protiv NATO.

Zatim, video sam zločine koje su napravili oni koje su zvali „ustanicima“. U stvarnosti to nisu bili ustanici, to su uglavnom bili strani plaćenici. Libijaca koji su se naoružali protiv Gadafija bilo je veoma malo. Glavnu masu boraca činili su najamnici, naoružani američkim i izraelskim oružjem. Osim toga, značajno je bilo i prisustvo Al Kaide. U Libiji je bilo i ranije grupacija Al Kaide, koja je isporučivala borce Iraku i bila uticajna. To su bili pobornici najjačeg nasilja. Kada bi napadali sela (tačnije – napadao je NATO, a borci Al Kaide su ulazili posle njih), oni su bili drogirani i činili su užasne zločine. Muškarcima su odsecali glave, ženama grudi, i sve to javno kako bi videlo što više svedoka, kako bi zaplašili stanovništvo. Terali su svojim postupcima narod da beži, sve više šireći vlast komiteta osnovanog u Bengaziju. Libija je zemlja koja nema mnogo stanovništva, najviše šest miliona , od kojih je dva miliona pobeglo napustivši svoje kuće.

O radu stranih novinara u Libiji mogu da kažem samo jedno: svi su zajednički lagali. To su bili novinari velikih kanala - BBC, SNN, France-24, France-TV (Al Džazire u to vreme nije bilo, nisu joj dozvolili). Obično, kada bi televizijska grupa dobila akreditaciju, to je uvek bilo za dvoje: novinara i snimatelja. A ovamo ih je dolazilo po troje, četvoro, ponekad i po sedam ljudi, i videlo se da to nisu novinari jer su se pojavljivali ljudi sa nabildovanim mišićima i po njihovom izgledu je moglo da se shvati da su to dobro istrenirana vojna lica, mada su imali akreditaciju medija... Video sam kako fabrikuju laži. U libijskoj vladi su se vodile oštre diskusije o tome šta da se radi sa tim ljudima. Neki, na primer J. Šakir, poznati libijski novinar, govorili su da ih treba prognati. Ali Sejf al-Islam Gadafi smatrao je da, ako se sva ta publika izbaci napolje, o onome što se u Libiji dešava će uopšte prestati da se govori. I ukoliko se to desi – jednostavno će sve u zemlji da bude uništeno.

Smatram da je to bila najozbiljnija greška. Kad smo diskutovali ko je pravi a ko ubačeni novinar, i ja sam počeo da tražim po Internetu ko je ko. Razjasnilo se da su pravi novinari bili samo oni koji su nastupali pred kamerama, a ostali su bili vojna lica. Tada su libijske tajne službe rešile da hvataju elektronsku poštu svih novinara koji rade u glavnom pres-centru i otkrili su nezamislive stvari: čak su i pravi novinari održavali vezu sa MI-6, sa francuskim tajnim službama, Mosadom. Sve su to bili agenti. Tajne službe Libije su došle do neverovatnog dokumenta – nečeg sličnog udžbeničkom priručniku, koji je izdala privatna vojna kompanija Aegis (engleski pandan američke kompanije Blackwater). Postalo je jasno da su svi ti „novinari“ predstavljali jednu jedinu grupu, i da su radili zajedno. U priručniku je konkretno navedeno da, kada Amerikanci počnu napad kako bi razrušili Tripoli, tri sata pre toga sve novinare treba udaljiti iz libijskog glavnog grada jer Gadafi može da ih uzme za taoce. Postojao je i plan evakuacije prema kome je Aegis imao tajnu bazu u Tripoliju i koristio pomoć turskih tajnih službi. Sve novinare je trebalo brzo prebaciti u luku i odatle ih ukrcati na brodove NATO, i to tačno tri sata pre napada na Tripoli.

NOVINARI NAVODE RAKETE France-24, zvanični kanal francuske vlade, potpisao je ugovor sa komitetom iz Bengazija o tome da će mu pomagati u radu sa medijima i u obezbeđenju međunarodnih veza za pobunjenike. Odnosno, francuski novinari su tvrdili da daju objektivne informacije, a u stvari su podržavali bunu. Novinarima tog TV-kanala je bilo dozvoljeno da se pojavljuju svuda, oni su se automobilima odvozili u mesta koja su upravo bombardovana, išli su u različite delove Tripolija, a na kraju je utvrđeno - kad god bi se ti novinari pojavljivali u bilo kom delu grada, na primer, da bi pogledali ovu ili onu državnu zgradu - 15 minuta posle njihovog odlaska počinjalo je bombardovanje upravo te zgrade. To jest, „novinari“ su služili kao lica za navođenje.

Došlo je do jednog užasnog slučaja. Svi znaju da se NATO bavi svim onim čime se bavi i Izrael – ubistvima pojedinih rukovodilaca, ubistvima njihovih porodica. Ako ne mogu da ubiju lidera, oni im ubijaju žene i decu. Jedan od visokih libijskih vojnih rukovodilaca imao je porodično slavlje, na koje je pozvano i nekoliko novinara. Ne zna se ko tačno, ali je jedan od njih spustio kofer GPS u dečju sobu. Kad je noću avijacija NATO bombardovala tu kuću, bombe su padale pravo u dečje sobe i sva su deca ubijena.

U jednom od malih libijskih zaselaka došlo je do masovnog ubistva. Zaseok je bio na bregu i natovci su morali da ga uklone kako bi obezbedili slobodan prolaz za „ustanike“. Sravnili su ceo breg i uništili selo. Libijske vlasti su saopštile da je to ratni zločin. Predstavnici NATO su odgovorili – ne, oni su, kao, imali tačnu informaciju da su se tamo krili vojnici. Libijci su se obratili svim novinarima iz pres-centra sa molbom da odu na to mesto kako bi se utvrdila istina. Kada su stigli, videli su da je tamo prava klanica, svuda su ležala iskidana tela. Onda su se ti novinari, snabdeveni specijalnim telefonima, povezali sa štabom NATO u Briselu kako bi odatle dobili instrukcije. Oficiri NATO su im diktirali tekstove članaka govoreći šta da napišu: kao, objekat je bio vojni, ali se tamo slučajno našlo nekoliko civila, što niko nije znao, i sl. To jest, sve je predstavljalo preduzeće za proizvodnju laži.

Al Džazira je napravila televizijski studio u Kataru, u kome je izgrađena imitacija Zelenog trga i trga Bab el-Aziza u Tripoliju. Zatim je NATO počeo da bombarduje grad. To je bio neprekidan potok vatre, bombardovano je sve, dva dana zemlja nije prestala da podrhtava, a Al Džazira je sve vreme vrtele slike iz studija na kojima su „ustanici“ uz likovanje stupali na Zeleni trg. Posle je šef pobunjeničkog „prelaznog saveta“ izjavio da je to bilo „ratno lukavstvo“.

Libijske specijalne službe nisu uspele sa tim da izađu na kraj. Nisu znale kako da reaguju. To je bila toliko vanredna situacija da niko nije uspeo da se snađe. Ograničili su se slanjem nekoliko novinara. Jednom je, na primer, Gadafi imao sastanak sa vođama plemena u hotelu gde je bio smešten pres-centar. Amerikanci ga love da ga dokrajče, a on se pojavljuje u pres-centru, koji ne može da se bombarduje, jer su u njemu svi njihovi novinari. Niko nije znao ni kad je Gadafi ušao unutra ni kako je iz njega izašao. Zaključeno je da postoje tajni prolazi, a noću su pronašli jednog novinara iz „Vašington posta“ u podrumu u kome je – bos, sa ultrazvučnim aparatom u rukama - pokušavao da nađe podzemni ulaz kroz koji je Gadafi ušao. Momka su poslali.

ISKUSTVO LIBIJE KORISTI SIRIJI Svi televizijski kanali zemalja NATO su tesno sarađivali između sebe, a Libija je imala samo svoj kanal, kome su Amerikanci prekinuli vezu sa satelitom, tako da Libijci nisu mogli ništa da emituju u inostranstvo. Sve je bilo potopljeno u okean laži. Evropljani su bili ubeđeni da je u Libiji došlo do revolucije, da je Gadafi ubijao ljude i da je vojna intervencija sasvim normalna stvar. Nisu shvatali da je to bila kolonijalna ekspedicija, odnosno da se Zapad vraća svom kolonijalističkom iskustvu.

Sad se vidi da se te iste metode i ta ista propaganda vrti na satelitskim kanalima, ovog puta protiv Sirije. Sada Al Džazira montira specijalne studije koji su kopija trga Abasida i Omeida u Damasku, to jest, spremaju se da ponove ono što su uradili sa Libijom

U Libiji ljudi koji su sarađivali sa NATO nisu imali pojma kako će se sve završiti. Rezultat je da je ubijeno više 50.000 ljudi, da je više od 200.000 ranjeno, da su 2.000.000 postali izbeglice. Da li uopšte možete da zamislite šta će biti u Siriji? […].

Libijsko iskustvo je izuzetno važno zbog toga što je u početku bilo predviđeno da se Sirija i Libija napadnu istovremeno. Nisu uspeli, ali niko na svetu nije hteo da zaštiti Gadafija – svi su poverovali televiziji. U Libiji su u jeku napada ostali samo ambasadori Venecuele, Kube i Sirije […].

Francuska i Velika Britanija su još u novembru 2010. godine potpisale ugovor kojim se predviđa formiranje zajedničkog ekspedicionog korpusa. Taj ugovor ima prilog o zajedničkoj vojnoj obuci sa spiskom svih jedinica koje će u tome učestvovati. Scenario „obuke“ je sledeći: „Radi spašavanja civila koje maltretiraju tirani, britanske snage treba da izvrše upad u Severnu Afriku. Dokument precizira da će vojna obuka započeti 21. marta 2011. godine. Britanska armija je napala Libiju 19. marta. To znači: od novembra 2010. godine svi su tačno znali šta će se desiti i pripremali su se za rat […].

Međutim, koren je mnogo dublji. Taj rat je, kao što sam već rekao, planiran od 2001. godine i planirale su ga SAD. Englezi i Francuzi su u tom poslu samo podizvođači. Potpuno istu stvar su SAD nameravale da naprave u Siriji, ali za sada ne mogu iz dva razloga. Prvo, trebalo je da od samog početka na licu mesta koncentrišu ogromnu količinu oružja. U Libiji su uspeli da osvoje arsenale oružja, a u Siriji nisu, tako da su morali da oružje šalju preko Jordana, Libana i Turske. To znači da nisu imali mogućnost da nanesu jedan snažan odlučujući udarac. Sada posmatramo kako se grupe plaćenika premeštaju po teritoriji Sirije napadajući čas ovde, čas onde, ali ne nanose glavni udarac.

Drugo, Libija je bila izolovana, a Sirija vodi široku politiku povezivanja sa drugim zemljama. Radi se ne samo o Iranu i Rusiji. Videli smo kako je u Savetu bezbednosti UN uradio posao veto Rusije i Kine. Odnosno: za sada je Sirija uspela da se sama zaštiti, ali sve je to vrlo klimavo. Jer Amerikanci se neće zaustaviti na učinjenom. Libijci su se prevarili misleći da će uspeti da se sami štite. Ali svet je zamišljen malo drugačije.

Fond strateške kulture

http://www.standard.rs/ispvest-ocevica-libijskog-rata-tijeri-mejsan-ustanici-su-bili-placenici-novinari-su-ubijali-decu.html