Ка интегралној личности: православна теологија у школи

[Милош]

Шмеман,  Протојереј Александар: Литургија и образовање

http://verujem.org/teologija/smeman_liturgija_i_obrazovanje.htm

Радовић, Митрополит Амфилохије: Основи православног васпитања

http://verujem.org/pdf/amfilohije_osnovi_pravoslavnog_vaspitanja.pdf

[Guest ага пије млеко]

Ево нечега из мог дипломског рада :        0104_cheesy

Етимологија речи „ образовање “ и „ васпитање “

  Образовање значи обнављање образа (слике, иконе, лика) Божијег у човијеку , његово разоткривање и развој. Прост народ, незагађен површним европским рационализмом, никада није заборавио у свом језику то дубоко етичко значење образа („образа ми!“ или „човијек без образа“, „гдје ти је образ“, „безобразан је“, итд.), што значи органску везу између образовања и етике, образовања и духовног живота уопште.

  На тим основама утемељено васпитање би могло бити дефинисано сљедећом кратком дефиницијом: Васпитање је - обнављање и обликовање човијека по Образу Онога који га је створио и његово питање (старословенска реч која значи „хранити“, па зато и реч  васпитање значи „нахранити“ дете моралом, духовношћу  )  вјечном Божанском свијетлошћу, истином, љепотом и добром; једном речју, свим Божанским савршенствима.   

(митр. Амфилохије Радовић из напред наведене књиге)

[Guest ага пије млеко]

0110_hahaha

[Дејан]

 

Црквено образовање и старачко доба

Почетак месеца септембра је временски период сав у знаку школе. Родитељске и дечје бриге су присутне око уписа у школе или факултете, ту су испитни рокови који доносе неизвесност и пратеће потешкоће како прибавити све што је неопходно за школовање. Ништа мање нису бриге институционалних и националних завода око синхронизације просветног система и мање-више знаних потешкоћа.

Присуство Цркве се огледа више него раније због верске наставе која је у редовном школском програму али и свих дужности и обавеза које произилазе из активности Цркве на том пољу. У свим нашим храмовима на Светим богослужењима служени су молебни за почетак новог школског года.

Некако истовремено у Верони (Италија) једна геронтолошка институција одржала је семинар о улози Цркве у образовању и васпитању старих особа. „Необично“, рећи ћемо, „и у каквом односу стоје ова два питања?!“ Било је много значајних излагања, а још више добронамерних предлога и коментара. Ово наизглед инверзивно питање понукало нас је да покушамо казати неколико речи о значају образовања и васпитања за особе позног животног доба. Прво, субјективна свест увек мора бити присутна у смислу да смо дужни сами да се васпитавамо и образујемо и у тим годинама живота. И друго, помоћ других и однос других у том подвигу према старијим особама требало би бити израженија, него било када.

Старачко доба

Позне године људског живота носе одређене специфичности, као уосталом и претходни животни периоди. Старачко доба се наслања на све претходне периоде носећи са собом животно искуство, знање, осећај ширих видика, зрелијег сагледавања живота и других предности. Али са друге стране, посебно после радног века огледа се сплашњавање радног елана, способности да се истим динамизмом постиже све као у неким ранијим годинама, па до разних болести и немоћи. Другим речима, човек се тада налази у другачијем стању како биолошком, тако и духовно-душевном. Зато је посебно изражен, а у последње време да и не говоримо проблем у разумавању међу генерацијама те су, најчешће, старије генерације усамљене, изоловане и непожељне у „млађим срединама.“ Приличан број старијих особа окончава своје позне године дижући на разне начине руку на себе, а породичне свађе и неслагања претачу се у трагедије. Такви догађаји пуне странице дневних новина а проузроковани су последицама неразумевања међу генерацијама. Досетке, шале па и изругивања најчешће се односе на рачун старијих. У једној народној песми, Марко се смеје док га мајка прекорева не знајући да ли се нечему другом смеје или њој, остарелој мајци. Народна свест кроз Марка Краљевића одоговара да се не смеје остарелој мајци јер ће свако остарити, разуме се, уколико га Бог у животу поживи. Старост је, у ствари, круна нашега живота али носи и одређену тежину. Зато Господ Христос и каже Симону Петру „Заиста, заиста ти кажем: Кад си био млађи, опасивао си се сам и ходио си куда си хтио; а кад остариш, раширићеш руке своје и други ће те опасати и одвести куда не желиш“ (Јн 21, 18). С времена на време чује се поређење да је живот попут борилишта, арене, спортског надвладавања као што то на једном месту Св. Павле наглашава: „Добар рат ратовах, трку сврших и веру одржах.“ С обзиром да се углавном победе носе на самом крају ратовања, а спортске победе и медаље узимају тек у самом финишу, пут до истинског људског циља огледа се у потпуној својој мери која се заокружује последњим данима нашега живота.

Схватање образовања и васпитања у Цркви произлази од схватања мере људског живота. Ако је човек, а јесте цапаџ инфинити (биће за вечност), те су зато сви периоди његовог живота важни не улазећи у друга тумачења и аспекте. Искуство у Цркви, као Богочовечанском организму и „радионици вечног живота“ нас учи да налазимо садржано и даровано „неистраживо богатство Христово“. Колико пута имамо прилику да чујемо како се некоме вера распламсала у позним годинама његовог живота?! Колико је примера добротворних и ктиторских такође у том моменту?! Колико ли се само њих причестило први пут тек кад су превалили увелико добар део свога живота?! Црква нам открива и дарује „тајне од вечности сакривене у Богу, који је саздао све кроз Исуса Христа“ (Еф 3,9). Та мудрост Божија, која је откривена у Цркви, чини Цркву школом. У Њој, као таквој, учење је непрекидно. Црква, како у својој природи тако и у свом деловању, дарује не само знање већ и путеве за његово стицање које се протеже у вечност и које се стално мора потврђивати.

Облачење у Христа

Верска настава, која се подједнако предаје свим генерацијама и у свим временима поучава нас да смо „испуњени Божијом благодаћу“ у Цркви силом Светог Духа, тако да не значи само гомилање знања о Богу, човеку и свету, него значи усвајање врлина; значи усвајање здравља душе и тела, истинског просвећења и живота вечног. Библијски појмови, као што су: „облачење у Христа“ (Гал 3,27), „уобличавање Христа у нама“ (Гал 4,19), „усељавање Христа у наша срца“ (Еф 3,17), „јачање силом Духа Његовог“ (Еф3,16), називање човека „храмом Божијим“ (1. Кор 3,16), и наглашавање чињенице да „Дух Божији обитава у нама“ - све то потврђује да бити „испуњен пуноћом Божијом“ има још дубље, више органско значење. Тако ће, истом символиком, дубље значење бити виђено у црквеном образовању и васпитању.

У тој црквено-саборној димензији човек у позним годинама узима се са истом важношћу и достојанством каквим му припадају и у свим претходним периодима његовог бића, а можда и више од тога! Зато се некада у много здравијим временима неговало посебно поштовање према старијима и уважавало се њихово присуство како у домовима, тако у аутобусу, возу, просторима за јавна окупљања и у било којој другој прилици. Како се то на најочигледнијем примеру може схватити у Цркви? Између осталога то је начин разумевања живота у Цркви кроз њен молитвено-литургијски карактер. Узмимо у руке само молитвеник па ћемо видети да се опште молитве односе на све узрасте. На Светој Литургији и осталим богослужењима на јектенији се свештеник моли са народом: „Остало време живота свога у миру и покајању да проведемо, од Господа молимо“, подједнако чувајући себе од других и друге од себе од увреда, клевета, злих мисли и недела. И друга молитва на истој јектенији: „Крај живота нашега да буде хришћански, без бола, непостидан, миран, и да добар одговор дамо на Страшном Христовом суду, молимо“, што би значило још живот, правичан, непоколебљив, смеран и смирен. У богослужбеној употреби у нашој Цркви књига Требник у себи садржи молитве и свештенорадње светотајинског и молитвословног карактера. Тек кад се удубимо у њен садржај који почиње од нашега рођења, осмог дана по рођењу, четрдесетог, Крштења, Причешћа, разних молитава за личне и заједничке потребе, па до испуштања човекове душе и опела, тек тада, у тој димензији огледа се истовремено и распон црквене бриге за свакога од нас, а тиме и за наше васпитање и образовање.

Геронтолошки заводи

Данас се не можемо како у друштевеним институцијама тако и у духовним похвалити потпуном бригом за стара и немоћна лица. То би исто важило и за научне области. Само делимично андрагогија задире у тако важно питање, а у просветном смислу јој се нигде не придаје значај. Институције какве су геронтолошки заводи немају потпун духовни садржај, а можда ни помоћ других. У неким земљама због бољих материјалних прилика посвећује се већа пажња али углавном на социјалним нивоима. Осећај бриге за старије, истовремено значи градити свест генерација које ће доћи после њих, а то значи нас у неком скором времену. Испуњавајући ту водоравну димензију живота, везаћемо се и за вертикалу. Тако ћемо се препознати у јеванђелским причама О милостивом Самарићанину, О богатом и убогом Лазару, у Лествици Св. Јована, Катихезама Св. Кирила Јерусалимског, у подвизима многих отаца и мајки Цркве и у свакој добродетељи као услову за напредовање у врлинском животу.

Протојереј др Драгомир Сандо

[Guest]

Православна веронаука као наставни предмет

Ка интегралној личности: православна теологија у школи (I)

Аутор: Ксенија Кончаревић, Број 1068, Рубрика Разговор Циљ наставе православне веронауке, у нашем поимању, састоји се у томе да пружи целовит, интегрални православни поглед на свет и живот у његовој историјској и есхатолошкој димензији.

Савремени човек је човек „једне димензије“: његова настојања окренута су пре свега ка акумулирању позитивних знања, ка овладавању чињеницама и генерализацијама које претендују на апсолутну сигурност и потврђеност у њиховој непосредној примени. Тиме он, у грозници своје професионалне или политичке ангажованости, у љуштури самодовољности, не само што гуши, затупљује, паралише у себи својствено му осећање бесмртности, своје „сећање на будућност“, на заједницу са Богом, него и губи способност да осећањем и мишљу досегне до другог људског бића, најзад, да оствари контакт са самим собом.

Испарцелисаност и фрагментарност слике света и представе о себи човека данашњице неминовно налазе свој израз и одраз и у креирању васпитно-образовног процеса, чије се поимање још увек сужава на његову материјалну раван (стицање знања у што већем екстензитету). Доминација дидактичког материјализма и прагматизма манифестује се, између осталог, и на једном тако осетљивом подручју као што је расправа о сврсисходности, дометима и евентуалним садржајима верског образовања у институционалном школству. Показује се, наиме, да педагозима, психолозима, научницима хуманистичког профила углавном није страна идеја о инкорпорирању у постојећи фонд ученичких знања и извесних чињеница, представа, генерализација везаних за религију (у најширем смислу). Размимоилажења, међутим, настају у вези са: (а) интерпретирањем информативног циља наставе и (б) односом према реализовању потенцијалних формативних и васпитно-развијајућих циљева, из чега проистичу, даље, и недоумице око избора и презентације наставних садржаја, приступа настави итд.

Да би се могло компетентније расправљати о проблематици веронауке (катихизиса, теологије) као наставног предмета, сматрамо да је пожељно најпре нагласити да је реч о дидактички транспонованој научној дисциплини чије је полазиште систем теолошких наука са својственим им садржајима и методолошким приступом. То, дакле, значи да настава даје одређени, сваком узрасту примерени дидактички обликовани фонд спознаја, али се она свакако не ограничава искључиво на информативни моменат. Циљ наставе православне веронауке, у нашем поимању, састоји се у томе да пружи целовит, интегрални православни поглед на свет и живот у његовој историјској и есхатолошкој димензији, а то значи да ученици систематски упознају веру са доктринарног, литургијског, социјалног и мисионарског аспекта, при чему се излагање хришћанског виђења живота и постојања света обавља у веома отвореном, толерантном дијалогу са другим наукама и погледима на свет, кроз који се, опет, настоји показати да хришћанско виђење (литургијски и подвижнички опит Цркве) обухвата сва позитивна искуства људи, без обзира на њихову националну и конфесионалну припадност. Ово упознавање са вером спроводило се како на информативно-спознајном, тако и на доживљајном и делатном плану, са настојањем да се доктринарне поставке спроведу у свим сегментима живота (однос са Богом, са светом, са другим људима и са собом). А то конкретно значи: (а) да се код ученика развије отвореност и однос према Богу као Другој и другачијој Личности у односу на нас, као и отвореност и однос према другом човеку као икони Божијој, личности такође другачијој у односу на нас, те да се између ове две релације оствари узајамно зависна веза (спознавање заједнице); (б) да се ученици оспособе за постављање питања о целини и најдубљем смислу постојања човека и света, о људској слободи, животу у заједници, феномену смрти, односу са природом која нас окружује и др.; (в) да се код ученика изграде способности дубљег разумевања и вредновања културе и цивилизације у којој живе, успона и падова у историји човечанства, достигнућа у разним областима стваралаштва; (г) да им се помогне у одговорном обликовању заједничког живота са другима, у изналажењу равнотеже између властите личности и заједнице, у остваривању сусрета са светом (са људима различитих култура, религија и погледа на свет, са природом) и са Богом и (д) да се код ученика изгради уверење да је свет и све што је у њему створен за вечност, да смо сви створени да будемо причасници (удеоничари) вечнога живота, те да се из те перспективе развије способност разумевања, преиспитивања и вредновања сопственог односа према другом човеку као непоновљивом бићу и према творевини Божијој (а то значи и изграђивање спремности на преумљење, на покајање).

Из прегледа овако схваћених циљева и задатака наставе веронауке очигледно је да је реч о предмету који дубоко задире не само у когнитивну, него и емоционалну и волитивну сферу личности ученика. Његова предност у односу на друге предмете свакако је у томе што он нуди неупоредиво веће могућности за откривање смисла живота, емоционалну размену и интелектуално напредовање – а то су, по мишљењу пољског психолога Обуховског, три најзначајније потребе чије задовољење треба обезбедити у васпитно-образовном процесу.

У расправама о концепцији наставе веронауке поставља се, између осталог, проблем евентуалне ограничености методолошког приступа: полази се од претпоставке да се стицање знања у овој области не може базирати на „индуктивно-истраживачком и критичком, него на догматско-религијском приступу“, те да као таква она „не би доприносила или би барем успорила развој слободног и критичког мишљења ученика“ (др Невенка Тадић). У покушају да отклонимо дилеме око могућног методичког приступа најпре бисмо нагласили да је и веронауци, као и већини других предмета, својствен полиметодизам. Искуства конципирања и извођења наставе веронауке у другим срединама недвосмислено показују присуство већег броја методичких приступа (интерпретацијско-аналитички, медитацијско-стваралачки, проблемско-стваралачки, хеуристички, демонстративни, комбиновани), који представљају само предметну конкретизацију у општој дидактици посведочених метода: вербално-текстуалних, илустративно-демонстративних и практичних. Веронаука, дакле, нема пресудну улогу у когнитивном развоју ученика, нити је од ње то умесно очекивати. Њено није ни да убрзава, ни да успорава или омета развој когнитивних функција, него да пружи простор за самореализацију интегралне личности.

Наставу веронауке, даље, морамо посматрати у јединству са остваривањем васпитно-образовног рада у другим предметима, другим дидактички транспонованим наукама и уметничким (радним, спортским) дисциплинама. Са њима она остварује потенцијално веома широку корелацију (појмовно-терминолошку, садржајну, методолошку), омогућавајући дубљу спознају њихових садржаја (тумачење књижевних, уметничких дела, интерпретација научних достигнућа, историјског процеса итд.), превладавајући предметну испарцелисаност и нудећи оквир за јединствено методолошко-интерпретативно полазиште. Али постојање корелативних веза не би смело угрозити системност самог предмета: било би недопустиво било какво фаворизовање, рецимо, историјских или културних садржаја на рачун теолошких (они су, наиме, парцијално инкорпорирани у ове потоње као главне за формирање профила самог предмета).

У вези са концепцијом школске катихезе јавља се, разумљиво (с обзиром на дисконтинуитет у њеној заступљености у нашем школском систему, али и велико интересовање јавности, не увек довољно теолошки обавештене), више начелних дилема, између осталог: да ли су и колико представе које се нуде у оквиру предмета флексибилне, одн. јесу ли оне чврсте и непомериве или „расту“ заједно са учеником; у ком је саодносу информациона димензија наставе са њеном еклисијалном димензијом (уцрквењивањем ученика); у којој мери веронаука прати актуелне узрасне тенденције у психичком животу деце, саображавајући се њима, а колико их сама подстиче, и сл. Покушаћемо да их размотримо у кратким цртама.

Када је реч о флексибилности представа које се формирају у оквиру наставе веронауке сматрамо да је, упркос код нестручњака увреженом мишљењу да оне имају „догматски“ карактер, да се базирају на некаквим учауреним формулацијама које се имају репродуковати дословце у свакој прилици, мало предмета који пружају толико подстицаја за динамички развој појмовно-категоријалног апарата којим се у настави оперише. У настави веронауке то је и неопходан услов духовног узрастања ученика. Митрополит Антоније Блум у вези са овим примећује: „Мислим да је један од проблема који се појављују пред дететом у томе што га нечему уче док је још мало, а затим, када постане нешто старије и напуни десет година, одједном се открива да оно има и питања, и сумњи, и недоумица. Прерасло је све оно чему су га учили у детињству, а у међувремену га нисмо ничему научили, зато што нам није падало на памет да пратимо каква се питања у њему рађају и да обраћамо пажњу на ова питања, да се према њима односимо озбиљно, а не да се просто чудимо: „Како то доводиш у питање?“ (...) Често се дешава да, када дете у пубертету почне да нам поставља питања, ми на њих не одговарамо. И не одговарамо, на жалост, веома често не зато што смо према њему непажљиви, већ зато што немамо шта да одговоримо, сами никада о томе нисмо размишљали“.

(наставак у следећем броју)

извор : Православље

[Guest]

Ка интегралној личности: православна теологија у школи (II)

Аутор: Ксенија Кончаревић, Број 1069, Рубрика Катихизис Школска катихеза, разуме се, није та која може да замени искуство успостављања личног односа са Богом, али она може да то подстакне, слично као и породично окружење.

Родитељ и катихета треба да прате дете корак уз корак, да знају да недоумице и сумње воде до сазревања, да би било и нелогично да представе о вери и духовном животу буду истоветне у различитим узрасним периодима.

То никако не значи да бисмо, под изговором каснијег преласка на комплетнија и сложенија објашњења, на нижем основношколском узрасту имали право да деци усађујемо некакве упрошћене, здраворазумске или сладуњаве појмове и представе, типа: „Бог живи на небу, а ми људи на земљи“, или: „Бог је добри отац, и воли нас исто онако као што свакога од вас воли ваш тата“ (постоје деца која немају искуство општења са оцем, јер потичу из непотпуних породица, као и она, не тако малобројна, са негативним или непуновредним искуством односа са оцем – услед његове осионости, грубости, индиферентности, „презаузетости“, често и незрелости, недораслости родитељским обавезама и сл.). То, такође, не значи ни могућност олаког односа према катихетском раду на нижим узрастима, опет са ишчекивањем неких каснијих момената у којима ће деца имати већу интелектуалну зрелост и бољу општу обавештеност, напротив: позитиван однос према предмету мора се успоставити од самог почетка његовог изучавања, посебно када он пада у период детињства. Сетимо се поруке Аљоше Карамазова из финала романа „Браћа Карамазови“ Достојевског: „Знајте да нема ничега бољег, и узвишенијег, и драгоценијег за човеков будући живот, него каква лепа успомена, нарочито ако је понета још из детињства. Ако неко има макар једну такву успомену, спасен је за читав живот.“ Није ли наш циљ да постанемо саставни део једне овакве неизбрисиве и радостотворне успомене? И с тим у вези не можемо да не поменемо блиставо тумачење једног места из Еванђеља по Матеју које нуди већ помињани Митрополит Антоније Блум, а које се тиче поруке Васкрслог Христа ученицима: „Идите у Галилеју, тамо ћете ме срести“. „На први поглед,“ казује Високопреосвећени Антоније, „зашто да иду у Галилеју да сретну Христа кад је Он и овде са њима? Какав још сусрет може да се деси? Али, ако се замислимо над тим речима, можемо да схватимо да је Галилеја место где су они први пут срели Христа. Ако погледамо на карту, видећемо да се Капернаум, Кана Галилејска и Витсаида – сва ова места налазе на неколико километара једна од других. Апостоли су се, наравно, познавали, можда као деца, као дечаци, младићи. И, корак по корак, увиђали су у Христу, у Исусу из Назарета нешто што никада раније нису видели. Постепено се пред њима отварала Христова личност, и ово отварање се на крају завршило тиме што су у Њему препознали свога Учитеља, свог Путовођу, и што се показало да су спремни да иду за Њим, ма куда Он кренуо. То је било време првог сусрета, незамагљеног ни прогонима, ни сумњом, то је било пролеће новог живота, пролећна бујица. Затим су дошле трагичне године у Јудеји, али то су биле године процвата. И Христос је пожелео да сретне Своје ученике онде где се догодио њихов први сусрет, још непомрачен, сусрет који још није био трагичан, где је све било светлост и где им се постепено откривала Христова личност. Тамо су могли поново да схвате све оно што су раније сазнали о Спаситељу. „ И у свакоме од нас постоји таква Галилеја. Свако од нас може, ако се замисли дубоко, ако се без журбе врати у своју прошлост, да ухвати онај тренутак када је одједном осетио своју пролећну свежину, своју првоздану лепоту, када је могао да осети да је Бог тако једноставан, тако близак, да све има смисла и да је све могуће.“ Школска катихеза, разуме се, није та која може да замени искуство успостављања личног односа са Богом, али она може да то подстакне, слично као и породично окружење (сетимо се, рецимо, са коликом се топлином Свети Нектарије Егински сећао своје баке на молитви пред иконама и колико јој је читавог живота био благодаран за стицање првих навика молитве).

Друга начелна недоумица, она о односу информационе и еклисијалне димензије школске катихезе, чини нам се кључном за утемељење наставе. У њеној основи је далеко дубље питање: да ли је могуће „апстрактно“ хришћанство, накакав систем теоријских поставки и из њих изведених моралних норми базираних на Новом Завету, али изолованих од живота Цркве као заједнице, другим речима: постоји ли хришћанство без Цркве или мимо Цркве? Од одговора на ово питање, уосталом, зависи и наше опредељење за веронауку као школску катихезу или пак за некакав преглед историје, социологије или културе религије, што се неретко заговара од ванцрквене интелектуалне јавности. „Од самих почетака црквене историје, од апостолског доба, сматрало се да је мера уцрквењености мера хришћанског става појединца. Да би се неко називао хришћанином, није било довољно да познаје Еванђелско учење (уосталом, у почетку није ни постојао неки подробнији теолошки систем), него да се придружи Цркви као заједници верних, да има удела у Евхаристији, да признаје црквену јерархију и црквено устројство. О ширењу вере Христове, Апостол стога и сведочи следећим речима: „Господ сваки дан додаваше Цркви оне који се спасаваху“ (Дап. 2,47). Поред сведочења о једнодушности следбеника Христових (Дап. 4,32), Св. Ап. Павле даје нам и драгоцени податак, који данас често превиђамо, да „од осталих пак нико не смједе да им се придружи“ (Дап. 5,13). Зашто? Управо из разлога што се прихватање хришћанства мерило живљењем у Христу и по Христу, дакле заједничарењем у Евхаристијској Чаши и моралним импликацијама које је то заједничење подразумевало (не можемо да тим поводом не наведемо мисао Александра Шмемана, која показује актуелност тога критеријума и данас, његову свевременост, да се хришћански може живети једино сећањем на претходно и припремом за наредно причешће Телом и Крвљу Христовим). Бити хришћанин, по речима Светог свештеномученика Илариона (Тројицког), не значи „маштарити о Христу, него живети хришћански, ходити путем љубави и самоодрицања. Вера и Црква захтевају подвиг и од ума и од воље бића људскога“. У наше доба, међутим, велики број номиналних хришћана, па и оних који нису примили Свету Тајну крштења, сматрају да је могуће прихватити Христово учење и уједно негирати истину Цркве. За такве је још Свети Григорије Богослов, расправљајући о имену хришћанскоме, говорио да се хришћанима не можемо називати само по томе што љубимо Христа, као што се на стадионима људи називају по боји за коју навијају и по месту што га на трибинама заузимају, него по томе колико хришћански (другим речима; колико литургијски и подвижнички) живимо. Наши савременици углавном из пристојности сматрају својом обавезом да се на речима изразе позитивно о хришћанству, али исто тако држе да бонтон налаже прихватање, често несвесно и неосмишљено, неког непријатељског и негаторског става према свему што је црквено. Овакав став не би смео да се рефлектује на одабир и презентацију садржаја веронауке, на њену концепцију управо као православног катихизиса, а не као историје, социологије или културе религије.

Најзад, у јавности се веома често чује став да је предочавање теолошких појмова и представа у школском систему умесно отпочети тек у средњој школи, пошто их је тешко саобразити интелектуалном нивоу деце основношколског узраста. Наравно, овај став би се безусловно морао прихватити уколико бисмо наставу конципирали искључиво по узлазном (асцендентном) принципу, који подразумева обраду наставних садржаја по начелима научне систематике. Али и у другим предметима на нижим нивоима школовања доминантан је силазни (десценентни) принцип, који полази од психолошке приступачности. Исто као што, примера ради, у познавању природе и друштва не започињемо излагање од структуре ћелије или од најједноставнијих живих организама, него од онога што је ученику психолошки најближе – од човека и животиња, премда је реч о најразвијенијим врстама, тако и у школској катихези излагање не би започело од догмата о Бићу Божијем и Његовим својствима (премда се и он може дидактички транспоновати), него од појмова литургијске заједнице, служби у Цркви, Литургије, света као једне велике заједнице различитих људи и природних врста, човека као иконе Божије, Бога као извора живота, смисла постојања света као једне велике космичке Литургије. Битно је нагласити да у школској катихези водимо рачуна не само о спознајним и емоционално-доживљајним способностима деце датог узраста, настојећи да се у њих „уклопимо“, него и о потенцијалима деце у „зони наредног развоја“, тако да их у настави унапред подстакнемо. Ово је начело (тзв. „принцип развијајуће наставе“) нашло широку примену у низу наставних предмета – научних, уметничких, радних и спортских дисциплина, па се подразумева да може бити (и да јесте) примењено и у школској катихизацији.

Како изгледају садржаји наставе веронауке? Покушаћемо да их сагледамо, полазећи од напред изложених методолошких поставки и као конкретизацију наведених циљева и задатака, ограничивши се за ову прилику на нижи основношколски узраст.

Деца овога узраста покушавају да одгонетну колико има истине у нечему што се не уклапа у њихово непосредно знање и искуство. У овом узрасту, у поређењу са предшколским, много је теже очувати осећај за реалност Божијег присуства. Деца су рационална, и то на једном нижем нивоу, са снажним осећајем за узрок и последицу, али не и за апстрактне појмове. Дечји свет моралних вредности и закључака, као и њихов карактеристични смисао за хумор, који одрасли углавном нису у стању да схвате, у великој мери отежавају стварање једног таквог односа у који би се могло пренети осећање за реалност присуства Божијег. Сем тога, сваки покушај да им речима пренесемо осећање страхопоштовања и светиње тајне Божије не само што не допире до њих, већ може изгледати као прилично лицемерна конструкција. Тако и помињање речи страх у изразу страх Божији може изазвати нежељене асоцијације, будући да код деце постоје разни страхови, па било какво поистовећивање не би било нимало корисно у развијању љубави према Богу.

(НАСТАВАК У СЛЕДЕЋЕМ БРОЈУ...)

[Guest]

Ка интегралној личности: православна теологија у школи (III)

Аутор: Ксенија Кончаревић, Број 1070, Рубрика Катихизис Православна веронаука није самој себи сврха, то није предмет који предочава систем апстрактних вербалних формулација изолованих од живота; она заправо јесте дубоко и богато искуство живота, искуство које пре свега сведочи подвиг и освештање.

У социјалном развоју приметно је прекорачивање границе непосредног породичног окружења (које и даље остаје детету и објективно, и доживљајно примарно), самостално грађење односа са вршњацима, а нове симпатије и пријатељства значе и богатију емоционалну средину. Развија се свест о пријатељству као двосмерној комуникацији, која подразумева давање и примање; веома је важно уочити да се у овом узрасту, нарочито са уласком у период зрелог детињства (9 година) одвија постепено превладавање егоцентризма и померање пажње искључиво са ја и на ти, на другу личност, различиту у односу на нас али вредну зато што је то икона Божија, што ће бити од великог значаја за наставу веронауке. Наиме, деца треба да спознају да се однос са Богом остварује преко односа са конкретним људима и са природом, да су други човек и природа која нас окружује неопходни за целовитост доживљаја истинског живота, који извире из заједништва. У овоме ће пресудан значај имати литургијско искуство што га деца стичу, које ће им показати да је други човек икона Божија и извор нашег идентитета и живота, да није странац и наш непријатељ. Поред литургијског, за правилно успостављање односа према другоме, за децу ће бити од великог значаја и упознавање са подвижничким искуством Цркве, чије елементе треба постепено примењивати у свакодневном животу. Наиме, подвиг у форми поста, уздржања, дељења онога што имамо са другима, кључ је за превладавање егоцентризма (како на личном, тако и на колективном плану – у форми индивидуализма и потрошачког менталитета) и за остварење љубави према другоме – најпре Богу, а затим и човеку.

У моралном развоју код деце овога узраста јача свест о правди, препознају се и разумеју правила, премда се често и крше, и то сасвим свесно. Правда се доживљава у старозаветном духу, са снажним инсистирањем на њеном задовољењу (и то обично са великим поштовањем за своја права и мало разумевања за права других). Лажи нису само производ имагинације, него се понекад изговарају свесно и намерно, да би се избегле непријатне последице неког поступка. Ипак, развијају се и лепа (алтруистичка, просоцијална) осећања: самилост, жеља да се заштити неко ко је слабији, прихватање моралних норми и спремност да се ради њих поднесе жртва. Деца могу и да осете жаљење због својих лоших поступака. Ове одлике стварају повољне предуслове за рад у области науке вере. Деци се, дакле, може презентирати значај и величина чињенице да Бог људима даје закон, разуме се, закон љубави (веронаука се никако не би смела свести на неки морални ригоризам и пуританизам, јер би тиме, поред изневеравања изворног православног погледа на свет и живот и редуковања благовести Христове, у својим недрима створила клицу будућег бунта, који би се морао догодити у адолесцентском добу); могу се читати и коментарисати одломци из Беседе на Гори, при чему разговор треба да остане у границама дечјег искреног и аутентичног размишљања. Сваки вербализам, лишен непосредно доживљајне компоненте, може довести до лицемерја. Свест о потреби правила и способност схватања дисциплинованог понашања повољни су за разумевање правила Цркве и дисциплине као неопходне компоненте у духовном развоју. Ово се рефлектује и на однос деце према молитви, који варира између формалног извршења обавезе и убеђења у њену мистичну моћ.

Развија се осећај за каузалност; дете показује интересовање за једноставнија планирања, као и за остварење планова. Ова промена у менталитету утиче и на интересовање деце за библијске приче о Божијем промишљању, „планирању“ света. Постоји снажно интересовање за сазнања о пореклу света, о Богу као Творцу и Уредитељу свега. Наука вере у том контексту мора постати средство обједињавања и усмеравања целокупног знања, а не пружања неких фрагментарних и изолованих представа. Деца су спремна да прихвате идеју о Богу као Творцу свега видљивог и невидљивог, али та представа може постати смислена само ако су деца искусила неко чудо у створеном свету. Децу треба подстицати да осете дивљење пред збивањима и појавама у природи која их окружује (раст биљака, смена годишњих доба, ватра, вода, атмосфера, опстанак животиња и сл.).

Догађаји из библијске историје пружају поуку са два аспекта: открива се како се нешто догодило и који је узрок томе. Дете се већ сада занима за вечна питања: одакле зло у свету, како је оно ушло у свет, да ли је Бог јачи од зла? Одговоре на ова питања деца су у стању да разумеју. Библијске приче драгоцене су као наставни материјал: оне показују реалност сусрета са Богом, и, с обзиром на своју надахнутост, једноставност, живост и драматичност, посебно ако се и презентирају на једноставан начин и са уметничким квалитетима у казивању (у уџбеничком тексту и наставниковом излагању), оне постају једно ново искуство у животу деце и остављају снажан утисак. Ове приче погодне су и за драматизацију: на тај начин деца ће изразити своје лично разумевање осећања и расположења на које прича указује. Самосталним препричавањем или казивањем о некој личности деца ће причу доводити у везу са властитим осећањима и поступцима, пластичније ће доживљавати категорије попут опраштања, скромности, помагања другима, неосуђивања и слично. Старозаветне садржаје, разуме се, не презентирамо у континуитету, као систем, него стварамо кључне локалне асоцијације на основу карактеристичних епизода које ће се деци урезати у сећање: стварање света (укратко, не по данима), човек, греховни пад, обећање Спаситеља, измењена природа човека после греховног пада. И даље – пут ка Христу: Ноје - послушање Богу; Авраам - вера у Бога; Мојсије - закон; Давид - царство и беседа са Богом кроз песме Псалтира; Соломон - храм, његова молитва при освештању храма; пророци - одржавање везе са Богом; претсказања о Месији (Исаија, гл. 52, Данило, гл. 9), три младића у пећи - неустрашивост и чудо вере. Одабирају се херојске, а не символичке и алегоријске епизоде. Не заборављајмо да деца имају новозаветни осећај савести и да им се многи поступци старозаветних јунака могу учинити чудним, суровим или „злим“, и зато морамо настојати да њихове недоумице отклонимо, да деца срцем прихвате и разумом појме све што је њиховом узрасту примерено.

У вези са Старим Заветом сматрамо за сходно да истакнемо да обрада ових материјала, и поред њихове брижљиве дозираности и неизоставне функционалности (интерпретирања из новозаветне перспективе), никако не сме бити самосврха, јер ће деца створити однос према библијској историји као према још једном циклусу занимљивих бајки које су они, ето, сада добро научили. Неопходно је стално повезивање догађаја из Старог Завета са Новим Заветом и са нашим садашњим животом.

Деца спремно прихватају Божију свемоћ и правду, мада их доживљавају на примитиван начин. Склона су да без питања прихвате чињеницу да Бог постоји, као и једноставна узрочно-последична објашњења, али не и да препознају присуство Божије у свакодневном, нашем личном животу и у другој особи. Све док деца не запамте довољно прича из Светог Писма у којима је описана Божија љубав, брига и заштита, бескорисно је да их учимо помоћу реченица типа: „Бог је љубав“, које су њима сувопарне.

Деци овог узраста још увек је тешко да присуствују црквеним службама, нарочито пасивно. Заинтересованост се може постићи проучавањем самог храма, објашњавањем сврхе, значења и употребе предмета у њему. Знања о Светима и о догађајима приказаним на иконама и фрескама пружају деци могућност да, посматрајући живопис храма, размишљају о томе. Разумевање редоследа чина Литургије, њених главних структурних елемената помоћи ће деци да прате службу. Зато на часовима већ у нижим разредима треба да понудимо једноставне схеме дневног круга богослужења, структурних делова Литургије, да укажемо на време Евхаристијског канона у Литургији верних. Дете постепено уводимо у богослужбени живот Цркве, почев од концепта да је Црква Божија породица, али не више утемељена на природном сродству, него на слободи личности: нови живот који смо добили од Цркве добровољно делимо са другима у заједници Цркве. Деца треба да доживе Цркву као заједницу верних који су позвани од Бога да се моле, да иду на богослужења, да служе другима, да им праштају и воле их, као што Бог нама опрашта грехе из безмерне љубави Своје према нама. Ако све ове елементе осмислимо и заступимо их у настави, не би требало да нас брине чињеница да ће за многу децу одлазак у цркву представљати напор. Напор је део хришћанског живота („Царство небеско са напором се узима, и подвижници га задобијају“– Мт. 11,12), и корисно је да деца знају да нешто треба да чинимо не само када ми то хоћемо, него и када је то наша дужност.

У вези са евхаристијским животом као најважнијом компонентом учешћа у заједници Цркве, нагласићемо да су деца спремна да приме објашњења Свете Тајне причешћа. Главни акценат треба ставити на Тајну Вечеру и на оно што је Христос на њој учинио и рекао. Сада можемо увести и појам дара. Дарови деци значе веома много: она рачунају на дарове, очекују их, мисле на њих. Старозаветне приче о даровима и жртвама принетим Богу могу припремити децу за разумевање дара живота који им је Сам Христос дао. Свето причешће је Христов дар нама, то је Света храна коју нам Он дели да бисмо могли живети заједно са Њим, у Њему и Њиме. Ми примамо овај огромни дар и уједно Христу од срца приносимо своје мале дарове (љубави, стваралаштва, доброте, честитости, милосрђа, уздржања, праштања, молитве), трудећи се да живимо онако како Он жели. Ове идеје морају бити илустроване примерима, уз веома кратка и једноставна објашњења.

Најважнији догађај у црквеном искуству деце овог узраста је увођење у Свету Тајну покајања (исповести). Пошто она тражи искрена, лична осећања, она представља и велики изазов за хришћанско образовање, пред којим стоји задатак да развије детињу способност препознавања греха у оквиру властитог животног искуства. Деци треба помоћи да грех доживе као нарушавање љубавног односа према Богу и према другом човеку и деградирања себе као иконе Божије, а не као пуки прекршај неког формалног правила. У пракси, дакле, током читавог детињства њих треба учити да цене личне односе – од односа са људима из најближег окружења до односа са Богом. Дете мора само да искуси шта значи веровати некоме, каква је ситуација ако је оно то коме неко верује, да разуме и препозна шта други људи осећају, да буде предусретљиво и саосећајно, да опрашта и да му буде опроштено, да добије помоћ и да само помогне. Кључна тема васпитања односи се, дакле, на развој разумевања и вредновања односа са другим људима и са Богом. Покајање је саставни део овога: нарушени однос може се поправити покајним жаљењем због учињеног греха, опраштањем и добијањем опроштаја. Кључна тема покајања је жеља да се поправи однос, да се духовно узрасте, а Бог, ма шта да је у питању, увек жели измирење и увек чека да се појавимо, тражећи Га. Потребно је још упозорити на чињеницу да већ у овом узрасту постоји склоност да се размишља по начелу: „у реду, нико није добар, сви греше, Бог ће опростити“, или пак у правцу крајње фрустрираности и очајања. Обе крајности су погрешне, и деца морају бити тактично руковођена, да би се те крајности избегле.

Ово је и узраст радовања постојању. Деца као да не проживљавају један, него неколико паралелних живота: свој и живот јунака о којима су читали (у причама, бајкама, житијама) или се на неки други начин са њима сусретали (посредством филмова, емисија и сл.). Присутна је тежња ка подражавању, имитирању, што потпунијем доживљавању разних догађаја. Код дечака се распламсава жудња за подвигом. Деци је неопходно да имају херојске примере за подражавање, потенцијалне објекте своје живе љубави. Ако је програм добро осмишљен, деца ће се „разгорети“ жудњом за подвигом и спонтано примити толику меру трепетног поштовања према Светима која са годинама неће пресушити. Деца се упознају са житијама праведника и праведница, светих ратника, светитеља, чудотвораца, бесребреника, великих молитвеника – преподобних отаца и матера. О мучеништву се говори, али са осећајем мере, јер би сваки натуралистички приступ могао да створи контраефекте, с обзиром на још увек нестабилну и рањиву детињу психу. Мучеништво је, сугерира се деци, такође израз љубави и жртве.

Већ у нижим разредима неопходно је вршити и извесну индивидуализацију и диференцијацију наставе. Рецимо, мушко и женско служење у Цркви се донекле разликују, и свако захтева одређену специфичну суму знања и навика. Наравно, није потребно децу делити на групе према полу, него је довољно да се на неколико часова дају диференцирани задаци на основу упознавања са житијама Угодника и Угодница Божијих. Индивидуализација и диференцијација посебно је важна од трећег разреда, пошто је ово узраст (период зрелог детињства) у коме се јављају прва самостална интересовања, продубљена у односу на оно што се ради у обавезном програму: деца спонтано почињу да састављају разне збирке, албуме, да пишу песме, читају лектиру (књиге и часописе) по свом избору. Наставник-вероучитељ треба да открије које су преокупације и афинитети сваког детета понаособ и да га подстиче у том правцу (рецимо, нека деца ће више цртати, друга читати и реферисати о прочитаном својим вршњацима, трећа донети неку колекцију на час, четврта читати своје песме и саставе, пета израђивати макете и фигуре, рецимо макете манастира, тврђава, фигуре војника, монаха, и сл.).

Пожељно је да програм прати богослужбени круг Цркве: да се сваког месеца организују часови везани за предстојеће празнике, где ће се деца упознати са иконом празника, догађајем или личношћу (њеним житијем) која се празнује, духовним смислом празника, одразом тога смисла у богослужењу. Наравно, хронолошки (календарски) приступ мора бити комбинован са презентирањем по начелу важности и ранга појединих празника: на самом почетку прве школске године у којој се говори о празницима (највероватније други разред) уводи се појам недеље као дана Господњег и служења Литургије, а затим се објашњава значај Васкрсења Христовог као празника из чије перспективе ће се сагледавати сви остали празници; даље се подробно разматрају Вазнесење Христово, Силазак Светога Духа на апостоле, Благовести, Рођење Христово и Обрезање, и тако се у чворним тачкама упознаје и са личношћу Христовом, и са литургијским животом Цркве, Тек у наредној школској години систематски се обрађују Богородичини и празници Светих по календарском принципу. Идући по богослужбеном кругу, можемо отпочети учење деце молитви, али веома обазриво, јер свака грешка, свака журба и притисак могу довести до праве духовне драме. Разговор о молитви јавља се спонтано, некако „сам од себе“, чим се дотакнемо Светих Новозаветне Цркве (рецимо, упознавање са Светим Златоустом природно ће бити пропраћено анализом његове молитве за сваки час у дану и по ноћи, и сл.). Обраћамо пажњу и на саборно дејство молитве у храму. Никако не смемо захтевати од деце да њима неразумљиве речи уче напамет, јер би ово могло довести до магијског односа према молитви као према некој „бајалици“ (у овоме се често грешило у традиционалној веронауци). У формирању навика индивидуалне молитве мора се пројавити највише такта и детету дати највећа духовна слобода. Важно је да оно зна да увек ходи у присуству Божијем, да се у сваком трену може обратити Господу, Пресветој Богородици, своме Анђелу Чувару, Крсној Слави, Светитељу кога воли или чије име носи, казати им своје туге, поверити страхове, заблагодарити им, молити их да помогну мами, тати, сестри, другу и сл., да то неизоставно треба да учини не само молитвама које зна напамет, него још више својим речима, најискреније и најтоплије што уме. Добро је, ипак, да деца знају напамет макар неке најкарактеристичније молитве, њима блиске псалме и др. и да осете радост и лепоту молитвеног општења са Господом на свакоме месту и у свако доба (рецимо, дивно је изјутра, на путу до школе, сетити се молитве „Христе Боже, светлости истинита, Који просвећујеш и освећујеш свакога човека који долази на свет...“, у природи се сетити псалма „Благосиљај, душо моја, Господа“, предвече, гледајући залазак Сунца, спонтано изговорити „Светлости тиха свете славе...“ и сл.). Веома је важно да деца немају формалистички став, по коме је молитва стриктно резервисана за храм или за два-три минута јутарњег и вечерњег стајања пред иконом (остало време „живећу свој живот и неће ми бити до Бога“), него да је прихвате као небеску росу која освежава наше постојање свуда и у сваком трену и као оживотворавајући лахор који струји са сваким удисајем и издисајем.

И као закључак: православна веронаука није самој себи сврха, то није предмет који предочава систем апстрактних вербалних формулација изолованих од живота; она заправо јесте дубоко и богато искуство живота, искуство које пре свега сведочи подвиг и освештање. Искуство заједнице са Богом, искуство Цркве, као што смо видели, не нуди неку теоретску конструкцију, него позива на један нови начин живота – на партиципацију у пројави новог човечанства, које је – у Христу Васкрсломе – победило смрт.

[nishizawa]

Ксенија је мени јако драга, и њен труд и наивност су јако симпатични, али очигледно никада није радила у школи...

[Guest]

Православна педагогија од апостолског доба до данас
Стазама аутентичне духовности (I)

Аутор: Ксенија Кончаревић, Број 1072, Рубрика Катихизис Из дела апостолских ученика и сачуваних сведочанстава о животу ране Цркве јасно се види да су се први хришћани изнад свега старали да и деца њихова усвоје веру у близину Божију, да крену путем који води ка вечној и непролазној, радосној и светлошћу неизрецивом обасјаној заједници са Богом и свима светима.



Данашњи развој педагогије одвија се у три основна правца: 1) у правцу ка модернизацији образовне технологије у циљу све интензивнијег формирања знања и умења код ученика (дидактички прагматизам); 2) у правцу који у жижу ставља личност ученика (ученикоцентрични приступ), али опет из перспективе оспособљавања ученика за стицање што већег фонда знања и умења, а не ради афирмисања вредности личности саме по себи, и 3) у правцу повратка традиционалним духовним и моралним вредностима васпитања и образовања, где је у средишту пажње личност детета, схваћена као драгоцена, јединствена и непоновљива, обдарена талентима које у њој треба открити, подстаћи и брижљиво неговати, и изнад свега обдарена својим људским достојанством и бесценом вредношћу (православни педагошки приступ). Први правац деценијама је неговала екстремно секуларизована школа, други је доживео интензиван продор последњих година, под утицајем модерних кретања у западној педагогији, док се трећи, који поседује вековну традицију и снажну теоријску утемељеност, постепено враћа у образовне системе већине православних земаља.

Како бисмо у најкраћем могли окарактерисати суштину православног приступа педагошком раду? Познато нам је да сама реч „педагогија“, која је грчког порекла, буквално значи „детовођење“, „руковођење детета“, односно заједничко путовање ученика и наставника. А то је путовање вредно једино уколико наставник и ученик корачају путем ка љубави, лепоти, смислу, ка свему ономе што је добро, вредно и честито. Сетимо се поруке Аљоше Карамазова из финала романа „Браћа Карамазови“ Достојевског: „Знајте да нема ничега бољег, и узвишенијег, и драгоценијег за човеков будући живот, него каква лепа успомена, нарочито ако је понета још из детињства. Ако неко има макар једну такву успомену, спасен је за читав живот“. Није ли циљ свакога педагога да постане саставни део једне овакве неизбрисиве и радостотворне успомене? Али педагог ће то моћи постићи једино уколико је свестан да се на путовање запутио са живом душом, душом устрепталом пред тајном света и сваког бића људског, душом жедном истине, правде, лепоте, добра, душом коју он на томе путовању треба да сачува од сваке опасности, и још да је оснажи, осоколи и укрепи пред животним изазовима, да јој открије чисте студенце са којих ће се она моћи напојити познањем смисла живота, да је постепено приведе ка успостављању таквог односа према Богу, према свету који је окружује, према другим људима и према себи самој који ће је чинити богатијом, вреднијом, испуњенијом. Средиште васпитања јесте, дакле, душа човекова – оно од чега, по еванђелским начелима, нема ничега вреднијег у свим световима, јер нема ничега равног души.

РАНОХРИШЋАНСКИ СПИСИ О ВАСПИТАЊУ

Овакву усмереност васпитања и образовања поставили су, руководећи се науком Господњом, још апостоли Христови и њихови најнепосреднији ученици, који су деловали до друге половине другог столећа, а даље је развијали Свети Оци и Учитељи Цркве. Из дела апостолских ученика и сачуваних сведочанстава о животу ране Цркве јасно се види да су се први хришћани изнад свега старали да и деца њихова усвоје веру у близину Божију, да крену путем који води ка вечној и непролазној, радосној и светлошћу неизрецивом обасјаној заједници са Богом и свима светима (а према новозаветном учењу, сви смо позвани у светост, као што казује Господ: „Будите свети, јер сам и Ја свет“), да у овој емпиријској реалности себе осмишљавају и доживљавају пре свега као чланове заједнице Цркве, у којој ће свако од њих примити преизобилно мноштво благодатних духовних дарова и умножити их у служењу Богу и другим људима, пре свега онима који и сами припадају заједници, али и онима изван ње, који су такође призвани да јој приступе и да тако остваре врховну слободу човекову – слободу од греха и смрти. Као средства васпитања у то – за историју хришћанске Цркве најдрагоценије – доба примењивале су се домаће поуке очева и мајки, духовни савети и руковођење епископа и презвитера на сабрањима верних, навикавање деце на молитву и благочестиво живљење (ортопраксију), а изнад свега приступање Светим Тајнама као благодатним пројавама деловања Духа. Овакво поимање задатка педагогије провејава са многих страница списа ранохришћанских учитеља. Тако, у „Учењу Дванаесторице Апостола“ („Дидахи“), анонимни аутор посвећује првих шест поглавља казивању о два пута – путу живота и путу смрти – излажући еванђелским учењем надахнуто полазиште за даље образлагање суштине образовања у његовом хришћанском поимању. „Пут живота је овај: прво, љуби Бога који те је створио, друго, љуби ближњега свога као самога себе. И све што хоћеш да ти се не чини, и ти не чини другоме (...). А пут смрти је овај: пре свега тај пут је зао и проклетством испуњен; јер на њему су убиства, прељубе, похоте, блуд, крађе, идолопоклонства, мађије, врачарије, отимачине, лажна сведочења, лицемерја, двоједушност, подмуклост, гордост, злоба, самовоља, грамзивост, срамотне речи, завист, дрскост, надменост, охолост, небогобојажљивост. Тим путем иду прогонитељи добрих, мрзитељи истине, љубитељи лажи, они који не знају плату праведности, који се не држе добра нити суда праведног, који бдију не на добро него на зло, од којих је далеко кротост и трпељивост, који не милују сиромаха, који не саосећају са паћеником, који не познају свога Створитеља; убице деце своје, упропаститељи створења Божијег; они који окрећу лице своје од потребитога (= од сиромаха), који вређају већ увређенога; улизице богатима, неправедне судије сиромашнима; препуни свакога греха. Спасите се, децо, свију таквих“. Не показује ли ова порука своју животност и актуелност и данас, данас можда и понајвише, иако нас од времена у коме је настала дели деветнаест векова?

У делима апостолских ученика формулисана су вредна педагошка начела којима се Црква постојано и неодступно руководи све до нашег доба.

Посланица Варнавина, спис анонимног аутора чији се настанак везује за двадесете или тридесете године II столећа, такође разграничавајући два пута – један на коме су постављени светионици, анђели Божији, и други на коме вребају анђели Сатанини, саветује родитељима који би да ходе овим првим путем: „Не дижи руке своје од сина свога или од кћери своје, него их од младости учи страху Господњем“, понављајући тако основно библијско и, доцније, светоотачко педагошко начело – да је „почетак премудрости страх Господњи“.

И Свети Климент Римски у својој Посланици Коринћанима, поред других духовних савета, даје и поуку родитељима о начину на који ће васпитавати своју децу и о путевима њиховог властитог духовног узрастања: „Имајмо стид пред Господом Исусом Христом, Којега је крв за нас дата; поштујмо предводитеље своје, одајмо част презвитерима, млађе васпитавајмо науци страха Божијег (...) Деца ваша нека добијају васпитање по Христу, нека науче: колико је смиреноумље моћно пред Богом, шта може учинити чиста љубав код Бога, како је страх Његов добар и велики и спасава све који се свето по њему владају чистим умом. Јер је Бог Који истражује мисли и намере, и Његов је дах у нама, и када хоће узима га“.

(крај у следећем броју)

Извор : Правослаље

[Guest]

Православна педагогија од апостолског доба до данас

Стазама аутентичне духовности (II)

Аутор: Ксенија Кончаревић, Број 1073, Рубрика Катихизис У делима апостолских ученика формулисана су вредна педагошка начела којима се Црква постојано и неодступно руководи све до нашег доба. Посланица Варнавина саветује родитељима: „Не дижи руке своје од сина свога или од кћери своје, него их од младости учи страху Господњем“. Климент Римски у својој Посланици Коринћанима даје и поуку родитељима о начину на који ће васпитавати своју децу.

Елементе хришћанске педагогије налазимо и у делу Светог Поликарпа Смирнског, иначе пријатеља Светог Игнатија Богоносца и апостола за кога се у древним изворима наводи како је седео крај ногу љубљеног ученика Христовог, Светог Јована Богослова (пострадао је 156. године).

Епископ Смирнски, кога су сами свети апостоли поставили на ово служење, у своме обраћању Филипљанима не заобилази ни поруке везане за васпитање младих нараштаја: „Знајући да ништа не донесосмо на свет, нити ћемо шта изнети, наоружајмо се оружјем праведности и научимо најпре сами себе да ходимо по заповести Господњој“. Поучавање, у интерпретацији Поликарповој, није пуко преношење знања, него преношење богоугодног начина живота и сведочење истине Христове. Стога он саветује: „Пре но што почнеш учити (друге), сам се научи да поступаш по заповести Господњој“.

У знаменитом Јермином „Пастиру“, написаном четрдесетих година II столећа, налазимо овакву педагошку поуку изречену устима Мајке-Цркве: „Слушајте ме, децо! Ја вас одгајих у великој простоти и безазлености ради милости Господње, Који је на вас излио правду Своју, да се оправдате и освештате од свакога зла и од сваког неваљалства (...). Послушајте ме и имајте мир међу собом и посећујте једни друге и помажите једни другима; и немојте само за себе да узимате творевине Божије, него из изобиља дајите и онима који оскудевају“. Колико је једна оваква порука драгоцена у данашњем свету, морално посуновраћеном и духовно учмалом, у потрошачкој цивилизацији која не зна и не жели да зна за било шта друго до задовољења небројених пожуда које се проглашавају за неопходне потребе, у околностима, дакле, у којима две највеће и најобухватније врлине хришћанске – милост и мир – бивају све више заглушене хуком разних погубних идеала и псеудовредности које се наметљиво нуде младим душама!

Црква на свакој Светој Литургији, у моменту када свештеник или ђакон позива на учешће у евхаристијском приношењу, велича те две врлине: милост и мир, у којима су обухваћене све остале вредности хришћанске, врлине које, по речима дивног и непревазиђеног византијског химничара Романа Слаткопојца, „ваздух расецају, вазносе се изнад Месеца и Сунца и без препрека до уласка у наднебесје достижу“. Није ли онда и нашем нараштају упућен призив Господњи да душе детиње заклонимо од ураганских ветрова лажног човеко – и Богопознања, да их удаљимо од злосмрадних баруштина и узведемо их ка оним висинама на којима ће открити чисте и бистре студенце воде што тече у живот вечни, ка висинама на којима ће се напојити љубављу према Богу, према свакоме другоме човеку, према свакоме створењу и свеукупној творевини Божијој?

ПЕДАГОГИЈА ЉУБАВИ И УЗРАСТАЊА

Православна педагогија јесте педагогија љубави. Бог се човеку открива у љубави, па се и личност васпитава и образује једино у атмосфери љубави, уважавања и поверења. То је уједно педагогија узрастања, педагогија непрестаног усавршавања и благодатног мењања васпитаника, али и васпитача. Како истиче савремени амерички православни педагог Софија Колумзин, „човек расте из нечега што јесте у нешто што није био, а ипак наставља да буде иста особа. То је процес који се одиграва у појединцу: он узраста у разумевању, вољи, разумности и снази. Где нема промене, ту долази до заостајања у развоју. Свеколика вештина васпитања може се одредити као подстицање узрастања“. Наравно, један овако сложени и деликатни задатак поставља високе захтеве и пред саме родитеље и наставнике, али ти су захтеви подстицајни и по њихово духовно узрастање. Један од најистакнутијих теолога данашњице, Митрополит Антоније Блум, у вези са овим примећује: „Мислим да је један од проблема који се појављују пред дететом у томе што га нечему уче док је још мало, а затим, када постане нешто старије и напуни десет година, одједном се открива да оно има и питања, и сумњи, и недоумица. Прерасло је све оно чему су га учили у детињству, а у међувремену га нисмо ничему научили, зато што нам није падало на памет да пратимо каква се питања у њему рађају и да обраћамо пажњу на ова питања, да се према њима односимо озбиљно, а не да се просто чудимо: ‚како то доводиш у питање... ?‘ Често се дешава да, када дете у пубертету почне да нам поставља питања, ми на њих не одговарамо. И не одговарамо, нажалост, веома често не зато што смо према њему непажљиви, већ зато што немамо шта да одговоримо, сами никада о томе нисмо размишљали“. Родитељ и наставник треба да прате дете корак уз корак, да знају да детиње недоумице и сумње воде до сазревања, да би, уосталом, било и нелогично да представе о вери и духовном животу буду истоветне у различитим узрасним периодима. Рад са децом утемељен на православном приступу стога је изазован и инспиративан и за саме васпитаче.

Примарни циљ хришћанског васпитања и образовања јесте формирање духовности. А православна духовност, по речима истакнутог савременог грчког теолога протопрезвитера Михаила Кардамакиса, није ништа друго до „живот Цркве у њеној богочовечанској пуноти, у којој имамо заједницу кроз Свете Тајне и подвиге, у сарадњи благодати и слободе“, и она се показује као „покрет побожности и начин живота, као река трудољубивог и аутентичног живота у благодати и милости Божијој“. Управо из ове перспективе – перспективе увођења деце у заједницу Цркве ради њиховог партиципирања у њеном литургијском и подвижничком искуству – остварују се сви парцијални циљеви и задаци наставе и васпитања, тако да ученик израста у личност отворену према Богу и према другоме човеку као икони Божијој, личност способну да дубље разуме цивилизацију и културу у којој живи, успоне и падове у историји човечанства, достигнућа у разним областима стваралаштва, личност кадру да изналази равнотежу између себе и заједнице, да разумева, преиспитује и вреднује властити однос према сваком другом човеку као непоновљивом бићу (ово значи и личност спремну на преумљење, на покајање, на самоограничење ради других, а тиме и на истинску, свету, вечну слободу). Тако се православна педагогија по своме карактеру показује као динамична, окриљујућа, облагодаћујућа, као још једно живо сведочење истинске силе Православља у свој пуноћи његовог литургијског и подвижничког искуства.