Житија Светих

[Sophrosyne]

SVETAC KOJI JE PRODAVAO POLITIKU

http://www.manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/3578_dthumb.jpeg&size=500

Bdenje dugo četrdeset godina..

Svetac je mnogo više od običnog čoveka. Od ostalih se razlikuje po značaju svojih podviga. Osim što je bio čovek molitve, asketa, čudotvorac, dobrotvor i iscelitelj, sveti Jovan Šangajski odlučio je, zamonašivši se, da sebe iskuša u čudesnom podvigu: da nikada više za života ne legne u krevet i ne zaspi, da se liši i sna i odmora....

Sveti Jovan, episkop Šangaja, Zapadne Evrope i San Franciska, bio je čovek molitve: misionar, čudotvorac, hranitelj gladnih, iscelitelj bolesnih, učitelj, dobrotvor... U Parizu su ga nazivali Jovanom Bosim jer je često išao bos. Nije se obuvao jer su mu noge stalno bile otečene budući da ga gotovo niko nikada nije video da leži i odmara se... U stvari, sveti Jovan Šangajski, proglašen za sveca 1993. godine, poslednje četiri decenije svoga života nije ni spavao.

Jovan Maksimović rodio se 4. juna 1896. godine u Rusiji, u Harkovskoj guberniji u mestašcu Adamovski. Poticao je iz plemićke porodice, a njegov otac Boris Maksimović bio je srpskog porekla. Porodica Maksimović izbegla je u 18. veku u Rusiju pred najezdom turskih osvajača. Srpski jezik u kući nikada nisu zapostavili. Poznati po pobožnosti, sinu su na krštenju dali ime po svetom Mihailu. Još jedan član porodice Maksimović proglašen je za svetitelja. Bio je to sveti Jovan Tobolski, sibirski misionar.

Dečak Mihailo Maksimović nije bio obično dete. Teško je govorio, malo je jeo, nije voleo gimnastiku ni ples, a njegova francuska dadilja prešla je, pod dečakovim uticajem, u pravoslavlje. Mnogo godina kasnije episkop Jovan će zapisati:


Ikona svetog Jovana Šangajskog

„Otkad znam za sebe, želeo sam da služim pravdi i istini. Moji roditelji razgoreli su u meni nepokolebljivu težnju da se borim za istinu, a duša se moja ushićivala primerima onih koji su žrtvovali svoj život za nju.”

Mihailov otac bio je važna ličnost - čelnik plemstva, a stric rektor Kijevskog univerziteta. Kao osamnaestogodišnjak Mihailo je završio Poltavski kadetski korpus i upisao se na Pravni fakultet na harkovskom Carskom univerzitetu. Diplomirao je četiri godine kasnije...

Kad je u Rusiji izbila revolucija, oficir Maksimović krenuo je u rat na strani cara boreći se protiv boljševika. Ranjen je u desnu nogu i zbog toga je do kraja života ostao hrom. Ali, nešto sasvim drugo presudno je, izgleda, uticalo na život mladog Miše. U Uspenjskoj crkvi u Harkovu čuvale su se čudotvorne ikone, a u grobnici je počivao čudotvorac, arhiepiskop Melentije Leontovič. A sveti Melentije uzeo je na sebe molitveni podvig borbe sa snom provodeći noći nepomično stojeći ruku podignutih uvis i nikada ne ležući u krevet. Mihailo se divio tom svetitelju. Potonji vladika Jovan i sam je četrdeset godina uspevao u istom podvigu noćnog bdenja nikada se ne spustivši na krevet. Pored ostalog, unapred je znao i čas sopstvene smrti...

Povratak u Srbiju



Sveti Jovan u poslednjoj godini života

U vreme građanskog rata u Rusiji mladi Jovan Maksimović sa porodicom se obreo u domovini, u Srbiji. U Beogradu je najzad, po davnašnjoj želji, upisao i 1925. godine završio Teološki fakultet. Živeći kao izbeglica u oskudici, bivši plemić zarađivao je za život svoje porodice prodajući dnevne novine, između ostalih i „Politiku”. Ovog neobičnog, siromašnog prodavca novina svi su dobro znali u Beogradu po tome što je i zimi i leti išao bos. Svakoga jutra krenuo bi prvo u Patrijaršiju da tamo službenicima proda novine, a zatim bi zauzimao mesto na pločniku. Beograđani su najradije od Mihaila kupovali novine. Niko nije ni slutio da je plemić asketa, vredni prodavac novina već završio dva fakulteta. Dok su drugi kolporteri, vičući iz sveg glasa, obilazili beogradske kafane, Miša bi mirno stao na pločnik i novine bi planule.

U to vreme, 1924. godine, ruski vladika Antonije postao je poglavar Zagranične crkve (Ruske crkve van otadžbine) i u Ruskoj crkvi u Beogradu sam mitropolit proizveo ga je u čteca. U Miljkovom manastiru kod Svilajnca zamonašio se 1925. godine uzevši ime Jovan, prema svom slavnom pretku Jovanu Tobolskom. Sveti sinod Srpske pravoslavne crkve postavio ga je 1929. godine za suplenta Bogoslovije u Ohridskoj eparhiji u Bitolju. Tek tu su, prvi put, i drugi saznali sa njegov čudesni način života...
Inače, Ohridskom eparhijom tada je upravljao vladika Nikolaj Velimirović koji je đacima često ponavljao: „Deco, slušajte oca Jovana jer je on anđeo Božiji u ljudskom obličju.”

Anđeo čuvar

I zaista, đaci Bogoslovije primetili su da otac Jovan jede malo, i to samo jednom dnevno, da se nikada ne ljuti i nikada ne spava, već provodi noći klečeći pred ikonom. Od dana svog monaškog postriga pa do smrti, nikada nije spavao u postelji. Za vreme časa, naročito kad je ispitivao, otac Jovan odlazio je u klupu đaka koji je trebalo da odgovara za ocenu. Pošto nikada nije spavao, dešavalo se da ga za vreme časa ipak uhvati san. Misleći da otac Jovan spava, đak bi pričao šta je i koliko znao, ali otac Jovan bi se trgao i rekao: „Što samo gluposti govoriš? Vrati se, sine moj, na postavljeno pitanje...” Često je zvao đake kod sebe i tada bi im rekao da skinu kutiju sa ormana. To su bili paketi koje je kao ispomoć sam dobijao. Ali, on ih nije otvarao, već su to činili đaci i služili se na radost oca Jovana. Noću bi išao između kreveta: nameštao je deci jastuke i prekrivače, a ukoliko bi osetio da neko teže diše, kašlje, ili ima temperaturu, pomogao bi đaku da se obuče i smesta ga odveo u ambulantu. Drugim rečima, otac Jovan bio je deci u bitoljskoj Bogosloviji i otac i majka. Anđeo čuvar.


Netruležne mošti svetog Jovana

U Bitolju se odmah pročuo kao dobrotvor i dobročinitelj. Voleli su ga ljudi svih vera, pravoslavni i katolici, muslimani, Jevreji... Otac Jovan Maksimović posebno je poštovao svetog Nauma ohridskog jer je imao moć isceljenja duševno obolelih. Upravo sa ikonom svetog Nauma obilazio je bolnice i molio se za zdravlje bolesnika. Još iz tog vremena potiču priče o njegovim čudotvornim isceliteljskim moćima.

Godine 1934. postao je episkop Ruske zagranične crkve i poslat je u Šangaj. I tamo je bio neumoran. Kad mu je jednom prilikom noga, usled stajanja, toliko otekla da mu je život visio o koncu, smestili su ga u bolnicu. Izašao je iz bolnice bez dozvole i otišao pravo u crkvu: održao je celo bdenje, a otok je nestao. „Kako je teško otrgnuti se od molitve i vratiti se zemaljskim stvarima!”, govorio je često episkop Jovan Maksimović. Budući da su mu noge od neprekidnog stajanja stalno oticale, često je služio bos. Boreći se sa snom, polivao se hladnom vodom. Nikada nije odlazio ni u goste. Tamo gde treba jednostavno bi se pojavio, ponekad i u neobično vreme - usred noći.


Netruležne mošti svetog Jovana

Patio je zbog patnje dece. U Šangaju je osnovao Sirotište svetog Tihona Zadonskog koje je udomilo čak tri i po hiljade dece. Nesrećne i napuštene mališane nalazio je po budžacima šangajskih četvrti izgladnele i bolesne. Teško su ga pogađale i posete duševnim bolesnicima i za njih se posebno molio. Sačuvana su mnogobrojna svedočanstva nekadašnjih smrtno bolesnih ljudi kojima je Jovan Šangajski pomogao. Važio je za iscelitelja i, što je takođe važno - besrebrenika.



Episkop San Franciska i čudotvorna ikona

Rusi su, posle dolaska komunista na vlast u Kini, ponovo krenuli u izgnanstvo. Episkop Jovan bio je s njima. Sveti sinod Ruske zagranične crkve postavio je vladiku Jovana 1951. godine za arhiepiskopa zapadnoevropskog. Došao je u Pariz. Služio je svetu liturgiju na francuskom i holandskom, baš kao svojevremeno na grčkom, crkvenoslovenskom, kineskom, ili kasnije engleskom. Sveti sinod premestio je potom Jovana Maksimovića u San Francisko da bi pomagao završetak gradnje tamošnje velike Saborne crkve posvećene Presvetoj Bogorodici.
Sveti Jovan Šangajski čudotvorac – ikona

U San Francisko stigao je u jesen 1962. godine. Neumorni episkop Jovan uspeo je i u tom poslu. U Nikolajevskoj crkvi u Sijetlu 19. juna 1966. godine (po starom kalendaru) služio je liturgiju. Po svom običaju, posle službe ostao je u oltaru još tri sata. Onda je otišao u parohijski dom... Tu je usnio za ovaj svet i tako završio svoj čudesni, natprirodni podvig lišavanja sebe sna i odmora. Na dan smrti pratio je čudotvornu ikonu („Kurskaja - Korenaja”), ikonu Presvete Bogorodice. Pred njom se i upokojio. Tada su ga položili u postelju prvi put posle četrdeset godina.

Šest dana ležalo je njegovo telo a da se nimalo nije osećalo, kao ni kasnije, 1993, kada je koovčeg ponovo otvoren. Opelo episkopu Jovanu u crkvi Presvete Bogorodice radosti svih tužnih u San Francisku trajalo je čak sedam sati. Godine 1993. onaj koji je na sebe uzeo najstrože pokore, dobri i ljubazni pastir, utešitelj i misionar, vaspitač omladine, pun blagosti bogoslov i znalac tajni proglašen je za sveca.

Mirjana Ognjanović

izvor: Politikin Zabavnik

[Дража]

Исто има и овде: https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,2156.msg172766.html#msg172766

[Guest Оливера]

Хвала, видела сам, од вишка глава не боли. 

[Guest Оливера]

Свети благоверни кнез Александар Невски

Син кнеза Јарослава. Од малена срцем окренут к Богу. Правдољубив, жалостиван, истински побожан; презирао сујету света; од ране младости заволео Христа; увек жељан свете мудрости светих Отаца; најмилије му занимање било: свуноћна бдења и тајне молитве к Богу. Године 1236. постао кнезом Новгородским. Победио Шведе на реци Неви, 15. јула 1240. године, због чега је и прозват Невским. Силан не толико војском колико вером у помоћ Божију; пред битку говорио војницима: „Бог је не у сили него у правди“. Том приликом јавили се светитељи Борис и Гљеб једном војводи Александровом и обећали своју помоћ великоме кнезу, сроднику своме. Поставши 1250. године велики кнез Владимирски, Александар се много потруди на подизању и уређењу Руске земље, која је у то време патила од татарског насиља. He само заштитник и чувар Православља него и неустрашив исповедник свете вере православне. У Златној Орди татарској није се хтео поклонити идолима нити проћи кроз огањ. Том приликом рекао кану Батију: „Теби ћу се поклонити, јер те Бог почаствова царством, а твари, идолима, нећу се поклонити. Хришћанин сам, и не клањам се твари; клањам се Богу, Једноме у Тројици слављеноме који је створио небо и земљу; Њему служим и Њега почитујем“. – Због његове мудрости, храбрости, телесне снаге и красоте уважавао га и кан татарски. Зидао је многе цркве и чинио безбројна дела милостиње.

Двадесет седам година кнезовао је благоверни кнез Александар, трошећи све биће своје у христочежњивим подвизима и трудовима. Најзад, осећајући да му се приближује одлазак из овога света, он, по неодољивој жељи срца свог увек устремљеног к Богу, прими монаштво, и монашко име Алексије, причести се светим Тајнама, и упокоји се блажено 14. новембра 1263. године, у својој 43. години. И би сахрањен у манастиру Рождества Пресвете Богородице, у Владимиру. При сахрани пак, када му митрополит хтеде метнути у руку опроштајну грамату, он сам као жив отвори руку и узе грамату.

Године 1381. мошти светога кнеза бише откривене и положене у саборној цркви манастира. Године пак 1547, при цару Јовану IV, светом кнезу би састављена посебна служба, и одређено да се спомен његов празнује 23. новембра (по старом, 6. децембра по новом календару), у дан његове сахране. Године 1724, по наређењу цара Петра Великог, чесне мошти светога кнеза бише пренете у Петроград, у Александро-Невску лавру, где почивају и сада. Спомен на овај догађај прославља се 30. августа (по старом, 12. септембра по новом календару).

Извор: Радио Светигора

[Guest]

У мом крају има једно село - Тропоње ( можда је јединсвено у СПЦ ) , са око 350 домова , а од тога негде око четвртину донаћинстава славе крсну славу Светог Александра Невског !

[Guest Оливера]

Житије светог оца нашег Филипа, митрополита Московског

Свети Филип се родио 11. фебруара 1507. године у Москви од побожних и племенитих родитеља, из славне лозе бољара Количевих. Отац му Стефан спадао је у бољаре блиске великом кнезу Василију Јовановичу; а побожна мати његова Варвара оконча дане своје као монахиња са именом Варсонофија. За њихов побожан врлински живот Бог их благослови добрим плодом: од њих се роди блажени Филип, који на светом крштењу доби име Теодор. Родитељи га васпитаваху у свакој побожности. Када он мало поодрасте, они га дадоше да учи књигу. Особито приљежан, он напредоваше у учењу, туђећи се у исто време игара и забава својствених дечијем узрасту. На тај начин Теодор за кратко време изучи сву књижну мудрост и навикну на душекорисно читање. Родитељи се радоваху због таквог владања његовог. После извесног времена Теодору одредише „отроке“ да га уче јахању. Али он ни најмање није марио за то, претпостављајући јахању читање књига, у којима је налазио житија светих и вредних дивљења мужева, и кроз то се учио усавршавању у врлинама. Потом га стадоше учити у војничкој вештини. Али и то не измени побожно настројење његове душе; он избегаваше своје вршњаке и њихов лакомислени живот, те су се многи чудили таквој побожности његовој.

После смрти великога кнеза Василија Јовановича скиптар царства прими његов син, велики кнез целе Русије Јован Васиљевич. У то време Теодор, већ пунолетан, би узет на двор у царску службу и задоби љубав и благовољење малолетног кнеза Јована Васиљевича. Но Теодор није дуго службовао на двору. Стојећи једном, као младић тридесетих година, у цркви на светој литургији, он чу где свештеник чита из Еванђеља: Нико не може два господара служити (Мт. 6, 24). Поражен овим речима, он размишљаше у себи како се оне и на њега односе, и донесе одлуку да напусти световни живот. Опоменувши се Соловецког манастира и да се тамо монаси добро подвизивају, он се реши да се удаљи тамо. Пошто сатвори молитву пред светињама, са сузама припадајући к чудотворним ракама светих, Теодор целива свете мошти и са молитвом крену на пут, тајно од свих, оставивши царски двор, завичај и рођаке и поневши само најнеопходнију одећу. To je било половином 1537. године.

Најпре Теодор дође у крајеве Великог Новгорода, код језера Оњега. Тамо се он настани у насељу Хижах код једног сељака. Видећи да је Теодор добре нарави и смирен, домаћин му повери своје овце да их пасе. Тако Бог одреди да он пре словесних оваца пасе добро бесловесне овце. Међутим, родитељи га свуда тражаху по градовима; и не нашавши га нигде, они много плакаху за њим. А благочестиви јуноша, проживевши не мало дана у споменутом насељу, удаљи се одатле на Соловецко острво. Тамо га прими игуман Соловецког манастира, и одреди му да ради манастирске послове. А он, оградивши себе страхом Божјим, са усрђем и смирењем испуњаваше у простоти срца све што му наређиваху да ради. Секао је дрва, копао у градини, преносио камење, понекад износио помије на леђима, и обављао друге, још теже послове. Много пута дешавало му се да га неки монаси вређају, па чак и бију, но он се никада није гневио, и с радошћу и смирењем подносио је све; и нико није знао ко је и откуда је.

Прекаливши се тако у трпљењу, Теодор моли игумана да га постриже у монаштво. И би пострижен у монаштво, добивши име Филип. Онда га дадоше у послушање једном опитном монаху, коме беше име Јона, који га упути на сваку врлину. Потом га игуман посла у кујну. И тамо он смирено рађаше за братију, ложећи ватру и цепајући дрва. Провевши доста у том послушању, Филип би преведен у манастирску ковачницу, где се ревносно труђаше, носећи дрва и воду. И сви који рађаху у ковачници хваљаху га за његове трудове. Тада, избегавајући славу, он се удаљи из манастира у пустињу. И тамо, уперивши ум свој ка Богу, он непрестано провођаше време једино у молитвама.

Пошто се тако подвизавао дуго у пустињи, у шумама Соловецким, свети Филип се поново врати у манастир на своје пређашње послове. Видећи га толико усавршена у монашким подвизима и украшена дубоким смирењем, игуман Алексије се веома тешаше њиме и држаше га поред себе као свог помоћника, поверивши му надзор над почетним послушницима. Све то Филип обављаше с ревношћу, и у тим трудовима проведе девет година, помаган молитвама и благословом свог игумана.

Потом се игуман Алексије због старачке немоћи одрече управљања манастиром и, на савет братије, постави светог Филипа за игумана. To би 1548. године. Но светитељ, иако прими управу, ипак ни најмање не измени пређашњи начин свога живљења. Напротив, он још више појача своје подвиге и предаде се већим трудовима телесним. А када виде да га због тога хвале и цене, он то сматраше као штетно, јер од младости беше украшен смирењем. Зато остави игуманство и понова се удаљи у пустињу, долазећи у манастир само ради причешћивања чесним Телом и Крвљу Христа Бога нашег. Манастиром стаде управљати ранији игуман Алексије, који се након пола године после тога упокоји. Тада, на молбу братије, свети Филип се понова прими игуманства. Он се предаде још већим подвизима, и постиже још веће савршенство у врлинама. А Соловецка обитељ у време његове управе цветаше и напредоваше.

У току свог осамнаестогодишњег управљања Соловецким манастиром, свети Филип га потпуно обнови: подиже у њему две камене цркве – Успења Пресвете Богородице и Преображења Господњег, заведе звона, сагради за братију двоспратне и троспратне конаке и болницу, умножи и поправи варишта за со – главни извор манастирских прихода, направи воденице на води, начини тор за овце и јелене, веза језера каналима и исуши ритове, просече пролазе и путеве по шумама.

Међутим слава светог Филипа дође до цара и кнеза Јована Васиљевича. У то време митрополит целе Русије Атанасије остави престо. Цар зажеле да на престо Руске митрополије буде доведен свети Филип, и позва светитеља у Москву на духовно саветовање. Но у то време настадоше у народу немири и нереди. На двору међу бојарима отпочеше свађе, опака непријатељства и сваковрсна међусобна рађења о глави. To потстаче цара на силан гнев и јарост. Због страшних клевета бојарских цар се стаде плашити чак и најоданијих слугу својих, најближих рођака и пријатеља својих, гледајући у њима своје непријатеље и заверенике. И цар раздели државу у два дела установивши норочите телохранитеље своје – „опричнике“, који беху поред цара и сачињаваху засебну управу. Опричници злоупотребљаваху дату им власт, угњетаваху народ, отимаху имовину, пропраћајући своје пљачке убиствима и мучењима. А цар је веровао у њихову верност и оданост, те за њих није било суда.

Управо у то време цар и позва светог Филипа из Соловецког манастира. Када светитељ дође, цар га с чешћу прими и каза му да жели да га види на митрополитском престолу. По смирењу свом, преподобни Филип одбијаше тако високи чин. И говораше цару: He могу примити на себе дужност која превазилази моје моћи. Отпусти ме, Господа ради, зашто малој лађи поверавати велики терет? А када цар и даље настојаваше, светитељ изјави да ће испунити цареву жељу, ако он укине опричнину, од које пати Руска земља. Цар одговори да је опричнина потребна за цара и царевину, пошто се кују завере против њих. Светог Филипа онда умолише да се због тога не одриче митрополитског престола, Него да се са царем саветује, као што су се саветовали ранији митрополити. Осигуравши на тај начин право својој савести да се заузима за невино гоњење и да говори еванђелску правду, свети Филип уступи царевој жељи и би узведен на митрополитски престо.

У прво време све беше мирно; цар уважаваше светитеља и указиваше му своју благонаклоњеност. Али затим, када зверства опричника достигоше врхунац, блажени Филип стаде молити цара да обустави зверства опричника, и изобличавати самога цара за његове свирепости. Цар се страховито разјари на светитеља, претећи му мучењем и прогонством. Али он, остајући непоколебљив и чврст као дијамант, не обазираше се на цареве претње и не престајаше говорити истину, јавно иступајући против цара и опричника. На жалост, и међу духовним лицима нађоше се издајице, који су се старали само како ће угодити цару. Архиепископ новогородски Пимен, и неки други са њим, и заједно са царским саветницима Маљутом Скуратовим и Василијем Грјазним и њиховим једномишљеницима, измишљајући разне сплетке против светитеља, стараху се да га збаце с престола и наговараху цара да не напушта своју намepy. Ho цар није желео да једноставно смакне митрополита Филипа са митрополитског престола. Кратко време после тога, на доставу лажних сведока цар посла у Соловецки манастир суздаљског епископа Пафнутија и кнеза Василија Темкина да испитају какав је био ранији живот митрополита Филипа.

Стигавши у Соловецки манастир, изасланици стадоше се старати да раде онако како би угодили цару. Једне од монаха ласкама и митом, друге – обећавањем виших духовних одликовања, треће – претњама, придобише да говоре клевете против светитеља. Оне пак чесне старце који говораху истину о преподобном Филипу, тешко избише, наређујући им да говоре мрске ствари о светитељу. Но они, испуњени побожности, сва злостављања примаху с радошћу и једним устима продужише говорити истину о блаженом Филипу, да је житије његово у обитељи било беспрекорно, по Богу. Али царски изасланици не хтедоше о томе ни да слушају, него, урадивши оно што им је било потребно, вратише се у Москву. При томе они поведоше са собом соловецког игумана Паисија, коме обећаше епископски чин, и друге клеветнике који лажно сведочаху против светог Филипа.

Одмах би сазван сабор да суди светитељу. Клеветници из Соловецког манастира поднесоше цару своја лажна сведочанства написмено изложена. Цар, видевши писмена сведочанства против Филипа, која му беху по вољи, нареди да се гласно прочитају. После тога лажни сведоци стадоше и усмено клеветати светитеља. Светитељ се није правдао, и стао је скидати са себе знаке достојанства, но цар нареди да чека одлуку суда.

Сутрадан, осмога новембра 1568. године, када свети митрополит Филип чинодејствоваше у Успењској саборној цркви, цар посла тамо свога бојарина Алексеја Басманова са великим бројем опричника. Ушавши у цркву, Басманов нареди да се гласно пред целим народом прочита судска пресуда о свргнућу митрополита. Затим се опричници као дивље звери бацише на светитеља, свукоше му архијерејско одјејање, па му обукоше просту, одрпану монашку расу, и срамно истераше из цркве, натоварише на сељачке саонице, и одвезоше у Богојављенски манастир, грдећи га и бијући га. Ту свети митрополит, стављен у тешке окове проседе у смрдљивој тамници целу недељу, мучен глађу. Потом би превезен у манастир светог Николаја Чудотворца, такозвани Стари. Незадовољан страдањем светог Филипа, цар подвргну мукама и смрти бојарску децу која беху код њега на служби; од рођака његових Количевих он погуби десеторицу једног за другим. Главу једнога од њих, Ивана Количева, кога је Светитељ нарочито волео, цар посла светитељу у тамницу. Светитељ се поклони пред њом до земље, благослови је, с љубављу целива и даде доносиоцу.

Потом, на цареву жељу, свети Филип би протеран у тверски манастир Отреч, при чему претрпе многа зла од спроводилаца. Прође око година дана, откако се светитељ нахођаше у заточењу, злостављан од чувара на разне начине. У то време цар, путујући у Новгород и приближавајући се к Тверу, опомену се светог Филипа, па посла к њему гореспоменутог Маљуту Скуратова. Овај изненада уђе у келију светитељеву. Међутим светитељ још на три дана пре тога говораше присугнима: „Ево приближује се крај мога подвига“, – и причести се, чесним и животворним Тајнама Христа Бога нашег.

Ушавши у келију светог Филипа, Маљута Скуратов са притвореним страхопоштовањем паде пред ноге светитељу и рече: „Свети владико, дај благослов цару да иде у велики Новгород“. Али светитељ одговори Маљути: „Чини што хоћеш, но дар Божји не добијају на превару“. – Тада бездушни зликовац удави праведника јастуком. To би 23. децембра 1569. године. Но ускоро непријатеље светога митрополита постиже казна Божја. Цар, увидевши своју неправичност према светоме мужу и лукавство њихових непријатеља, посла их на заточење по разним манастирима, а неке од њих предаде на смрт. Архиепископ новгородски Пимен би скинут са престола на две недеље после кончине светог Филипа и подвргнут најстрашнијим поругама; после тога би заточен у Веневски манастир, где ускоро и сконча. Царев љубимац Маљута Скуратов убрзо после свог злочина би убијен код града Торжка од заробљених Кримљана, при чему се сам цар једва спасе смрти. Игуман Паисије би заточен на Валаамском острву и тамо умре; монах Зосима и десет других монаха, који су клеветали светог Филипа, беху разаслати по разним манастирима. А таква иста казна Божја постиже и неке друге непријатеље светитељеве.

По смрти Цара Јована Васиљевича, престо руске царевине заузе његов син, цар и велики кнез Теодор Јованович. У седмој години његова царовања, а у двадесет првој по престављењу светога Филипа, игуман Соловецквг манастира и братија обратише се молбом цару, да нареди да се тело светитељево пренесе из манастира Отреча у Соловецки. Цар им даде дозволу, и они нађоше тело светитељево читаво и неповређено, тако да се трулеж не беше коснула чак ни одеће његове, а од светих моштију његових потече миро и испуни ваздух миомиром. Монаси чесно пренеше тело светога Филипа у свој, Соловецки манастир, и погребоше на оном месту које сам светитељ беше ради тога припремио. За царовања цара Алексија Михаиловича, нетљене мошти светог митрополита Филипа бише с чешћу пренете новгородским митрополитом Никоном из Соловецког манастира у првопрестолну Москву и положене у нови кивот у Успенској саборној цркви, где и сада почивају откривене.

Богу нашему слава, сада и увек и кроза све векове, амин.

Напомене:

У старој Русији отроцима су се називали млађи чланови кнежеве свите, затим уопште поверљиви службеници поред кнеза, искусни, и већином вични војништву. И бојари су имали отроке.

Василије IV Јованович, велики кнез Московски од 1505-1533. г.

Јован IV Васиљевич Грозни, од 1533. г. велики кнез Московски; године 1547. узео титулу цара и царовао до 1584. године.

Соловецки манастир је ставропигијски; налази се на крајњем северу, на Соловецком острву у Белом Мору, на 307 километара од Архангелска; постоји од XV века; од самог оснивања прочуо се строгим подвижннчким животом својих монаха.

Митрополит Атанасије био на престолу митрополитском од 1564. до 1566. год.

Опричници су били изабрани између кнезова, племића и бојарске деце; имади су своје засебне спахилуке; за њихово издржавање били су одређени чак посебни градови; опричници су имали нарочита права и привилегије. А друга део Русије добио је назив „земшчина“ и дата на управу земљепоседничким бојарима ради отправљања општих послова државних и народних.

Такви беху: епископ суздаљски Пафнутије, епископ рјазански Филотеј, и нарочито протојереј Благовештењске саборне цркве Евстатије, царев духовник, кога св. Филип беше ставио под забрану због неких кривица, и који је непрестано, тајно и јавно клеветао митрополита код цара.

Маљута Скуратов Бјељски – дворјанин, омиљени опричник цара Јована IV Грозног; одликовао се свирепошћу и учествовао скоро у свима злочинима Грозног. Спомен Маљуте Скуратова и његових злочина сачувао се у народним песмама, па је чак и само име његово постало погрдно име за злочинце.

Омиљени и поверљиви опричник цара Јована IV Грозног.

На безочне клевете Паисијеве првосвештеник му кротко примети: „Чедо, што сејеш, то ћеш и пожњети“. Затим, обраћајући се цару и целом сабору, он изјави да се уопште не боји смрти и да радије воли умрети као невин мученик, него да у својству митрополита ћутке трпи cтpaхоте и безакоња садашњег времена. После тога он стаде скидати са себе бели клобук и мандију.

To би 1591. год. Тело св. Филипа би најпре положено испод паперте храма који је он подигао, где је он, као игуман соловецки, сам себи ископао гроб упоредо са гробом наставника свог старца Јоне, a у год. 1646. оно би пренето у сами храм.

Царовао од 1645-1676. године.

Касније знаменити патријарх Сверуски, исправитељ богослужоених књига и обреда.

Ово преношење чесних моштију св. Филипа извршено je y год. 1652. Спомен преноса празнује се 3. јула. Осим тога, спомен светог Филипа празнује се још 5. октобра заједно са споменом светитеља Московских: Петра, Алексија и Јоне.

Радио Светигора

[Оља]

ДЕТИЊСТВО

Одлучила сам да идем стопама Христа, мог Спаситеља;  Господе, благослови и помози … идем.

Из Устава Марто-Маринске обитељи

Наравно да сам ја недостојна те бесконачне радости коју ми даје Господ, — да идем тим путем служења, али ја ћу се трудити и Он који јесте Љубав ће ми опростити моје грешке, јер Он види како ја желим да служим Њему…

Велика Књегиња Јелисавета

Када се Божија љубав дотакне човека, све оживи. Као лагани облак она носи душу ка Вечном Извору Љубави, испуњавајући је наствореном светлошћу.

Као што сунце греје цветове и они стреме ка њему, тако и душа, која заволи Бога, непрестано стреми Њему.

Пребивајући у светлу, и сама душа постаје носилац светла. За таквог човека већ нема својих и туђих — постојање свих постаје његово постојање.

Пут Христове љубави — пут крста, али, када благодат ојача душу, човек не осећа тешкоће пута, он се радује, што може да послужи Богу и ближњем.

Трновит је пут земни,

Ал само тај пут одведе

До сјајних врата Раја

Серце моје и твоје.

Архиепископ Јован (Шаховски)

Појављују се и нестају облаци. Сваки је човек пред Богом усамљен. Сијање тихе вечности осветљава пут. Душа у Богу је као птица у ваздуху, са свих страна окружена Њиме. Господ се односи пажљиво према свакој души, са љубављу је призива, трпи, чека, не присиљава човека, поштује његову слободу. И човек сам бира свој пут — заволеће светлост или таму више од светла (Вид.: Ин. 3: 19).

Пут наше небеске покровитељке — Свете преподобномученице Велике Књегиње Јелисавете — налик је зраку светлости, светлости добра и милости која греје све око себе.

Ела (будућа Књегиња Јелисавета Фјодоровна) се родила у породици херцога Хесен-Дармштатског Лудвига IV и принцезе Алисе, ћерке енглеске краљице.

Деци су развијали не само осећај за музику, уметност бећ и љубав ка раду, једноставности, саосећање са ближњим. Заједно са мајком посећивали су болнице, свратишта — носили су цвеће, разговарали са болесницима. Велики утицај на малу Елу имао је пример родоначелнице њихове породице Св. Јелисавете Тјурингенске која је посветила себе делима милосрђа.

Од најранијег детињства будућа велика књегиња је заволела природу, цвеће, нарочито бело, имала је дар за цртање. Током година о Великој Књегињи Јелисавети су говорили да она свугде са собом носила мирис чистоте љиљана. Бела боја је била одраз њеног срца.

Још у детињству се упознала са својим будућим мужем – Руским Великим Кнезом Сергејем Александровичем.

Сва породица Херцога је пратила принцезу Јелисавету на њену свадбу у Русију, куда је она носила не само вредне поклоне, већ и оно што нема цену — срце пуно љубави и саосећања.

УДАЈА

У висине устремљена Књегиња милосрдна, бисер Православља у новој отаџбини обрела.

(Из Акатиста св. прмц. Великој Књегињи Јелисавети)

Милостиво срце младе Књегиње и у Русији није могло да остане равнодушно према људским патњама. Почела је да помаже болеснима, сиромашним и потребитим људима. На кнежевским имањима је обилазила куће и помагала сиромашнима. У градовима је посећивала болнице, свратишта, затворе трудећи се да где год може помогне, умањи бол и да наду.

Жалост све на свету чини белим,

Уз жалост иде нежност…

Велики Кнез, племенити и дубоко верујући човек је имао разумевања и подржавао Јелисавету Фјодоровну. Следећи мужа, одлазила је на службе у православној цркви иако је тада још била лутеранка. Нежно срце је осетило сву лепоту и тајанствену дубину Богослужења, душа је почела да стреми Православљу. Посетивши Свету Земљу, Књегиња је донела одлуку о коме је писала оцу: «Је прелазим из чистог убеђења, осећам да је то највиша религија и да ја ово чиним са дубоким убеђењем и сигурна сам да за овај поступак имам Божији благослов».

Храбро срце и у бурним временима види Божију Промисао. Трагично је изгубио живот Велики Кнез. Али, изгубивши земаљског мужа, Књегиња Јелисавета је добила Небеског — одличила је да себе потпуно посвети служењу Богу и ближњима.

СЛУЖЕЊЕ

а остављам блистав свет, где сам имала блистав положај и у потпуности се успињем у већи свет — у свет сиромашних истрадалника».

Велика Књегиња Јелисавета

У најтежим тренуцима се најјасније сагледава Божија помоћ. Велика Књегиња је нашла утеху и охрабрење код моштију московског чудотворца Св. Алексија, он је унео у њену ожалошћену душу жељу да оснује милосрдно сестинство.

Тако је у Москви створена дивна заједница. Чак је и споља она била истанчана, као и све чега се дотакла рука Књегиње Јелисавете.

Основни циљ заједнице је био васкрснути  пут делатног служења Христовој љубави. У речи «заједница» изражена је главна мисао: свако треба да учини своје срце заједницом, сасудом те љубави, да га отвори за примање Милосрдног Христа. Сестре су биле позване да сједине узвишени позив Марији да упија речи о вечном животу и пут Марте — служење Богу кроз ближње. Као Марија, просветивши се Речју Божијом, оне су носиле људима молитву, утеху, а као Марта, служиле Христу помажући путницима и бринући се о болеснима.

Заједница је помагала сиромашнима, нарочиту пажњу је Књегиња Јелисавета поклањала тзв. Хитровој пијаци. Обилазила је свратишта и скупљала беспризорну децу. Књегиња се није плашила ни псовки, прљавштине, изгледа људи који су већ изгубили особине човека. «Лик Божији може понекад бити затамњен али никада не може бити уништен», — говорила је. Милостива Матушка није сматрала да чини подвиг, основа духовног милосрђа заједнице била је захвалност Богу за то што допушта служење Њему кроз ближње.

Лишь бы сердце о земном не пело,

Но несло бы Богу все мгновенья,

И вокруг него все было бело

От цветов благодаренья.

Архиепископ Иоанн (Шаховской)

«У мом животу је било толико радости, у мојој туги — толико безграничне утехе, да је желим да бар мрвицу тога дам другима»

Велика Књегиња Јелисавета

Манастир називају земаљским рајем. Велика је тајна послушање. У Марфо-Маринској заједници на снази је био Устав манастирског општежића. Живот «по уставу» учи смирењу, трпљењу, послушању, одузима сопствео мудровање, сједињујући сестре у једну породицу. Велика Матушка је тешила и охрабривала сестре у раду над собом и другима, у свему је давала пример, пленећи својом енергијом. У болници је на себе узимала најодговорнији део посла. Причало се да из Матушке просто зрачи лековита сила.

Унутрашњим животом сестара руководио је, дивни пастир, духовник заједнице протојереј Митрофан Серебрјански. Сестре су учили да њихов задатак  — није само медицинска помоћ, већ и духовна поука празних, заблуделих и очајних људи. Ако би макар за тренутак заронили у душу Божију искру, дати да удахне миомирис Неба, она ће охрабрити човека у земаљском животу, утешити и дати наду у часу смрти. «Ми треба да се подигнемо од грешне земље до раја и да се радујемо са Анђелима једној спасеној души, једној чаши хладне воде датој у Име Господа».

При заједници су били болница, апотека, прихватилиште за девојчице-сиротице, недељна школа, библиотека, бесплатна народна кухиња за сиромашне, били су храмови — Покровски и болнички у част жена мироносница Марте и Марије. Велика Књегиња се надала да ће Марфо-Маринска заједница процветати и постати велико и плодоносно дрво, она је желела да такве заједнице буду створене и у другим градовима.

МУЧЕНИШТВО

«Чинило се, да она стоји на високој, недостижној литици и одатле без страха гледа на запенушале таласе око ње, устремљујући свој духовни поглед у даљине вечности»

Митрополит Анастасије

Дођоши и путници смо ми на овој земљи. Овај видљиви свет је само место нашег тужног прогонства. Препредени земни дани. Свакоме дође час када треба да се иде кући, у Небеку Отаџбину. Свети Божији људи чакају смрт као велику радост. За њих је крај земаљског живота — сусрет са Творцем, ка Коме је душа непрестано стремила. Човек који је себе посветио Богу, верује да Господ у потпуности о њему промишља. Верујући спасоносном Божијем Промислу, претрпеће он сваки бол и тугу.

«Господ гледа на мене; чега да се бојим?»

Храброшћу и миром је дочекала Велика Књегиња смутњу која је почела у Русији. Као и дотад помагала је људима: посећивала рањене, учествовала у организацији и сакупљању помоћи за фронт. У њој није било ни сенке увређености.

«Народ је дете, он није крив за ово што е дешава, – кратко је говорила она. — Зар то није болесно дете које ми волимо сто пута више за време болести, него док је био здрав и весео? Желела бих да понесем његове патње, да га научим трпљењу, да му помогнем…»

Свим срцем заволевши руки народ, она је донела одлуку да до краја подели са њим његова страдања, одбивши да напусти Русију. Она је пророчки пиала, да врата ада неће надвладати Православну Цркву, да ће наша Заступница, Пресвета Богородица умолити Свога Божанског Сина и да ће Црква опстати, прошавши кроз сва искушења.

«…Ако осазнамо ту велику жртву Бога Оца, Који је послао Свога Сина да умре и васкрсне за нас, онда ћемо осетити присуство Светог Духа, Који ће озарити наш пут. И тада ће радост постати вечна…»

Велика Књегиња Јелисавета

Несхватљива је Божија Промисао. Када душа очврсне и постане способна да иде путем страдања, почињу искушења. Господ води човека на тај Крст који његова душа може да понесе, ка тој црти иза које почиње вечност. Уским и тесним путем води ка бесмртности, светости, победи над смрћу.

У априлу 1918. године, на трећи дан Ускрса, Јелисавету Фјодоровну су ухапсили и одвезли из Москве. Тога дана Његова Светост Патријарх Тихон је служио у обитељи Марте и Марије, Божанску Литургију и молебан – то је био и благослов и поздрав Великој Књегињи пред крсни пут на Голготу.

«Господ, да вас благослови и да вас утеши и да вам да снаге Васкрсење Христово…. Уједините се и будите као једна душа, све за Бога и кажите као Јован Златоуст, „слава Богу за све!“», — тако је испраћала Велика Књегиња сестре на путу у прогонство. Пролазила су поред малог прозора на вагону крошње, ниско су пловли облаци, све се сливало у једно…

И дошао је и крај пута. «Сине Мој, дај своје срце Мени…»

У дубоку јулску ноћ, на дан обретења моштију Преподобног ергија Радоњешког, Велику Књегињу су заједно са инокињом Варваром и осталим затвореницима бацили у јаму. Кажу да се из дубине јаме чула Херувимска песма. Хорови Ангела су је певали на просторима не појмљивим земаљским очима, где већ ништа више не може лишити душу вечне радости.

Све је везано земном поруком —

За звером ноћ, за белом птицом небо;

Али ко ће се сакрити иза белине.

За Анђела ко се може борити?

Нема небрањенијих на свету, него што су они.

Нема скривенијих у хладном свету.

Пред њима треба запалити ватре.

И опевати их на најгласнијој лири.

Једном за време посете Светој Земљи, посетивши храм Свете Марије Магдалине, који стоји у подножју Елеонске горе, Велика Књегиња је рекла: «Како бих ја желела да будем овде сахрањена».

Задивљујуће је како Бог чује сваку реч.

Мошти настојатељнице обитељи Марте и Марије и њене верне сапутнице инокиње Варваре су биле превезене у Јерусалим и положене у крипту храма Свете равноапостолне Марије Магдалине. Када су отворили сандук са телом Велике Књегиње, просторија се напунила миомирисом. По речима архимандрита Антонија осећао се «као неки јак мирис меда и јасмина».

…Радуј се несхватљивим судбинама Божијим прослављена.

Радуј се, Горњег Јерусалим житељко блажена;

Радуј се, ка Јерусалиму Небеском, свима нама предводнице.

(Из Акатиста св. прмц. Великој Књегињи Јелисавети)

Радио Светигора

[JESSY]

0102_laugh

[Оља]

Житије светог оца нашег Филипа, митрополита Московског

Posted by radiosvetigora

Свети Филип се родио 11. фебруара 1507. године у Москви од побожних и племенитих родитеља, из славне лозе бољара Количевих. Отац му Стефан спадао је у бољаре блиске великом кнезу Василију Јовановичу; а побожна мати његова Варвара оконча дане своје као монахиња са именом Варсонофија. За њихов побожан врлински живот Бог их благослови добрим плодом: од њих се роди блажени Филип, који на светом крштењу доби име Теодор. Родитељи га васпитаваху у свакој побожности. Када он мало поодрасте, они га дадоше да учи књигу. Особито приљежан, он напредоваше у учењу, туђећи се у исто време игара и забава својствених дечијем узрасту. На тај начин Теодор за кратко време изучи сву књижну мудрост и навикну на душекорисно читање. Родитељи се радоваху због таквог владања његовог. После извесног времена Теодору одредише „отроке“[1] да га уче јахању. Али он ни најмање није марио за то, претпостављајући јахању читање књига, у којима је налазио житија светих и вредних дивљења мужева, и кроз то се учио усавршавању у врлинама. Потом га стадоше учити у војничкој вештини. Али и то не измени побожно настројење његове душе; он избегаваше своје вршњаке и њихов лакомислени живот, те су се многи чудили таквој побожности његовој.

После смрти великога кнеза Василија Јовановича[2] скиптар царства прими његов син, велики кнез целе Русије Јован Васиљевич[3]. У то време Теодор, већ пунолетан, би узет на двор у царску службу и задоби љубав и благовољење малолетног кнеза Јована Васиљевича. Но Теодор није дуго службовао на двору. Стојећи једном, као младић тридесетих година, у цркви на светој литургији, он чу где свештеник чита из Еванђеља: Нико не може два господара служити (Мт. 6, 24). Поражен овим речима, он размишљаше у себи како се оне и на њега односе, и донесе одлуку да напусти световни живот. Опоменувши се Соловецког манастира[4] и да се тамо монаси добро подвизивају, он се реши да се удаљи тамо. Пошто сатвори молитву пред светињама, са сузама припадајући к чудотворним ракама светих, Теодор целива свете мошти и са молитвом крену на пут, тајно од свих, оставивши царски двор, завичај и рођаке и поневши само најнеопходнију одећу. To je било половином 1537. године.

Најпре Теодор дође у крајеве Великог Новгорода, код језера Оњега. Тамо се он настани у насељу Хижах код једног сељака. Видећи да је Теодор добре нарави и смирен, домаћин му повери своје овце да их пасе. Тако Бог одреди да он пре словесних оваца пасе добро бесловесне овце. Међутим, родитељи га свуда тражаху по градовима; и не нашавши га нигде, они много плакаху за њим. А благочестиви јуноша, проживевши не мало дана у споменутом насељу, удаљи се одатле на Соловецко острво. Тамо га прими игуман Соловецког манастира, и одреди му да ради манастирске послове. А он, оградивши себе страхом Божјим, са усрђем и смирењем испуњаваше у простоти срца све што му наређиваху да ради. Секао је дрва, копао у градини, преносио камење, понекад износио помије на леђима, и обављао друге, још теже послове. Много пута дешавало му се да га неки монаси вређају, па чак и бију, но он се никада није гневио, и с радошћу и смирењем подносио је све; и нико није знао ко је и откуда је.

Прекаливши се тако у трпљењу, Теодор моли игумана да га постриже у монаштво. И би пострижен у монаштво, добивши име Филип. Онда га дадоше у послушање једном опитном монаху, коме беше име Јона, који га упути на сваку врлину. Потом га игуман посла у кујну. И тамо он смирено рађаше за братију, ложећи ватру и цепајући дрва. Провевши доста у том послушању, Филип би преведен у манастирску ковачницу, где се ревносно труђаше, носећи дрва и воду. И сви који рађаху у ковачници хваљаху га за његове трудове. Тада, избегавајући славу, он се удаљи из манастира у пустињу. И тамо, уперивши ум свој ка Богу, он непрестано провођаше време једино у молитвама.

Пошто се тако подвизавао дуго у пустињи, у шумама Соловецким, свети Филип се поново врати у манастир на своје пређашње послове. Видећи га толико усавршена у монашким подвизима и украшена дубоким смирењем, игуман Алексије се веома тешаше њиме и држаше га поред себе као свог помоћника, поверивши му надзор над почетним послушницима. Све то Филип обављаше с ревношћу, и у тим трудовима проведе девет година, помаган молитвама и благословом свог игумана.

Потом се игуман Алексије због старачке немоћи одрече управљања манастиром и, на савет братије, постави светог Филипа за игумана. To би 1548. године. Но светитељ, иако прими управу, ипак ни најмање не измени пређашњи начин свога живљења. Напротив, он још више појача своје подвиге и предаде се већим трудовима телесним. А када виде да га због тога хвале и цене, он то сматраше као штетно, јер од младости беше украшен смирењем. Зато остави игуманство и понова се удаљи у пустињу, долазећи у манастир само ради причешћивања чесним Телом и Крвљу Христа Бога нашег. Манастиром стаде управљати ранији игуман Алексије, који се након пола године после тога упокоји. Тада, на молбу братије, свети Филип се понова прими игуманства. Он се предаде још већим подвизима, и постиже још веће савршенство у врлинама. А Соловецка обитељ у време његове управе цветаше и напредоваше.

У току свог осамнаестогодишњег управљања Соловецким манастиром, свети Филип га потпуно обнови: подиже у њему две камене цркве – Успења Пресвете Богородице и Преображења Господњег, заведе звона, сагради за братију двоспратне и троспратне конаке и болницу, умножи и поправи варишта за со – главни извор манастирских прихода, направи воденице на води, начини тор за овце и јелене, веза језера каналима и исуши ритове, просече пролазе и путеве по шумама.

Међутим слава светог Филипа дође до цара и кнеза Јована Васиљевича. У то време митрополит целе Русије Атанасије остави престо[5]. Цар зажеле да на престо Руске митрополије буде доведен свети Филип, и позва светитеља у Москву на духовно саветовање. Но у то време настадоше у народу немири и нереди. На двору међу бојарима отпочеше свађе, опака непријатељства и сваковрсна међусобна рађења о глави. To потстаче цара на силан гнев и јарост. Због страшних клевета бојарских цар се стаде плашити чак и најоданијих слугу својих, најближих рођака и пријатеља својих, гледајући у њима своје непријатеље и заверенике. И цар раздели државу у два дела установивши норочите телохранитеље своје – „опричнике“, који беху поред цара и сачињаваху засебну управу[6]. Опричници злоупотребљаваху дату им власт, угњетаваху народ, отимаху имовину, пропраћајући своје пљачке убиствима и мучењима. А цар је веровао у њихову верност и оданост, те за њих није било суда.

Управо у то време цар и позва светог Филипа из Соловецког манастира. Када светитељ дође, цар га с чешћу прими и каза му да жели да га види на митрополитском престолу. По смирењу свом, преподобни Филип одбијаше тако високи чин. И говораше цару: He могу примити на себе дужност која превазилази моје моћи. Отпусти ме, Господа ради, зашто малој лађи поверавати велики терет? А када цар и даље настојаваше, светитељ изјави да ће испунити цареву жељу, ако он укине опричнину, од које пати Руска земља. Цар одговори да је опричнина потребна за цара и царевину, пошто се кују завере против њих. Светог Филипа онда умолише да се због тога не одриче митрополитског престола, Него да се са царем саветује, као што су се саветовали ранији митрополити. Осигуравши на тај начин право својој савести да се заузима за невино гоњење и да говори еванђелску правду, свети Филип уступи царевој жељи и би узведен на митрополитски престо.

У прво време све беше мирно; цар уважаваше светитеља и указиваше му своју благонаклоњеност. Али затим, када зверства опричника достигоше врхунац, блажени Филип стаде молити цара да обустави зверства опричника, и изобличавати самога цара за његове свирепости. Цар се страховито разјари на светитеља, претећи му мучењем и прогонством. Али он, остајући непоколебљив и чврст као дијамант, не обазираше се на цареве претње и не престајаше говорити истину, јавно иступајући против цара и опричника. На жалост, и међу духовним лицима нађоше се издајице, који су се старали само како ће угодити цару. Архиепископ новогородски Пимен, и неки други са њим[7], и заједно са царским саветницима Маљутом Скуратовим[8] и Василијем Грјазним[9] и њиховим једномишљеницима, измишљајући разне сплетке против светитеља, стараху се да га збаце с престола и наговараху цара да не напушта своју намepy. Ho цар није желео да једноставно смакне митрополита Филипа са митрополитског престола. Кратко време после тога, на доставу лажних сведока цар посла у Соловецки манастир суздаљског епископа Пафнутија и кнеза Василија Темкина да испитају какав је био ранији живот митрополита Филипа.

Стигавши у Соловецки манастир, изасланици стадоше се старати да раде онако како би угодили цару. Једне од монаха ласкама и митом, друге – обећавањем виших духовних одликовања, треће – претњама, придобише да говоре клевете против светитеља. Оне пак чесне старце који говораху истину о преподобном Филипу, тешко избише, наређујући им да говоре мрске ствари о светитељу. Но они, испуњени побожности, сва злостављања примаху с радошћу и једним устима продужише говорити истину о блаженом Филипу, да је житије његово у обитељи било беспрекорно, по Богу. Али царски изасланици не хтедоше о томе ни да слушају, него, урадивши оно што им је било потребно, вратише се у Москву. При томе они поведоше са собом соловецког игумана Паисија, коме обећаше епископски чин, и друге клеветнике који лажно сведочаху против светог Филипа.

Одмах би сазван сабор да суди светитељу. Клеветници из Соловецког манастира поднесоше цару своја лажна сведочанства написмено изложена. Цар, видевши писмена сведочанства против Филипа, која му беху по вољи, нареди да се гласно прочитају. После тога лажни сведоци стадоше и усмено клеветати светитеља. Светитељ се није правдао, и стао је скидати са себе знаке достојанства[10], но цар нареди да чека одлуку суда.

Сутрадан, осмога новембра 1568. године, када свети митрополит Филип чинодејствоваше у Успењској саборној цркви, цар посла тамо свога бојарина Алексеја Басманова са великим бројем опричника. Ушавши у цркву, Басманов нареди да се гласно пред целим народом прочита судска пресуда о свргнућу митрополита. Затим се опричници као дивље звери бацише на светитеља, свукоше му архијерејско одјејање, па му обукоше просту, одрпану монашку расу, и срамно истераше из цркве, натоварише на сељачке саонице, и одвезоше у Богојављенски манастир, грдећи га и бијући га. Ту свети митрополит, стављен у тешке окове проседе у смрдљивој тамници целу недељу, мучен глађу. Потом би превезен у манастир светог Николаја Чудотворца, такозвани Стари. Незадовољан страдањем светог Филипа, цар подвргну мукама и смрти бојарску децу која беху код њега на служби; од рођака његових Количевих он погуби десеторицу једног за другим. Главу једнога од њих, Ивана Количева, кога је Светитељ нарочито волео, цар посла светитељу у тамницу. Светитељ се поклони пред њом до земље, благослови је, с љубављу целива и даде доносиоцу.

Потом, на цареву жељу, свети Филип би протеран у тверски манастир Отреч, при чему претрпе многа зла од спроводилаца. Прође око година дана, откако се светитељ нахођаше у заточењу, злостављан од чувара на разне начине. У то време цар, путујући у Новгород и приближавајући се к Тверу, опомену се светог Филипа, па посла к њему гореспоменутог Маљуту Скуратова. Овај изненада уђе у келију светитељеву. Међутим светитељ још на три дана пре тога говораше присугнима: „Ево приближује се крај мога подвига“, – и причести се, чесним и животворним Тајнама Христа Бога нашег.

Ушавши у келију светог Филипа, Маљута Скуратов са притвореним страхопоштовањем паде пред ноге светитељу и рече: „Свети владико, дај благослов цару да иде у велики Новгород“. Али светитељ одговори Маљути: „Чини што хоћеш, но дар Божји не добијају на превару“. – Тада бездушни зликовац удави праведника јастуком. To би 23. децембра 1569. године. Но ускоро непријатеље светога митрополита постиже казна Божја. Цар, увидевши своју неправичност према светоме мужу и лукавство њихових непријатеља, посла их на заточење по разним манастирима, а неке од њих предаде на смрт. Архиепископ новгородски Пимен би скинут са престола на две недеље после кончине светог Филипа и подвргнут најстрашнијим поругама; после тога би заточен у Веневски манастир, где ускоро и сконча. Царев љубимац Маљута Скуратов убрзо после свог злочина би убијен код града Торжка од заробљених Кримљана, при чему се сам цар једва спасе смрти. Игуман Паисије би заточен на Валаамском острву и тамо умре; монах Зосима и десет других монаха, који су клеветали светог Филипа, беху разаслати по разним манастирима. А таква иста казна Божја постиже и неке друге непријатеље светитељеве.

По смрти Цара Јована Васиљевича, престо руске царевине заузе његов син, цар и велики кнез Теодор Јованович. У седмој години његова царовања, а у двадесет првој по престављењу светога Филипа, игуман Соловецквг манастира и братија обратише се молбом цару, да нареди да се тело светитељево пренесе из манастира Отреча у Соловецки. Цар им даде дозволу, и они нађоше тело светитељево читаво и неповређено, тако да се трулеж не беше коснула чак ни одеће његове, а од светих моштију његових потече миро и испуни ваздух миомиром. Монаси чесно пренеше тело светога Филипа у свој, Соловецки манастир, и погребоше на оном месту које сам светитељ беше ради тога припремио[11]. За царовања цара Алексија Михаиловича[12], нетљене мошти светог митрополита Филипа бише с чешћу пренете новгородским митрополитом Никоном[13] из Соловецког манастира у првопрестолну Москву и положене у нови кивот у Успенској саборној цркви, где и сада почивају откривене[14].

Богу нашему слава, сада и увек и кроза све векове, амин.

Напомене:

1. У старој Русији отроцима су се називали млађи чланови кнежеве свите, затим уопште поверљиви службеници поред кнеза, искусни, и већином вични војништву. И бојари су имали отроке.
   
2. Василије IV Јованович, велики кнез Московски од 1505-1533. г.
   
3. Јован IV Васиљевич Грозни, од 1533. г. велики кнез Московски; године 1547. узео титулу цара и царовао до 1584. године.
   
4. Соловецки манастир је ставропигијски; налази се на крајњем северу, на Соловецком острву у Белом Мору, на 307 километара од Архангелска; постоји од XV века; од самог оснивања прочуо се строгим подвижннчким животом својих монаха.
   
5. Митрополит Атанасије био на престолу митрополитском од 1564. до 1566. год.
   
6. Опричници су били изабрани између кнезова, племића и бојарске деце; имади су своје засебне спахилуке; за њихово издржавање били су одређени чак посебни градови; опричници су имали нарочита права и привилегије. А друга део Русије добио је назив „земшчина“ и дата на управу земљепоседничким бојарима ради отправљања општих послова државних и народних.
   
7. Такви беху: епископ суздаљски Пафнутије, епископ рјазански Филотеј, и нарочито протојереј Благовештењске саборне цркве Евстатије, царев духовник, кога св. Филип беше ставио под забрану због неких кривица, и који је непрестано, тајно и јавно клеветао митрополита код цара.
   
8. Маљута Скуратов Бјељски – дворјанин, омиљени опричник цара Јована IV Грозног; одликовао се свирепошћу и учествовао скоро у свима злочинима Грозног. Спомен Маљуте Скуратова и његових злочина сачувао се у народним песмама, па је чак и само име његово постало погрдно име за злочинце.
   
9. Омиљени и поверљиви опричник цара Јована IV Грозног.
   
10. На безочне клевете Паисијеве првосвештеник му кротко примети: „Чедо, што сејеш, то ћеш и пожњети“. Затим, обраћајући се цару и целом сабору, он изјави да се уопште не боји смрти и да радије воли умрети као невин мученик, него да у својству митрополита ћутке трпи cтpaхоте и безакоња садашњег времена. После тога он стаде скидати са себе бели клобук и мандију.
    
11. To би 1591. год. Тело св. Филипа би најпре положено испод паперте храма који је он подигао, где је он, као игуман соловецки, сам себи ископао гроб упоредо са гробом наставника свог старца Јоне, a у год. 1646. оно би пренето у сами храм.
    
12. Царовао од 1645-1676. године.
    
13. Касније знаменити патријарх Сверуски, исправитељ богослужоених књига и обреда.
    
14. Ово преношење чесних моштију св. Филипа извршено je y год. 1652. Спомен преноса празнује се 3. јула. Осим тога, спомен светог Филипа празнује се још 5. октобра заједно са споменом светитеља Московских: Петра, Алексија и Јоне.
    

[Оља]

Преподобни светац Свете Русије

8.10.2011,

[

Данас су светковине преподобног Сергија Радонешког. Патријарх Кирил је ујутро служио литургију у чувеној Свето-Тројицкој Сергијевој Лаври, удаљеној 50 километара од Москве. Она не само носи име тог свеца, већ ју је он и основао. Лавра је бедем православља и један од духовних центара.

Преподобни Сергиј Радонешки је један од најпоштованијих руских светаца. Његов животни пут није детаљно познат. Све до сада се дискутује о времену његовог рођења, међутим, у руској цркви се сматра да је рођен 3. маја 1314. године. Име овог хришћанског свеца је познато не само у Русији, већ и далеко ван њених предела, - испричао је у интервјуу Гласу Русије предавач Московске духовне академије Олег Суханов.

Преподобни Сергиј спада у ретке људе, у чијем животу свако би могао да нађе нешто, што му је блиско. Њему се моле родитељи, чија деца слабо уче, војници који бране домовину, руководиоци државе. Ко зна за Словене, руски језик и цркву, не може а да ништа не зна о Сергију Радонешком.

Свето-Тројицка лавра, основана средином 14. века, и за живота преподобног Сергија, и касније играла је кључну улогу у историји не само руске цркве, већ и државе. Управо у лаври је Дмитриј Донски замолио за благослов и молитве Сергија Радонешког уочи победничке Куликовске битке руских снага против татаро-монголских освајача 1380. године, када се Русија заувек ослободила јарма Златне Хорде. Почетком 17. века манастир је у току 16 месеци био у опсади од стране одреда од 30 хиљада војника – пољско-литванских освајача. Међутим, у манастиру није постојао војнички гарнизон, бранили су га само монаси и сељаци из околине. Иначе, тај светац је основао не само Свето-Тројицку лавру, - наставља Олег Суханов.

Низ манастира око Москве и у центру Русије су основали или сам Сергиј Радонешки, или његови ученици. То је симболично и због тога, што и људи из оног доба, и наши савременици сматрају да снага државе и друштва потиче из духовног живота. Управо зато се сам преподобни сматра оснивачем руског монаштва.

Историјат Лавре садржи и радосне, и тужне стране. Све до 20. века је она била не само бедем духовности и културни и научни центар. После револуције 1917. године манастир је био затворен, монаси су отерани. Тек 1946. године је према наредби шефа СССР-а Јосифа Стаљина манастир био враћен РПЦ.

Данас је Лавра постала центар међународног туризма. Туристи из Евргопе, Америке, Азије долазе да би видели древне зидине и дивне саборне цркве, да се поклоне моштима преподобног свеца, сахрањеног у том манастиру, слушају једну од најлепших звоњава у земљи. Мене је заувек очарао овај манастир, - рекла је јапанска туристкиња.

Први пут сам дошла у Русију, мени се овде допада, међутим, нисам очекивала да ћу наићи на такву лепоту. У Јапану ништа слично нема, имамо другу религију. Желим да још једном посетим Лавру.

1993. године архитектонски ансамбл Лавре је унет у Списак Светске баштине УНЕСКО-а

У пролеће ове године почео је федерални програм за припрему прославе 700. годишњице преподобног Сергиа Радонешког, који ће се славити 2014. године на државном нивоу. У оквиру тог пројекта се планира не само упознавање становника Русије и иностранства с именом и животописом тог свеца, подизање неколико посвећених му цркава, већ и украшавање Лавре и Сергијевог Посада – града у околини Москве, где се налази манастир. Многи храмови су већ у скелама. У РПЦ се надају да ће после рестаурације Свето-Троицки манастир поново постати један од најлепших бисера читавог православног света. Тако је и хтео преподобни Сергиј Радонешки.

Глас Русије

[Оља]

Света Ксенија Петроградска

Блажена Ксенија Петроградска, још за живота свога, па до дана данашњег сматра се хитром помоћницом и чудотворком. Спасења ради и љубави према ближњима на себе је узела, чини се, безуман подвиг. За своја дела, молитве, пошћења, странствовања и подпошења свега са смиреним осмехом, Блажена Ксенија би награђена од Бога даром прозорљивости и чудотворства. Њена капела па Смоленском гробљу, била је исписана захвалностима за чудеса која је Блажена чинила својим молитвеним заступништвом.

На Помесном сабору Руске православне Цркве, јуна 1988, Блажену Ксенију Петроградску прогласише светом.

Блажена Ксенија родила се између 1719. и 1721. године, а свој спасоносни подвиг чинила је у Петрограду. Ксенијин муж, Андреј Фјодорович Петров, био је певач дворског хора. Ништа није познато о детињству и младоста Блажене Ксеније, а народно сећање сачувало је само то што беше везано за сам почетак њеног јуродивог подвига – изненада смрт мужа који је умро без хришћанског покајања. Потресена тим страшним догађајем, двадесетшестогодишња удова решила је одпочети тежи хришћански подвиг – направити се безумном, како би, принећи као жртву Богу оно најдрагоценије у човеку – разум, умолила Створитеља за помиловање изненадно преминулог супруга. Оставила је своје име, назвала се именом супруга свога и као таква, прошла је цео свој крсни пут, приневши на олтар Божији дарове свеспасоносне љубави према ближњему. Када је на дан погреба мужа свога обукла одећу његову: кафтан, панталоне, качкет и када га је тако одевена пратила у гроб, родбина и пријатељи мишљаху да јој је смрт Андреја Фјодоровича помрачила разум. Сви је жалише и саосећаху са њом. А Ксенија, као да је изгубљеног ума, тешила их је говорећи: „Андреј Фјодорович није умро, већ се оваплотио у мене, Ксенију, која је давно мртва“. Тако започе њено лутање улицама Петрограда. Кућу, коју је наследила после смрти мужа, реши да поклони Параскеви Антоновој, код које изнајми собицу, па сав свој иметак раздели сиротињи, а новац однесе у цркву за покој душе „рабе Божије Ксеније“. Сазнавши за такву њену одлуку, мужевљева родбина замоли управу да не дозволи Ксенији, да у безумљу раздели сву имовину, међутим, након потребног испитивања, изведен је закључак да је она савршено здрава, као и да има право располагати својом имовином на начин који хоће. Након тога, Блажепа Ксенија, раздели све што је имала па у само једном мушком оделу, крену на улицу, у подвижничко странствовање.

Изложена разноразним оптужбама и подсмесима, по читаве дане, зими, лети, по жези и студени, Ксенија луташе Петроградом. Њена чудна одећа, неразумљиве речи, њена кротост и незлобивост изазиваху подсмех злих људи, који подругљиво имитираху изигравајући дечака враголана. Али Блажена Ксенија, непрестано се молећи, покорно настављаше да чини свој спасоносни подвиг. То време везано је за почетак градње нове камене цркве на Смоленском гробљу. Подигнута грађевина, била је већ веома висока, те су зидари најпре подизали цигле на скелу па тек онда градили. Блажена Ксенија решила је тајно помагати градитељима. Ноћима, у свако доба, подизала је циглу и полагала је на скелу. Радници изјутра се чудише ономе што се дешавало и решише да дознају ко је тај невидљиви помоћник који ноћу долази на градилиште, те тако сазнаше да је то, већ читавом Петрограду позната „безумна Ксенија“.

Мало – помало најосетљивији хришћани почеше запажати да Ксенија просто није луда просијакиња, већ да у себи носи нешто јединствено. Милостињу коју су јој давали, није узимала од свакога, већ од људи добрих и срдачних. Увек узимајући само копејку, давала ју је сиромасима сличним њој. Када се мушко одело на њој искрзало и поцепало почела је и зими и лети облачити бедне рите, а на босим, од мраза натеченим ногама носила је исцепане ципеле. Многи јој нудише топлу одећу и обућу, али Блажена, не хтевши ништа да узме, наизменично је облачила црвену блузу и зелену сукњу, зелену блузу и црвену сукњу.

Дању Ксенија као безумна ишла је градом, а ноћу, склањајући се од очију људи одлазила је из града, у поље где је боравила молећи се и наизменично благо клањајући на све четири стране света. У пољу је, по њеним речима, присуство Божије „видљивије“.

Ускоро, они који су је окруживали, почеше обраћати пажњу на то да се у њеним речима и делима крије дубоки смисао. Запазише да ако Ксенија од некога нешто тражи, беше то знак да му помаже и спасава од невоље и беде која ће га задесити и обратно, ако је некоме нешто давала, у скорије време очекиваше га изненадна радост.

Касније, када Блажену почеше сматрати прозорљивом, појављивала се на улицама и пијацама града, да би јој, они који су је знали помогли и тиме истински постајали хришћани.

Прекидајући један другога, сви мољаху „Андреја Фјодоровича“ да узме нешто, или пак да окуси понуђену робу, чак беше примећено, узме ли Ксенија нешто од домаћина, његова трговина постала би веома успешна. Угледавши је, мајке су са својом децом журиле да измоле њен благослов, или да јој дају да помилује дете по глави, убеђене, да ће га само један додир Блажене одмах излечити. Својом великом смиреношћу, подвигом духовне и телесне беде, љубављу према ближњима и молитвама, Ксенија је стекла благодатни дар прозорљивости. Тим својим даром многима помагаше у уређивању живота и спасењу душа. Познат је случај, када се Блажена Ксенија постарала за добробит и спасење, тада још нерођеног детета. Као давна познаница, дошла је код Параскеве Антоније којој беше поклонила своју кућу и рече јој: „Ето, ти ту седиш и ушиваш чарапе, а не знаш да ти је Бог сина послао. Иди брзо на Смоленско гробље“. Параскева веома збуњена том бесмислицом, ипак послуша Блажену и пође. На Смоленском гробљу угледа мноштво народа и пришавши, виде да је неки кочијаш оборио на земљу трудну жену. Ту пак, на земљи, жена је родила дечака и умрла. Сви су се питали ко је та жена и имали родбине, но не пође им за руком да сазнају. Видевши у том догађају промисао Божију, Параскева узе дечака к себи, усвоји га и васпита у свој строгости хришћанског живота. Син је мајку веома поштовао и гледао до њене дубоке старости. Параскева је захвалила Богу и раби Божијој Ксенији за њену заповест да дечака узме за сина. Блажена Ксенија живела је скоро четрдесет и пет година у јуродивом подвигу, те се може тврдити да је Господу пошла почетком деветнестог века.

Света угодница Божија била је сахрањена на Смоленском гробљу у Петрограду, где је својевремено помагала градњу цркве, подигнуту у славу иконе Смоленске Мајке Божије. Од дана смрти Блажене, прошло је око два века, али чуда створена молитвама угоднице, не бледе, а народно сећање на њу не ишчезава. 1902. године иад гробом Блажене Ксенија сазидана је нова капела с мраморним иконостасом и надгробним спомеником. Била је увек отворена за служење помена, који се нигде нису толико често служили као на гробу Блажене Ксеније.

Данас, капела је преуређена и наново отворена за приступ и молитве. Нека да Господ благодат своју молитвама светој Блаженој Ксенији и благослов свима онима који с вером и љубављу притичу к њеном небеском заснупништву. Амин.