So zemlji, svjetlost svijetu - без обзира на расну, вјерску, националну припадност

[Дијана.]

"Gospode, seti se ne samo muškaraca i žena punih ljubavi nego i onih punih mržnje.

Ali nemoj pamtiti silnu patnju koju su nam prouzročili; pamti korist koju nam je ta patnja donela - naše zajedništvo, našu odanost, našu poniznost, našu hrabrost, našu darežljivost, veličanstvenost srca koja se iz sveg toga rodila; i kad dođu pred tvoj sud, neka sva korist koju smo požnjeli bude njihov oprost.''

 

(PRONAĐENO U KONCENTRACIONOM LOGORU RAVENSBRUCK, 1945. GODINE)

 

[Дијана.]

(Viktor E. Frankl - psihijatar i psihoterapeut, za vreme Drugog svetskog rata je bio odveden u zatočeništvo u Aušvic, gde je izgubio celu porodicu. Posle završetka rata osnovao je poseban psihoterapeutski pravac - logoterapiju (terapija smislom). Preporučujemo njegovu knjigu "Zašto se niste ubili: traženje smisla življenja", Beograd, 1994

Svako u životu ima svoju specifičnu misiju, da ostvari konkretan zadatak. U tome niko ne može da ga zameni i njegov život ne može da se ponovi. Svako ima poseban zadatak i šansu da ga ostvari.

Kako svaka životna situacija predstavlja izazov usmeren čoveku, i pred njega postavlja problem koji treba da reši, pitanje o smislu života se može okrenuti: ne pita čovek za smisao života, već život njemu postavlja pitanja na koja on treba da odgovori. On može odgovoriti životu jedino ako odgovara za svoj život tako što će biti odgovoran. Logoterapija u odgovornosti vidi pravu suštinu čovekove egzistencije.

" Mi koji smo bili u koncentracionim logorima možemo da sesetimo čoveka koji je obilazio barake, tešio ostale i s njima delio poslednjeparče hleba. Možda ih je bilo samo nekoliko, ali oni su dovoljan dokaz dačoveku može sve da se uzme, osim jedne stvari: poslednje od njegovih sloboda-da zauzme svoj stav u bilo kom spletu okolnosti i da odabere sopstveni put".

Kada više nismo u stanju da menjamo situaciju - tada smo pred izazovom da promenimo sebe.

Mi koji smo se vratili kuci zahvaljujuci mnogim sretnim okolnostima ili cudu – kako god se to nazvalo, u srcu dobro znamo: najbolji od nas se nisu vratili

Covjek ne moze doci do samoostvarenja ako je usredotocen na sebe. Samoostvarenje je tek posljedica ljubavi prema bliznjemu.

Svakog čovjeka život iskušava, a on na to može da odgovori samo odgovarajući na sopstveni život; jednom riječju, on može da odgovori samo tako što će preuzeti odgovornost. – Viktor Frankl

Ljubav je jedini način da shvatimo drugo ljudsko biće u najskrivenijem jezgru njegove ličnosti. Niko ne može dobro razumeti suštinu druge osobe ako je ne voli. Duhovni čin ljubavi ga čini sposobnim da uoči bitne crte i osobine voljene osobe i šta više, da vidi i ono što se u njoj potencijalno skriva, što još nije ostvareno ali se može ostvariti. Osoba koja voli, svojom ljubavlju osposobljava voljenu osobu da ostvari te prikrivene mogućnosti budeći u njoj svest o onome šta može i šta treba da postane, i tako podstiče ostvarenje tih potencijala. Frankl

Ne može se zamisliti ništa što bi čoveka tako determinisalo da ostane bez i najmanje slobode. Stoga, delić slobode, ma koliko bio mali, ostaje i čoveku u neurotičnom ili čak psihotičnom stanju. Zaista, najdublje jezgro ličnosti nije dirnuto čak ni u psihozi.

Neizlečivi psihotični pacijent može da izgubi svoju društvenu korisnost, a da ipak sačuva dostojanstvo ljudskog bića. To je moj psihijatrijski kredo. Bez njega ne bih smatrao vrednim da se bude psihijatar.

― Viktor E. Frankl, Man's Search for Meaning

“Those who have a 'why' to live, can bear with almost any 'how'.”

“What is to give light must endure burning.”

“In some ways suffering ceases to be suffering at the moment it finds a meaning, such as the meaning of a sacrifice.”

“If there is meaning in life at all, then there must be meaning in suffering.”

― Viktor E. Frankl

“Ultimately, man should not ask what the meaning of his life is, but rather must recognize that it is he who is asked. In a word, each man is questioned by life; and he can only answer to life by answering for his own life; to life he can only respond by being responsible.”

“An abnormal reaction to an abnormal situation is normal behavior.”

“Between stimulus and response, there is a space. In that space is our power to choose our response. In our response lies our growth and our freedom.”

“Forces beyond your control can take away everything you possess except one thing, your freedom to choose how you will respond to the situation.”

“For the first time in my life I saw the truth as it is set into song by so many poets, proclaimed as the final wisdom by so many thinkers. The truth - that Love is the ultimate and highest goal to which man can aspire. Then I grasped the meaning of the greatest secret that human poetry and human thought and belief have to impart: The salvation of man is through love and in love.”

“Life is never made unbearable by circumstances, but only by lack of meaning and purpose.”

“So live as if you were living already for the second time and as if you had acted the first time as wrongly as you are about to act now!”

“It did not really matter what we expected from life, but rather what life expected from us. We needed to stop asking about the meaning of life, and instead to think of ourselves as those who were being questioned by life—daily and hourly. Our answer must consist, not in talk and meditation, but in right action and in right conduct. Life ultimately means taking the responsibility to find the right answer to its problems and to fulfill the tasks which it constantly sets for each individual.”

“Happiness cannot be pursued; it must ensue.”

I do not forget any good deed done to me & I do not carry a grudge for a bad one.”

“Our greatest freedom is the freedom to choose our attitude.”

“The pessimist resembles a man who observes with fear and sadness that his wall calendar, from which he daily tears a sheet, grows thinner with each passing day. On the other hand, the person who attacks the problems of life actively is like a man who removes each successive leaf from his calendar and files it neatly and carefully away with its predecessors, after first having jotted down a few diary notes on the back. He can reflect with pride and joy on all the richness set down in these notes, on all the life he has already lived to the fullest. What will it matter to him if he notices that he is growing old? Has he any reason to envy the young people whom he sees, or wax nostalgic over his own lost youth? What reasons has he to envy a young person? For the possibilities that a young person has, the future which is in store for him?

No, thank you,' he will think. 'Instead of possibilities, I have realities in my past, not only the reality of work done and of love loved, but of sufferings bravely suffered. These sufferings are even the things of which I am most proud, although these are things which cannot inspire envy.' " From "Logotherapy in a Nutshell", an essay”

https://www.google.ba/search?q=viktor+frankl&rlz=1C1AVNG_enBA633BA633&es_sm=122&tbm=isch&imgil=1i1ZUcVtVfAe4M%253A%253BRtIKNrlgCCD8pM%253Bhttp%25253A%25252F%25252Fwww.deathreference.com%25252FEn-Gh%25252FFrankl-Viktor.html&source=iu&pf=m&fir=1i1ZUcVtVfAe4M%253A%252CRtIKNrlgCCD8pM%252C_&biw=1280&bih=709&usg=__v6dToYifNDtGAQdZFkG160GuL2Q%3D&ved=0CC4QyjdqFQoTCJ-sofS52cgCFYHWGgodwe4Hpw&ei=MJsqVp_UPIGta8Hdn7gK#imgrc=1i1ZUcVtVfAe4M%3A&usg=__v6dToYifNDtGAQdZFkG160GuL2Q%3D

slika:

[Дијана.]

"A nema veće ljubavi do ove: život svoj položiti za prijatelje svoje"

Ni većeg herojstva. I svetosti. Srđan Aleksić ili o besmislu mržnje i rata

http://www.6yka.com/novost/1162/tv-buka-intervju-sa-radetom-ocem-srdana-aleksica-i-film-srdo

[DankaM]

Divna tema; mogu da aminujem svaki post. U stvari, i aminovala sam svaki post

 

"Od dobrote malobrojnih ljudski rod živi."

[Дијана.]

Nije primijecena...  

A treba nam u ovom svijetu podsjecanje da ljudi postoje i da ce uvijek postojati... I podsjecanje da najbolji nisu uvijek hriscani, a kamoli pravoslavci... 

Ali slobodno dopuni necim/nekim biserom koji sam ja zaboravila...

[Дијана.]

Najljepse ga je opisala jedna moja drugarica (kao, ateista): Tog je covjeka Bog spustio s neba na zemlju....

NE MOŽE SE SAKRITI GRAD ŠTO NA GORI STOJI

https://www.facebook.com/OrthodoxInstitute/photos/a.251234238407843.1073741828.250356125162321/256956124502321/?type=1&theater

[Ненад Р.]

Дијана , приметиће сви који воле ове ствари .

Прелепа тема , вредна свих пет звездица .

Људи су људи ма где били на планети . 

[Дијана.]

  On 9. 9. 2011. at 16:49, Дијана. рече

Bonhofer - njemacki hriscanski (protestantski) filozof i teolog - borac za mir i pravdu, usprotivio se Hitleru i fasizmu i zatvorili ga u logor, u kome je nastavio djelovati rijecju, pisanjem; u kome su ga nacisti za svaki slucaj ubili nesto prije oslobodjenja. Imao je priliku pobjeci u Ameriku, ali je smatrao da je njegova duznost ostati i boriti se - rijecju.

http://en.wikipedia.org/wiki/Dietrich_Bonhoeffer

 

 

@@DankaM, 

Jesi znala za ovog covjeka? Ja sam ga slucajno otkrila kad sam pisala neki rad o djecjim pravima. "Krst nije stradanje, krst je ekskluzivni plod  privrzenosti Isusu Hristu".  Zvuci tako pravoslavno... Covjek je hristonosan skroz...

[Дијана.]

Nikola Tesla

[Дијана.]

njihov licni 'djecji dom'  :0442_feel:

Assigned to an unremarkable village after seminary, Fr. Nikolay decided to do something big. He organized the building of three Orthodox churches, an Orthodox school, and a charity house with expansive facilities.

In addition to all of that, over the years Fr. Nikolay and his wife have adopted 70 orphans, raising them as their own.

Check out the RT documentary to learn more about their story, and to see footage of the gorgeous churches and charitable facilities they have built in their small town.

http://myocn.net/an-orthodox-priest-with-70-children-orphans/

[Melhisedek88]

Родолф Арчибалд Рајс рођен je 8. јула 1875. године, на велепоседу угледне и имућне породице у јужнонемачкој покрајини Баден. Био је осмо по реду од десеторо деце велепоседника и агронома Фердинанда Рајса. Средњу школу завршио је у Карлсруеу, Немачка. Од шесторице браће, четворица су изабрала официрску каријеру. Рудолф, како се Родолф звао у Немачкој, определио се за природњачке науке. Касније, у Првом светском рату, наћи ће се на супротним противничким странама.

Да би поправио своје слабашно здравље, Рајс, 1893. године, прелази у Швајцарску. На Универзитету у Лозани студира хемију, бави се фотографијом и активан је члан студентског удружења. Швајцарска романска средина изазвала је у њему дубоке и трајне промене. Плодоносно се развија људска и стручна радозналост младог Рајса. Стицањем доктората природних наука запаженом дисертацијом, 1898, и избором за вишег асистента, 1899, а затим за доцента за фотографију и фотохемију Универзитета у Лозани, 1901, почиње његов брзи научни успон и блистава каријера. Врши многобројана истраживања, а посебно га интересује примена научне фотографије у медицини и судству. Бави се применом фотографије у медицини, криминалистици и судству, и истражује нове методе идентификације особа. Постаје пионир научне криминалистике. У Паризу специјализује примену фотографије у криминалистици и судству. На крају париске специјализације добија од париске полиције диплому описног обавештења.Сарађује у многим публикацијама и учествује на стручним скуповима и научним конгресима. У „Швајцарској ревији за фотографију“, коју Рајс уређује од 1901. године, и коју је технички и садржајно знатно изменио и унапредио, као и у многобројним страним периодичним публикацијама, појављују се његови прилози из примењене фотографије и научне криминалистике. Са својим рефератима, учествује на разним светским конгресима, као што су, на пример, антрополошки или спортски, и председава научним скуповима, или је члан међународних жирија. Др Рајс у Лозани, 1900, оснива Институт за техничку полицију и криминалогију, на чијем реализовању је радио пуне три године.

Рајс је убрзо стекао и ауторитет практичног криминалисте, па је већ од 1904. године наступао као вештак при судовима кантона Во и других швајцарских судова, а затим је постао и вештак Народне банке и судова Француске, а повремено је вештачио и у Крајови, Букурешту и Торину. Нису изостала ни одликовања. Добио је ордење из Шпаније, Луксембурга, Србије, Румуније, Грчке, Русије и Француске.

1914. године избија Први светски рат и мобилизација у Швајцарској. Пошто није био војни обвезник због урођене срчане мане, ослобођен је војне обавезе. Али, убрзо му стиже позив из Србије.

Остварујући задатак „уништити српску сељачку војску“, а становништво ставити под огањ и мач, припадници тзв. Казнене експедиције Оскара Поћорека починили су страховита злодела. Српска влада позива доктора Родолфа Арчибалда Рајса, као познатог научника и криминалистичког стручњака из неутралне земље да спроведе анкету и истражи и утврди кршење међународних конвенција и злочине окупатора.

На његову одлуку да дође у Србију утицало је неколико околности. Најпре, већ се и само пресељење из Немачке у Швајцарску одразило на формирање његове личности. Како се приближавала трагична година избијања Великог рата, Рајс је примећивао све већу германофилску политику неутралне Швајцарске, што га је посебно онерасположивало, па је позив из Србије за њега био изазов и могућност да на неки начин пружи подршку и помоћ савезницима. На крају, можда и најважније у његовој одлуци да дође у Србију јесто то што је из Рајса проговорио честит и правичан човек чији га је глас упутио на праву страну.

Са групом швајцарских лекара, добровољаца, Рајс стиже у Ниш, 27. септембра 1914, ратну престоницу Србије. Разговор са председником Српске владе био је кратак. Пашић му је рекао да Србија треба једног искреног пријатеља који зна посматрати. „Отиђите на фронт, отворите очи и уши и онда кажите свету шта сте видели и чули“, било је све што му је рекао председник Српске владе.

У Нишу је пријатно изненађен хуманим односом и поступањем према заробљеним аустроугарским војницима, којима није фалила ни длака с главе. Српски војник је поштовао Женевску конвенцију која је налагала цивилизацијско понашање према ратним заробљеницима. И не само то, Рајс је говорио да „српски народ зна за самилост и понекад је такав у тренуцима када се човек не нада да ће код њега наћи ту лепу људску особину. „Колико сам, тако, пута у току рата гледао како доводе заробљене непријатељске војнике изнурене од глади и, уместо да те људе, који су им спалили куће и масакрирали жене и децу, злостављају, српски војници би се смиловали над њиховом судбином и давали им последње парче хлеба из џепа“. У Мачви је Рајс запрепашћен неделима окупатора. Посебно у Шапцу, Лешници и Прњавору.

Рајсови извештаји и чланци у листовима неутралних земаља и Француске имали су одличан пријем код читалаца и широк одјек у јавном мњењу, јер их је писао угледни научник и професор Универзитета из неутралне земље. Његова крилатица „пред злочином нема неутралности“, изречена на Сорбони у Паризу у предавању о Србији у рату, брзо је постала позната у Европи. Његови чланци су изазвали снажан одјек у европској јавности, а њихово стално објављивање са увек новим подацима обезбедило је пресудан утицај за пробијање информативне блокаде Србије и продор истине у свет о страдању српског народа, односно – за ствар Србије и њених савезника, што је свакако једна од најзначајнијих Рајсових заслуга.

Рајс је са српском војском и избеглицама одступио преко Албаније и похитао у Швајцарску да обавести свет шта се збива у Србији, али и да делује још на једном пољу. Док се на Крфу и у Африци српска војска опоравља, а на европским ратиштима воде битке, Рајс ради на пријему избеглица. Оснива фонд који ће три године издржавати стотину дечака и младића. Хонораре за своје чланке од листова усмерава српском посланству у Паризу за француско-српско сиротиште. За помоћ српској деци даје огромну суму за оно време – 15.000 франака. Организује прикупљање помоћи за српске избеглице на Корзици и за становништво у окупираној Србији. И даље пише у листовима, прибавља информације о тешком стању становништва под окупацијом, вешто користећи аустријску, бугарску и немачку штампу.

Као опорављена и реорганизована српска војска и Рајс стиже у Солун преко Крфа. Сада је добровољац у српској војсци, како се интимно осећао још раније у Србији, када је заволео наше људе и војнике и сељаке. Настављајући своју започету улогу и на Солунском фронту, неуморно је обилазио српске трупе, одлазио на најопаснија и најинтересантнија места, а онда и одатле слао писма и извештаје у којима је сву пажњу усмерио на српског човека, војника и његово понашање у борби и ван ње.

Због свог ангажовања на страни Србије и савезника, Рајс је не само у противничким земљама него и у самој Швајцарској навукао на себе праву олују претњи, напада и интрига. Не само у дневној штампи, него и у брошурама и књигама, немачка и аустроугарска пропагандна агентура у Швајцарској објављивала је неистине о борби српског народа и Рајсовим одбранама истине и правде.

Завршетак рата није за Арчибалда Рајса значио и крај његове мисије у Србији и на Солунском фронту. Поред обавезе да уобличи резултате своје анкете о злочинима окупатора у Србији и званичне извештаје за предстојеће мировне конференције, Рајс је желео да буде сведок и учесник изградње новог живота у разореној Србији.

Рајсу се у Београду отвара ново поље активности. Експерт је у делегацијама српске владе на међународним конференцијама у Паризу. Као хонорарни начелник новоформираног одељења у Министарству иностраних послова ради на документацији за међународни суд у Хагу. Саставља листу злочинаца у којем поименце наводи 2.000 Бугара, 800 припадника аустроугарских окупатора и неколико Немаца, међу њима и двојицу најодговорнијих генерала Макензена који је командовао одлучујућим операцијама Централних сила на руском, српском и румунском фронту, и Макса фон Галњица, такође немачког генерала, најважнијег команданта на француском фронту, а од 1915. и на српском.

У Народној банци налази посао хонорарног саветника за кривотворене новчанице, a као хонорарни начелник у Министарству иностраних послова оснива технички сервис и полицијску школу. Међутим, суочен са неразумевањем и изложен многим неспоразумима и интригама, подноси оставку на ту дужност.

И кад се очекивао његов повратак у Швајцарску, Рајс остаје у Београду, у коме је подигао кућу. Мала кућица др Рајса, његова вила „Добро Поље“ налазила се на једном троугластом малом имању. Сви Београђани су добро знали за ову кућу. Није то била нека вила са раскошним стубовима и терасама, него кућица међу воћкама, са тремом и дрвеним гредама, налик на шумадијску сељачку кућу. У топчидерском миру, Рајс осећа носталгију за узбудљивим ратним годинама. Повремено посећује некадашња бојишта, одлази у лов, попуњава своју збирку птица и лептира и пише успомене. На зиду му је омиљена слика – лик српског војника. Живи као окорели нежења у домаћинству са верним сарадником Алфредом Фавреом и његовом женом Лујзом. У вили „Добро Поље“ рађају се деца Фавреових која Рајса зову дедом.

Поред ове куће у Београду, саградио је и у селу Душановцу, недалеко од Скопља, др Рајс је подигао такође једну лепу и скромну сељачку кућицу. Он је био одредио да пола године живи у тој кућици, а другу половину у Београду.

Рајс у Топчидеру пише Ратне мемоаре, једну књигу као сведочанство о једном узбурканом времену у Србији, виђеном са европске осматрачнице једног истакнутог научника, професора универзитета и талентованог публицисте.

У предговору у књизи избија Рајсова разочараност стањем у Србији: „Да ли је послератна стварност освештала жеље палих. Као искрени пријатељ земље приморан сам да у то посумњам. Егоизам који је смртна болест за један народ, обузео је духове“.

Освједочени пријатељ Срба оставио је у рукопису свој политички тестамент под насловом „Чујте Срби“, чије су поруке актуелне и данас.

Његов отворени карактер и јако развијено осећање истинољубивости и правдољубивости, довели су га у сукоб са неколико политичких челника. Најкобнији по њега био је сукоб са моћним Пашићем, који је у првим годинама после завршетака Великог рата још увек имао снажне позиције које је стекао пре и за време рата.

Видео је два лица неких људи. То га је деморалисало и растужило готово до потпуног разочарења. Његово у рату чврсто формирано мишљење о доброти, честитости и хуманости српског човека вртоглаво се почело крунити, засипајући га плаштом песимизма у погледу будућности његове вољене Србије.

Најнесебичнији и најискренији пријатељ Срба осећа се гурнут у страну, занемарен и запостављен. Готово сасвим потиснут из јавног живота, Рајс, ипак, није изгубио велику популарност коју је уживао у српском народу. И сам је у неколико махова истицао да му је захвалност српског народа једина награда за оно што је учинио у његовим тешким данима.

Од Удружења резервних официра и ратника добио на дар сабљу, или када је проглашен и постао почасни грађанин Мачванског Прњавора о чијем је страдању упознао свет. На сабљи је било угравирано: „Војнику правде и права, другу из Великог рата, почасном капетану Рајсу, у знак признања за учињене заслуге нашој отаџбини“, а на повељи уписано: „Без Ваше непосредно учињене посете нашем селу и откривањем лешева наших мученика, о чему сте обавестили цео свет, непријатељ би можда приликом своје друге инвазије побио још неколико стотина Прњавораца. Ви сте нас спасили.“ Смрт Арчибалда Рајса, 8. августа 1929. године, била је, иако је био срчани болесник, врло неочекивана. После вербалног сукоба са бившим министром Капетановићем, који је рат провео у иностранству и постао ратни профитер, Рајс је пао – убијен речима које није могао да преболи.

Вест о смрти др Рајса пронела се невероватном брзином кроз све кругове његових блиских пријатеља, поштовалаца и познаника. Међу посетиоцима који су први дошли да се поклоне одру покојног др Рајса било је највише инвалида, старих четника и добровољаца. Многи од њих су крај одра плакали као мала деца.

У три сата поподне, сутрадан после смрти, 9. августа, тело др Рајса било је пренесено аутомобилом у Општу државну болницу, где је, према последњој жељи покојниковој, требало да се извади срце његово ради преноса на Кајмакчалан. Секцију је извршио проф. др Миловановић. После тога, око шест часова, тело је пренесено у Официрски дом и изложено на почасном катафалку.

Urna Arčibalda Rajsa u kapeli na Kajmakčalanu.

Рајс је сахрањен 10. августа 1929. године, у поподневним часовима, са генералским почастима и по православном обреду на Топчидерском гробљу, крај своје миљенице мале Наде Фавра. Чинодејстовао је карловачки владика Иринеј са 15 свештеника. На спроводу су узели учешћа поред изасланика краља Александра I Карађорђевића, представника Владе, представника грађанских и војничких власти, огромног броја народа, разних културних и хуманих организација, и велики број ратника, другова са фронта Арчибалда Рајса. По завршетку опела приступило се говорима, опростивши се тако последњи пут од др Рајса.

 

Terskt preuzet sa Glasa Cera

[Melhisedek88]

Milunka Savić

 
 
Крила је груди претварајући се да је мушкарац како би се борила за Србију, а у наредним годинама исте те груди окитила је орденима Легије части, Карађорђевом звездом са мачевима и постала једина жена носилац француског одликовања Ратни крст са златном палмином граном. Милунка Савић је српска хероина Великог рата и најодликованија жена у историји ратовања.
Ратови су се низали један за другим тих година које су начеле 20. век, а једна девојка из села Копривница код Рашке, заменила је своју хаљину униформом српског војника, ошишала косу и трудећи се да прикрије груди, под именом “Милун Савић“, храбро закорачила у Балканске ратове, а након њих и у Први светски рат.
Била је рањена четири пута, али њој је најтеже пало рањавање у Другом балканском рату, када је откривен њен пол. Како је касније причала, рана у пределу грудног коша била је најтежа ноћна мора младог “Милуна Савића”. “Али као за инат, метак удари у груди,” говорила је српска хериона годинама након тог догађаја.
Зато је у Велики рат ушла као жена-борац, тражећи пушку од војводе Путника лично, иако јој је он саветовао да буде болничарка и говорио да је штета да страда тако млада.
„Војводо, хоћу пушку“, непоколебљиво је захтевала стасита девојка коју
ништа није спречило да постане део чувеног “Гвозденог пука”, најелитнијег Другог пука српске војске “Књаз Михаило”.
 

  Цитат

За ратне заслуге Милунка Савић одликована је са укупно дванаест српских и савезничких ордена за храброст на бојном пољу. Највећа одликовања донела су јој јунаштва у Првом светском рату.
Цео Топлички пук је обожавао Милунку и дивио јој се због храбрости. Након Колубарске битке, на питање команданта пука, Димитрија Милића: “Ко је заслужио Карађорђеву звезду с мачевима?”, читав пук је узвикнуо: “Милунка Савић”.
Крај Великог рата доноси јој највиша савезничка признања. Командант савезничких трупа, француски генерал Морис Сарај, пред постројеним пуком окачио јој је орден француске Легије части, а генерал Франш д’Епере јој је уручио орден Ратни крст са златном палмом, једини на свету који пао у руке једне жене.
У својој колекцији одликовања, Милунка има још једну Карађорђеву звезду с мачевима, још једну Легију части, златне и сребрне Медаље за храброст „Милош Обилић“. Носилац је Споменице рата 1913, Албанске споменице, Споменице рата за ослобођење и уједињење од 1914. до 1918, британског одликовања Ордена Светог Мајкла и руског Крста Св. Ђорђа Победоносца.

[Дијана.]

Bravo brate za ovo, kud zaboravih ja! Milunka Savic! Srpska Jovanka Orleanka! Ljudina! Gledah na tv bila emisija, ali u 2 dijela, pa sam 2.propustila,vidjela sam da se udala i imala djecu, sad unuci njeni o njoj pricaju.

[Иван Ивковић]

https://www.facebook.com/photo.php?fbid=1442893632589290&set=a.1382641755281145.1073741828.100006060010904&type=1&theater

 

  Цитат

Ovo je Irena Sendler. Umrla je nedavno u 98. godini. U II. svjetskom ratu zatražila je da je pošalju u Varšavski geto kao majstora instalatera. Imala je za to izniman razlog. Znala je nacističke planove istrebljenja Židova, a ona je bila Njemica. Sakrivala je djecu u kutiju sa alatom, koja je bila smještena na zadnjoj strani kola, kao i u jednu vreću (za veću djecu). Na zadnjem dijelu kola bio je ...i njen pas koji je bio istreniran da laje kada bi je njemački vojnici kontrolirali pri ulasku i izlasku iz geta. Vojnike je ometao pas koji je lajanjem pokrivao eventualne dječje zvukove. Spasila je 2500 djece tako ih skrivajući. Kada su je zatvorili, nacisti su joj slomili ruke, noge i strašno su je mučili. Irena je sačuvala popis dječjih imena, koje je spasila iz geta, u jednom staklenom ćupu i zakopala iza jednog drveta u dnu vrta njene kuće. Poslije rata je pokušala pronaći sve roditelje spašene djece, da tako ujedini obitelji, ali većina ih je bila ugušena u plinskim komorama. Njihova djeca su smještena u mnoge obitelji ili su bili usvojeni. Prošle je godine ona bila predložena za Nobelovu nagradu, ali ju je dobio Al Gore za njegov film o zagrijavanju planete. Zbog sjećanja na ovu junakinju, 63 godine kasnije, vrlo skromno sudjelujem u godišnjici njenog rođendana slanjem ove poruke. Nadam se da ćete i vi isto to napraviti. U nadi da će ovaj mail pročitati vise od 40 milijuna ljudi u cijelom svijetu, pridružite nam se šaljući ovu istinitu priču u svijet...A što se tiče Nobelove nagrade,ni ne treba joj..ovakvi ljudi su nagrada našoj planeti.I zbog ovakvih ljudi se podsjećamo,da smo ipak ljudi.... hvala ovoj legendi,kapa do poda!

 

https://www.facebook.com/photo.php?fbid=1442893632589290&set=a.1382641755281145.1073741828.100006060010904&type=1&theater

[Рапсоди]

У прилог сјајној теми, само једно мало подсећање, можда сте негде и провукли и напоменули у тексту и али ја нисам пажљиво

можда читала.Подсећање на - нашу енглескињу- Флора Сандс (22. јануар 1876 — 24. новембар 1956^[1]) је била ирска болничарка, а касније и једина жена официр српске војске за време Првог светског рата. Носилац је Карађорђеве звезде, коју јој је доделио лично регент Александар.