"НОВОТАРИЈЕ" на св.Литургији (завеса,молитва 3.часа,звонца на епиклези итд)

[Давид]

Ево цитираћу један део извода из разговора са оцем Николајем игуманом манастира Црна Река (Билтен Млади Православац, Пирот, број 12, јул 2000 год) из календара са правилима поста од 2008. године у издању епархије Нишке са "благословом његовог Преосвештенства епископа Нишког Г.Г. Иринеја".

Да ли се треба често причешћивати и да ли је пост пред причешће неопходан?

Свети Јован Златоусти каже: "Ко се припреми и има благослов требало би да се причешћује. Ко се не припреми не би требало да прилази". Дакле, треба имати духовника, свештеника и по његовом благослову се причешћивати.

Са честим причешћивањем треба бити умерен, не треба никад претеривати. Дошао је код нас у Србију неки нови талас из Грчке, који се залаже за често, па чак и свакодневно причешћивање. По њима се треба причешћивати на свакој литургији и што је најцрње без претходне припреме, без поста. Наводно, пост није важан, већ је важно шта је у срцу. То је, одмах да кажем, погрешно. Без претходне припреме, без поста, исповести, строге контроле над својим чулима не треба приступити светом Причешћу. Ја нећу рећи ништа ново, свети Макарије помиње да се у мрсном периоду треба причешћивати на сваких 30-40 дана, а у време поста на сваких 15 дана. Пост се може скратити за оне који су болесни, који не могу да посте, јер пост није за то да убије тело, већ је за то да би дух био на првом месту, да би био примаран. Али грех је скратити генерално пост свима, и онима који су здрави и јаки.

Дакле, свако има свога пароха, свештеника или духовника па нека њега пита, а то често без припреме не долази у обзир, немој да навучете проклетство. Треба се чувати тих различитих савета у којима се уништава пост и не поштује предање Цркве и светих Отаца. сачувај Боже да нас чује неки Светитељ, било који, да ми сад то занемарујемо и кажемо да пост пред свето Причешће није битан. Сачувај Боже!

Извините због евентуалних грешака у писању.

[Semberac]

Лепо је то што постите. И ја постим вишедневне постове и тад се више пута и причестим. Идем ја редовно на литургије, али не причешћујем се сваке недеље јер сматрам да нисам довољно припремљен.

Не истичем ни ја своје ревновање, важно је да нас Бог препозна.

[Guest о. Агапије]

....важно је да нас Бог препозна.

mense0198626478946378946

[Semberac]

Леп текст оца Николаја.

[Guest]

Ево цитираћу један део извода из разговора са оцем Николајем игуманом манастира Црна Река (Билтен Млади Православац, Пирот, број 12, јул 2000 год) из календара са правилима поста од 2008. године у издању епархије Нишке са "благословом његовог Преосвештенства епископа Нишког Г.Г. Иринеја".

Да ли се треба често причешћивати и да ли је пост пред причешће неопходан?

Свети Јован Златоусти каже: "Ко се припреми и има благослов требало би да се причешћује. Ко се не припреми не би требало да прилази". Дакле, треба имати духовника, свештеника и по његовом благослову се причешћивати.

Са честим причешћивањем треба бити умерен, не треба никад претеривати. Дошао је код нас у Србију неки нови талас из Грчке, који се залаже за често, па чак и свакодневно причешћивање. По њима се треба причешћивати на свакој литургији и што је најцрње без претходне припреме, без поста. Наводно, пост није важан, већ је важно шта је у срцу. То је, одмах да кажем, погрешно. Без претходне припреме, без поста, исповести, строге контроле над својим чулима не треба приступити светом Причешћу. Ја нећу рећи ништа ново, свети Макарије помиње да се у мрсном периоду треба причешћивати на сваких 30-40 дана, а у време поста на сваких 15 дана. Пост се може скратити за оне који су болесни, који не могу да посте, јер пост није за то да убије тело, већ је за то да би дух био на првом месту, да би био примаран. Али грех је скратити генерално пост свима, и онима који су здрави и јаки.

Дакле, свако има свога пароха, свештеника или духовника па нека њега пита, а то често без припреме не долази у обзир, немој да навучете проклетство. Треба се чувати тих различитих савета у којима се уништава пост и не поштује предање Цркве и светих Отаца. сачувај Боже да нас чује неки Светитељ, било који, да ми сад то занемарујемо и кажемо да пост пред свето Причешће није битан. Сачувај Боже!

Извините због евентуалних грешака у писању.

Брате,кад спомињеш Грке,јел ти познато како је код Руса?

[Guest]

и дал ти познато какав је пост код Руса?

[Милан Меденица :)]

Лепо је то што постите. И ја постим вишедневне постове и тад се више пута и причестим. Идем ја редовно на литургије, али не причешћујем се сваке недеље јер сматрам да нисам довољно припремљен.

Не истичем ни ја своје ревновање, важно је да нас Бог препозна.

вишедневни постови нису исто што и 4 велика поста.

погрешно је што сам себи преписујеш колико ћеш и кад приступати путиру, тако ћеш се погубити у прелест.

[Милан Меденица :)]

Ево цитираћу један део извода из разговора са оцем Николајем игуманом манастира Црна Река (Билтен Млади Православац, Пирот, број 12, јул 2000 год) из календара са правилима поста од 2008. године у издању епархије Нишке са "благословом његовог Преосвештенства епископа Нишког Г.Г. Иринеја".

Да ли се треба често причешћивати и да ли је пост пред причешће неопходан?

Свети Јован Златоусти каже: "Ко се припреми и има благослов требало би да се причешћује. Ко се не припреми не би требало да прилази". Дакле, треба имати духовника, свештеника и по његовом благослову се причешћивати.

Са честим причешћивањем треба бити умерен, не треба никад претеривати. Дошао је код нас у Србију неки нови талас из Грчке, који се залаже за често, па чак и свакодневно причешћивање. По њима се треба причешћивати на свакој литургији и што је најцрње без претходне припреме, без поста. Наводно, пост није важан, већ је важно шта је у срцу. То је, одмах да кажем, погрешно. Без претходне припреме, без поста, исповести, строге контроле над својим чулима не треба приступити светом Причешћу. Ја нећу рећи ништа ново, свети Макарије помиње да се у мрсном периоду треба причешћивати на сваких 30-40 дана, а у време поста на сваких 15 дана. Пост се може скратити за оне који су болесни, који не могу да посте, јер пост није за то да убије тело, већ је за то да би дух био на првом месту, да би био примаран. Али грех је скратити генерално пост свима, и онима који су здрави и јаки.

Дакле, свако има свога пароха, свештеника или духовника па нека њега пита, а то често без припреме не долази у обзир, немој да навучете проклетство. Треба се чувати тих различитих савета у којима се уништава пост и не поштује предање Цркве и светих Отаца. сачувај Боже да нас чује неки Светитељ, било који, да ми сад то занемарујемо и кажемо да пост пред свето Причешће није битан. Сачувај Боже!

Извините због евентуалних грешака у писању.

отац Николај није у праву у деловима текста, препознаћете већ по овим деловима књиге:

ПРИГОВОР 2 Неки приговарају говорећи да се треба причешћивати једном у четрдесет дана и не чешће од тога

http://www.verujem.org/teologija/nikodim_svetogorac.htm#p2

ПРИГОВОР 6 Неки по питању Божанског Причешћа наводе Причу: “Кад нађеш мед, једи колико ти је доста да не би наједавши га се избљувао га” (Приче 25, 16).

http://www.verujem.org/teologija/nikodim_svetogorac.htm#p6

[Semberac]

Ово је став и мога Епископа, код нас нема да се неко причести без претходног поста. А пошто је Епископ наследник Апостола, ја то поштујем и дужан сам да будем послушан.

А мислим на 4 велика поста.

[Милан Меденица :)]

Ово је став и мога Епископа, код нас нема да се неко причести без претходног поста. А пошто је Епископ наследник Апостола, ја то поштујем и дужан сам да будем послушан.

већ ти рекох, владика није мерило Истине и Цркве, поготово не благословене праксе честог причешћивања.

ПРИГОВОР 12 Неки се саблажњавају од тога што не могу да нас убеде својим речима (имајући у виду да постоји забрана на непрестано Причешћивање), и у своју одбрану наводе три закључка: прво, говоре, каноне и заповести држе архијереји; друго ми не треба да испитујемо то што нам говоре архијереји, већ треба само простодушно да их слушамо; и треће наводе Апостолску изреку “повинујте се учитељима вашим и будите покорни” (Јевр. 13, 17).

http://www.verujem.org/teologija/nikodim_svetogorac.htm#p12

[Guest]

Пошто брат Давид није присутан,да одговори,ево одговора из правих руку!

Није као што велиш да је та пракса честог причешћивања дошло од Грка , а сад ћеш видети како је код Руса, вероватно и код њих је од Грка дошла ова пракса честог Причешћивања?!

[Милан Меденица :)]

молим вас, браћо и сестре, прочитајте ову књигу из мог потписа у целини - нису је безвезе писали два светитеља

[Guest]

О учествовању у Светој Евхаристији (литургијско - пастирска пракса у РПЦ)

Жива је Света Русија

УЧЕСТАЛОСТ ПРИЧЕШЋИВАNjА СВЕТИМ ТАЈНАМА

Што се пак тиче питања колико се често верници и монаси причешћују у Русији, на њега се такође не може дати један јединствени одговор за читаву РПЦ. Оно што је сигурно и очигледно на први поглед је то, да није било ни једне једине Литургије у Русији, у којој смо лично учествовали, а да се нико у Цркви није причестио Светим Тајнама Христовим, што се на жалост, још увек може срести у многим манастирима и парохијама код нас. У свакој Светој Литургији у Русији у којој смо учествовали или присуствовали, у већој или мањој мери, свештенство, монаштво и народ Божији је, предходно се исповедивши, приступао Светом Причешћу. То јасно сведочи да је Литургијски живот у РПЦ изузетно динамичан, Светотајински окренут и не ограничава се, што је неретко заступљено у српској пракси, само на свештенство.

Ако се посматра данашња парохијска пракса у РПЦ, по питању учесталости приступања Светој Чаши, постоји неколико владајућих традиција. Најчешће, верници који редовно похађају храм и богослужења, причешћују се не мање од два пута месечно. Може се неретко срести и пракса да се верници причешћују једном у три недеље, а као минимум, одређено је да се верници РПЦ причешћују један пут месечно, што је иначе све ређа пракса која убрзано уступа пред праксом чешћег приступања Светим Тајнама.6

У Русији, доследно следећи древну предањску и светоотачку праксу Православне Цркве, има и таквих парохија, истина ређе, но које су све бројније, где се ревноснији парохијани, који често похађају храм Божији и учествују у богослужењима, причешћују и по два до три пута недељно, обично уз обавезну исповест пре тога. Тако се, сасвим правилно, прави разлика између оних који само повремено долазе у храм, често само да запале свећу, и оних који живе живим и пуним животом Цркве.

У последње време, поготово у Москви и већим руским градовима, све је већи број парохија где се верници причешћују сваке недеље. Број таквих парохија у Москви, за последњих 15 година увеличао се неколико пута и данас не представља никакву реткост.

Нигде у Русији нисмо сусрели праксу, да се верници који редовно похађају храм Божији причешћују само за Велике Постове. Ово је данас иначе врло ретко и у читавој РПЦ и таква пракса практично не постоји у Русији. Ако се негде (сасвим ретко) она и сусретне, тада се иста углавном везује само за поједине од најудаљенијих женских манастира који немају сталног свештеника, те због немогућности чешће Свете Исповести и Свете Литургије, остају стриктно везани само за поједине датуме и црквене празнике у години, на којима се причешћују.

ПРАКСА У МАНАСТИРИМА

Што се пак, огромног дела руских манастира и парохија тиче, ситуација је сасвим другачија. На пример, у главним и највећим руским манастирима који су уједно и најуређенији и најпознатији, као на пример у Дивијеву, Оптини Пустињи, Тројице Сергијевој Лаври, Валааму, Кијево Печерској Лаври, монаси и монахиње се причешћују један пут у недељи, или минимално, два пута месечно. Погрешна пракса која се и данас може неретко сусрести у многим манастирима и парохијама у СПЦ, да се монаси и монахиње причешћују само за време трајања четири годишња поста, или само неколико пута годишње, потпуно је страна унутарњем духу рускога монаштва и највећих руских манастира.

На пример, у најпознатијем руском женском манастиру, Светом Дивијеву, где почивају Мошти Преподобног Серафима Саровског, монахиње се причешћују сваке недеље и празника, а у главној манастирској цркви стоји написан кратки типик манастира који је написао лично Преподобни Серафим. У њему Свети Серафим саветује својим Дивијевским сестрама, да, предходно се исповедивши, често смирено приступају Светом Причешћу, те да се никако не узбуњују помислима о својој греховности и недостојности. У Оптини Пустињи је причешћивање једанпут у недељу дана такође општезаступљена пракса за просте монахе, док се свештенослужитељи причешћују и до 2-3 пута у седам дана. У Тројице Сергијевој Лаври свештенослужитељи се обично причешћују 2-3 пута недељно, док се прости монаси причешћују не ређе од једном у 15 дана. Слична пракса као и у Лаври Св. Сергија Радоњешког, заступљена је у Кијево Печерској Лаври. И тамо се свештенослужитељи причешћују неколико пута недељно а прости монаси углавном једном у 7 или једном у 15 дана.

На крају овог веома кратког осврта на владајућу литургијску и пастирску праксу у Русији, напоменимо и то да у оквиру РПЦ постоје и такви манастири, као на пример Валаам, где манастирска братија чак и четири пута недељно може да приступи Светим Тајнама Тела и Крви Господње. Сличну праксу смо сусрели и у женском манастиру, Светојезерској Иверској Пустињи, где сестре, ако желе, могу да се причесте и по два до три пута недељно.

Да смо имали више времена обићи скоро бескрајна пространства Свете Русије, вероватно би срели и још по неку сличну обитељ. Но, и оволико је довољно да схватимо да је, свеукупно посматрано, литургијски живот у Русији изузетно динамичан, те да је литургијско-пастирска пракса у РПЦ дубоко Предањска и Светотајинска.

Посматрајући овако жив, активан, ревносан и Светој Евхаристији окренут однос једног руског свештеника, монаха или верника, и ми се можемо у потпуности сложити са радосним и поучним речима недавно упокојеног великог и богоносног руског баћушке, старца Николаја (Гурјанова). Он је једанпут на питање неког новинара: „Када ће Русија Васкрснути”, одлучно и јасно одговорио: „Света Русија је жива, и она никада и није умрла”. А жива је управо Христом Богом, Светим Тајнама Цркве Njегове и светим врлинама њеног свештенства, монаштва и верног народа.

извор:

http://pravoslavlje.spc.rs/broj/985/tekst/ziva-je-sveta-rusija/

[Guest]

Никада нећу заборавити речи архиепископа Марка Берлинског РПЦЗ , када је у шаљивој причи ово рекао :

Ви Срби сте велики православци! Велики испосници! Постите строго постове а код нас је то реткос,пости на води! Кад сам дошао да студирам на БГ богословском факултету,нашао сам се у чуду,Срби другачије посте,тј.строжије,е онда сам схватио који је то Српски пост на води!

Ово мало препричано али лично сам о томе са њим причао.

Код њих је реткос на води и редовно се причешћује!

[oLjuba]

Мартирије,

ја бих рекао зато што руси ипак живе литургичким животом.

Код њега у манстиру Св. Јова Почајевског живот је уређен по атноском типику да између великог повечерија и полуноћнице човек може да отспава највише три сата, а не рачунајући келејно правило које узима чак и од овог времена. Сећам се да смо у суботу чисте недеље код њега јели уље и маслине и следећи се дан причешћивали. И то је норамлно по Типику.

"Код нас" је вероватно настао овакав пост на води као једна врста диспензације за нецрквеност (духовни живот ван богослужења), и све је то нека индивидуална радња. Ми смо били мученици за веру скоро 500 г. и никада нисмо могли да се организујемо другачије, јер није било цркава и парохија, него збегови и покретне црквице-брванре. Ко је могао у таквим условима да организује богослужбени круг дана? Али то не сме да нам данас буде пример, јер је то све било у "ненормално" време.

Наше схватање поста се чак грубо сукоби са богослужбеном текстуалношћу која сасвим другачије објашњава пост.

Не пости се ван постова нити се без духовника себи припиусје пост када му време није