"НОВОТАРИЈЕ" на св.Литургији (завеса,молитва 3.часа,звонца на епиклези итд)

[Милан Меденица :)]

ужас је кад се причешће сматра наградом, онда се управо потврђује стих из Новог Завета да је у том тренутку Христос узалуд умро ...

[Guest]

Хе благослов да би се причестио хе хе , е то је новотарија!

Кад би служио , е за то је потребан благослов , то су две различите ствари.

[Милан Меденица :)]

Хе благослов да би се причестио хе хе , е то је новотарија!

Кад би служио , е за то је потребан благослов , то су две различите ствари.

искрено, мени је вечна новотарија да се призива ''са страхом Божјим и вером приступите'' а онда ти неко каже ''одступи''.

живо ме занима како ће то да оправда, ако није човек епитимисан. 0102_laugh

е ако то није клерикализација, ја не знам шта је.

још би му и стопала пољубио што је великодушан као Христос што је у том тренутку примио на себе моје грехе.

[Наум]

...

Сад ми лепо одговори да ли један Владика или свештеник санкционисан од стране САС јер је служио са читањем молитава наглас? Ако јесте- наведи кога је. а ако није- шта Ти то говори?

...

На ово непринципијелно питање о казни непослушних владика сам вам већ одговорио!

Ви мени нисте одговорили на питање - да ли сте од вашег надлежног владике добили наредбе о начињу служења Литургије!

[Guest свештеник Иван]

...

Сад ми лепо одговори да ли један Владика или свештеник санкционисан од стране САС јер је служио са читањем молитава наглас? Ако јесте- наведи кога је. а ако није- шта Ти то говори?

...

На ово непринципијелно питање о казни непослушних владика сам вам већ одговорио!

Ви мени нисте одговорили на питање - да ли сте од вашег надлежног владике добили наредбе о начињу служења Литургије!

Да, јесам и тако служим, као и мој Епископ, и служимо тако одувек. А сад се врати два-три поста ниже:

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,1786.msg246060.html#msg246060

Иначе, нисам видео где си одговорио, можеш ли да ми даш линк?

[Наум]

...

Сад ми лепо одговори да ли један Владика или свештеник санкционисан од стране САС јер је служио са читањем молитава наглас? Ако јесте- наведи кога је. а ако није- шта Ти то говори?

...

Ви мени нисте одговорили на питање - да ли сте од вашег надлежног владике добили наредбе о начињу служења Литургије!

Да, јесам и тако служим, као и мој Епископ, и служимо тако одувек.

Молим вас, како служите?

Да ли молитве читате тихо или на глас и да ли су двери за све време Литургије отворене?

Било би лепо од вас да одговорите (у циљу квалитета дискусије...).

[oLjuba]

Драги оче Иване,

како можете да објасните отсуство благослова на служење - бескрвно жртвоприношење, а да га задржавате као право да се причестите? Где се прекида ова веза да не може да се служи а може да се причести? Ово је неко антиномијско сукобљавање. Зар није благослов уствари благослов на заједничарење, било где. За свештеника увек значи литургисање када он заједничари, јер ако постоје разлози да он не служи постоје разлози и да не заједничари.

"Благослов" за богослужење може да се само разуме у "канонсом отпусту", која је потврда надлежног епископа да свештенослужитељ "није под забраном свештенодејства и да није под истрагом црквеног суда". То је једини смисао "благослова" епископа. Било где у Православљу ми можемо да служимо, наравно после утврђивања нашег свештеног идентитета ко смо. Благослов за богослужење је апсурд осим ако не постоји нека препрека.

[Guest свештеник Иван]

Драги оче Иване,

како можете да објасните отсуство благослова на служење - бескрвно жртвоприношење, а да га задржавате као право да се причестите? Где се прекида ова веза да не може да се служи а може да се причести? Ово је неко антиномијско сукобљавање. Зар није благослов уствари благослов на заједничарење, било где. За свештеника увек значи литургисање када он заједничари, јер ако постоје разлози да он не служи постоје разлози и да не заједничари.

"Благослов" за богослужење може да се само разуме у "канонсом отпусту", која је потврда надлежног епископа да свештенослужитељ "није под забраном свештенодејства и да није под истрагом црквеног суда". То је једини смисао "благослова" епископа. Било где у Православљу ми можемо да служимо, наравно после утврђивања нашег свештеног идентитета ко смо. Благослов за богослужење је апсурд осим ако не постоји нека препрека.

Не бих могао лако да Вам објасним ово Оче, јер је и ово један од апсурда који се дешавају. Апсолутно се слажем са Вама у свему што сте написали и ово питање мислим да мора  да се преиспита у многим Епархијама. Наравно да је благослов свештеника за богослужење уједно благослов и за Причешће и обрнуто. Оно што треба знати јесте да је потпуно незамисливо да свештеник ( а и сваки верник који нема никаквих канонских и личних сметњи) не приступи Чаши.

[Semberac]

Како се прилази чаши се разликује од Епархије до Епархије!

Ја и да хоћу да се причестим у мојој Епархији без припреме, немогу јер није таква пракса у Епархији.

[oLjuba]

Журим на "припрему" да вечерас на бденију Празника свечано изнесем крст па ћу рећи само пар речи.

Литургија почиње са вечерњом и по редоследу, и то је "припрема". Кашњење на Литургију дана јесте препрека за причешће и то чак један канон регулише. Неки би се можда упустили да споре да је Литургија само Анафора а не тај сав дневни богослужбени круг, али им не бих то саветовао. И у томе треба гледати проблематику наше духовне обнове у Литургији. А каква она треба да буде видећте у учењу Цркве, у служби која је писана за обову Храма Васкрсења Христовог на Голготи, којег су персијанци срушили (дакле данашњи празник).  Сва ова служба скоро да не помиње обнову зидова, него само обнову нас и нашег духовног живота, која врло строго тражи "одрицања од овог света" и остало.

Код нас (руса) ако свештеник не може да служи не може ни да се причести, јер је то тесно повезано једно са другим, и уопште нема логичног разграничења да би се оправдало отсуство једног или другог (јер свештеник пада под забрану ако служи а не причести се).

Одох.

Срећан вам Празник!

[Милан Меденица :)]

Како се прилази чаши се разликује од Епархије до Епархије!

у томе је и проблем.

пракса Цркве је одувек пракса честог причешћивања, чак су два Кољивара написала и књигу о томе, из мог потписа са образложењима онима који заступају погрешну праксу ретког причешћивања.

Ја и да хоћу да се причестим у мојој Епархији без припреме, немогу јер није таква пракса у Епархији.

дефиниши ''без припреме''.

свако може и треба да се причести ако нема никаквих канонских и личних сметњи, као што је лепо отац Иван написао.

некада је било да ако неко на тај начин крњи већинску заједницу причасника, да мора да се оправда или прими епитимију за својевољност.

данас се то изопачило и ''пракса'' је већинска заједница НЕпричасника.

[Semberac]

Ја без поста, молитве и исповести не идем на причешће.

Онај ко пости како је Црква прописала може сваке недеље да се причешћујем (дакле да све пости како треба а не како он то тумачи).

Исповедати се у том случају такође не треба сваке недеље. Ја се причешћујем за време 4 велика поста више пута. Дал је то погрешно?

Ја мислим да је погрешно да се они причешћују који никада не посте а после глуме како су верници јер се сваке недеље причесте. Свака част ономе који пости онако како је Црква прописала, тај нека се причести сваки дан што се мене тиче.

И о овоме Ава Јустин има сјајне текстове као и владика Николај.

[Guest свештеник Иван]

некада је било да ако неко на тај начин крњи већинску заједницу причасника, да мора да се оправда или прими епитимију за својевољност.

данас се то изопачило и ''пракса'' је већинска заједница НЕпричасника

-----------------------

Тако је. "Заједница НЕпричасника" се непрестано труди да "заједници причасника" оспори њихову праксу (која јесте једина исправна )и ако све литургијске молитве говоре супротно. И проблем је у томе што нико или не жели или неће да види да је огроман број људи крштених у Православној Цркви и даље далеко од било каквог појма о Литургији. Но, то се не гледа као проблем. битно је да се свештеници и Владике олајавају по разноразним "црквеним" сајтовима, групама, манастирима, црквама... да се прети, прекидају Литургије...

[Semberac]

Само што ниси рекао да смо јеретици...

Дакле боље знате теологију од владике Василија Качавенде, јер он управо другачије практикује причешће. И владика Николај је држо чврсто да се мора припремити за причешће...овако не разликује те светињу као што је причешће (истинско тело и крв Христово) од обичне хране.

Ја поштујем и једно и друго, нека свако ради по својој савести. Ако неко мисли да је увек достојан, нека се сваки дан причести, не смета ми. То иде том на осуду, не мени. Радимо онако како нам благослове Епископи.

[Милан Меденица :)]

Ја без поста, молитве и исповести не идем на причешће.

Онај ко пости како је Црква прописала може сваке недеље да се причешћујем (дакле да све пости како треба а не како он то тумачи).

Исповедати се у том случају такође не треба сваке недеље. Ја се причешћујем за време 4 велика поста више пута. Дал је то погрешно?

Ја мислим да је погрешно да се они причешћују који никада не посте а после глуме како су верници јер се сваке недеље причесте. Свака част ономе који пости онако како је Црква прописала, тај нека се причести сваки дан што се мене тиче.

И о овоме Ава Јустин има сјајне текстове као и владика Николај.

и не треба надобудно приступати путиру, али је и погрешно приступати само у 4 велика поста. 1405_love

истина, сјајан текст из житија светог Никодима светогорца ава Јустин подржава праксу честог причешћивања оправдавајући светог Никодима и његово заступништво такве праксе. скролуј до:

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ И БОГОНОСНОГ ОЦА НАШЕГ НИКОДИМА СВЕТОГОРЦА

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/AvaJustin/ZitijaSvetih/ZitijaSvetih0714.htm

Много му је теже падала ревност "не по разуму" лажне браће и њихово незнање и злоба која се увек труди да оклевета и омете дело Божје. Још пре доласка Св. Никодима на Атон, у Св. Гору се беше увукао, као што већ би речено, немир и распре у вези благосиљања суботних кољива и вршења парастоса у недељу, као и по питању чешћег причешћивања. Ради мира међу браћом, цариградски патријарх Теодосије II (1769-1773) донесе синодско решење по коме "добро раде они који суботом врше парастосе за мртве; они пак који их врше у дан Господњи не подлежу осуди". Што се тиче времена приступања св. Причешћу, одлучи да "оно није одређено, сви су међутим дужни да се припреме за њега покајањем и исповешћу." У другом писму, написаном са сагласношћу јерусалимског патријарха Софронија, исти овај Теодосије II подвлачи да "добро чине они који врше парастосе суботом", но допушта парастосе и недељом због народа. Но то не смири распре међу монасима. Ревнитељи древног црквеног устава у које спадаше и Св. Никодим, бише оклеветани и оптужени Цариграду на сабору у манастиру Кутлумушу (1774), на коме узеше учешћа бивши цариградски патријарх Кирило II и Матеј александријски, који ту беху на покоју. Међу отпуженима се налазаше поред преподобног Атанасија Парског, Неофита Кавсокаливитског, Св. Макарија Коринтског, и Свети Никодим. Писмо преподобнога које он упути по монаху Висариону ради оправдања Кољивара, би отворено и успут фалсификовано. На цариградском Сабору (1776) неки од Кољивара бише рашчињени и протерани,[14] и донесена одлука да је "свеједно" кад се благосиљају кољива, и ако сви древни устави говоре да парастосе треба вршити суботом. Распра се још више разгоре поводом објављене књиге "О честом Причешћивању". У оно време многи држаху за закон да се треба причешћивати четири пута годишње, или у крајњем случају једном у 40 дана. Циљ пак ове књиге беше да пробуди хришћане из учмалости на духовну ревност, сличну оној древних хришћана и да их подстакне да што чешће приступају светим Тајнама Христовим, "да удаљујући се на дуго време од заједнице с Христом, не буду уловљени од духовног вука." Вера Св. Никодима и Св. Макарија, који припремише ову књигу, беше да Бог у свако време дарује свету силу своју и исту помоћ као у стара времена, свима онима којима је живљење у светости и врлини драже од немара и лености. Не показаше ли то својим примером и свети новомученици, чији живот Св. Никодим прослави, а и сами ови подвижници Никодим и Макарије као и многи други пре и после њих? А не тражаху они да се приступа Светим Тајнама било како и без припреме: својим подвигом, постом и молитвом, а и речју својом, посведочише да је покајање и исповедање грехова, и свако духовно стражење и подвиг, неопходан услов за то. А вероваху и у свету силу Крви и Тела Господњег: да огањ њихов освећује и просвећује, даје здравље души и телу, олакшава терете многих сагрешења, спутава и уклања рђаве и зле навике, умртвљује страсти, једном речју умножава божанску благодат и уводи у вечни живот. Знадијаху они да Христос тражи живе удове а не мртве. А откуд им живот ако се не оживљавају светим врлинама и животворним Тајнама Његовим? И да је свако време благопријатно и за врлину и за свету Тајну, јер нас не чини време и празник, по светом Златоусту, достојнима светих Тајни, но чистота и праведност душе. Зато и они говораху заједно са светим Златоустом: "са таквом чистотом и праведношћу душе увек приступи, без ње - никад". Не беше Светима ни то непознато да кад ослаби жеђ за св. Тајнама и трепет пред њима, слаби и врлина; и обратно: немар у врлинском живљењу гаси постепено, док је не угаси, и жудњу за Светињом благодатних Дарова Божјих. Зато није чудо што, тражећи од себе и од свих хришћана даноноћно живљење и кајање, они тражаху истовремено и сталну спремност за св. Причешћивање, и чешће приступање светим Тајнама.

То саблазни неке од слабијих, за које новији обичај ретког причешћивања беше постао закон, и послужи, заједно са другим спорним питањима, као повод многих клевета и оптужби против Св. Никодима, Св. Макарија и других Кољивара.