Бити жена у цркви

[marija]

Протојереј Јован Брија ЖЕНА (гр. γυνη, γυναικοσ, лат. femina): из описа стварања, зна се име прве жене, Ева, која значи "живот" јер се из ње родио људски род (Пост. 3,20; Тов. 8,6), а коју је Бог непосредно створио и наменио јој улогу да буде помоћник сличан човеку (Пост. 2,20-23). Заједно са Адамом (в. АДАМ), Ева формира прародитељски пар позван да буде у заједници, без које се чин стварања не може замислити (Пост. 2,24; 1. Кор. 11, 8-9, Мт. 19,5). Укључивши се ђаволовим лукавством у чин пада у грех, (Пост. 3, 4-12; Прем. Сир. 25,27), трпећи његове последице (1. Тим. 2,13-15), жена, такође, прима једно од великих месијанских обећања из историје Спасења: да ће семе - њено потомство, разрушити ђавола: "Ставићу непријатељство између тебе и жене, између семена твога и семена њезина; оно ће ти главу здробити, а ти ћеш га за пету уједати" (Пост. 3,15). Једнакост жене са мужем у чину рађања, њен посебни удео у преношењу живота, а нарочито благосиљања њеног потомства, јесу идеје које се изричито исказују у Књизи Постања.Под утицајем доцнијег јудејског законодавства, ова библијска концепција о јединству и једнакости жене и мужа радикално се изменила: иако у инфериорном стању, жена учествује у верским празницима (Пон. зак. 12,12), у култној игри (Јуд. 21 21), на жртвеној вечери (1. Днев. 1,4), у служењу при олтару (Изл. 38,8). Сара, супруга Авраамова, прима благослов Божији: "И благословићу је и даћу ти од ње сина; благословићу је и биће мајка народима" (Пост. 17,16; Рим. 9,9). Жена има улогу у очувању израиљског народа; на пример, Рута Моавићанка (Рута 4,5,11). Исто тако, зна се за неколико имена пророчица: Хулда (2. Днев. 34,22), Маријам, Мојсијева и Аронова сестра (Изл. 15,20), Девора која је била судија (Суд. 4,4) и Ана (Лк. 2 36-38).У Новом Завету, жена је позвана да има главну улогу и у историји Спасења и у животу Цркве. Тако:

[marija]

а) Жена, непосредно и одвојено од мужа, учествује у Оваплоћењу Сина Божијег. У том смислу се magnificantum (величање) (Лк. 1,46-48) може узета као "Вјерују" хришћанске теологије о жени. У Маријином одговору пуног радости почиње да се остварује Божије обећање дато Еви. Семе - потомство - жене јесте Исус Христос (Гал. 3,18). Од жене Син Божији ствара Себи тело.б) Жене су биле примљене као ученице Христове, али не као Апостоли - оне Га прате, слушају Га и учествују у Његовој мисији (Мк. 15, 40-41; Лк. 8,1-3,49-55). Исус говори жени Самарјанки (Јн. 4,7-26) и Марти и Марији (Лк. 10, 38-42). Заједно са Дјевом Маријом, која стајаше под крстом (Јн. 19,25), мноштво жена из Галилеје "које беху следовале Исусу" учествују у голготским страдањима.в) Жене су биле изабране као први сведоци и благовесници Васкрсења Христова (Мт. 28,1 10; Мк. 16,1-11; Лк. 24 1-2 и Јн. 20,11-18). Оне то јављају Апостолима и другим ученицима (Лк. 24,9), а позване су и да заједно са овима сусретну Христа у Галилеји: "Не бојте се; идите те јавите браћи мојој нека иду у Галилеју, и тамо ће ме видјети" (Мт. 28,10).Иако се не зна детаљније какву су конкретну улогу жене имале у првој Цркви, ипак знамо да су њихово присуство и делатност веома важни. "Жене и Марија" увек се налазе у пратњи Апостола (Дела 1,14), што значи да је апостолски круг био отворен. Апостол Павле сматра сарадницима у послу Прискилу као и Еводију и Синтихију, у чијој кући организује Цркву (1. Кор. 16,19; уп. Дела 12,12), због чега су им Цркве од незнабожаца биле веома захвалне (Рим. 16,4). Он наводи мноштво имена жена које су учествовале у животу Цркве (Рим. 16,6; Филип. 4,2-3).

[marija]

Жене имају различите службе, харизме (в. ХАРИЗМА) и улоге у Цркви од самог почетка. На пример: дар (харизму) пророштва (1. Кор. 11,5), одговорност за молитву (Дела 1,14; 12,12; 1. Тим. 5,5), поучавање (Тит 2, 3-5), организовање богослужења у њиховим кућама (1. Кор. 16,9; Кол. 4,15), проповедање Јеванђеља и поучавање (Рим. 16,3; Дела 18,24-26; Филип. 4,3). Две су категорије поменуте одвојено: ђаконисе (Фива - Рим. 16,1; 1. Тим. 3,11) и удовице, које имају тачно одређену улогу (1. Тим. 5,9,12) и треба да испуне извесне посебне услове (1. Тим. 3, 1-13; 5,9-10).Покрет политичке и друштвене еманципације и борба против дискриминације жене у друштву и породици у наше време; дискусије, декларације и акције на плану хиротоније жена, подстакле су Цркве да поново расправљају о месту и корисном присуству жена у црквеном животу. Да би развила што потпуније разумевање о жени, православна теологија има више посматрачких углова:антрополошки, еклисиолошки и мариолошки.Са становишта антропологије Црква је признала специфичност женскога пола на физиолошком, анатомском, хормонском и психолошком плану. Она је побијала схватања о инфериорности и неравноправности жене у односу на мужа и противила се феминистичкој дискриминацији. Допринос жене у чину рађања већи је од мужевљевог. Муж и жена имају међузависност и природно допуњавање; они формирају јединство без којег се не може схватити човечанство у његовој целокупности или целовитости.

[marija]

С еклисиолошке тачке гледишта, Црква је признала место и природу службе жене, сходно њеној природној специфичности, али од жене није направила посебан орган у црквеном телу. Сам смисао органског интегритета појма λαος није допустио дискриминацију пола или узраста. У том сабрању, сви чланови - жене и мушкарци - имају опште свештенство (1. Петр. 2,4-5), примљено Тајном крштења, а сваки члан поседује своју посебну харизму, добијену преко Тајне миропомазања. Црква је заједница харизми (дарова), у чему жене имају суштинску улогу. На пример, текстови 1. Кор. 14,34 и 1. Тим. 2,10-12, не искључују жене из мисије да поучавају у вери. По Апостолу Павлу, структура Цркве, као историјске и друштвене заједнице, упоређује се са породицом која као основу има брак или брачну заједницу (Еф. 5,20-35). Међутим, Традиција жени забрањује хиротонију, наводећи разне доказе у прилог овом ставу. Један од доказа темељи се на еклисиолошкој праслици или символици жене, пошто муж представља Христа, главу Цркве, а жена је "икона" Цркве, Христове невесте. Епископ (или свештеник) увек представља икону Христову, и само тако он има службу која изграђује Цркву. Та равнотежа, муж-Христос - глава Цркве, жена-Црква -тело Христово, покварила би се у случају кад би жена, која је слика Цркве, заузела место епископа, "иконе" Христове. Други мисле да свештенство није питање "представљања" или "типологије" (праслике), дакле пола, него облика служења у Цркви. Наиме, Црква не би требало да пази на начело представљања, него на предмет свештенства; из те перспективе, не постоје улоге и службе које би, по својој природи, биле мушке или женске. На питање: да ли жена може бити "делегирана" од епископа да би началствовала у Евхаристији, канонисти веле да не може, јер епископа, као "слику" Христову, не може представљати жена. Неки признају да православна традиција помиње жене-ђаконисе, које су биле литургијски рукопроизведене (хиротесија) за ђаконат, као део црквених служитеља. У сваком случају Православље одбацује нападе да је непримање жена у свештенство најочигледнији доказ о наводној дискриминацији жена у Цркви.У Новом Завету жена се више не упоређује са Евом, женом Адамовом, него са Дјевом Маријом, новом Евом, Мајком Господњом, кроз чију се послушност и материнство оваплотио Син Божији. Марија је слика жене не само као узор врлине и љубави материнске него и као "Богородица". У том смислу, жени припада духовна и спасоносна улога да "роди" у Богу свога мужа и своју децу.Треба ипак признати да су канонски прописи и неки обреди на плану статуса жене у Цркви били под утицајем не само јудејства и источног менталитета него и римског или византијског цивилног права у коме је жена била личност туторисана и у сталној потчињености, грађанској и друштвеној. Таква дискриминација и потчињеност супротна је христоцентричном начелу Цркве, у којој нема ни мушког ни женског пола (Гал. 3,28). Жена, дакле, има свој лични ранг и право у животу Цркве.ЖРТВА - (гр. Θυσια, лат. hostia, жртва, принос, жртвовање, жртвоприношење): појам из култског речника, библијског обреда (уп. Левитску и Јеврејима), кориштен у литургијској и мистичној теологији овако:1. Живот Христов, Његова личност и служба, дакле, а не само један делимични моменат из историје Спасења, сматра се као чин жртвовања. У перспективи месијанских старозаветних пророчанстава (Пс. 53,1-10), Јован Крститељ поистовећује Исуса Христа са Јагњетом Божијим које узима грех света (Јн. 1,29). Он је слика старозаветног жртвованог пасхалног јагњета (Изл. 12,1-14; 1. Петр. 1,19): "Јер и Пасха наша, Христос, жртвова се за нас" (1. Кор. 5,7). Он носи знаке искупитељске жрtве и после своје смрти (Откр. 5, 6-14). Он остаје вечно у стању жртве. Исус Христос јесте αμνος του Θεου - Agnus Dei (Јн. 1,29,36; уп. Дела 8,32-33; 1. Петр. 2,21-24), Који се унизио до смрти; то је знак љубави која се жртвује и своју победу види у страдању. У том смислу, жртва је синоним са посвећењем, на које прави алузију текст из Јована 17,19: "Ја посвећујем [жртвујем] себе за њих, да и они буду посвећени истином".Званићни сајт СПЦ

[marija]

У Новом Завету жена се више не упоређује са Евом, женом Адамовом, него са Дјевом Маријом, новом Евом, Мајком Господњом, кроз чију се послушност и материнство оваплотио Син Божији. Марија је слика жене не само као узор врлине и љубави материнске него и као "Богородица". У том смислу, жени припада духовна и спасоносна улога да "роди" у Богу свога мужа и своју децу.Протојереј Јован Брија sajt SPC

Е сада, мене интересују ваша мишљења.

зашто се ставови толико разликују, да ли је то ипак до човека, или се заступа званични став  цркве као институције

[marija]

http://pravoslavlje.spc.rs/broj/911/tekst/uloga-zene-u-crkvi/

Црквено, библијско и јеванђелско схватање жене не само да није дискриминаторно у односу на њене капацитете и слободу, већ даје жени достојанство, које јој ни у најслободнијој феминистичкој фантазији није дато!

У библијској причи жена се назива човечицом, оном која стоји наспрам мушкарцу, равноправна у љубави, у боголикости, у шансама да се од иконе Божије развије у подобије Божије.

Као што Бог у једној личности не би био Љубав, већ се модел, еталон Љубави налази у Богу као Тројици, ни људско биће не би, као затворена јединка, могло да буде Његова слика.

Једно према другоме, једно наспрам другог - у томе је сапостојање мушкарца и жене, те је људско биће од искона - брачно биће.

[marija]

Лик Дјеве Марије, Пречисте Мајке. Лик бескрајног спасења, али и лик силе и лепоте смирења. Лик чистоте и њене силе и лепоте. Лик љубави и победе те љубави.

;D

[marija]

Разумна — врсна жена

јесте Божји дар. 1Мојс. 24,48; Прич. 19,14; Сир. 26,17, 19.

јесте Божја благодат. Прич. 18,22; Сир. 25,11; Сир. 26,1-3.

венац је своме мужу. Прич. 12,4; Прич. 31,10-12.

задобија част своме мужу. Прич. 31,23; Прич, 11,16.

има поверење код свога мужа. Прич. 31,28-29.

вредна је, брижна и мудра. Прич. 31,13-27.

брине се о домаћој срећи.  Прич. 14,1.

чини добро сиромашним. Прич. 31,20.

радост је мужу. Сир. 26,16,18.

мудра је и није злојезична. Прич. 31,26.

љупкост је преварна и лепота ташта; жена која се боји Бога, она заслужује похвалу. Прич. 31,30.

треба да штеди. Прич. 18,22; Сир. 7,21,28.

не треба да је љубоморна. Сир. 9,1.

Свештеникова жена треба да служи за пример. 1Тим. 3, 11.

[deda]

Глас Цркве је издао књигу "Жена икона Цркве и благо света" у повећем формату. То је заправо магистарски рад протођакона Љубе Ранковића. Он ту разматра улогу жене у Цркви. Требало би то прегледати.

[deda]

On je urednik i Biblije koju ej izdala šabačko- valjevska eparhija

Он је уредник Гласа Цркве. 

[Srna]

Тело не прља душу

 

ПИТАЊА као што су покривање главе жене на богослужењу, ”нечистоћа” жене у менструалном периоду, ћутање жене у цркви, послушност и потчињеност мужу - ”а жена да се боји свога мужа” (Еф. 5, 33), наслеђена су из обредног живота и племенске традиције јеврејског народа и као таква представљају увреду за жену и сувишни рудимент прошлости, потпуно стран хришћанству. Хришћанство није религија обредне форме, већ религија духовне чистоте и подвига у врлинском животу кроз љубав према Богу и ближњима.

Господ Христос, као савршена натполна личност, решио је родне односе по принципу потпуне равноправности између мушкарца и жене, уз поштовање њихових природних посебности. Међутим, поменута питања женског статуса у црквеном и породичном животу, наслеђена из јудејства и паганства, као воденични камен висе о врату Цркве већ два миленијума. Њихова апсурдност и бесмисленост компромитују богооткривеност хришћанства и његова својства довршене и савршене религије.

Треба отворено рећи: ”женско питање” није проблем жена, него, изнад свега мушки проблем. Проблем мушких комплекса и фрустрација који кључају у тамним дубинама мушке природе. То је хаотични вртлог стихија страсти и патолошке везаности за жену и мајку. Едипов комплекс из дубине подсвести врши на мушкарца страшан притисак. Ни крива ни дужна, жена је постала жртва тих мушких психопатолошких слабости, проблема и мука. На мушкарцима је да та питања реше у себи и са собом, својим напором и подвигом, уз благотворну помоћ жене. У хришћанству се то решава кроз монашко и брачно подвижништво. Модни детаљи ИМАЈУЋИ у виду све димензије богооткривености и савршенства хришћанске религије, питање покривања или откривања главе жене у храму, на молитви, на улици и јавном животу уопште, по својој бизарности највише личи на доконе и малициозне старозаветне фарисејске спекулације и доколице. Оне, свакако, нису на нивоу озбиљности хришћанства. То што се свети Апостол Павле бавио њима, само сведочи о једном епизодном локалном инциденту везаном за Коринт.

Познато је да је у то време Коринт био град моралне запуштености, да је чак важио као симбол неморала. ”Живети по коринтски” - значило је живети неморално. Коринћанке су се претерано шминкале, а косу су украшавале разним накитима, перлама, локнама и тракама. То је био имиџ и ”модни детаљ” коринтских жена, вашарски и карневалски. Сасвим је разумљиво што их Апостол опомиње на пристојност и саветује покривање главе као скривање њиховог кича и неукуса како се хришћански храмови не би претварали у вашарске и карневалске писте.

Проглашавати те савете као правила понашања за сва времена у практичном црквеном животу, најблаже речено, делује бесмислено. Јер свако време има своје стандарде пристојности и поретка у јавном животу.

Жена хришћанка треба највише да води рачуна о украшавању своје душе хришћанским врлинама. Доброта, племенитост и побожност - најлепши су украси жене и мушкарца. Ако поседују те особине, сами ће најбоље знати како да дођу у храм на молитву. Са марамом на глави или без мараме, потпуно је неважно и небитно. Важно је шта је у глави и срцу.

У свакодневном животу, данас, жене ретко носе мараме, нарочито у урбаним срединама. Треба повести рачуна о томе да се ношење мараме у храму не претвори у потребу скретања пажње на себе, неку врсту мимикрије и маскирања. Жена хришћанка се пристојно облачи у свакодневном животу. Тако треба долазити у храм, у оделу, дакле, у коме се појављује у озбиљним и свечаним приликама.

Новокреирана ”црквена костимографија”, дуге мараме и шалови, дуге сукње и џемпери, скрећу пажњу и у храму и на улици. О Христу и хришћанству не сведоче ништа. Оне сведоче искључиво о онима које их носе. Треба се чувати ”квасца фарисејског, а то је лицемерје” (Лк, 12, 1), те Господ саветује својим следбеницима да се чувају оних ”који радо иду у дугачким хаљинама, и воле поздраве на трговима, и прва места у синагогама... и лажно се моле дуго”, и додаје, да ће они ”још већма бити осуђени” (Лк. 20, 26-47).

Христос и хришћанство се, дакле, баве унутарњим човеком, његовим духовним потребама, изазовима и проблемима, а не крпицама и локницама. И овде се жена појављује као жртва мушке надобудности самозваних ”великих духовника” и ”духовних отаца”, који се на секташки начин баве менталним и костимографским инжењерингом, што наноси велику штету хришћанству и дискредитује његову улогу и мисију у савременом свету.

У Старом завету код Јевреја важило је правило: ”Жена кад има време, кад иде крв од тела њена, нека се одваја седам дана, и ко је се год дотакне, да је нечист до вечера. И на што год легне или седне, да је нечисто... И ко се дотакне постеље њене или чега на чему је она седела, нека опере хаљине своје и нека се окупа у води и биће нечист до вечера. А ко би спавао с њом те би нечистота њена дошла на њега, да је нечист седам дана, и постеља на којој лежи да је нечиста” (3. Мој. 15, 19-24). По прописима Мојсијевог закона, жена се, дакле, одвајала од осталих у време менструалног периода, јер сваки додир са њом значио је за њих култну и обредну нечистоту. Исто тако, нечистота је трајала 40 дана по рођењу мушког, а 80 дана по рођењу женског детета.

У Новом завету, Господ Христос доноси ново учење које се темељи првенствено на духовној и моралној чистоти. Никаква физичка нечистота не може учинити човека морално и молитвено нечистим. Племенита хришћанска младица накалемљена на старом стаблу јудаизма, била је у почетку изложена снажном бујању сокова јеврејске религије, који су продирали у хришћански калем. Јављала су се многа погрешна учења о жени, међу њима и о њеној телесној нечистоти.

Ново учење

СТАРИ хришћански спис високог ауторитета - Апостолске Установе, борећи се против тога, даје следеће упутство хришћанским женама: ”Стога одврати се од празних речи, о жено, и сећај се увек Бога који те је створио, и моли му се, јер је твој и свију Господ. И учи Његове законе не обзирући се ништа на физичко чишћење..., ни порођај, ни побачај (ненамерни), ни нечистоту телесну, јер су оваква обзирања проналасци глупих људи који немају ума. Јер нити сахрана човека, нити мртве кости, нити гроб, нити какво јело, нити ноћно истечење може испрљати људску душу, него само непобожност и безакоње према Богу, и према ближњем неправда, тј. отмица, велим, или насиље, или нешто против праведности према њему, прељуба и блуд”.

БЕЗ ТАБУА И КЛИШЕА

КЊИГА протођакона мр Љубомира Ранковића “Жена икона цркве и благо света” баца ново светло на “женско питање” у хришћанској заједници. Ову врло актуелну тему, и код нас и у свету, аутор разматра смело, слободно, без табуа и клишеа. Из Ранковићеве књиге, коју је недавно издао шабачки “Глас цркве”

IZVOR: Eparhija Sabacka - Glas Crkve

[marija]

volim protođakona Ljubomira, mnogi kažu da je radikalan, on je  i urednik i Biblije koju ej izdala valjevsko šabačka eparhija, mada su nas sad podelili

[marija]

volim proto?akona Ljubomira, mnogi kažu da je radikalan, on je  i urednik i Biblije koju ej izdala valjevsko šaba?ka eparhija, mada su nas sad podelili

p.s Hvala Srno na tekstu  :smiley:

[Mirka]

Srno i od mene hvala na ovom tekstu .

Umirila si moju potragu za tekstom,za rijecju nekog svestenog nekog ko dobro poznaje bibliju i oba zavjeta da mi pojasni taj tabu polozaj zene. Koji se do dana danasnjeg povlaci u nasim sredinama i obredima.

I sama sam citajuci zavjete i stari novi,dosla do ovih saznanja o kojima pise protodjakon Ljubomir Rankovic.

Veliko mu hvala na njegovom radu posvecenoj ovoj temi.

[marija]

Srno i od mene hvala na ovom tekstu :rstar:.Umirila si moju potragu za tekstom,za rijecju nekog svestenog nekog ko dobro poznaje bibliju i oba zavjeta da mi pojasni taj tabu polozaj zene. Koji se do dana danasnjeg povlaci u nasim sredinama i obredima.I sama sam citajuci zavjete i stari novi,dosla do ovih saznanja o kojima pise protodjakon Ljubomir Rankovic.Veliko mu hvala na njegovom radu posvecenoj ovoj temi.

na ovom forumu je , zamislite, ženama dozvoljeno da govore