Михајло Пупин

[marija]

Дванаестог марта навршило се седамдесет година откако је умро, односно родио се за вечност, велики српски и светски научник Михајло Идворски Пупин. Овај духовни и физички витез родио се 9. октобра 1854. године у Идвору и, још у крилу родитељском, сусрео са Господом Исусом Христом и остао са Њим вечно.

02.06.2009.

Дванаестог марта навршило се седамдесет година откако је умро, односно родио се за вечност, велики српски и светски научник Михајло Идворски Пупин. Овај духовни и физички витез родио се 9. октобра 1854. године у Идвору и, још у крилу родитељском, сусрео са Господом Исусом Христом и остао са Њим вечно.

Рано је схватио колико је човек у добитку што, сједињујући се са Христом који све оживотворује и овековечује, и сам добија своју вечну и непролазну вредност. Зато је кроз цео свој живот, делатном вером која је једина у стању да човечјој личности да богочовечански смисао, ходио ка Царству Божјем, трудећи се у сваком тренутку да савлада свој егоизам, своју гордост, погружавајући свој разум у разум Божји. Тако је собом, својим радом и животом, показао и доказао да је био човек богослужитељ, човек који се напајао са непресушног извора „воде живе“, знајући да само вечни Бог може дати смисао пролазном човеку и одгонетнути тајну његовог постојања у природи, као и природу саму.

Та и таква вера, које се никада ни пред Американцима, нити пред било ким другим, није постидео, помогла му је да се заодене у хаљине вечности. Свети Владика Николај Жички, који је са њим био веома близак пријатељ, сведочи: „Он се свуда и на сваком месту поносио тиме што је православни Србин“.

Ходио је кроз живот у заједници са вечно живим Богом, непрестано се огледајући у Светоме Сави, чувајући чистоту вере којом су га задојили родитељи, посебно мајка му Олимпијада, затим прота Васа Живковић и неписмени сељаци на поселима у родном Идвору.

И стога, за све што је у науци открио (а открио је много) био је захвалан Богу и мајци која га је привела и поверила Њему и Светом Сави да га воде кроз живот. Зато ће, слично пророку Амосу, касније рећи: „Ја сам био говедар у Банату, па сам узет од својих говеда да јављам људима чудесна дела Господња у природи...“, док ће на питање једне госпође из Њујорка: „Да ли као човек од науке верујете да постоји Бог?“ одговорити: „Не, ја не верујем да постоји Бог. Ја знам да Он постоји. И то ми је једино знање што има неку вредност од свега мога знања.“

Пупин је на пољу проналазака патентирао многобројне своје изуме (преко 30 патената) који су му донели име најславнијег научника-физичара, двадесет почасних доктората и пет златних медаља.

Поред овога добио је и Пулицерову награду за књигу „Са пашњака до научењака“. Затим, био је и: први странац председник Њујоршке академије наука, председник Удружења електроинжењера, председник Удружења за унапређење науке, тадашњег највећег научног удружења на свету, председник Српске народне одбране у Америци, почасни српски конзул у време Првог светског рата, почасни члан првог српског хора у Америци „Бранко Радичевић“ и председник градског друштва у Америци „Свесна Србадија“.

Пупинова свестраност дошла је до изражаја и приликом организације Српске православне цркве у Америци. Као ретко ко, имао је осећај и потребу за слогом и јединством Срба, али не јединством као колективом, већ јединством као заједничарењем. Био је свестан да се само у Цркви човек остварује као личност, а не као индивидуа. Знао је да је Црква изнад свега Тело Христово, по речи апостола Павла „пуноћа Онога који све испуњава у свему“ (Еф. 1, 23), и да бити у Цркви значи бити у Христу где ће сав живот наш, све постојање наше и сав труд наш имати свој смисао. Зато су огромне Пупинове заслуге што је наша Црква у Америци добила свог првог епископа.

Пупинова способност је била позната и Влади Краљевине Србије која му је, у време Првог светског рата, поверила дужност почасног српског конзула. Као и све друго, и ту дужност Пупин је веома успешно обавио. Захваљујући његовом имену и утицају, амерички Конгрес је донео одлуку којом је Краљевини Србији сваког месеца упућивана помоћ за издржавање српске војске, владе, чиновничког апарата и заробљеника.

По ослобођењу Михајло Пупин је био од велике користи нашој делегацији у преговорима око спорних територија у Паризу 1919. године, где је дошао по позиву Николе Пашића. Пупин је написао Меморандум о Јадранском питању у коме се „заузео за правилно разграничење јадранске обале између Италије и Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца“. Након овога, он почиње да се бави питањем репарација и кредита за обнову разрушене земље.

Само Господ зна колико је Пупин учинио добра, увек водећи рачуна „да не зна левица шта чини десница“ (ср. Мт 6, 3). Неуморно је помагао друге јер их је волео, а волео их је јер је волео Бога, јер је знао да је „Љубав од Бога, и да је сваки који љуби од Бога рођен, и познаје Бога. Дакле, који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему“(ср. 1. Јн 4, 7-16).

Поред манастира Светог Саве у Либертивилу, Пупин је помагао и друге храмове, како у Америци тако и у Отаџбини, пружајући им своју материјалну и моралну подршку.

Из извештаја Друштва за подизање Спомен-храма Светог Саве на Врачару видимо да се „он 1929. године прикључио акцији у прикупљању помоћи за почетак изградње овог заветног храма“, што је имало великог одјека међу Србима у Америци и Канади.

Пупин је Светоклиментском храму у Охриду поклонио црквено звоно тешко 2.300 кг и у овом граду основао фонд за сиротињу, како хришћанску, тако и муслиманску, са почетним капиталом од 100.000 динара. Из благодарности за ово „охридска општина назвала је једну од најлепших својих улица - Пупинова улица.“

Бијељини је, о јубилеју Филипа Вишњића, поклонио спомен-обележје у бронзи, са жељом „да сјајне песме и дивни морални лик овог генијалног слепог гуслара, песника и историчара Првог српског устанка, инспиришу народ у борби за национално и социјално ослобођење.“

Богомољачком центру у Крагујевцу Пупин је поклонио штампарију у којој су, поред Малог Мисионара, штампане и друге верско-поучне књиге и брошуре, а било би потребно написати целу књигу у којој би били наведени само наслови књига које је даривао Универзитетској библиотеци у Београду. Требало би пуно времена и простора за набрајање свих установа и појединаца којима је Пупин несебично помагао.

Нарочиту пажњу је посвећивао свом родном Идвору, због чега је „створио посебну задужбину под називом „Фонд Михајло Пупин“ којим је руководило привредно друштво „Привредник“ из Београда. Њему је ставио на располагање сву своју имовину у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, која је износила преко два милиона динара.“

Изгарао је Пупин за друге јер је знао да је нама љубав заповеђена. „И то не нека споредна, узгредна, мала или половична љубав, него цела, свецела и свеобухватна љубав, љубав без компромиса и без граница: „Љубите ближњега свога као самога себе“ (Мк 12,33). И више од самог себе. Јер је речено: А од ове љубави нема веће да ко душу своју положи за ближњега свога (Јн 15,13).“ А његов ближњи је био сваки човек, јер је он плодове своје православне вере и свог српства ставио на услугу целом човечанству, свим људима, не гледајући боју коже, не раздвајајући Грке, Немце, Турке, Американце, Мађаре, Словаке... Знао је да је Бог створио човека и да у сваком треба тражити оно божанско. Тиме нам је делатно показао шта је истински патриотизам и истинско Православље.

Љубављу, дакле, према Богу изнад свега и ближњем испред свега, неуморно сејући добро, Пупин је целим својим бићем истрајно и делотворно сведочио Христа Васкрслога и као ретко ко прославио српско име.

Знајући ово, за њега се и не може рећи да је 12. марта 1935. године у Њујорку умро, већ да се родио за вечност.

Како победити гордост

Два примера Пупинове победе над гордошћу, победе која никога не поражава, већ сваког уздиже и радује.

Прст професора пупина

У Норфолку једна госпођа, одушевљена радио-пријемником, назвала је Пупина чудотворцем, а сам радио чудом. На ове њене речи Михајло се није погордио, већ јој је сасвим смирено одговорио да он није никакав чудотворац нити је, пак, радио чудо, додајући да није никакво чудо ништа од онога што је човек смислио и конструисао.

„Како није чудо!“, срдила се госпођа, „За мене је чудо и телефон, и радио, и све остало“.

Тада је професор Пупин уздигао свој кажипрст десне руке и упитао је: „Шта је ово“?

Сви су се, па и радознала госпођа, изненадили овом питању, не знајући шта Пупин смера.

„Ово је, је л’те, прст професора Михајла Пупина“, закључио је. „Ви кажете, радио је чудо. А ја вам кажем, да све железнице што даноноћно јуре са краја на крај овога континента, сви телеграфи, телефони, парни и електрични котлови, телескоп мога пријатеља Едисона, и све вештачке направе, као и сва наша американска цивилизација скупа, све то представља једну просту и слабу детињску направу у сравњењу са органским саставом и конструкцијом једнога човечјега прста. Овај један прст веће је чудо, госпођо, од свега што су људи саздали у Америци до сада, а тек шта да кажемо о чуду целе васионе? Према томе, нисмо ми научници чудотворци, него онај који је створио овај прст. А то је Господ Бог. Зато се у нашој Православној цркви о Богојављењу, тамо на плавом Дунаву, пева једна песма која гласи: ‘Велики си Господе, и чудна су дела Твоја. Ти си Бог који једини твориш чудеса!’“

Телеграм у Идвору

Друга његова победа над гордошћу, а има их много, десила се у родном Идвору када му је поштар предао телеграм из Америке коме су се окупљени Идворци чудили, не верујући да је могао превалити толики пут за само један дан.

После краткотрајног мука, један старији човек се одважио да га упита: „Молим те, Михајло, реци нам ко је све то смислио?“. Пупин, не желећи себе да истиче, кратко је одговорио: „Американац“.

„Ти Американци су неки паметан народ, зар не?“, закључио је старац.

„Да, они су заиста паметан народ“, одговорио је Пупин.

„Зар много паметнији од било ког у овом селу?“, било је његово следеће питање.

„Да, паметнији су“, одговорио је Пупин.

„Па како си онда ти, за име светог Михаила, успео да се тамо снађеш и живиш?“

„Скромни пастир из Идвора и чувени Ла Гранж из Париза рекли су ми како да то остварим“, одговорио је смирено Пупин.

Овај догађај у мом родном месту, закључује Пупин, помогао ми је да се не погордим. Наиме, у то време стручњаци из Берлина и високи функционери из Беча били су пуни похвала за моје изуме, а посебно новинари, који су почели да ме кују у звезде и испредају причу о мојим проналасцима. „Све ово“, каже Пупин, „могло ми је завртети мозак и створити утисак да сам некакав ‘натчовек’. Многе проналазаче и научнике уништило је управо то што су поверовали да су ‘надљуди’. Верујем, каже Пупин, да би сваки пут када се неки успешан проналазач нађе пред таквом опасношћу, требало да изнајми човека који би му, по потреби, шапутао на ухо: ‘Ти си обичан смртник’“.

Аутор: Протојереј-ставрофор Саво Б. Јовић

Извор: www.pravoslavlje.rs

[RYLAH]

Под утиском ове друге теме, прочитао Михајло Путин

[Volim_Sina_Bozjeg]

Под утиском ове друге теме, прочитао Михајло Путин

I ja i to nekoliko puta ina u uvodnom tekstu

[Плутон]

Планета добила име Пупин

 

Једна мала планета откривена 2001. године, на предлог астронома Владимира Бенишека из Астрономске опсерваторије у Београду, добила је име Пупин, саопштило је данас Астрономско друштво „Руђер Бошковић“.

 

 

Како се наводи, Центар за мале планете Међународне астрономске уније прихватио је у среду предлог астронома Владимира Бенишека да се једној малој планети, откривеној 2001. године, да име Пупин.

 

Част именовања Бенишек је заслужио својим дугогодишњим проучавањем промене сјаја малих планета, навело је друштво Руђер Бошковић.

 

Предлог је дао крајем 2015. године, у години у којој је обележена 80. годишњица од смрти великог српског научника Михајла Пупина.

 

Иначе, по Михајлу Пупин је раније назван и један кратер на Месецу.

 

Извор: РТС

[Лапис Лазули]

 

[Чунга Лунга]

Да ли ми Срби довољно поштујемо Михајла Пупина?!

[Bernard]

Ако Србија не подигне споменик Пупину, ја ћу то учинити

 

Kуд год је ишао Михајло Пупин, „Њујорк тајмс” га је пратио у стопу, а то је велика ствар. Толико је учинио у науци, за српски народ у Америци и за Србију. Он је Србију довео у Америку. Међутим, са стварањем Југославије Пупин се брише са сцене и тек педесетих година овде излази његова биографија, каже професорка Радмила Милентијевић, чију књигу о Пупину треба да објави Универзитет Колумбија, а у јуну ће изаћи и превод на српски.

Радмила Милентијевић у Америци живи од 1954. године. Студирала је на Економском факултету у Београду, магистрирала историју на Чикашком универзитету и докторирала на Универзитету Колумбија у Њујорку. Предавала је Савремену европску историју на Сити колеџу Градског универзитета у Њујорку, где је била и професор емеритус.

У Србију долази четири пута годишње. Сваког јуна, од 2011, додељује се награда с њеним именом нашим студентима историје и књижевности. Добитница је награде острва Елис, која се додељује заслужним емигрантима, а међу добитницима је седам председника САД. Ауторка је књиге о Милеви Марић Ајнштајн, која је с енглеског преведена на српски, француски и румунски.

Помињете да је Пупин остао непознат и овде и у Америци...

Његове књиге биле су веома популарне. Када је објављена његова аутобиографија у септембру 1923, у новембру је већ распродата и изашло је друго издање. Следеће године добио је Пулицерову награду и те године излазе четири издања по 10.000 примерака. После тога сваке године по два или три издања до 1929. и економске кризе. Такође, Пупин је имао 34 патента, а не 24 како се овде често помиње. Вудро Вилсон га је ставио у владину комисију за аеронаутику како би се нашао начин да се путем далекосежне телефоније успостави веза између авиона. Када је Пупин отишао у пензију, председник САД Хардинг писао му је писмо у којем помиње да је његов изум у авијацији велико благо. По завршетку Другог светског рата комунисти нису хтели да чују за таквог човека.

Пупиново име отварало је многа врата, али је имао и непријатеље?

Био је сељачки син, с пет центи у џепу дошао у Америку и остварио амерички сан. Много је учио, био је један од најбољих студената Колумбија универзитета који му је дао прву Тиндалову награду за усавршавање у Берлину. Усавршавао се и у Кембриџу и сматрао је да наука треба да служи човечанству. Још у гимназији у Панчеву био је слободољубив, газио је аустроугарску заставу и хтели су да га избаце из школе... Студије је започео у Прагу па отишао у Америку. Тамо је затекао српске раднике разбацане широм земље у тзв. локална друштва и он лансира идеју да се удруже у федерације да би имали боље осигурање. Радили су у челичанама и ако се повреде или разболе, газда за то није био одговоран. У Удружењу „Србобран” у Питсбургу украдено је 32.000 долара и они су били за федерацију да се не би прочуло да су банкротирали. Молили су да их Пупин уједини. Он основа федерацију „Слога”, пријавио је држави Њујорк, а за новац од чланарине куповао акције.

Паја Радосављевић, психолог, био је импресиониран Пупином. Како сам није имао такав утицај, удружио се са „Србобраном” у намери да склоне Пупина с места председника „Слоге” и да Тесла постане потпредседник. У писмима Тесли, Паја Пупина назива најгорим именима. Мудри Тесла не одговара писмено него му каже да ће причати кад се виде. Тесла даје своје име на изборе, али народ бира Пупина с 91 одсто. Пупинов циљ је био да сачува „Слободу” и српски народ обезбеди у невољи. На крају, у писму Радосављевићу, Тесла 1919. пише да он као амерички грађанин неће да се меша у српску политику и каже да диже руке од ових питања.

Какав је био однос Пупина и Тесле?

Тесла га је звао у позориште а Пупин њега на пиће у хотел „Асторија”. Једини конфликт је овај у вези с Радосављевићем. Кад је био Теслин 75. рођендан, организатор је звао Пупина који је одговорио да Теслу није видео више од 20 година и зато му није послао честитку. Пупин се није свађао ни са ким. Никад није написао нешто против Тесле или Радосављевића. Тесла је дошао кад је Пупин био на самрти, али не зна се о чему су причали.

Пупинова улога у Париској мировној конференцији 1919?

Никола Пашић је рекао председнику владе Протићу да без Пупина тешко да може нешто да уради у Паризу. Казао је да сви из америчке делегације знају Пупина и да га дижу у звезде. У америчкој делегацији су два Пупинова друга с Колумбије, а годину дана раније српска застава вијорила се не само на Белој кући, као што се често понавља, већ је цео Вашингтон био под српским заставама које су биле истакнуте на свим државним институцијама. Вилсон је у свом прогласу апеловао на народ да се тог дана у цркви помоле за Србе због њихове изузетне улоге у Првом светском рату...

У Паризу су преговарале велике силе: Енглеска, Француска, Италија и Америка. Пашић је позвао Пупина да хвата први брод јер је на дневном реду Банат. Шта су се сетили? Рекли су америчкој делегацији да је Пупин из Идвора у Банату и да ту само Срби живе. Вилсон је наредио делегацији да Срби добију пределе где су Срби у већини. Кад је стигао Пупин, Пашић му исприча да је Банат решен, али треба решити Далмацију и острва. Две недеље су Пупина обучавали о тим питањима и сачували су јадранску обалу, Блед и Триглав за Словенију. Хрвати му никада нису захвалили, али Словенци јесу. Прогласили су га почасним грађанином Бледа и подигли му тамо споменик.

Треба рећи и да је Србија у САД послала пуковника Прибићевића да сакупља волонтере за Први светски рат. Пупин му је казао да са Србима неће имати проблема, али да су Хрвати и Словенци под утицајем католичког клера и аустроугарских конзула, имају добре послове и неће да гину за српског краља. Требало је да сакупе 15.000 Хрвата и Словенаца, а нашли су свега 300.

У приватном животу Пупин није имао среће...

Прву жену је много волео и након њене смрти био је веома утучен. С њом је имао кћерку Варвару, којој је оставио осигурање да може да живи до краја живота и да јој Колумбија исплаћује 9.000 долара годишње. Играла је тенис, јахала коње, имала ергелу, ишла на трке. Није хтела да студира и стално је била у дуговима. Побегла је с учитељем јахања и убрзо се развела од њега. Удала се онда за човека који је завршио Харвард и имао је велико наследство. Нису имали деце. У другој години брака, у Детроиту, зет пише Пупину да његово наследство није довољно и да им Пупин шаље више. Пупин је оставио Колумбији новац и своју велику вилу, око 10 хектара земље – где је имао 100 сименталки, али после његове смрти Колумбија је из сентименталних разлога кућу вратила његовој кћерки. Зет је продао скупе тепихе, Пупинове медаље од злата, а папире из куће запалио. Био је ментално оболео и једно време у душевној болници. Пупин је имао и другу, невенчану жену, такође Американку. Она је имала двоје деце из првог брака, а с њим није имала порода.

Да ли ће Пупинове мошти бити враћене у Србију?

Пупин је сахрањен на гробљу у Бруклину, јер тада није било српског гробља, а предлог је да се његове мошти пренесу у Цркву Светог Саве на Врачару. Имао је три сестре и оне имају унуке. Контактирала сам с једним од њих и он је за то да се мошти врате у Србију. Та одлука мора да се региструје у суду и да се сагласе остали потомци. Иначе, сада је српска црква у Патерсону купила имање за прво српско гробље. Дала сам им донацију и даћу још. А ако Србија за годину-две не подигне споменик Пупину, ја ћу то учинити.

Близу два милиона долара свог новца дали сте институцијама у Србији, САД, Румунији и Француској...

Шта друго да радим? То је моје поимање смисла на овој земљи. Моји корени су веома јаки. Одрасла сам без дедова који су погинули у Првом светском рату. Моја неписмена баба стално је говорила о Светом Сави, цару Лазару, Карађорђу. Увек је давала новац Циганкама које су просиле. Питала сам зашто даје наше паре уместо да ми да за бомбоне. Она је говорила: „Душо моја, живи и помози гладном да живи.”

Из Америке сам слала помоћ породици. За време студија у САД радила сам као келнерица у кафани у Чикагу, рачуновођа у једној фабрици и преводила стручне радове с руског за професора хемије. Прва донација била ми је 10 долара за школовање принца Александра у Америци. Како је Америка тада хтела да окрене Тита на запад, доводили су наше министре преко лета. Положила сам испит у Стејт департменту и радила као преводилац. Међу њима је била Станка Веселинов, министар културе, која ме је после водила по нашим манастирима. Ту сам видела тешко стање, касније и помагала Цркву.

У нашој влади сте били министар без портфеља од јула до новембра 1992. и министар информисања од фебруара 1997. до марта 1998. Држали сте предавања о југословенској кризи на америчким универзитетима, давали интервјуе за Би-Би-Си, Си-Ен-Ен, Фокс њуз... Председник САД Клинтон је одговарао на ваша писма. Како је слика о нама пролазила до медија?

Слободан Милошевић ме је позвао у владу. Рекао је да тражимо начин за мир у Босни. Панић је после ангажовао владу да обара Милошевића, о чему сада пишем у мемоарима.

На универзитету у САД радила сам и односе с јавношћу и доста новинара сам знала. Да сам нападала српску владу као што сам нападала америчку била бих на Голом отоку, али у Америци ипак има слободе. Хтели су да ме избаце с факултета јер браним геноцидан народ, рекавши да због тога нисам квалификована да предајем историју. Међутим, ректор и УО су стали уз мене.

Нису сви новинари тамо против Србије. Прва моја велика дебата на Си-Ен-Ену била је с Матом Мештровићем, професором историје на америчком универзитету, сином Ивана Мештровића. Новинар нас пита ко жели први. Ја кажем: „Ово је 20. век, ако господин хоће први, слободно.” Он поче да су велике разлике – Хрвати су цивилизовани, а Срби су налик Циганима. Рекла сам да хоћу да цео свет чује да су разлике између Срба и Хрвата огромне и оне су дошле до изражаја када је Хитлер напао Југославију. Хрвати су га загрлили, он им је дао независну државу, а Срби су се борили против њега и нацизма. Кажем да су Хрвати створили концлогоре и убијали Србе, бацали у јаме и палили их у црквама, да су чак и немачки командири били тиме згрожени. Убијали су тада и Јевреје и Цигане и зато овај господин нас изједначава с Циганима. А кад се завршио рат, ми смо прихватили државу јединства. За Милошевића је рекао да је диктатор, а ја сам казала да га је народ изабрао и да он не да цепање држава.

У Сједињеним америчким државама сте члан Демократске странке.

У Демократској странци сам од краја шездесетих година. Кад су нас бомбардовали, нападала сам Клинтона у медијима да нам разара земљу против сваког међународног закона. Сада сам у опозицији у оквиру странке јер нисам за политику коју Америка води од завршетка Хладног рата. Америка мора да промени политику и да се не понаша као империја која поседује арсенале за уништавање. Важно је да схвати да више није једина сила на свету и да се констелација снага мења. Русија стаје на ноге, Кина је јака, мала Северна Кореја има атомску бомбу и Иран ће да је добије. Америка мора да сарађује с великим силама а не да изазива трећи светски рат.

У извештају Ције из 1989. писало је да се Југославија распада и да нема силе која ће то да заустави. Да разлог распада почиње на Косову и да је ту све припремљено – Шиптари с Косова су у Албанији обучени за герилски рат а муниција пребачена и из Немачке. Писало је да то уводи Србију у грађански рат, да ће Милошевић покушати то да спречи, али ће му руке бити везане на Косову. Као министар сам два пута била на југу Косова где нико није дошао да их обиђе од краја Другог светског рата. Људи су ми љубили стопе, остављени и напуштени. Показивали су рупе кроз планине кроз које су Албанци долазили јер је Косово за њих било спас. Тито је то дозволио. Граница није чувана.

Какво је расположење сада у нашој дијаспори?

Већина не воли ову политику сада. Припремамо се да идемо на суд зато што је владика источноамерички Иринеј од 2016. распустио парохију у Њујорку и потрошио силан новац. Живи у дворцу с 24 собе, с базеном, а скупштина цркве није одржана четири године. Он нас је разорио, многи људи из цркве су отишли због њега у српску цркву у Њу Џерзију, неки у руску, а неки чак у грчку цркву.

Кад је реч о Доналду Трампу он неће моћи много да уради јер нема већину у Конгресу. Ја сам гласала за њега јер нисам хтела Клинтонове који су нас бомбардовали. Трамп нема углађеност и нису га још научили томе. Они га нападају, а он се рита. Али поново ће добити изборе. Смањио је незапосленост која је мања него пре неколико деценија, што је добро за радничку класу, а контролише и инвазију емиграната. Ово ће бити велика опомена естаблишменту у Америци да усклади политику с потребама народа и оним што су заиста амерички интереси.

Новац и лекови за српски народ

Радмила Милентијевић финансијски је помагала српски народ у Крајини, Републици Српској и Косову, уложила је новац у одбрану Милошевића, Младића и Караџића у Хагу. Милошевићеву одбрану у Хагу превела је на енглески. Од 1993. до 2001, у више од 20 прекоокеанских летова, доносила је лекове као председница Светског српског добровољног фонда за хуманитарну помоћ – у клиничке центре у Бањалуци и Приштини, Војни болнички центар у Книну, Дечју клинику у Тиршовој... Лично је помогла Саборну цркву у Београду с 269.000 долара, Цркву Светог Саве на Врачару с 91.300 долара, Цркву Светог Саве у Њујорку 143.300, Цркву Светог Јована Крститеља у Патерсону 7.200, дала је 21.100 долара Народном музеју за витрину за Мирослављево јеванђеље, Цркви Свете Петке у Бондију, у Француској 20.000, за САНУ 19.310, Хиландару 13.100, Цркви Светог Вазнесења Господњег у Решици у Румунији 60.000, Универзитету у Београду 45.000, за споменик кнегињи Милици у Трстенику 21.000 и многим другима.

http://www.politika.rs/scc/clanak/446193/Ako-Srbija-ne-podigne-spomenik-Pupinu-ja-cu-to-uciniti

[Bernard]

Spomenik Srbu, ki je zaslužen, da je Bled del Slovenije

Odkritje spomenika Mihajlu Pupinu na Bledu

Objavljeno: 9. oktober 2015 ob 13:46,
zadnji poseg: 9. oktober 2015 ob 14:17
Bled - MMC RTV SLO

---

 

 

Mihajlo Pupin je na Bledu dobil svoj spomenik, častni občan pa je postal leta 1921. Foto: BoBo

 

Srbsko-ameriški znanstvenik Mihajlo Pupin, kateremu pripisujejo zasluge, da je Blejski kot po koncu 1. svetovne vojne ostal del Slovenije, je na Bledu dobil spomenik.

V Sloveniji je na dvodnevnem uradnem obisku srbski predsednik Tomislav Nikolić in skupaj s slovenskim predsednikom Borutom Pahorjem sta v četrtek v spomin na njuno srečanje v Tivoliju odkrila "klop miru", znamenje, ki bo "trajno spominjalo na dobre odnose med državama".

V petek dopoldne pa sta na Bledu odkrila spomenik znamenitemu matematiku, fiziku in izumitelju mednarodnega slovesa Mihajlu Pupinu, ki se je leta 1919 na povabilo Kraljevine SHS udeležil pariške mirovne konference in s svojo intervencijo pomagal, da je Slovenija ohranila del ozemlja, kot so zapisali v Pahorjevem uradu.

Pupin je tudi krater na Mesecu
Kdo je bil Mihajlo Idvorski Pupin, kot se je glasilo njegov uradno ime, in kakšne zasluge ima za Slovenijo? Slovenski biografski leksikon, ki ga izdaja SAZU, navaja, da se je Pupin rodil v banatski vasi Idvor v bližini Pančeva, pozneje je odšel v ZDA, kjer si je velik ugled pridobil z znanstvenimi razpravami in izumi na področju elektrotehnike. Leta 1928 je prejel kolajno ZDA za inženirske iznajdbe za izum telefoniranja po zraku na velike razdalje.

Po koncu 1. svetovne vojne je ob razpadu avstro-ogrskega cesarstva, kot osebni prijatelj predsednika ZDA Woodrowa Wilsona odločilno vplival na ugodno razmejitev jugoslovanskega ozemlja v Banatu, s svojo temeljito spomenico o Dalmaciji, Istri in Sloveniji, ki jo je aprila 1919 izročil Wilsonu, je dosegel, da je Dalmacija pripadla Jugoslaviji. V svojih spominih pa je navedel, da je, ko je izvedel, da so zavezniki Bled z okolico pripojili k Italiji, z osebnim posredovanjem pri predsedniku Wilsonu dosegel, da je preklical svoj podpis na že pripravljeni dokumentu. Na Bledu so zato Pupinu že leta 1921 podelili častno občanstvo.

Pupin je za Koroško pri ameriškem predsedniku dosegel kompromisno rešitev dveh pasov, od katerih bi južni pripadal Jugoslaviji, severni pa Avstriji. To rešitev so vladajoči slovenski krogi v Ljubljani odklonili, zahtevali plebiscit, s katerim je nato Slovenija izgubila Koroško.

Pupin je umrl leta 1935 v New Yorku. V njegovo čast so po njegovi smrti poimenovali več znanstvenih inštitutov in tudi manjši krater na Mesecu.

https://www.rtvslo.si/moja-generacija/spomenik-srbu-ki-je-zasluzen-da-je-bled-del-slovenije/375942

 

[Božena]

Српски научник чији су студенти постајали нобеловци – Михајло Пупин

WWW.RTS.RS

---

Скромије него претходних година, Идвор обележава дан рођења свог најпознатијег мештанина – Михајла Пупина, симбола иновационог покрета. Зато сваког деветог октобра...