Протојереј-ставрофор др Лазар Милин

[Александар Милојков]

Ево једног дела мог рада о Светом Максиму који говори на ту тему:

Пад првих људи и питање првобитног Раја, по Светом Максиму Исповеднику

 Тајна Христова, која у својој основи има Божији план сједињења створеног и Нествореног, јесте разлог због кога су свет и човек створени. Но, тај разлог није по аутоматизму одмах остварен са човековим стварањем, већ је постављен као императив на који је први човек требао да слободно одговори. Дакле, обожење као крајњи циљ свега створеног, као циљ кретања створених бића, јесте нешто што је од Бога жељено и предзамишљено, али што се остварује искључиво у синергији две слободне воље – Божије и људске.

У вези овог циља јесте и грехопад пвих људи, библијских Адама и Еве. Суштина њиховог пада огледа се у промашају циља (a`marti,a). Управо је тај циљ оно почело, логоси бића, превечна Божија воља, због које су и створени. Обзиром да су логоси бића уткани у створења, као природна сила која их покреће и води ка смислу, грех није само воља противна Божијој вољи, већ и самој човековој природној вољи. Дакле, грех је како противбожански тако и противприродни феномен. На основу овога Свети Максим ће правити разлику између човекове природне воље, која је по себи добра, и гномичке воље, која је продукт човекове погрешне употребе слободе у односу на циљ и смисао његовог стварања – обожење . Појава те, богопротивне и противприродне, човекове гномичке воље, одбијање тајне Христове, јесте узрок грехопада првостворених људи. За тим, наравно, следи све оно што иначе налазимо у тумачењима отаца Цркве: патња, страдање и, коначно, смрт, као последица погрешног човековог избора.

Сада се поставља питање: да ли је онда човеково битисање у Рају пре пада подразумевало да је он већ био бесмртан, бестрасан и обдарен свим оним добрима ка којима је призван да се креће и да им се уподоби? Заправо, у каквој је вези то препадно стање човеково са оним будућим стањем, ка којем се по природи креће, како учи Свети Максим? Ако ставимо знак једнакости између тог првобитног Раја, који је човек својом грешком изгубио, и оног будућег Царства Божијег ка којем се човек креће, није ли онда и код Светог Максима, као и код Оригена, присутна идеја да је то кретање враћање на почетак? Питање је веома деликатно и важно јер се тиче не само философског разумевања учења двојице хришћанских мислилаца, већ и једног здравог формирања хришћанске свести. Ово питање је вододелница која разлучује исправно од погрешног разумевања хришћанског погледа на смисао и начин спасења човека и света у Христу.

Суочимо најпре, по овим питањима, мишљења двојице теолога који, итекако, заслужују пажњу и уважавање, када је у питању истраживање и познавање мисли Светог Максима. Реч је о Поликарпу Шервуду и Ларсу Тунбергу. Наиме, њих двојица имају опречна мишљења по питањима која смо горе изнели. Поликарп Шервуд тврди да је Свети Максим и поред ставова изнесених у Таласију LIX, несумњиво „прихватао идеју о земаљском Рају.“  У прилог овој својој тврдњи Шервуд наводи две референце на покајаног разбојника, из дела Светог Максима, као и део дијалога из Подвижничког слова . Свему овоме Шервуд придодаје и тумачење Светог Максима које се односи на полност и брак, као последицу човековог грехопада . На основу овога Шервуд долази до следећег закључка:

Јасно, дакле, видимо да је за Максима Рај постојао; у њему је човек - створен по непроменљивом логосу и обдарен даровима бестрашћа и бесмртности – био смештен са заповешћу да не једе са дрвета познања добра и зла. Преступио је заповест, био је изгнан из Раја, лишен дарова бестрашћа и бесмртности.

Како ствари стоје, Шервуд овде, по мом мишљењу, греши. Зашто греши? Греши зато што схватање Светог Максима о „почетку“ (arch,) дефинише као почетак постојања првих људи (Адама и Еве), а не као Божију вољу (логосе бића) да створи свет и човека. Такво своје разумевање он поткрепљује следећим цитатом Светог Максима:

Јер пошто је човек, говораше (Свето Писмо) одмах са бићем (постанком), кроз непослушност, оставио свој почетак иза себе, и није могао искати оно што је иза њега остало; и, пошто почетак природно ограничује покрет оних што су под њим постали, зато је с правом назван и крајем, у којем, као узроку покрета покретаних (створених), добија пут (свој) свршетак.

Иако Шервуд примећује да је, по Светом Максиму, пад прародитеља лишен временског процеса, већ се више схвата као in instant, он ипак тврди да је човек оставио почетак свог блаженства и бестрашћа – једном речју, оставио је Рај. Оно што желимо да истакнемо је следеће: тај првобитни Рај, ма шта он значио, није и не може бити исто што и будући Рај – Царство Божије. Свети Максим је ту децидно јасан:

Дакле, уопште ни код кога од створених (бића) није престала сила којом се по природи крећу ка своме циљу, нити је утихнула енергија која их носи ка њиховом циљу, нити је, пак, тежња која их креће пожњела свој труд, бестрашће и мировање...

Јер  уопште није могуће бити са Христом како јесте, и опет некада од Њега сасвим отпасти, пошто ће у њему бити завршетак векова и стајање свих крећућих се (створених) бића, у којем (стајању) уопште неће бити промене (на горе) ниједнога од постојећих бића.

Нема ни говора да су прародитељи били са Христом у једниснтву (а ваљда је то тај Рај о коме причамо?), па од њега отпали. Такав став је за Максима оригенистички и он га жестоко критикује. Зато не можемо рећи да је човек био  aprirori бестрасан и бесмртан, једном речју савршен, па је та своја својства изгубио непослушањем. Никако, јер би то значило да су та својства њему дата самим стварањем, што ће рећи да припадају његовој суштини. Свети Максим, па и Ориген, тврде да је само Бог бестрасан, добар и мудар по својој природи. Човеку је дато да то постане својом слободном вољом, идући ка циљу, односно ка својим логосима, изједначавајући своју вољу са вољом Божијом. То што је Адам изгубио на самом свом почетку јесте оно, не што је по природи имао, већ оно што је дарованим моћима мога да оствари у заједници са Богом . Адам није остварио оно подобије које је дато слободној вољи човековој, а које Свети Максим назива добробићем и премудрошћу. Просто речено, Адам је одбио Божију понуду, одбио је да себе оствари у складу са Божијом вољом (логосима бића).  И то је тај почетак, дакле Божија воља о свету и човеку, коју је Адам оставио и која је остала иза њега.

У прилог нашем ставу иде и мишљење Ларса Тунберга. Када је у питању стање Адама пре пада, Тумберг каже следеће:

                                                                        Максим прилично суздржано описује овакво стање. Наш труд се показује узалудним, уколико у Максимовим списима трагамо за торжественом сликом савршенога Адамовог живота пре пада. Максим једноставно није веровао у то.

Како, даље, Тунберг примећује, Свети Максим је морао да буде обазрив према Адамовом препадном стању, јер је он (Свети Максим) поистовећивао почетак и крај. Ако бисмо сада почетак тумачили као Шервуд, по питању првобитног Раја, онда би Свети Максим био оригениста и под директним ударом Јустинијанове Петнаесте анатеме. Ипак није тако. Почетак створених бића су по Светом Максиму њихови превечни логоси, Божија воља о њима. Та ће се воља на крају векова и остварити, управо као циљ и смисао кретања, односно историје. У том контексту, крај ће заиста бити једнак почетку.

[Mиљан Танић]

Da li bi bilo previše da tražim da postaviš ceo rad? 

[Александар Милојков]

Da li bi bilo previše da tražim da postaviš ceo rad?  1405_love

Поставићу, него ми избрисаше налог на 4схаред...

[Mиљан Танић]

Okači bilo gde, samo okači  1405_love

[Александар Милојков]

Ево, "Свети Максим Исповедник и Ориген - питање почетка и краја"

Origen_Sveti_Maksim

[timjančica]

Јер' date=' у пуној и правој људској онтологији, богочовечанској онтологији, онтологији сједињења створеног и нествореног несливено  нераздељиво, нема поделе на добро и зло, на дозвољено и недозвољено. Не, јер такву онтологију прожима апсолутна слобода, слобода да се не греши - јер је немогуће грешити ако је све и у свему Бог.[/quote']

pitanje apsolutne slobode i "ljudske ontologije" trebalo bi uzeti po mom mišljenju i u sledećem kontekstu sa svim onim zabludama pred koje nas može staviti pitanje apsolutne slobode.  pisala sam na ovoj temi kratko o tome:

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,8255.25.html

[Mиљан Танић]

Ево, "Свети Максим Исповедник и Ориген - питање почетка и краја"

Origen_Sveti_Maksim

Hvala!  klapklap

Javim utiske kad pročitam.

[timjančica]

Зато што постојати значи бити личност - волети и бити вољен, не као успомена, не као бемсртна душа, не као балсамовано тело већ као жива личност, као човек са којим можеш коминицирати и кога можеш загрлити - е то значи бити жив.

Добро, постојати значи бити личност. Али личност се не може дословно обезличити. Личност не може да се саспе као тело по биолошкој смрти. Личност је једноставна, и како би то беседио св.Максим Исповедник "проста" па тиме и не дељива. Можда то звући јелински, али ако је јелински не значи да је одмах погрешно. Знамо да су и пре Христа незнабожци били способни да чине оно што је по закону, јер су тиме сведочили да има је закон био исписан у срцима. Па зашто не би која њихова мисао била и исправна? Тако кад личност не може да се саспе, дакле то је граница постојања. Постојати не значи само волети. Постојати, може значити да мрзиш. Доказ је једноставан. Постојање ђавола и палих анђела који мрзе и који су спосбни да се крећу, да размишљају и планирају....дакле они нису обезличени, јер поседују когнитивне способности, али су лишени управо љубави, и зато се пате и муче се. Тако дакле наш задатак је свакако да својој личности придодамо способност да волимо, тј да будемо налик Господу. То је био задатак Адама, то је и наш. До Бога и стицања љубави не може да се допре индивидуалистички, налик јога или зен пракси. Љубав је дар Божији, према томе ствар Божије благодати. Зато је пожељно да се прави дистикнција. Бесмртност душе или ти саме људске личности по природи подразумева немогућност нестанка когнитивних, спознајних механизама личности. Док смртност душе или личности по њеној природи подразумева да душа или личност не може сопственим моћима да досегне и прими благодат Божију, и да живи у љубави и буде вољена, јер за то јој треба дар од Бога. Дакле постојати као личност одвојен од Бога је могуће и тада је то стање пакла, (па макар имали у виду и загрљај Божији јер и тад је људска воља не усаглашена са Божијом), постојати као личност заједно са Господом је могуће и то подразумева стање блаженства.

iskaz 1.

Онтолошка смрт свакако није могућа' date=' зато што не можемо да се вратимо у небиће. [/quote']

iskaz 2.

Зато у  онтолошкој смрти како кажеш није никаква утеха бити у обезличеној природи' date=' када ту управо и јесу паклене муке, а то обезличњењ прирде, има свој узрок у греху[/quote']

iskaz 3.

Постојање ђавола и палих анђела који мрзе и који су спосбни да се крећу' date=' да размишљају и планирају....дакле они нису обезличени, јер поседују когнитивне способности...[/quote']

koji iskaz ti se čini najprihvatljivijim?

Ваљда ти треба да кажеш шта ти је прихватљиво, а не да је сопствене исказе вреднујем.

justinijan, misila sam da kažeš iza koje svoje tvrdnje stojiš, tj. "koja ti se čini najprihvatljivijom", kako mogu to za tebe da učinim?

[timjančica]

nego, jesi li se ti priklonio jednoj od ovih svojih izjava, justinijan?

[Justin Waters]

nego, jesi li se ti priklonio jednoj od ovih svojih izjava, justinijan?

Тимјанчице што волиш да будеш недоречена... :cheesy:. Па наравно да сам се приклони све три изјаве, јер су све три изјаве од мене.

Ако мислиш да има нешто контрадикторно, рад сам да појасним, али најпре када укажеш на то, а ја не могу да погађам шта ти мислиш.

[timjančica]

nego, jesi li se ti priklonio jednoj od ovih svojih izjava, justinijan?

Тимјанчице што волиш да будеш недоречена... 1000000001010. Па наравно да сам се приклони све три изјаве, јер су све три изјаве од мене.

Ако мислиш да има нешто контрадикторно, рад сам да појасним, али најпре када укажеш на то, а ја не могу да погађам шта ти мислиш.

dobro, izjava 1 ili 2?

[Justin Waters]

Не игра ми се квиза. Рекох у претходном посту, да се приклањам све три изјаве...а ти опет 1 или 2.

Рекох ти ако ти није шта јасно, молим образложи, а ти ни 5 ни 6, већ 7.  1000000001010

[timjančica]

Не игра ми се квиза. Рекох у претходном посту, да се приклањам све три изјаве...а ти опет 1 или 2.

Рекох ти ако ти није шта јасно, молим образложи, а ти ни 5 ни 6, већ 7.  kriminalac

u izjavi br.1 tvrdiš da ontološka smrt svakako nije moguća, a u izjavi br. 2 da u ontološkoj smrti nikakva utjeha nije biti u obezličenoj prirodi, možeš li to da pojasniš?

[Justin Waters]

Не игра ми се квиза. Рекох у претходном посту, да се приклањам све три изјаве...а ти опет 1 или 2.

Рекох ти ако ти није шта јасно, молим образложи, а ти ни 5 ни 6, већ 7.  :mad:

u izjavi br.1 tvrdiš da ontološka smrt svakako nije moguća, a u izjavi br. 2 da u ontološkoj smrti nikakva utjeha nije biti u obezličenoj prirodi, možeš li to da pojasniš?

Смрт се како код кога схвата двојако. Пошто је реч о људима, људи су личности, за некога је смрт човека, смрт и његове личности престанак сваке когнитивне активности, стање небића. Ово углавном изражавају атеисти, и неки секташи попут јеховиних сведока. Атеизам на овоме стоји угланом зато што сматра да постоји само материјална природа човека, а не и духовна, и да смрћу тела умире и личност човека, гаси се свест, враћање у небиће. Нажалост и ми данас у нашем свакоденовом говору ноншалантно под смрћу подразумевамо углавном ово атеистичко гледише. Док православно предање човека не сматра само материјалним него најпре и духовним бићем, и с тога разликује онтолошку и биолошку смрт. С обзиром да се у овим нашим дискусијама често потеже питање бивања у бићу или небићу, након свеопштег суда, у првој изјави сам мислио да онтолошка смрт, смрт како је схватамо у свакодневном говору, враћање у небиће, исчезнуће није могућа, јер онтолошка смрт подразумева одвојенст од Бога, али задржавање когнитивности, стања сопствене свести. У другој изјави сам то и рекао у ствари, да пошто када смо мртви онтолошки, вечно, ми уствари постојимо, али то нам никакве користи не доноси, јер смо се одвојили од Бога који није само извор постојања, него и живота, а живот укључује и радост. Дакле вечно постојати одвојено од Бога, значи мучити се, бити у паклу. 

[timjančica]

јер онтолошка смрт подразумева одвојенст од Бога' date=' али задржавање когнитивности, стања сопствене свести. [/quote']

kako to možemo biti ontološki mrtvi, a zadržati stanje svijesti, kako to zamišljaš?

da li to za tebe identično sa stanjem u paklu, ili je ovo prvo ("zadržato stanje svijesti") zamišlja drukčije od toga?