Протојереј-ставрофор др Лазар Милин

[Тавита]

Imas na LIMUNDO , polovne, ocuvane, ...

Uslovi za kupovinu su jednostavni.

Ja vec neko vrijeme koristim taj sajt za kupovinu pojedinih naslova, mada imam sre'u da sam "naslijedila" nesto knjiga. Pa sada samo vrsim "nadogradnju"  4chsmu1

Evo http://www.limundo.com/pretraga.php?txtPretraga=Lazar+Milin&Submit=Tra%C5%BEi

Hvala. 4chsmu1

[Жаре]

Ја заста молим за опроштај због погрешног тумачења сестро.Надам се да ћете,уколико добијете неки примерак пре мене бити вољни да ме обавестите о томе,да макар дођем до копије ако не директно до дуго-тражене књиге.

[Тавита]

Ја заста молим за опроштај због погрешног тумачења сестро.Надам се да ћете,уколико добијете неки примерак пре мене бити вољни да ме обавестите о томе,да макар дођем до копије ако не директно до дуго-тражене књиге.

Sve je u redu. Oprostite Vi meni  4chsmu1

[Жаре]

Свакако сестро,хвала Вам унапред на помоћи.

[Sherlock H.]

Jel mislte na one tri knjige:"Bog postoji","verujem u Svetu Trojicu" i "Bog je savršeno biće"?

Ако се брате ово питање односи на мој захтев,мислим на књиге које је отац Лазар написао као уџбенике из предмета Апологетике,сабрани су у 6 томова и сваки носи другачије има..од почетка тј. прве књиге која се бави Апологетиком као науком и брани њено научно звање,до 6.-ог тома који има за предмет Цркву и секте.Јако корисне књижице у научном смислу.Међутим отац је писао између осталог и примењену Апологетику,Разговоре о вери где је у примерима приказао приступ једног православног апологете у разговору са другим религијама и верским убеђенима,као и приказ аргументованих расправа.До књига је јако тешко доћи,нарочито због тога што Апологетика као предмет више не постоји на Богословским школама,и то је заиста тужно,а и из разлога тога што су књиге мало старија издања а и тиражи им нису баш велики.

Ја сам мислио на примењену Апологетику.

[Дарко]

Је ли Жаре. зашто си ставио на профил слику мог епископа?  :0104cheesy: извињавам се због спама  spam 

[Жаре]

Како мислиш твог епископа брате,владика Јован је викар митрополиту Амфилохију,нема епархије.Ставио сам слику због тога што га сматрам великим духовником,теологом и моје је лично мишљење да Ваљевски крај у лику епископа Јована Пуриће ће прослављати још један свети изданак свога краја.Човек је неизмерна дубина,јако духован и јако проницљив.Моје поштовање у потпуности је заслужио,а и ова је слика на мом профилу као израз мог дубоког поштовања према њему.Јеси ли га лично упознао?

[Дарко]

Очи моје. очи моје  , не видех добро, ја мислио да је владика Максим на слици  algabacaju

[Жаре]

Очи моје. очи моје  , не видех добро, ја мислио да је владика Максим на слици  algabacaju

Има додирних тачака,није да нема 

[Offsrx]

Cool Storija

Voleo bih kada bih ja imao u sebi tako jake argumente, pa da uspem da uverim svakog svog ateisticnog prijatelja u Hristosa, i njegovo vaskrsenje...

[karadjordje]

Нико никога не може убиједити у васкрсење.Човјек сам колико се отвори вјероваће.

[Милан Меденица :)]

да, (анти)атеизам је као предрасуда коју сви имају, али никад нису покушали да је разбију и држе је се ко зна због чега.

[Guest свештеник Иван]

ДА ЛИ ЈЕ ЧОВЕК ПО ПРИРОДИ СМРТНО ИЛИ БЕСМРТНО БИЋЕ?

Примењена апологетика (I)

    Има и фолозофа и теолога који кажу да јe човек по природи смртно бнће, а исто тако има и филозофа и теолога који кажу да је човек по природи бесмртно биће (у тексту ћемо их звати: Прва страна н Друга страна). Та противречност међу њима долази највећим делом од различитог схватања појма "смрт" и појма "живот", или смрт-ност и бесмртност, као два контра-дикторна појма.



Шта каже прва страна?

Смрт је, такорећи, узидана у човекову природу. О томе сведоче многе чињенице из свакидашњег живота, рећи ће нам сваки природњак. Зар ми не видимо да је смрт закон природе којем се повинује све живо? Зашто би човек био једини изузетак?

На то би какав Јеховин сведок, или адвентист, додао: Па да, ено и у Библији пише: "Што бива синовима људским, то бива и стоци, једнако им бива; како гине она, тако гину и они, и сви имају исти дух; и човек није ништа бољи од стоке, јер је све таштина Све иде на једно место; све је од праха и све се враћа у прах" (Проп. ЗД9-20).

Овој биолошко-библијској тврдњи понеки теолози, чак и православни, додају н једну дубљу философску основу, сматрајући да би та философска-логичка основа требало да буде баш и израз догматике - православне, дабоме. Ево те основе.

У западној схоластици постоји доказ о постојању Божјем на основу контингентности, то јест условљености, света, argumentum e contingentia mundi. Православни теолог, нарочито ако априори, тако рећи с прага, одбија све што је западњачко - чувајући чистоту православља-, полази, можда несвесно, баш од те чињенице и каже " једноставно речено, света не мора да буде, света је могло и да не буде". Али свет ипак постоји! Како постоји? Литургијским језиком речено, свет је приведен из небића у биће. "Рећи да је свет створен ни из чега, значи рећи да је то ништа(вило) на неки начин уграђено у биће света као његов постојани континуитет, као нека врста генетског записа о његовом пореклу*. Дакле, све постојеће у својој утроби има непостојање, тј. не-биће је узидано у саму срж света, и то је основни разлог због којег је свет по својој природи пролазан."  ''Једном речју, рећи да је свет створен ни из чега, значи рећи да је суштина или природа бића не-биће, или, не-биће је природно стање свега створеног, тј. свега осим Бога. Укратко, све створено не постоји по својој природи, а постоји само по благодати, по вољи, по љубави Божјој. Када би Бог престао да воли свет, свет би престао да постоји." Све ово што је речено за свет, важи и за човека, како за човеково тело тако и за човекову душу. "Баш зато што јс човек створен, зато је и смртан. Учење о томе да је тело смртно, а душа бесмртна није хришћанско учење. Будући и сама творевина, и душа подлеже ономе што је створено, то јест, може да умре, да пропадне, да се врати у не-биће. "Хришћанско је учење да душа може постати бесмртна по благодати Божјој, а не да је бесмртна по свој природи. Цео човек може постати бесмртан (иако је створен смртним), то је хришћански став." "Да је суштина човекове смртности у греху, поготово у греху схваћеном на моралистички начин, онда би за спасење било довољно и човеково покајање, а не би било потребно да долази Христос То би, наиме, значило да је смртност човека и целе творевине дошла споља, и да не сачнњава њено биће."



Чујмо и другу страну

Нема сумње, биолошка смрт је природни закон за сва жива бића од биљног и животињског света па све до човека. Испод тога закона могао би неко да буде изузет само чудом Божјим, као што су, на пример, у Старом завету били праотац Енох син Јаредов (1. Мојс. 5,24) и пророк Илија (2. Цар. 2,11), а у Новом завету васкрсли Господ Исус Христос, који се у четрдесети дан после свога васкрсења телесно вазнео у небески свет (Лк. 24,26-52). Дабоме, о овим чудесним догађајима не говори биологија, јер су се они догодили ван области биолошких природних закона, силом Божјом. Зато биолози, ако су у основи атеисти, ако сматрају да Бог не постоји и да нема ко да чињењем чудеса савлађује природне биолошке законе, сасвим логично сматрају да је смрт нешто сасвим природно, нешто што лежи у природи живих бића. И то је сасвим тачно, што се тиче биолошких живих бића. А да ли се тај закон односи и на биолошки мртве предмете, на пример на камење и метале? Очигледно је да такво питање лежи ван граница биологије и њених закона. Могло би се одговорити само толико, да камење и метали, и уопште хемијски елементи, не могу умрети биолошком смрћу, јер немају у себи биолошког живота. У биолошком смислу речи, они су већ мртви, па заиста не могу умрети. Али се могу разложити на своје молекуле, на атоме, чак на електроне и протоне, могу се чак претворити у енергију и престати да постоје као хемијски елементи, или као физичка маса. Е, па то би се могло упореднти са биолошком смрћу живих бића. То је процес или догађај који је паралелан са смрћу живих бића. А да ли они тиме ишчезавају из царства материјалне творевине, да ли су они тиме прешли из бића у "не-биће"? Боже сачувај и сахрани! Ни говора о томе! Енергија није "не-биће", него једна још како страшна и реална н неуништива стварност. То ће вам рећи сваки физичар и хемичар позивајући се на опште познати закон о неуништивости супстанције. Лавоазје је то доказао још у 18. веку за материју (масу), а Роберт Мајер у 19. веку за енергију. То тврди и цела нуклеарна физика данашњег века. Дакле, објективна наука не зна за некакво апсолутно уништење, за ишчезнуће, за прелазак твари у непостојање. Интересантно је да је Библија тај закон објавила на два-три миленијума пре него природна наука. У библијској Књизи Проповедниковој пише: " Дознах да што год твори Бог траје довека, не може ми се ништа додати нити се од тога може шта одузети" (Проп. 3,14). Дакле, истина је да свет није нека нужност. не мора постојати, може и не постојати. Али то је само ваша логичка замисао. А свет конкретно постоји и не показује никакве знаке неког спонтаног ишчезавања у ништавило. Чак не показује ни саму логичку могућност тога. Јер, као што свет није могао сам себе створити, тако не може ни сам себе уништити. Према томе, смрт није својство његове природе, нити је "не-биће" "на неки начин уграђено у биће света као нека врста генетског записа света о његовом пореклу". Дакле, ни душа не може спонтано прећи у небиће, а пошто нема деловања, не може ни распасти, као што може тело.



Ништа и нешто

Једно од четири основна правила здравог логичког суђења гласи: Inter duo contradictoria non datur medium. То значи: измећу две противречности нема средине, Створени свет је или ништа, или нешто, трећа је тврдња немогућа. Свет не може бити и "ништа" и "нешто", то јест, он не може у исто време и постојати и не постојати у истом смислу речи. Према томе, свет кад већ постоји, кад је већ створен, он је "нешто" и не може више имати никакве везе са "ништа", са не-бићем. То је јасно само по себи. А и кад ту ситуацију доведемо у везу са Богом Створитељем, не видимо зашто би Бог, упркос основном закону Логике, - а Он је логично и лично Биће - стварао свет који би био нека мешавина бића и небића, или нечега и ничега. Зато кад је Бог из љубави и чисте слободе већ створио свет, дао му је - егзистенцију чију је неуништивост загарантовао овим малопре цитираним законом о неуништивости супстанције, констатованом и у природној науци и у Библији. Према томе, логика не оставља ни мало места тврдњи да је свет по природи смртан зато што је створен ни из чега. Најзад кад Библија каже "погледа Бог све штоје створио, и гле, добро беше веома" (1 Мојс 1,31), то значи: ни Библија не оставља никаквог места за не-биће и ништавило да буде уграђено у биће света који је створен "веома добро". А ако је смрт остала као конституент света, онда се -нека ми буде опроштена ова бласфемична констатација - Бог преварио у оцени створенога света. Најзад, постоји једна старозаветна књита која није ушла у јеврејски канон Светога писма, али је препоручљива за читање. У њој је записана једна као дан јасна н логична мисао; "Бог смерти не сотвори* (Прем. Сол. 1,13) - Бог није створио смрт. Према томе, ако смрт постоји у самој природи света као његов конститутивни елеменат, то онда значи: свемогући Бог није могао потпуно да савлада "не-биће" или ништавило, и да створи свет без смрти, без повратка ствари у "не-биће". Такву тврдњу, да Бог није могао да савлада небиће, ја бих без икаквог устручавања прогласио за обичан апсурд - ноторни апсурд, осим ако бих порекао Божју свемогућност, па евевтуално и само Божје постојање.

Др. Лазар Милин, ПРАВОСЛАВЉЕ, 1.октобар, 2000.г.

[Guest свештеник Иван]

ДА ЛИ ЈЕ ЧОВЕК ПО ПРИРОДИ СМРТНО ИЛИ БЕСМРТНО БИЋЕ?

Примењена апологетика (II)



Смрт, грех и суд Божији

Шта је то смрт, и у каквом је односу наспрам греха и суда Божјег?

  - Биолог: ''Шта је смрт, ја сам то већ објаснио у своме претходном излагању, да смрти у биолошком смислу речи може бити само тамо где има живота. Где нема живог бића, нема ко да умре. Смрт је рзспадање живе ћелије. "Сама жива ћелија у току целог живота носи смрт у себи. У мајушним телима, лизомима, ћелија нагомилава прописни ензим распадања, који она брижљиво чува од осталог апарата ћелије. Биолошка смрт даје сигнал за отварање лизозома - смртоносни отров излази и без одуговлачења се даје на посао да разара ћелију изнутра. Према томе, биолошка смрт је смрт ћелије. Као што је живот у својој суштини један физичко-хемијски процес у материји, само у обратном смислу. Што се, пак, тиче греха и суда Божјег, биологија о томе не зна ништа, јер те теме не леже у њеној области испитивања''.

    - Адвеитист: "Библија нам каже да је човек у почетку створен смртан, а не бесмртан".

  - Јеховин сведок: "Кад је човек прекршио Божју забрану да не једе са дрвета познања добра и зла, изречена му је пресуда: "Са знојем лица свога јешћеш хлеб док се не вратиш у земљу од које си узет; јер си прах и у прах ћеш се вратити'' (I Мојс 3,19). Дакле, ту нема ни спомена о некаквој души и некаквој бесмртности. "Човек се враћа у стање непостојања" - то је смрт. Теолози који тврде да је човек по природн смртан, да је смрт уграђена у само биће свега што је створено ни из чега, и да је смрт повратак бића у небиће, дакле дефинитивно ишчезнуће, да смрт није убачена у овај свет споља, него лежи у самој природи света, могли би обе секташке тврдње потписати без оклевања и устручавања. Није важно ко је ту кога плагирао, важно је да су оба става идентична.



Шта каже друга страна?

Друта страна, ослањајући се на Библију и на мишљење многих (не баш свих) Светих отаца, на логичко схватање смрти, а нарочито на литургичку праксу Цркве од самог њеног постанка, па чак и на једно саборско решење помесног Картагинског сабора, каже следеће:

  1) Црква је одувек веровала да човекова душа надживљује тело, да одлази у духовни свет свесна саме себе и свих околности у којима се налази, па је у своме литургичком животу увек имала молитве за покој душа својих усопших, "уснулих" чланова, као и молитвено призивање мученика и светих личности. Зато тврдити да је смрт душе њено ишчезавање, повратак у небиће, значи противити се учењу Цркве, Светом предању. Било је светих отаца који су тврдили да је душа смртна по природи, а бесмртна по Божјој благодати, али ниједан није тврдио да она ишчезава повратком у ништавило. Чак ни душе грешника, па чак ни Сатана са целом својом војском није отишао, нити ће отићи, у небиће (Мт 25,46; Откр 14,10; 20,10). Уосталом, уништење или ишчезнуће би за Сатану и демоне и тешке грешнике било премија, ничим незаслужена награда.

    2) У Светом писму се често говори о смрти. Названа је разним именима, али никад, ни један једини пут није названа "уништењем", "ишчезнућем", "преласком у небиће" или у "стање непостојања". Чак ни у оним цитатима из Светог писма које Високопреосвећени Зизиулас наводи да би њима доказао тезу о томе да је смрт прелаз бића у небиће: 2 Сол 1,9; 1 Сол 5,3; Рим 9,22; Флп 3,10; Јевр 10,39; Мт 7,13. Контролисао сам текстове: грчки, латински, руски, француски, енглески, четири српска превода (Вуков, Димитрија Стефановића, Емилијана Чарнића и синодски), и ни у једном није употребљена реч "уништење", прелазак у не-биће, него "пропаст", "погибао''.

    3) За појам и догађај смрти Свето писмо употребљава разне изразе: "Растављање тела и душе". Смрт Рахиље, жене праоца Јакова, Мојсије описује овако: " А кад се растављаше с душом те умираше..." (1 Мојс 35,18). Смрт јe "одлазак оцима". За Аврама је речено: " Умре Аврам у доброј старости, сит живота, и би прибран роду својему". Смрт се назива и "излазак" (Лк. 9,30. "одлазак" (2 Петр.1,15), "сан" (Јн. 11,11-14).

    Кад је Спаситељ на крсту умирао, последње речи су му биле: " Оче, у руке твоје предајем дух свој" (Лк. 23,46). А свети првомученик Стефан умирућн рече: "Господе Исусе, прими дух мој" (Дел. ап. 7,59). Ко је од та четири самртника отишао у небиће?

    4) Библија нигде не каже да је човек створен смртан, као што то тврди онај адвентистички писац, и као што следи из тезе да је смрт уткана у човекову природу, због тога што је човек, као и цела природа, створен ни из чега. То нигде у Библији не пише, а ни логички не следи из било које библијске поставке. Напротив, Библија нзричито каже да је човек створен за нетрулежност (Прем. Сол. 2,13-14), али је постао смртан (I Мојс. 2.17 и 3,19). До тог момента човек је био конкретно бесмртан, то јест живео је у благодати Божјој животом који није водио од колевке ка гробу, а од тога момента, па до дана данашњега он живи на земљи умирући, то јест биолошким животом који води од колевке ка гробу.

  Треба правити разлику између теоријско-логичке антитезе: смртност-бесмртност, и конкретног статуса човека пре пада и после пада. Потенцијално, човек је могао бити и смртан и бесмртан, или: ни смртан ни бесмртан, како је то рекао Теофило Антиохијски. Наглашавам: само потенцијално, или још боље рећи: условно. Конкретно, човек може бити само бесмртан како је изашо из руку Створитељевих, или смртан какав је постао после пада у грех. Бесмртан, не због својих неких моралних заслуга него због воље Створитеља, који по својој бескрајној љубави нема никаква разлога да ствара ишта смртно, а по својој свемоћној сили може ништавило из кога ствара свет, да савлада тако савршено, да од њега не остане никакав траг у творевини.

NON POSSE MORI И POSSE NON MORI

Али нзмеђу те човекове почетне бесмртности и Божје бесмртности постоји битна разлика. Бог је бесмртан у апсолутном смислу речи, и то у оба правца, како у правцу прошлости тако и у правцу будућности. Његова бесмртност је вечна, јер нема ни почетка ни свршетка. То је значење оне молитве коју свештеник на опелу упућује Богу: '' Сам једин јеси бесмертен''. Човекова бесмртност, као и бесмртност целе створене природе, има почетак, а нема свршетак. Свет, и човек у њему, "вечан" је само с обзиром на будућност, но не и с обзиром на прошлост.

Друга разлика између Божје и људске бесмртности је у томе, што је Бог бесмртан апсолутно, безусловно, а човек је бесмртан условно: Бог не може умрети, а човек може, ако слободном вољом прекрши Божју заповест, што је човек и учинио, злоупотребивши дату му слободу. Али тај губитак бесмртности није резултирао повратком човека у небиће, него "истеривањем из раја" (1.Мојс. 3,23). Бог је Адаму рекао: "јер си прах и у прах ћеш се вратити", а не "јер си небиће и у небиће ћеш се вратити".

Ову ситуацију условне бесмртности нико није тако јасно, тако логично, и чак тако духовито изразио и објаснио као Блажени Августин. Он каже: ваља разликовати између non posse mori и posse non mori (не моћи умрети и моћи не умрети). Оно прво односи се на Божју бесмртност, а ово друго на Адамову бесмртност.

  4) Да је човек до свога пада био бесмртан, не само потенцијално, него баш конкретно, ту мисао налазимо и код Светих отаца. Свети Јован Златоуст каже: "Створено Богом, тело је било безгрешно, бестрасно, а самим тим и слободно од болести, страдања и смрти". Слично томе пише и свети Јован Дамаскин: "Бог створи човека по природи безгрешним и по вољи слободним. Безгрешним, волим, не у смислу да није могао примити грех, него у смислу том да је могућност греха имао не у својој природи, већ пре у слободној вољи".

  Из тих светоотачких мисли отац Јустин Поповић, мој професор догматике, изводи логички закључак: "Створен по лику Божјем, човек је изашао из руке Божје непорочан, бестрасан, безазлен, свет, безгрешан, бесмртан".

  5) Према томе, смрт у човеку и у свету не лежи у самој природи, него је бачена у човека споља, као какав уљез, како? Па "завистију дјавољеју смерт вниде в мир" ("завишћу ђаволовом уђе смрт у свет") - вели премудри Соломон (Прем. 2.24). А зашто? Па као ''плата за грех" објашњава апостол Павле (Рим. 5,12). Дакле, ако је веровати Светом писму, смрт не лежи у творевини због њеног порекла из небића, него је дошла у свет и у човека споља.



Одлука

Између ових двеју супротстављсних теза прве и друге групе, ја се одлучујем за тезу друге групе, јер је логичнија од тезе прве групе, пошто има у Светом писму далеко богатију потврду него прва, и јер је у пуном складу са Светим Предањем, то јест са свакидашњом литургијском праксом Цркве.

  Тези прве гупе, као што се видело из чланка, могу се поставити тешке логичке примедбе које она не може да савлада. Такође, долази у сукоб са цитираним библијским ставовима. Чини излишном, скоро смешном, праксу Цркве да се моли за душе покојника које природна смртност, што се налази у њима, неминовно води у небиће, а бесмислено је молити се за онога кога више нигде нема. Осим тога, теза прве групе је скоро идентична са секташком, а није побегла далеко ни од римокатоличког учења да грех није ни мало нарушио човекову боголику природу, него јој је само одузео дар Божје благодати donum gratiae, која је усклађивала природне супротности између душе и тела. Најзад, бојим се да би теза прве групе могла на себе навући анатему Картагинског сабора који је решио: ''Ако ко рече да је Адам, првоздани човек, створен смртним, тако да згрешио он или не, умро би телом, то јест изашао би из тела не по казни за грех него по неопходности природе - да буде анатема''.

 

др Лазар Милин, „Православље“, 15. октобар, 2000. г.

[Адмирал]

  Ako je čovek stvoren besmrtnim onda je Bog stvorio drugog Boga pored sebe.Ako je srvoren smrtnim kako onda može Bog da stvara smrtno.Od Boga nam dolazi  život a ne smrt.Zato je Adam stvoren besmrtnim.