Протојереј-ставрофор др Лазар Милин

[marija]

Поводом пет година од упокојења протојереја-ставрофора др Лазара Милина

Сећање на професора

Аутор: Ђакон Мр Оливер Суботић, Број 954, Рубрика Сећање

Сећајте се старешина ваших који вам проповедаше реч Божију... Јев. 13,7

Овај текст пишем и завршавам управо на празник Апостола Андреја Првозваног, на који се тачно пре пет година упокојио један велики црквени трудбеник, протојереј-ставрофор др Лазар Милин. Сећајући се значаја његових дела за моје прве кораке у животу у Христу, још из времена док сам био на почетку студија техничких наука, осетио сам потребу да испуним савет Апостола Павла о сећању на своје руководитеље у Христу и напишем неколико личних нота.

О проти Лазару Милину и његовом делу може се говорити из више аспеката, зависно од тога како га је ко доживљавао. Ако га се сећамо као свештеника, онда ће нам прва асоцијација бити ватрене проповеди са амвона и амбијент око цркве Ружице на Калемегдану. Ако га споменемо у контексту мисије, његово запажено учешће на десетинама трибина, округлих столова и јавних скупова широм света ће рећи довољно. Ако га се сетимо као професора и научног радника, онда је ту прегршт објављених студија и књига у количини коју многи не прочитају за цео свој живот.

Једноставно, овај човек је у интелектуалном погледу био задивљујуће свестрана личност.

С краја деведесетих сам се као студент информационих наука први пут сусрео са његовим делима и успео да размрсим неке недоумице. Сећам се да ми је поготово значила свеска "Разговори са професорима о вери", у којој сам дефинитивно отклонио нека замршена питања настала под утицајем смишљене атеистичке пропаганде којој су многе генерације биле изложене током основношколског, па и средњошколског образовања. Убрзо сам сазнао да велики број професора који предају на техничким факултетима такође чита дела оца Лазара, па сам и са њима често на ту тему разговарао.

Оца Лазара Милина сам лично упознао прилично касно, свега неколико месеци пре његовог упокојења. Сећам се да ме је задивила скромност амбијента у коме је живео и невероватна истраживачка енергија коју је показивао. Било ми је особито задовољство да му доставим неке апологетске материјале одштампане из електронског облика, због чега је био пресрећан јер га су га веома занимали најновији радови на том пољу. Занимљиво је да он никада није користио рачунар за писање текстова. Када се то узме у обзир, схвата се колико је труда и времена требало да се све што је написао публикује. Сви ми који пишемо на рачунару знамо колико то олакшава посао, међутим, прота Лазар је све своје текстове куцао на писаћој машини, директно, а потом их је кориговао и дорађивао. У финалној рецензији и прегледу текстова учествовала је цела породица, у чему се видео хришћански дух заједнице. Када читам текстове америчког философа Свена Биркретса (који такође примењује сличан метод писања и тврди да некритичко коришћење хипертекста уме негативно да утиче на вербалну експресију мисли), често се сетим оца Лазара.

То је био један од ретких свештеника који није имао аутомобил, а стизао је свуда где је био позван да проповеда (његова почивша супруга Вера ми је једном приликом рекла да он никада није одбијао позив да проповеда, макар то било и најзабаченије село). Проповеди је најчешће износио без икакве припреме, по директном надахнућу и било је просто немогуће не приметити ту количину харизме. Оне су увек биле некако енергичне, жустре, нису дале да се слушалац успава или да му мисао одлута. Некада је отац Лазар умео и темпераментно да одреагује, па и да укори озбиљним тоном, али са то увек завршавало очинским упућивањем и благим осмехом на лицу.

Лично ме је, ипак, највише одушевљавала храброст коју је тај човек испољавао у периоду када је милитантни атеизам на овим просторима био доктрина којој није било препоручљиво противречити се. Читајући белешке са јавних расправа у којима је прота Лазар излазио на мегдан многобројнијим противницима (који су сви од реда имали подршку од стране тоталитарног режима), увек сам се дивио начину на који је излагао и бранио веру. Није тајна да је због таквих наступа имао и проблема, па је то било својеврсно исповедништво. Због тога ће са моје стране увек имати особито поштовање.

Иако се у неким методолошким разматрањима данас можда и не бих сложио са њим (када бих имао прилику да опет поразговарамо), морам истаћи да је његов допринос српском богословљу и афирмација православља на овим просторима огроман, поготово за људе из света науке. Његов рад, труд и неконформизам треба да буде инспирација свима који схватају значај хватања у коштац са савременим изазовима.

Нека је блаженопочившем проти Лазару вечни покој у Господу Христу коме је верно и вредно служио, а нама нека је његов пример подстицај да не будемо лењи на делу Господњем.

© 2005—2008 Православље

Сва права задржана.

[marija]

25. Avg 1999 14:41 (GMT+01:00)

Protojerej-stavrofor dr Lazar Milin, o sektama, njihovom pogubnom delovanju, lažnim prorocima i tome kako se protiv njih boriti

Budite mudri kao zmije, a nevini kao golubovi

Sektama se najbolje možemo suprotstaviti time što ćemo negovati pravoslavni duh i pravoslavni način života

- Sekte su nas zasule sa svih strana, kao mećava. I svaka sebe smatra crkvom. Kad budu došle na vaš prag da propovedaju veru, reći će - mi smo crkva ta i ta... Ima ih na stotine. Sve su ljudske tvorevine, a ne božanske, a neke od njih su direktno satanske. Sve nevolje kojima smo danas izloženi došle su, uglavnom, sa Zapada -- kaže protojerej-stavrofor dr Lazar Milin, penzionisani profesor Teološkog fakulteta i jedan od najistaknutijih intelektualaca u Srpskoj pravoslavnoj crkvi.

Kako definisati i objasniti sektu?

- Nijedna verska zajednica, makar se nazivala i hrišćanskom, koja ne potiče od Hrista i apostola, koja nema apostolsko prejemstvo i vaseljensku veru, ne može biti prava crkva, bez obzira na broj njenih članova ili na bogatstvo aktivnosti koje sprovodi. Dakle, ako neka zajednica nema istorijsku vezu sa Hristom, i apostolima, ako nema prave svete evharistije, odnosno pravog tela i krvi Hristove, ako osporava osnovne istine Hristove nauke, ako svega toga nema, onda to nije crkva, to je sekta.

Većina sekti pojavljuju se sa parolama kako nameravaju da "poprave loše stanje u crkvi" ili da "reformišu" njeno učenje i organizaciju?

- Svaka sekta za sebe tvrdi da je baš ona jedinospasavajuća crkva Hristova, a sve druge su falsifikati. Svaku od njih "osnovao" je Hrist preko svojih izabranika. Svaka od njih propoveda punu čovekovu slobodu, naročito slobodu od tutorstva popova i materijalnog izdržavanja popova. Umesto toga treba se povinovati njihovim propovednicima i propisima o materijalnom izdržavanju sekte. Svi su članovi jednaki, nema hijerarhije ni posebne crkvene vlasti, ali se ipak treba pokoravati vođama koji su ovlašteni da ekskomuniciraju pojedine članove, pa čak i cele grupe.

Kada se sektaštvo pojavilo među pravoslavnim Srbima?

- Ako uzmemo da su nazareni prva sekta koja se pojavila među pravoslavnim Srbima, a to je bilo u drugoj polovini 19. veka, onda možemo reći da se na telu Srpske crkve nije do danas pojavila nijedna verska sekta domaćeg porekla. Sve one uvezene su iz inostranstva. U vremenu posle Drugog svetskog rata one su se naglo i izuzetno umnožile, kako po broju pripadnika, tako i po broju vrsta. Savremena politička i kulturna situacija u svetu služi kako jedan od uzroka masovne pojave sektaštva ne samo kod nas nego i u svetu uopšte. Drugi uzrok velikog širenja jeste i situacija u kojoj se nalazila Srpska crkva poslednjih decenija.

Da li bi uvođenje veronauke u škole pomoglo u prevazilaženju ovog problema?

- Mi smo jedna od retkih evropskih zemalja u kojoj se ne izučava veronauka. Srpska pravoslavna crkva je uputila zahtev prosvetnim vlastima i mi se nadamo da će to pozitivno biti rešeno. Zakonom je veronauka dozvoljena u crkvenim zgradama, ali Srpska crkva iz raznih razloga nije uspela da formira masovne časove veronauke ni za đake ni za odrasle. Stil svakodnevnog života je takav da su deca većim delom odvojena od porodice, ljudi jedni od drugih, a o uticaju štampe, filma i televizije da ne govorimo.

Neki kažu da pravoslavni vernici treba da se ugledaju na versku revnost koju imaju sektaši. Kako se suprotstaviti i uspešno doskočiti sektaštvu?

- Jedino primenom onih njihovih metoda koje se ne kose sa duhom pravoslavlja. Najbolji i najefikasniji način za očuvanje pravoslavnih duša od pada u razne sekte jeste formiranje pri crkvama i parohijama čisto pravoslavnih verskih društava za negovanje pravoslavnog duha, pravoslavnog načina života i pravoslavne pobožnosti. Iz tih društava treba odstraniti svaku političku delatnost i ne vezivati ih ni za jedno političko ime. U tim društvima treba negovati pravoslavnu pobožnost, čitanje i tumačenje Svetog pisma, držati predavanja sa primerima koji utvrđuju pravoslavnu veru, učiti prisutne da redovno posećuju bogosluženja, liturgije obavezno. Važno je pristupiti čiste savesti i držati se avanđeoskog stava izraženog u besedi na Gori: "Budite mudri kao zmije, a nevini kao golubovi".

[marija]

БИБЛИЈА И ИНДИЈА

Христос и Кришна

Поштовани слушаоци,

Излазим пред вас са једном темом коју лично никад не бих поставио, јер је сматрам за грешну. Реците и сами, зар није грех ставити на исту раван конкретну историјску личност вечно живога, васкрслога, Господа Исуса Христа и исфантазиранога бога Кришну, шумског љубавника спрам којег је Казанова тек незнатни шегрт. Јер по сведочанству најистакнутијег гуруа Шриле Свами Прабупаде који је 1965. године напустио Индију, стигао у Америку (Бостон) да њу просвећује индијском религијом, а његови ученици осамдесетих година стигоше и у Србију да нама кажу своју “истину” о Богу, о души, о земљаском и загробном животу – тај Кришна је на земљи имао шеснаест хиљада и сто осам жена. Па и сада после свога земаљског боравка у којем је доживљавао стотине љубавних свађа и скандала са својом најмилијом љубавницом пастирицом Радхом, и гопијама (пастирицама) проводи своје љубавне забаве у свом најинтимнијем пребивалишту Врндавани. Но кад су његови ученици већ стигли међу Србе да нас упознају са “правом истином” о Богу, о свету, о човеку и његовој судбини, молим вас за мало стрпљења да саслушамо шта то Индија има да каже Библији, шта Кришна Христу, шта Индус Хришћанину.

Развој религије у Индији

Библија нас обавештава да су се Адам и Ева учинивши први грех, и чувши глас Божји, сакрили у рај међу дрвеће, да их Бог не би нашао (Пост. 3,8-10). Значи, њихов разум и религијско осећање које им је пре греха било савршено чисто и јасно, помрачило се, извитоперило се, те заборавше да је Бог свезнајући, свевидећи и свудаприсутни, па да се од Њега нико нигде не може сакрити. Ако читамо даље Библију, а и историју светских религија, видимо да се та помраченост ума и срца све више ширила, појачавала, тако да апостол Павле пишући посланицу Римљанима каже за многобошце: “Залудјеше у својим мислима и потамнеше неразумно срце њихово. Кад се грађаху мудри полудеше и претворише славу вечнога Бога у обличје смртнога човека и птица и четвероножних животиња и гадова” (Рим. 1, 21-23).

Ова библијска истина толико је очигледна да је видимо на сваком кораку и кроз историју човечанства а и у садашњости. Ради илустрације ево само неколико примера.

Стари Грци и Римљани били су врло културни. А каква им је била религија? Јад и покор! Њихови многобројни богови се свађају, туку, подваљују једни другима, опијају се, блудниче једни с другима.

У многим религијама старога света било је на молитвеним скуповима приношење људи на жртву. У том погледу су ваљда најдаље дотерали Индијанци из Мексика. Када се 1454. године император Мексика уплашио да су се богови наљутили на његову државу, и почели слати разне недаће на Мексико, тада је он објавио рат околним индијанским племенима да би тако добавио велику количину заробљеника које ће све до једног жртвовати врховном богу Хицилопохтлију. И заиста, 1487. године приликом освећења храма Хицилопохтлија, 19. фебруара жртвовано је 20000 (двадесет хиљада) ратних заробљеника. То је био читав покољ! Клање је вршено у 13 храмова, а трајало је четири дана. Сличних појава, у мањој или већој мери било је и у Индији.

Прегледајмо изблиза како је текао развој религије у тој земљи старе културе.

Свете књиге Индуса

Најстарије свете књиге Индуса зову се Веде. У њима има не само религиозног песништва него и философије разних праваца: теизам, пантеизам и атеизам, чак и скептицизам, затим у делу које се зове Атарва Веда има и мађијских формула и заклињања. Осим тога, има у Ведама и обичних световних песама, чак и крајње непристојних стихова.

Књиге које сачињавају збирку Веда писане су као и Библија, као и Талмуд, у једном дугом временском размаку, од стране многих писаца. Објективној науци није пошло за руком да тачно утврди време постанка Веда. Неки научници сматрају да су Веде написане најраније 1.100 година пре Христа. Дакле, отприлике у време цара Давида Псалмопевца. Други, пак, држе, да су Веде оне старе чак 4.000 година пре Христа. А Шрила Прабупада, тај савремени мисионар хиндуизма међу хришћанима, сведочи нам сасвим озбиљно да “ти списи постоје од почетка стварања света” (стр. 22).

Оставимо тај проблем научницима и стручњацима нека се њима позабаве, а Шрила Прабупади кажимо отворено да ниједан разуман човек не може у то веровати.

Као што европска историја има стари, средњи и нови век, тако и културно-религијска историја Идије има три периода који постепено прелази један у други. То су: стари период назван ведизам, средњи период назван браманизам, и најновији још и садашњи период назван хиндуизам.

У браманизму се старом кодексу светих књига Ведама прикључују нови списи Упанишаде. Реч Упанишаде значи отприлике “тајно заседање”, то јест седница философа и њихових ученика. Основна философија Упанишада јесте пантеизам. У њима се расправља такође и о многим проблемима живота и смрти. У једној Упанишади која се зове Каушитаки-брамана први пут се спомиње вера у реинкарнацију, или у сеобу душа. То место гласи: “Сви који напуштају овај свет пада ју на Месец који се у својој првој, светлој половини надме од њиховог даха. А у другој, тамној својој половини Месец их припрема за ново рођење у виду црва, мољаца, риба, птица, лава, дивље свиње, дивљег магарца, тигра, човека или било ког дугог бића у овом или оном стању.”

[marija]

Мануов законик

У религиозно-философску литературу браманског периода спада и такозвани Мануов законик. У њему је вера у сеобу душа, или реинкарнација, систематски изложена и до ситница разрађена.

Ко је то Ману чије име носи овај законик? Према тврдњи Рг-Веда, то је родоначелник људског рода, као библијски Адам. По другим списима то је човек који је са осам мудраца преживео потоп, као библијски праотац Ноје. А по тврдњи самог Мануовог законика Ману је манифестација апсолутног Бића, Браме. Очигледно је, дакле, колико те “свете” књиге противрече саме себи.

У том законику је тачно, такорећи таксативно, набројано шта ће се десити са којим човеком у поновном рођењу. Разбојник ће се поново у виду грабљиве птице. Ко краде жито, родиће се као пацов. Ко краде месо, родиће се као јастреб. Ко убије брамана, родиће се као пас или као магарац. Браман, ако је пијаница, родиће се као смук; ако је лопов, родиће се као мољац. Ко заведе жену свога учитеља, родиће се у виду трна, или чкаља, или крвожедне звери.

Потоп

Како је и зашто настао потоп? Десило се да се Брама одмарао, па ваљда мало придремао, а један демон по имену Данит-Хаџагрива украде му из руку Веде. Људи после тога заборавише за Веде, постадоше зли, па је зато наступио потоп.

У трећем културно-историјском периоду званом хиндуизам, појављују се нове “свете” књиге и то две Рамајане. Она старија потиче од песника Валмикија, а она новија из 16. века хришћанске ере потиче од песника Тулзи-Даса. Обе говоре о Рами који је инкарнација бога Вишну. Још значајнији је за религију хиндуизма спис “Махабхарата”. То је највећи еп у индијској књижевности. Она има 2.109 певања и 100.000 двостиха. Све те песме прикупио је у једну целину митски певач Вјаса, као што је “Илијаду” и “Одисеју” прикупио Хомер. За историју религије најважнији је онај део “Махабхарате” који носи назив “Багавад-Гита”. Њу често цитира и споменути пропагатор кришнаизма Шрила Прабупада.

У овом хиндуистичком периоду појављују се и списи под називом Пуране у којима се говори о космогонији. Нарочито су познати списи Тантре, чији се поједини стихови зову мантре, што је дало повода српским шаљивцима да створе израз “тандара-мандара”, кад хоће да прикажу бесмисленост и безвредност неког списа или говора. И заиста, ТАнтре управо и јесу то. У њима је пуно магичких формула такозваног тајног култа који је у Индији раширен. То је нека врста еротичног мистицизма. Таквих секти је било и међу хришћанима, на пример стари николаити још из доба св. Јована Богослова, па акуљиновци у 16. веку у Русији, па следбеници Еве Бутлар у Немачкој, па “Храм народа” у Америци, па “Бело братство” која су ових дана чинила нереде по Украјини и још многи други. У Тантрама су детаљно описане теревенке и авантуре које је Кришна водио са “гопијама” (пастирицама) и посебно са лепом Радхом, са којом, по сазнању Шриле Прабупаде, и данас живи у Врндавани (стр. 220).

Божанства у Индији

Тешко је наћи шаренији и фантастичнији политеизам (многобоштво) него што га је створила народна машта Индије. У ведској теологији обично се избрајају  тридесет и три бога, који су подељени на богове неба, ваздуха и земље. Али у једној песми Веда говори се да су се богу Агни поклонили 3.339 богова.

У прадавно, преведанско доба, Индуси су знали само за једног Бога, кога су звали “Дијатус-Питар”, што значи Небески Отац. Чувени историчар религије Макс Милер каже да је то доказ данашњег, већ заборављеног једнобоштва. У веданском периоду њега су заменили многи богови и полубогови, међу којима су се највише истицала три бога: Варуна као Господ неба који влада светом, затим Агни који је најприснији са људима и Индра који је био посебно омиљен у војничкој касти кшатрија, јер је он замишљен као непобедиви борац. Кад се једном приликом докопао свога највећег непријатеља, ваздушног чудовишта, старе змије Вритре, тада се развила страшна борба да су сви богови у страху побегли са небеса куд који, а бог Твастар, који је као божански ковач исковао за Индру копље и оружје, није стигао ни да побегне него се од страха просто онесвестио.

А што је Индра могао да поједе и да попије, то му није било равна! Сома је божанско пиће. Индра попије пуно језеро соме па збрљави и целу ноћ онако пијан лута испод неба не успевајући да пронађе небеска врата. А ни у браку не беше баш беспрекоран па његова жена мора много пута да му прогледа кроз прсте.

Ево још једног божанског скандала из веданског периода. Ради се о рођењу бога Рудре, једног злог и пакосног бога који шаље болест и пушта смртне стреле у људе и стада. Он је постао тако што је бог Праџапати извршио родоскврњење са својом ћерком коју је силовао. Богови згранути над таквим грехом решише да створе једно биће које ће бити исто толико зло као и сам тај грех. То биће је Рудра. Касније у хиндуизму Рудру ће заменити и наследити бог Сива.

У периоду браманизма стара веданска божанства одлазе у позадину. Народ их заборавља и замењује новим божанствима. Тако Варуну замењује Брама, Агнија Вишну, а Индру и Рудру Сива. Реч “брама” првобитно је значила молитва. Затим се у Упанишадама употребљава у средњем роду у смислу пантеистичком, као Апсолутно Биће. Најзад је у фантазији народних маса он постао лично биће мушког рода, па су га чак и оженили божицом Сарасвати. Он је у браманизму био највише божанство и називан је каткад и Васвакарман, а некад и Праџапати. Он је Бог саздатељ, тако да није јасно да ли та три имена означавају три различита бога, или су само три имена за једну исту божанску личност.

Али, у свету не постоји само стварање и живот. Очигледно је да у свету има и смрти и разарања. Тим процесом руководи један такође моћан али зао бог. То је Сива, чија се жена зове Парвати, Кали, Шакти.

[marija]

Но далеко најбољи је бог Вишну, који је у свему наследник веданског бога Агни. Вишну је пун љубави и благости. О томе сведочи “доживљај” философа Бхригу. Једном су се философи препирали који је од три бога (Брама, Сива и Вишну) највећи. Философ Бхригу је решио да то утврди емпиричким начином. Он ступи пред Браму не поклонивши му се. Брама се јако разгневи, али се напослетку ипак смири. Затим оде ка Сиви. Њему чак ни на поздрав не одговори. Сиву спопаде бес. Зграби свој трозубац и хтеде философа смождити. На сву срећу умеша се Сивина жена Парвати и једва га некако умири. Напослетку дође философ на небо бога Вишнуа. Нађе га да спава, па га свом снагом удари ногом у груди. Вишну се пробуди и поче се философу извињавати што га је дочекао спавајући. Тада философ донесе овакав закључак: ово је најмоћнији бог, јер савлађује своје непријатеље пријатељством и великодушношћу.

У периоду хиндуизма бледи значај богова из браманског периода. Брами се више не зидају пагоде. Његов кип сада се прави само са 4 главе. Пету главу откинуо му је Сива зато што се хвалио да је већи и од самог Сиве. У хиндуизму Вишну избија у први план. Он наслеђује све симпатије које су имали некадашњи Индра и Агни. Крај његовог кипа на врежи лотоса, која му расте из стомака смештена је сићушна фигура Браме.

Хиндуистичка теологија коју представља и споменути пропагатор хиндуизма код нас Шрила Прабупада, доказује човекољубље Вишнуово у његовим многим инкарнацијама, или оваплоћењима. Он се први пут оваплотио у виду рибе, други пут у виду корњаче, трећи пут у виду вепра, четврти пут у виду полу-лава полу-човека. Пети пут у виду кепеца. Шести пут у виду Парашу-Раме, седми пут у виду хероја Раме (отуда назив онога спева Рамајана). Осму пут у виду Кришне, и девети пут у виду оснивача будизма, Сидарте Гаутаме Буде.

Ово последње тобожње оваплоћење у личности Биде није ништа друго, него израз источњачког лукавства за време борби хиндуизма и будизма. Наиме, у почетку своје историје будизам се почео нагло ширити у Индији, тако да је озбиљно угрозио и потиснуо хиндуизам. Да би ослабили његов утицај, хиндуистички гуруи се се тише спасоносног лека: против Буде се не треба борити. Па он је управо оваплоћени наш бог Вишну!

Сличну тактику су применили будистички калуђери бонзе у Јапану где су се сукобили са домаћом религијом шинтоизмом. Они су објаснили Јапанцима шинтоистима да њихови шинтоистички богови, ками, толико воле и цене Буду, да су изјавили да ће сви листом прећи у будизам. Кад је јапански император Шому, као ватрени будист, хтео да подигне у граду Нари велики будистички храм Тодаи са огромним Будиним кипом, морао је за ту идеју задобити врховног шинтоистичког свештеника који је столовао и Изи. Он је тамо послао бонзу Гоги, да издејствује пристанак првосвештеника шинто религије. И шта је тај урадио? Ту у храму шинтоистичке врховне божице Аматерасу он је седам дана и ноћи медитирају и молио се. Најзад је “чуо” глас божице Аматерасу која му је рекла да јој је врло драга и пријатна царева намера да подигне Будин храм.

Дакле, чујте шинтоисти, ако ваша врховна божица Аматерасу нема ништа против Буде, чак јој је и драг будистички храм; ако ваши богови ками желе да пређу у будизам, шта онда ви оклевате, шта чекате?!

Сличну, па скоро и исту тактику примењује и Шрила Прабупада међу хришћанима. По његовој тврдњи Христос и Кришна су исто лице и исто биће, позивајући се на сличност речи Христос и Кришна. Обе речи значе исто: привлачност. Он буквално каже: “Кад се обраћамо Богу са Христ, Крста или Кришна, подразумевамо исту свепривлачну Свевишњу Божанску личност.”

Дакле, исти лукави метод као и са Будом и са Аматерасу. Метод којим невине и неупућене може врло лао да придобије.

Покрај Вишнуа у данашњем хиндуизму се сачувао исто тако раширен и култ бога Сиве. Тако је данашња Индија пуна разних секти двају праваца сиваизма и вишнуизма. Можда се чак и више поштује Сива као страшни бог рушилац. Он се још назива и Махадева што значи велики бог, и Исвара што значи Господ. Назива се још и Господар планина јер живи у планини Каиласи у Хималајима. Представљају га у разним облицима и символима. Он има три ока, тело увијено змијама. Око врата има ђердан од лобања јер је бог смрти. Али Сива се још чешће представља у виду линге или фалуса то јест мушког сексуалног органа јер је он бог који не само руши него и обнавља. А зачеће је символ обнове.

Он лута по горама праћен пијаном гомилом разузданих бића одајући се и сам вину и игрању и разврату са женама. Такав какав је, он служи за пример многим распусним бандама. Поштују га и учени брамани а и најраспуснији олош, као на пример једна секта лингаита на југу Индије, коју је основао Базеба у 12. веку. Они стално носе уза се малу фигуру фалуса као какву амајлију да их “штити” од несреће.

[marija]

Култ

Као што су се у дуготрајној историји Индије мењала божанства тако се мењао и култ посвећен појединим боговима. У доба ведантизма култ се обављао у слободној природи. У доба хиндуизма култ је везан за величанствене храмове и сложени церемонијал. Облик култа зависи од тога коме је култ посвећен, да ли богу Сиви или Кришни или Сивиној жени Сакти.

У једном сиваистичком спису говори се о свештеним обредима да се они не састоје само из жртвоприношења, молитава и свечаних литија него и из смеха, певања, играња, и чак и хркања, дрхтања, љуљања и безумних покрета тела, брбљања бесмислених речи, и у свим могућим изразима болесне екстазе – као што видимо код присталица рок музике на телевизији.

Друга карактеристика хиндуистичког култа јесте окултизам. Сав је испуњен магијом и магијским формулама. Тантре и мантре су главни текст. Тај магизам и окултизам нарочито је примењен у култу Сивиној жени божици Сакти (Парвати). То је култ који се обавља тајно, такозвани култ леве руке у којем достиже врхунац сексуална распусност и гадости примитивних култова. Тај култ нас подсећа на средњевековне црне мисе тадашњих сатаниста. У светлости ноћне ватре поштује се женски принцип у виду наге жене. Њој се приноси на жртву вино и месо и дели се присутнима ради угошћења. Цело празновање се завршава дивљим развратом. Тај култ је често спојен и са приношењем људских жртава. Постоје сведочанства да је тога било, иако су некадашње енглеске власти то законски забрањивале и спречавале.

Додуше, као што покрај развијеног многобоштва има у хиндуизму и трагова монотеизма, тако и у понеким култовима има и узвишених молитава. Постоји и оваква молитва у стотрама: “Ти Господе, нека си увек хваљен. Сав живот је у Теби. Ти си мој родитељ, ја сам Твоје дете. Сва срећа излази из Твог милосрђа. Нико Ти краја не зна. Највиши Господару, Ти управљаш свим што постоји, и све што има почетак послушно је вољи Твојој.”

А мало пре споменути песник Тулзи Дас, писац Рамајане, има и овакву личну молитву: “Господе, погледај на мене с висине Твоје. Ја сам од себе не могу ништа учинити. И коме бих пошао? Коме ја могу поверити своје бриге?... Ти, источниче милосрђа не одвраћај лица свога од мене.”

Таквој молитви не би могао ни један хришћанин ништа замерити. Да, али Тулзи Дас је живео у шеснаестом веку хришћанске ере кад је Индија већ у великој мери могла бити упозната са Еванђељем!

Из досадашњег излагања могло се јасно приметити да постоје трагови монотеизма у религији Индије. Али тај монотеизам се утопио у мору политеизма, који боговима приписују све људске особине и мане. Од тога није могао да побегне ни Шрила Прабупада који је долетео на Запад да нам проповеда своју веру у Кришну кога поистовећује са Христом, и још при свему томе заступа пантеистички поглед на суштину Божију. Он каже, на трећој страници своје књиге “О самоспознаји”: “Сва су бића делићи Бога”.

Ништа бесмисленије од такве тврдње. Она не одговара чињеници људске свести да сам ја – ја и ништа друго и нико други. Ја нисам ти, нити си ти ја, нити смо ја и ти – он. Ја нисам Бог нити део Бога. Бог и ја смо два сасвим различита субјекта. Заједничко нам је само то што сам ја, као и сваки човек, Божје дело. Створен по слици Божјој која се огледа у томе што је Бог персонално, лично биће, а човек такође. Животиње и биљке, иако си жива бића нису личности него индивидуе и комади. Само за човека кажемо “ко” – на пример: “кога си видео”? – а за животиње, биљке, као и за минерале, кажемо “шта”. Тако питамо: “шта си видео?” – и одговарамо: видео сам коња, видео сам јабуку итд.

Дакле, у томе што је човек лично биће као што је Бог лично биће у томе се суштински састоји биће, а дух је недељив. Материја има своје делиће, молекуле и атоме. Дух није састављен ни из каквих делова. Према томе, Он је недељив. Ми чак о Светој Тројици верујемо и певамо у цркви да је јединосушна и нераздељива.

Шрила Прабупада нас даље поучава да се Бог појављује у облику каменог или дрвеног божанства (стр. 13), да бисмо Га могли видети.

Ето, то је управо изразито идолопоклонство, кад он верује, па захтева и од нас да то поверујемо, рецимо, да је кип Кришнин исто што и прави Кришна. Тако је Арон брат Мојсијев, у дужем одсуству Мојсија, салио од злата кип телета и рекао Израиљцима: “Ово су, Израиљу, богови који су те извели из Мисира”! Ми хришћани о нашим иконама и киповима нити смо икад тако шта рекли, нити уопште мислимо тако.

Даље нас Шрила Прабупада на стр. 15. обавештава да је бог Кришна свемоћан, али његове моћи делују по упутству његових помоћника полубогова. Дакле, тај Кришна који је по веровању Шриле Прабупаде свемоћан, зависи од некаквих полубогова! Ништа нема бесмисленије од тога.

Ево још неких поука којима нас поучава овај многобожански мисионар. На основу хиндуистичког списа Шримад Багаватама он сазнаје да је секс битна особина свих ствари па и Кришне, који је за њега Свевишњи бог. Зато – изјављује он на стр. 16. своје књиге: “Ми обожавамо Радху и Кришну. Код Кришне је секс стваран.” – Ако Прабупада може тако нешто да истински верује, нека му служи на част!

[marija]

Хиндуистичка есхатологија

Шта бива са човеком после смрти? На то питање у Ведама и Упанишадама има разних одговора. У најстарије доба веданског периода Инди су веровали да човекова душа после смрти иде у царство Јаме где је очекују њени преци. Тако и Библија каже: “умрије Аврам и би придодат роду својему” (Пост. 25,8). Сам Бог рекао је Авраму: “Ти ћеш отићи оцима својим у миру и бићеш погребен у дубокој старости” (Пост. 15,15).

Добро би било да адвентисти и јеховисти и други секташи, који кажу да верују Светом Писму а поричу постојање душе у загробном животу, још једном прочитају ово Божје обећање Авраму па да изведу на чистац своја схватања.

Међутим, има и разлике између ово библијског и индуског схватања. По Библији, “тело се врати у земљу од које је и постало, а дух се врати Богу који га је и дао” (Проп. 12,7). “А Бог није Бог мртвих, него Бог живих”, каже сам Спаситељ лично (Лк. 20,38).

То је, дакле, хришћанско, библијско веровање: душа иде у духовни свет. Али Веде знају нешто друго. Душа иде у Јамино царство које је у подземном свету и потпуно је материјално. Ту покојник добија своје старо земаљско тело, само без икаквих земаљских недостатака. Тамо има много крава и млека и путера и меда и лепих девојака и свега што човек може пожелети. Праведници ће живети пред Варуном, а грешници иду у мрачни ад, где ће седети у потоку крви и јести длаке.

Али постоји и агностички одговор. Неки философ Насикетас да би решио питање шта бива са човеком после смрти, отишао је директно богу Јами да му постави то питање. Бог се ушепртљио, па да би избегао одговор понуди философу и част и славу и богатство и дуг живот, само нек се окани тога питања. Ја! Неће философ ни да чује. Упорно тражи одговор. Најзад Јама није имао куд, него даде неки одговор, али је заобишао суштину проблема, тако да је философ отишао кући празних руку. Исто се тако агностички завршио и разговор о том проблему између учитеља Џанавалке и његовог ученика Артабага.

Ево и најзад и трећег одговора на питање, које смо напред споменули. То је реинкарнација. Тај одговор заступа и Шрила Прабупада, нудећи га хришћанима и муслиманима, Американцима и Европљанима. Он каже: “Сваки пут када умрете, мењате тело, али ви, духовна душа у телу остајете исти. Иначе, човек може после смрти постати мачка, пас, или било шта друго. Шта ће постати, то на основу закона карме зависи од његових дела које је чинио пре смрти. И тако ће се та сеоба његове душе понављати толико пута док се потпуно не очисти и постигне потпуну свесност Кришне” (стр.21). За овако екстравагантну тврдњу Шрила Прабупада не износи никакве доказе. И не само он него нико такве доказе не поседује. Напротив, постоје чињенице које сведоче против тако фантастичне тврдње.

Пре свега, духовну суштину човека сачињава његова лична свест о себи, његова самосвест. Кад ње нестане, ако је нестане, онда нестаје и дотичне личности. Међутим, у нормалном стању свести нико се не сећа никакве своје преегзистенције. Заступници реинкарнације наводе примере да се понеко тобож сећа своје преегзистенције. Али то сећање не бива под нормалним психичким околностима, него под утицајем сугестије, аутосугестије и медитације. Али под тим околностима човек може свашта да осећа и доживљује. Но нико не може доказати објективност тих осећања и доживљаја. Један човек из Сплита, Чеда Вељачић, који је био на Цејлону и који је упознат са источњачким религијама, па и са учењем о реинкарнацији каже да су стручњаци приметили две личности које су истовремено тврдиле да су реинкарнација једне треће личности. То је разуме се, немогуће. Тиме су “сећања” разних личности на тобожњу преегзистенцију дефинитивно одбачена као некакав доказ реинкарнације. Ако неко ипак тврди да се сећа некакве своје преегзистенције, то је више проблем за психијатрију него за психологију.

Друкчије би ствар са реинкарнацијом стајала кад бисмо се сви сећали бар једне своје преегзистенције. Ено, крајем петнаестог и почетком 16. века живео је велики италијански песник Лодовико Ариосто. Он је написао чувени еп Орландо Фуриозо (Бијесни Орландо). У томе спеву има свакаквих фантазија па и оваква: Тамо у Индијском океану, на једном острву живи грозна вештица, бабускера, која је својим магијама ловила витезове, опчињавала их да је она дивна девојка, и сладостраствено уживала с њима док јој не досаде, а онда их претварала у разне животиње, биљке и дрвеће. Тако је једног витеза, Астолфа, претворила у мирту. А кад је на то острво дошао Астолфов друг и пријатељ, витез Руђер, Астолфо га је препознао и проговорио са њим. Фантазија, зар не? Да, али та фантазија је логичнија од приче о реинкарнацији. Јер, Астолфо је претворен у мирту, али је његова душа, његова свест остала иста, и он се сећао себе и свога бившег човечанског статуса. Али да се реинкарнирао у мирту, он се више не би сећао себе и не би више био Астолфо.

Кад би постојала таква реинкарнација у којој бисмо се сећали преегзистенције, онда она не би била бесмислена, јер би се човек сећао себе, своје бивше егзистенције, својих грехова и погрешака и знао би зашто се поново јавио у земаљском свету. А у реинкарнацији баш тога нема. Ја нисам пас. Али ако сам пре рођења био пас, због чега сам ја сада као Лазар Милин морам да испаштам неке грехе које је тај пас починио?!

Да ли би био праведан судија онај који би некога осудио на робију, а да му не каже зашто га осуђује? Да ли би био добар васпитач професор који би казнио ђака, а да му не каже зашто га кажњава? Нити бионакав судија био праведан, нити би такав професор био мудар, нити би њихове казне имале смисла и позитивног дејства. Биле би директно противне сваком здравом смислу и основном закону правде. Јер ја, ако се питам у овој егзистенцији, патим се због греха којих се уопште не сећам а које је учинио неко кога нисам ни познавао.

Најзад споменимо још и чињеницу да ни сви окултисти не верују у реинкарнацију. Један енглески спиритист, Артур Финдлеј, написао је књигу “На прагу етеричког свијета”. Њу је у Загребу превела на хрватски Марија Ројц-Маршези. Писац књиге каже да је успоставио везу са неким духом из етеричког света који му је ноћу давао подуке о том свету. Писац га је питао, да ли је истина да се душе из етеричког света враћају у овај физички свет из којег су једанпут отишле. Дух му је одговорио: ја сам у овом етеричком свету већ хиљаду ваших земаљских година, али нисам примети ни један случај да се неко одавде вратио на земљу.

Ја спиритистичке доказе не сматрам ни за какве доказе. Али ово сам навео само зато да се види да ни сви окултисти не верују у реинкарнацију

[marija]

Библија и вегетаријанство

Шрила Прабупада је вегетаријанац. То је његово лично право које му не може нико оспорити. Али он сматра да сви људи морају бити вегетаријснци. За тај циљ он се позива на Библију, посебно на шесту Божију заповест која гласи: “Не убиј!”. Кад су му два римокатоличка теолога патер Емануел и кардинал Данијел рекли да се та забрана односи на човека, а не на животиње, он је инсистирао на томе да заповест гласи само “Не убиј”, а не “Не убиј човека”. Према томе, то по његовом тумачењу значи “не убиј ништа живо”. Кардинал му је одговорио да човек има духовну душу, а животиње је немају. Шрила је то порицао тврдећи да између човека и животиње не постоји никаква разлика. Свако је остао при своме.

Чуди ме што су римокатолички теолози пристали на такво поравнање, осим ако Прабупада није прекратио извештај о тој дискусији. Да сам био присутан, подсетио бих Прабупаду да је и он сам рекао да човек има духовну душу у телу (стр. 21), а по Библији душа животињска је у крви. Ми не кажемо да су животиње само неки аутомати, као што је учио Декарт. Ми знамо и верујемо да и оне имају у себи душу животињску која оживљава њихово тело, јер их Библија назива “душе живе” (Пост. 1,20), али је очигледно да између човека и било које животиње покрај свих сличности – нарочито у погледу материјалног састава тела – постоје битне разлике и телесне, а још више духовне.

Осим тога, ако Шрила Прабупада захтева да шеста заповест гласи: “Не убиј човека”, онда бисмо и ми од њега могли захтевати да пише: “Не убијај ништа живо”. А то тако ипак не пише. Бог то није могао рећи, јер је знао да је после прародитељског греха ушла смрт у свет, и да је ситуација у свету таква да се живот људи и животиња одржава смрћу једних и других. Зато је пре греха Бог рекао Адаму и Еви: “Ево, дао сам вам све биље које носи семе по свој земљи, и сва дрвета родна која носе сјеме, то ће вам бити за храну” (Пост. 1,29), а пошто је грех изменио однос бића у свету, то Бог говори праоцу Ноју: “Што год се миче и живи, нека вам буде за јело, све вам то дадох као траву зелену” (Пост. 9,3). Осим тога, сам Христос није био вегетаријанац. Напротив, светковао је Пасху где је свакако постојало и пасхално јагње. А својим ученицима каже: “У који град дођете и приме вас, једите све што се изнесе пред вас” (Лк. 10,8). Напослетку, како хиндуистички списи описују раскалашни живот Кришне и његове теревенке са пастирицама, није нимало веровати да је он свој земаљски живот провео само на биљној храни.

Према томе, онај који хоће да живи само на воћу, поврћу и млечним производима нека тај свој начин живота задржи за себе, а нема право никога да обавезује на тај подвиг. Ако нас од тога разрешава сам Бог, зашто бисмо више слушали којекакве фанатизоване и занесене мисионаре?

Христос и Кришна

   

Ево нас најзад пред директном упоређењем двеју личности: Исуса Назарећанина, прозванога и доказанога Христа, и једне проблематичне личности по имену Кришна, за чију историчност немамо никаквих доказа.

Споменим најпре сличности: а) сличност је пре свега у њиховим именима Христос и Кришна. Реч Кришна на санскритском језику значи “привлачност”, а реч Христос на грчком језику значи помазаник. Према томе, сличност је само привидна. А ако реч Христос изговарамо по јеврејском језичком корену Машијах, или јелинизирано Месија, онда не постоји чак ни привидна сличност.

Друга је тачка сличности што хришћани верују да је Исус Христос оваплоћено друго лице Свете Тројице, Син Божји, или Бог Син, а Шрила Прабупада, као и многи хиндуисти верује да је Кришна осмо оваплоћење или аватар, то јест појава, привидна, бога Вишнуа.

Али постоји и велика разлика. Хришћани за своју веру у Богочовека Христа имају неоспорне доказе пре свега да је Исус из Назарета конкретна историјска личност. Да је Он не само обичан назаретски дрводеља него обећани Месија у чојој су се личности испунили сви старозаветни закони и пророчанства, па је зато и могао рећи: “Нисам дошао да покварим Закон и пророке, него да испуним” (Мт. 5,17). Даље, тај исти Исус Назарећанин каже о себи “Ја и Отац једно смо” (Јн 10,35), “Ко виде Мене виде Оца” (Јн 14,9). И не само што је Он то рекао, него је и доказао својим чудесима, па је зато и могао рећи својим неверујућим савременицима: “Ако мени не верујете, верујте делима која чиним” (Јн 10,38). И заиста је по сведочанству многих очевидаца чинио чудесна дела, а посебно чудо његовог васкрсења. Он се није реинкарнирао у неку другу личност, још мање у какву животињу као што хиндуистичке књиге говоре о Вишнуу, него оно исто тело које је било положено у гроб, сјединило се преображено са његовом душом. И најзад, Његова пророчанства остварила су се и остварују се пред очима целог света.

То је Христос! А Кришна? Ко је посведочио уопште његову историчност, а камоли његову истоветност са Вишнуом? Ко је дао живот за таква сведочанства? Зар нису и Вишну и Кришна дело усијане песничке фантазије?

Кажете – Кришну су при оваплоћењу носиле у утроби две мајке Девака и Роина. Коме је тако бесмислено чудо потребно? Шрила Прабупада доказује божанство Кришне на овај начин: Реч Кришна значи провлачност. И да је имао заиста привлачну моћ то Шрила Прабупада доказује овако: “Када је Кришна живео на земљи имао је 16.108 жена, и свака је живела у мермерној палати. Собе су биле испуњене намештајем од слонове кости и злата, и свуда се видело велико богатство... У историји људског рода не можемо наћи никога ко је имао шеснаест хиљада жена и шеснаест хиљада палата. Кришна није ишао једног дана једној а другог дана другој, он је истовремено био код свих”.

У читавој овој тврдњи тачно је само то, да заиста нико у историји није имао шеснаест хиљада палата и шеснаест хиљада жена. Нико, на ни Кришна. Он је то могао имати, ако је уопште постојао, само у бујној источњачкој фантазији индијских песника. Али, Шрила Прабупада изгледа није знао да је његовог Кришну у том погледу далеко надмашио Сидарта Гаутама Буда, који је по тврдњи будистичких списа имао сто хиљада наложница.

Па Кришна је онда спрам Буде права сиротиња!

Најзад, тај Кришна који треба да важи као Бог благости убио је бар две личности. Ако је веровати Багавад Гити он је још као дете убио демоницу Путану и свога ујака Камзу. Христос се таквим “подвизима” заиста не може похвалити.

Господо, верујте ми већ сам сит ових нагваждања и којештарија у име некакве нове религије која треба да замени хришћанство. Једино се још питам: зар је могуће да има људи који у све то верују. Нажалост, има, како да нема! Одавно је премудри Соломон рекао: “Луд верује свашта, а паметан пази на своје кораке” (Приче 14,15)

[marija]

Игра са интерпункцијом

Осећајући сву јачину овог сведочанства које тако одлучно осуђује секташко учење, адвентисти и Јеховини сведоци пронађоше заштиту у измењеној интерпункцији. Објашњење је у овоме: Христос није обећао разбојнику да ће с њим бити у рају тога дана кад умру, него ће доћи у рај о општем васкрсењу мртвих. По њиховој тврдњи запета у тексту Св. писма није добро постављена. Не треба да стоји као што пише у свима преводима досадашњим и оригиналним текстовима Јеванђеља: “Заиста, кажем ти: данас ћеш са Мном бити у рају”, него треба да стоји овако: “Заиста, кажем ти данас: бићеш са Мном у рају”. И они у својим најновијим преводима тако и пишу!

Имају ли какве доказе којим би оправдали такав свој превод и тумачење? – Да! Образложење је у овоме: првобитни текст Св. писма није имао никакву интерпункцију него су биле само наређане речи једна иза друге. Интерпункцију у текст Лукиног Јеванђеља није увео сам Лука, него, као и у све друге књиге Светог писма то је увео венецијански штампар Мануције тек почетком петнаестог века.

А увео је погрешно, јер Христос није могао обећати разбојнику да ће у рају бити с њим већ истога дана, јер тог дана се ни Христос још није био узнео своме Оцу небеском. Кад је Марија Магдалина хтела да Му приступи и дотакне Га, Он јој рече: “не дотичи Ме, јер још нисам отишао горе Оцу” (Јн. 20,17).

Према томе, на дан распећа, кад је Христос изговорио оно обећање разбојнику, ни Он сам још није био отишао у рај, а камоли разбојник. Значи, Његово обећање се и не односи на тај дан, него на једно друго време, на оно време кад Христос дође у “своје царство”, дакле на време општег васкрсења. Али, обећање је дато “данас”, то јест оног дана кад Му се разбојник обратио па пошто је тог дана Христос био изузетно понижен, осуђен, распет, попљуван, за то му управо и наглашава “заиста ти кажем данас ”.

Ово објашњење има своју логичку форму, но при свем том оно је нетачно. Прво, Мануције који је увео интерпункцију у текст Св. писма није то учинио произвољно на своју руку него онако како је Црква још од раније тај текст схватала. А да је Црква тај текст схватала у смислу да ће Христос увести разбојника у рај већ истог дана кад буду оба издахнули, о томе постоје као непобитна сведочанства црквени богослужбени текстови који су бар хиљаду година старији од штампара Мануција. Тако на пример, Св. Јован Златоусти од кога имамо литургијске молитве живео је на хиљаду година пре Мануција. а текст једне молитве из литургије, коју свештеник чита после проскомидије и после великог входа гласи: “У гробу телом, у аду душом, у рају са разбојником и на престолу са Оцем и Духом био си, неописиви Христе Боже, који све испуњаваш”. Дакле, “у рају са разбојником”! У тропарима који се припевају на литургији уз стихове о блаженствима често се спомиње да је Христос разбојника који га је са покајањем признао за Господа, увео у рај. Дакле, Мануције интерпункцију није увео својевољно, него је имао покриће у општем веровању Цркве да је Христос покајаног разбојника увео у рај “данас”, то јест онога дана када му је обећање и дао.

Оваква интерпункција како ју је Мануције навео и како је цела Црква схватила далеко пре Мануција има и своје логично оправдање у самом смислу текста. Христос је много пута имао прилике да изговори речи: “Заиста, заиста вам кажем”, а никад није томе додавао још и реч “данас”. Никад он није никоме рекао: “заиста кажем вам данас”, просто стога, што се оно “данас” подразумева, пошто свако коме је Христос говорио, види и зна да му Христос говори “данас” , а не говори му “сутра” или “лане”, или “догодине”. Зато није било никакве потребе да он то “данас” наглашава ни онда кад је дао обећање разбојнику. Разбојник је свакако био свестан тога да му Христос говори “данас”, али за разбојника је важно кад ће се испунити дато обећање, кад ће он доћи у рај? Ех, ту је онда место ономе временском прилогу “данас”. Дакле, данас ћеш са мном бити у рају!

Није тачна ни секташка тврдња да Христос није био у своме царству, у рају, пре вазнесења. Заборављају секташи да је Он Бог и да се по својој Божанској природи није ни одвајао од Оца. Па кад обећава разбојнику рај Он то обећава као Бог, јер само Бог има право некоме да обећа и даде рајско блаженство!

Тачно је да је Христос рекао Марији Магдалини да Га се не дотиче јер још није био отишао Оцу. Но, ту је реч о Христовом васкрслом телу . Марија је хтела да дотакне Његово тело , а то тело још није било узнесено. Зашто пак није Марији дозволио да Га дотакне, а осталим апостолима и Томи управо нудио да Га дотакну (Лк. 24, 39; 20, 27), о томе немамо директног обавештења у Јеванђељу.

Тако, дакле, нова секташка интерпункција Христовог обећања разбојнику сасвим је произвољно кварење смисла Св. писма да би се спасло секташко порицање душе и раја, а нема уза се ни историјско ни логичко оправдање. Христос је разбојнику због чистосрдачног покајања обећао приступ у рај оног истог дана кад буду издахнули, а то значи постоји и рај и душе у њему. Ко жели то да пориче, може то чинити на основу материјалистичке философије, али тада нек се сматра и не назива хришћанином, и нека никоме не прича да верује “само Писму” .

(Др Лазар Милин, Научно оправдање религије, књига 6., Црква и секте, Београд 1986., стр. 239-240)

[marija]

Како је Богу име?

            Смешно питање, зар не! Па и јесте! Не само смешно, него и глупо и донекле бласфемично. Али њега и не постављамо ми, православни, него Јеховни сведоци. Они стално наглашавају како само они међу хришћанима знају да употребе право Божје име, а “назови-црква” и “назови-хришћани” чак ни то не знају. За то питање они су заинтересовали чак и муслимане, па је писац ових редова приликом путовања у Краљево чуо у возу од једног муслимана-Шиптара баш то директно питање. Рeче ми човек: Свако мора да има своје име, а како је име Богу? Осетио сам одмах откуд ветар дува па сам га запитао откуд му пада на памет такво питање. Одговорио је да га је чуо од Јеховиних сведока у фабрици где је радио. Онда је сам и одговорио да је Богу име Јехова. Дакле, ни Алах, ни Бог него баш Јехова, као што је неком човеку име Петар, или Јован, а не човек. Шта одговорити на то питање?

            Сваки човек мора да има своје лично име, јер у свету постоји много људи. Кад би постојао само један човек у целом свету, њему не би било потребно никакво лично име јер би његово биће било одређено у односу на друга жива бића овога света самим називом “човек”. Нашег прародитеља, библијског Адама, ми зовемо Адам и замишљамо да му је то лично име. И заиста, оно јесте његово лично име у односу Адама према осталим људима који су се појавили у свету после њега. Али, у суштини, док је био сам, његово име Адам значило је исто што и човек, јер Библија каже “ха адамах”. Дакле, Адам значи отприлике “земљородни”, онај који је начињен од земље. Тако и у латинском језику реч “човек” (homo) и “земља” ( humus) врло су слични. Адам је своју жену назвао “човечица” јер је узета од човека (1. Мојс. 2, 23). Касније јој је дао име Ева зато што је она мати свима живима (1. Мојс. 3, 20). Дакле, име је ознака ( nomen est omen). Њихова лична имена су ипак у основи заједничке именице. У суштини сваки човек је “адам” јер је сваки земнородни, “хомо” је од “хумуса”. И свака жена је “човјечица”, па у извесном је свака жена “ева”, јер је свака жена, макар потенцијално мати живима.

            Слична ситуација је и кад је реч о Богу и Његовом називу или имену. Ако пођемо са многобожачког гледишта, онда је “бог” заједничка именица као и именица “човек” па у том случају реч “бог” мора се писати малим словом и додати лично име неког бога. На пример: бог Јупитер, Зевс, Перун, Индра, Брама, или божица Јунона, Аматерасу и тако редом. Дакле, само под претпоставком да има више богова, онда је нужно знати име неког посебног бога о којем је реч. Ако јеховисти сматрају да Бог мора имати и неко лично име, онда они принципијелно полазе са многобожачког становишта па нека не приговарају нама да смо ми многобошци.

Чујмо опет шта каже Библија

            Пошто је старозаветна Библија написана на јеврејском језику, то су у њој употребљени разни називи за Бога: Елохим, Јахве (Јехова), Адонај, Ел Шадај. То су били називи јеврејски називи за Бога, као што и у осталим језицима постоје паралелни називи: Бог, Господ, Свевишњи, Свесилни и тд. Сваки од тих означава неко Божје својство, према томе у сваком од тих назива примењено је оно правило да је име ознака ( nomen est omen).

            Стари Јевреји, иако су били једнобошци, ипак су име Јахве или по старом свакако погрешном читању Јехова, узимали као Божје лично име за разлику од ондашњих многобожачких богова. Бог се не зове Мардук, ни Дагон, ни Амон него Јахве!

            Божје име толико је свето да се оно не сме узалуд употребљавати, као што и гласи трећа заповест Божја (2. Мојс. 20, 7). Не само Бог као биће, него и само име Божје је свето, што је наглашено више пута у Светом писму Старог завета (3. Мојс. 20, 3; 22, 2; 22, 32; 1. Дневн. 16, 10; 29, 16; Пс. 33, 21; 99, 3; Пс. 103, 1; 106, 47; 111, 9; 135, 1-3).

            Јевреји су временом ту заповест о поштовању светог имена Божјег толико строго буквално схватили да су избегавали уопште да спомињу Његово име директно, него више описно.

            Професор Глумац нам је на часу Старог завета испричао овај случај. У винковачкој синагоги он је приметио натпис на једним вратима, разуме се на јеврејском језику. У преводу натпис је значио: “Ово су врата за “далет””. Није одмах могао да схвати значење тога. После краће паузе, као стручњак за Стари завет и јеврејски језик, решио је тајну. Јеврејско слово које се зове “далет” има бројну вредност 4. Значи: “ово су врата Онога чије се име пише са четири слова. А у јеврејском језику Божје име се пише са четири слова: “Ј Х В Х”. Према томе, онај натпис је значио: “Ово су врата Јахвеова”, или: “Ово су врата Господња”. Толико су далеко стари Јевреји ишли у опрезности да не изговоре име Божје!

            Јеховисти ни близу не показују толико чување у изговарању тога имена. Они су се прозвали Јеховиним сведоцима и тиме навалице омогућили што чешће изговарање име Јехове.

            Треба овде нагласити да су они по свој прилици погрешно прочитали то Божје име. У средњем веку научници су она четири јеврејска слова ЈХВХ заиста читали “Јехова”. Доцније су стручњаци за јеврејски језик утврдили да то треба читати “Јахве”, а не Јехова. Међутим, јеховисти су остали при оном погрешном начину читања, сматрајући да је можда да је и то читање правилно.

“Онај који јесте”

            Бог није ни Јеврејин ни Србин ни Римљанин, нити икоје нације. Просто напросто Он је Бог, Отац свих људи и народа. Зато сваки народ на свом језику може да изговара име Божје. Библијским називом “Јехова”, или “Јахве”. Свето писмо каже: “Хвалите Господа сви народи, славите Га сва племена” (Пс. 117,1).

            Свакако неће ни Јеховини сведоци тврдити да нас то Библија упућује да баш сви народи на свету славе Господа на Јеврејском језику! Зар српска реч “Господ” није довољна да изрази његову моћ и силу и величину? Исто као и јеврејска реч “Јахве”?

            А ако јеховисти желе да чују баш како је Бог сам себе назвао, онда треба прочитати овај текст из Светог писма:

            А Господ рече Мојсију: Ја сам Онај што јест. И рече: тако ћеш казати синовима Израиљевим: Који јест Он ме посла к вама. И опет рече Бог Мојсију: овако кажи синовима Израиљевијем: Господ Бог отаца ваших, Бог Авраамов, Бог Исаков и Бог Јаковљев посла ме к вама; то је моје име довијека, и то је спомен мој од кољена на кољено” (2. Мојс. 3,13-15).

            Шта видимо из тих библијских речи? Видимо пре свега да Бог казује своје име које одговара Његовој суштини. Бог се по својим властитим речима зове “Онај који јесте”, то јест “Онај који постоји”. У црквенословенском преводу те Божје речи гласе: “Аз јесм Сиј”, а у јеврејском оригиналу гласе “Ехје ашер Ехје”. Пошто је Мојсије био Јеврејин, Бог их је њему тако изговорио. Да их је изговорио каквом Србину, рецимо Светом Сави ил Његошу, сигурно их не би изговорио јеврејски него српски, и тада би те речи гласиле: “Ја сам Онај који постоји”. То је Моје име!

            И заиста, по учењу св. Јована Дамаскина овај назив Богу највише одговара. Јер, он је једино биће које постоји најреалније, амо по себи. Постојимо и ми реално, али ми постојимо по Његовој сили и милости, а Он “има живот у себи” то јест постоји сам од себе. Зато је Његово право име: “Ехје ашер Ехје” – ако се мора рећи баш јеврејски!

(из књиге “Научно оправдање религије, апологетика,  књига 6, Црква и секте”, Др Лазар Милин, Београд 1986., стр. 195-197)

- ( врх стране ) -

[marija]

Крст и револвер

            Да би дали неко “рационално” (разумно) образложење против поштовања крста, Јеховини сведоци наводе и овакав пример. “Тко би се сјетио да један револвер, којим је био уморен нетко који нам је близак, љубимо ли или да га носимо објешеног о врату на ланчићу?” Исти такав приговор постављали су још пре јеховиста назарени, само што су уместо револвера спомињали нож.

            Да, заиста то нико не би учинио! Ни ми не бисмо поштовали крст Христов да је Христос само умро на крсту као какав грешник иостао у гробу. Али, кад знамо да је Христос васкрснуо и тиме победио смрт, и кад знамо да је Његова смрт на крсту била услов без којег нема васкрсења и победе над смрћу и спасења људи, кад знамо из Светог писма да је Он због наших греха био распет на крсту онда је тај крст не само обично средство којим је Христос био усмрћен, него уједно средство којим се Он после смрти прославио и нас спасао. А то значи постоји битна, суштинска разлика између Христовог крста и нечијег револвера или ножа, па према томе секташки пример са раволвером и ножем не може се ни у ком случају применити и на Христов крст. Секташки приговор на први мах изгледа мудар, али то није мудрост него лукавост. Крст јесте био средство Христове смрти, али и средство Христове победе. “Честним твојим крестом, Христе, дијавола посрамил јеси” – певамо ми на вечерњу. И тако то и јесте. И то је оно што даје значај крсту као символу спасења и средству помоћу којег нам је дошло спасење кроз смрт и васкрсење Христово. Зато, кад би револвер или нож којим је убијен неки наш најмилији – да останемо при оном грубом секташком примеру – био уједно средство којим је тај наш најдражи победио свог и нашег противника и тиме спасао вечне смрти и себе и нас, е, онда би тај нож или револвер заиста имао у нашим очима друкчију вредност. Макар онолику колику имају и ратни трофеји који се чувају у музејима и са којима се поносе они који су до тих трофеја дошли, а исто тако и њихове присталице и симпатизери.

            А крст је трофеј Христове победе над сатаном и смрћу – поновимо то и стоти пут!

            Какв ће став према крсту заузети секташи, да ли ђавослки или хришћански, то је у крајњој линији њихово право и њихова ствар. Ми немамо никаква разлога да бежимо од крста. Напротив, ми на основу Светог писма знамо да је “реч о крсту лудост онима који пропадају, а нама који се спасавамо - сила Божија” (1. Кор. 1, 18). Зато се ми, као и апостол Павле, “хвалимо крстом Господа нашег Исуса Христа” – ничим другим (Гал. 6, 4).

(Др Лазар Милин, Научно оправдање религије, књига 6., Црква и секте, Београд 1986., стр. 354-455)

[marija]

Логичка образложења

            Секташи сматрају да би вечна казна била противна правди Божјој, нарочито љубави, милосрђу Божјем, па зато мисле да је уништење сатане и грешника хуманије и стоји у бољој сагласности са Божјом правдом и љубављу.

            Право говорећи, ако секташи заиста верују “само Писму” као што стално то наглашавају, онда чак и кад би њихов приговор “на основу логике” био оправдан, они га не би смели супротстављати Светом писму, јер јадно и бедно изгледа кад се људи праве мудријим, правичнијим и милостивијим од Бога. Не треба заборавити да неизмерну и неумитну Божју правду и његову бесконачну милост и љубав може довести у склад само бесконачни ум Божји, а нипошто човек. Но, погледајмо ипак да ли се њихов приговор слаже баш и са основним појмовима људског схватања правде љубави и разума.

            Човек може животу дати тројаку оцену: или позитивну, или негативну, или нулту. Позитивно је вечно блаженство, негативно вечна казна или мука, а нулта је непостојање, уништење. Јасно је да је непостојање нешто боље него живот у вечном паклу. Сам Спаситељ каже за Јуду Искариотског: “Тешко ономе човеку који посредује у издајству Сина човечјег; боље би му било да се није ни родио онај човек” (Мт. 26,24). Ето и једне Божанске потврде више да је непостојање боље од вечног мучења.

            Да ли ће, према томе, Јуда бити уништен, или ће отићи у муку вечну? Ако ће бити уништен, зашто би му онда било боље да се није ни родио?! Из оних Христових речи “Боље би му било да се није ни родио”, следи да Јуда неће бити уништен. Његово уништење, као и уништење сатане, и свих грешника било би нека врста помиловања од стране Божје. А чиме су грешници то помиловање заслужили, нарочито сатана? Бог своју милост никоме силом не намеће, па ако је сатана зло изабрао за принцип своје егзистенције, ако он принципијелно одбацује сваку Божју милост, онда Бог нема никаква разлога да му ту милост намеће и да га поштеди од вечног огња који је по речима Спаситељевим припремљен ђаволу и анђелима његовим. Да га је мислио помиловати уништењем, не би му припремио “вечни огањ”.

            Друкчије би ствар стајала кад би ђаво хтео и могао да се покаје. Али, ствар баш и јесте у томе што је он сам себе осудио на вечно зло.

            Правда Божја неће бити ни мало нарушена вечном казном. Бог просто констатује да су грешници грешни и одређује им околности њиховог боравка према њиховом моралном квалитету. Тежина казне одговараће тежини греха, а трајање казне трајању греха. Грех траје док се покајањем не опере, а после општег васкрсења нема покајања. Дакле, стање које је Божје свезнање констатовало а правда одредила, траје вечно, јер се од стране сатане милост Божја искључује.

            Најзад, ако нема душе, а тела грешника биће уништена већ приликом првог васкрсења праведника, каква смисла и сврхе може имати њихово васкрсење тек зато да би били поново уништени? Ако је уништење дар Божје милости грешницима, па они су ту милост већ примили тиме што су умрли. Бесмислено је васкрсавати их само зато да би још једном били уништени!

            Тако је секташка есхатологија противна и Библији и логици и чињеницама!

(Др Лазар Милин, Научно оправдање религије, књига 6., Црква и секте, Београд 1986., стр. 297-298)

[marija]

ЧОВЕК ЈЕ ВИШИ ОД ЗВЕЗДА

(АСТРОЛОГИЈА, ОКУЛТИЗАМ, МАГИЈА)

АСТРОЛОГИЈА

ЈЕСТЕ ЛИ РАЗМИШЉАЛИ О ОВОМЕ?

Да ли сте, док јурцате за новинским, књижним и другим хороскопима или тражите неког да вам уради наталну карту, размишљали о следећем:

1. Астрологија је настала као саставни део многобожачког погледа на свет, и древни астролози су веровали да су планете које управљају људским поступцима, у ствари, богови. Зато су их тако и назвали: Меркур (бог трговине, пророштва, лопова), Венера (богиња пожуде), Марс (бог рата), Јупитер (врховни бог), Сатурн (Јупитеров отац), итд. Истинити Бог је Себе открио у Христу као Свету Тројицу: ми, који после Христа живимо, кроз Цркву Његову имамо не само пуноту богопознања, него и богоопштења, причешћујући се Његовим Телом и Крвљу. Како онда можемо веровати да планете управљају нашим поступцима знајући да оне нити су богови, нити имају божанско порекло, и ако знамо да их је Бог створио човека ради, а не човека њих ради?

2. Зодијачки знаци у Светом Писму Старог Завета названи Мазарот, и сваки од њих је, као скупина звезда, означавао неку пророчку слику будућих догађаја везаних за долазак у свет Спаситеља нашег, Исуса Христа. Ко верује астрологији, верује паганским тумачењима зодијака (рецимо, Грци су веровали да је знак Бика на небу као “успомена на то да је Зевс са Крита отео девојку Европу над којом је извршио насиље”).

3. У области поларног арктичког круга, често се дешава да се неколико седмица на ноћном небу не може видети ни једна планета, нити се знати њихов респоред у часу нечијег рођења. Према астрологији, то би значило да неки становници Гренланда, северне Аљаске, Канаде и Сибира нису ни рођени (немају хороскоп!).

4. До шеснаестог века, астрологија је била заснована на претпоставци да је замља у средишту Сунчевог система и да се планете окрећу око ње (геоцентризам). Пре Коперника, дакле, сви хороскопи су били прављени на лажној, квази–научној претпоставци. Да ли су могли бити тачни?

5. Планете Уран, Нептун и Плутон до новијих времена нису биле познате астрономији, па самим тим ни астрологији. Кад су откривене, астролози су почели да се баве и њиховим “утицајем” на човека. То значи да су хороскопџије пре проналаска ових планета обмањивали своје муштерије, не дајући им све “планетарне могућности”, пошто нису ни знали за све планете Сунчевог система.

6. Једнојајчани близанци, рођени под истом “звездом”, могу да воде потпуно различите животе. Астролошка логика каже да је то немогуће. Животна логика показује да се то дешава често. Хороскопџије веле да звезде и планете близанце кроз живот треба да воде на исти начин. Ако је тако, зашто се дешава да једно од близанчади, рецимо, умре приликом порођаја?

7. Астрологија тврди да планете управљају зодијачким знацима (зодијачки знаци су скупине звезда). Сваком ко иоле познаје астрономију то је смешно, јер су звезде које формирају зодијачка сазвежђа светлосним годинама удаљене од планета Сунчевог система, које су у односу на њих патуљци, као и Сунце.

8. Астрологија учи да свако, у складу са управљањем њиме од стране звезда, има индивидуалну судбину, посебан живот и посебну смрт. Како су онда могуће масовне трагедије и погибије у земљотресу, пожару, поплави? “Извлачење” на тзв. “мундану” астрологију, астрологију која се бави “судбином” света, у томе не помаже много.

9. Астролошка предвиђања су крајње уопштена и неодређена, што је особина свих демонских “прорицања”. Хороскоп вам може рећи: “Очекујте успех!”, али вам никад неће рећи: “Добићете златну медаљу на такмичењу из страљаштва!”. Пророчанства типа: “Данас ћете имати сукоб са неким” или “чућете вести из далека” нису никаква пророчанства. Можете кренути градом и рећи тако нешто првој десетини људи које сретнете, и бити сигурни да ће се на многима “прорицања” испунити. Сто хиљада читалаца хороскопа који се појављује у неким дневним новинама могу да се, тог дана, с неким посвађају, или однекуд добију вест. Али, хороскоп вам никад неће рећи: “Добићете вест да сте примљени на конкурсу за професора енглеског у Првој гимназији у Београду”. То би било конкретно, а то је новинској астрологији недоступно.

10. Зашто ви, у ствари верујете у хороспкоп? Зато што је то лакше. Унапред сте “предодређени”. Сваки ваш поступак је, што се звезда тиче, “оправдан”. Кад направите нешто што је неморално, такакв вам је “хороскоп”. Кад погрешите, планете вам нису наклоњене. Ако вам се нешто лоше збива, судбина је таква. Једном речју, за све своје зло оптужујете Бога, Који вам је дао слободу и савест. Наравно да за своје поступке нећете одговарати пред зодијачким “биковима”, “јарцима”, шкорпијама” и “рибама”, него пред Богом. И то не пред било каквим “богом”, богићем нашег јадног разума, који вели да “има нешто”, него пред Распетим и Васкрслим Богочовеком Христом, Богом Љубави, Који је за нас излио Своју пречисту Крв.

11. Виши сте не само од звезда, него и од свега створенога, јер сте саздани по слици и прилици Свете Тројице. Звезде, планете, читава творевина, од вас чекају одговор, као од оних који су призвани да буду деца Божја и тако Богу усинове све што је Он створио. Размислите о томе пре читања хороскопа, комадића хартије са одштампаном лажју која тврди да вашом “судбином” управљају непостојећа божанства античке Грчке и Рима.

12. Ђаво је Еви, а Ева Адаму, рекао да ће после једења забрањеног плода бити као богови. Окусили су и – умрли, одвојивши се од Бога Који је Живот. Искушење се понавља и данас. Свако, сваког часа, све до последњег даха свог, бира: Живот или смрт.

Бирајте! Избор се не може избећи. У свему што Бог није благословио крије се ђаво, у свему што није живот, вреба смрт.

Бог, очито, није благословио астрологију.

ПРАВОСЛАВЉЕ И СЕКТЕ VI

СВЕТИГОРА, Цетиње 1998.

[karadjordje]

Proleće je. Od Beograda ka Skoplju juri brzi voz kroz sveže zelene, blago zatalasane šumadijske predele okićene šumarcima i zabranima iz kojih proviruju crveni krovovi novosazidanih kuća iznad kojih se lelujaju i rasipaju u ritave krpe pramičci i oblačci plavičastog dima. Ponegde na brdašcu pojave se kubeta kakve crkve koja svojim umiljatim i blagim izgledom daje naročit, pravoslavni ton celoj okolini. Putnici putuju, doduše, svi istim vozom, ali svaki sa svojim planom, svojim brigama, svojim mislima. U jednom kupeu druge klase ima više putnika. Jedna sredovečna dama verovatno nastavnica, gleda kroz prozor uživajući u predelima. U drugom kraju kupea sedi jedan mladi sveštenik s plavim pojasom preko srpske mantije, sa vrlo brižnim i skoro skrušenim izrazom lica, kao da je sav bol i teret kojim je XX vek obasuo Pravoslavnu crkvu pao na njegova sopstvena pleća. Kraj njega sedi jedna grupa studenata i raspravlja o sportskim prognozama, filmskim zvezdama i katkad o naučnim tehničkim dostignućima, pozivajući pri tom na razgovor i jednog od svojih kolega koji se malo izdvojio pa sa jednim starijim gospodinom tiho razgovora o nečemu što ga je silno zainteresovalo. Gospodin mu je živim bojama i snažnim rečima opisivao i dočaravao utiske koje je doživeo prilikom proslave vaskrsenja u jednoj pravoslavnoj crkvi. U jednom momentu tišine studenti čuše o čemu gospodin pričaše njihovom drugu, pa ga zovnuše:

“Ovamo, Vlado, potreban si nam. Uostalom, kako možeš da slušaš te priče s kojima je nauka raskrstila već odavno i u koje ne veruje ni ovaj pop ako ume inteligentno da misli i ako hoće pošteno da prizna svoje mišljenje”.

Ova reč je sevnula kao varnica. Svi se prenuše. Sveštenik zausti nešto da kaže, ali ga preduhitri stari gospodin koji dotle sa Vladom pričaše.

- “Ja sam, reče on - profesor matematike, fizike i hemije. I svoje predmete dobro poznajem. Ako vas zanima mogu vam priznati i to da sam doktor svih nauka. Znam da ni jedna od njih ništa ne govori o vaskrsenju Hristovom. Ne govori prosto zato što to nije njihova oblast. Ali mi nije poznat ni jedan naučni dokaz iz oblasti mojih nauka koji bi dokazivao da se Hristovo vaskrsenje nije desilo. Da li Vi mladiću, obrati se on onom studentu, znate jedan takav naučni dokaz? Ako ste javno tvrdili da je nauka odavno raskrstila sa vaskrsenjem Hristovim, to znači Vi znate takve dokaze, i to još odavno ih znate. Iznesite nam ih. Vrlo će nas zanimati”.

“ Pa to je bar lako, reče student. Sav svet zna da je vaskrsenje po prirodnim zakonima nemoguće. Prema tome nije ga ni bilo. Kako može mrtvo telo oživeti! Nema u prirodi te sile koja tako šta može učiniti”.

“Potpuno se slažem s vama, reče profesor. Vaskrsenje je po prirodnim zakonima nemoguće, niti priroda sama od sebe sadrži takvu silu da može oživeti mrtvo telo, ili čak da mrtva, bezoblična, neorganska materija može sama od sebe oživeti. Ali, dragi moj, pa niko i ne tvrdi da je vaskrsenje prirodna stvar. To niti tvrdi Crkva, ni teologija, ni apostoli, niti iko na svetu. Kada bi vaskrsenje bilo proizvod prirodnih sila i zakona, onda bi se ono dešavalo svaki čas, pa ne bi imalo nikakav većI značaj od običnog rođenja ili obične smrti svakog posebnog čoveka. Vaskrsenje može biti samo posledica i jasan izraz natprirodnog dejstva sile Božje, i kao takvo, vaskrsenje Hristovo je nepobitan dokaz istinitosti celokupne religije, celog simvola vere od prvog do poslednjeg člana. Jer ako je Hristos vaskrsnuo, onda je time dokazao istinitost celog svog dogmatskog i moralnog učenja. A kad bi vaskrsenje bilo obična prirodna stvar, onda ne bi imalo nikakvu dokaznu vrednost. Takvo vaskrsenje, da kažemo “prirodno” vaskrsenje, niti postoji niti ga iko propoveda. Zato vaši “dokazi” protiv vaskrsenja na prvi pogled izgledaju neoborivi i jaki jer obrađuju ono što zaista ne postoji i što niko i ne tvrdi. Ali su kraj sve svoje “snage” upravo izlišni pa čak i smešni. Da li Vam je to jasno, mladiću? ”

“Jasno mi je, gospodine, odgovori student. Ali mi nije jasno na osnovu čega Vi tvrdite da može postojati išta natprirodno. A ako ništa natprirodno ne može postojati, i prirodna nauka to izričito tvrdi, onda nije moglo postojati, pa stvarno nije ni postojalo nikakvo i ničije vaskrsenje”.

“ Opet ste, mladiću, preuzeli na sebe jedan dug, koji - bojim se - nećete moći da odužite. Rekli ste, da prirodna nauka dokazuje da ništa natprirodno ne postoji i da je sve što je natprirodno, pa i Hristovo vaskrsenje nemoguće. Zaboravili ste jedino da nam kažete koja nauka dokazuje te dokaze, čime i kako? A možda Vi to i niste zaboravili. Pre će biti da ste Vi to izneli samo kao običnu frazu bez ikakvih dokaza. Jer, koliko ja znam, prirodne nauke nam iznose samo činjenično stanje u oblasti prirodnih zakona. I u toj oblasti, kao što smo rekli, one ne mogu pronaći vaskrsenje niti išta natprirodno. Ali njihovo svedočanstvo važi samo za njihovu oblast a ne i van nje, kao što i svedočanstvo nekog očevidca važi samo za ono što je on video a ne i za ono što on nije video niti je mogao videti. Pa kao što razborit sudija neće zaključiti da se u celom svetu nikad ništa drugo nije desilo osim onoga što mu pričaju njegovi svedoci očevidci, tako je isto nelogično tvrditi da u celom svetu nema nigde ništa više osim ono i onoliko koliko nam o svetu tvrde nama poznate prirodne nauke. Tako šta ne biste sigurno ni Vi smeli tvrditi”, reče profesor.

“Uostalom, mladiću, ako nam prirodne nauke ne pokazuju u svojoj oblasti ništa natprirodno - jer kad bi nam govorile o natprirodnim činjenicama onda one ne bi bile “prirodne” nauke - one nas nesumnjivo i neodoljivo upućuju na to da prirodni zakoni imaju granice svoga važenja i da van tih granica može, pa i mora, postojati jedna natprirodna stvarnost. Pokušaću, ako želite, da Vam na primerima pokažem.

Vi znate da se sva tela na toploti šire a na hladnoći skupljaju. To je prirodni zakon, a kao što znamo prirodni zakoni ne znaju za izuzetke. Jer, ako bi postojao ma i jedan izuzetak od prirodnih zakona, to bi moglo biti delo samo Onoga ko je jači od prirodnih zakona, dakle delo jedne natprirodne stvarnosti. A ceo svet zna da voda prkosi ovom prirodnom zakonu o skupljanju tela na hladnoći a širenju na toploti. i to, prkosi mu vrlo drsko. Nije to da se ona ponaša prosto obratno od ostalih materija, da se na hladnoći širi a na toploti skuplja. Takav izuzetak bio bi suviše prost i nepromišljen, jer bi tada oblaci morali biti teži od vode i kiše nikad ne bi bilo. Nego voda se povinuje tom zakonu do +4 Celzijusova stepena pa se pri hlađenju i ona skuplja kao i sve ostale materije i zato je para lakša od vode pa oblaci lebde u vazduhu. A ispod +4 stepena, gle čuda! - voda počinje da se širi. Usled toga je led lakši od vode, pliva po njenoj površini i čuva od smrzavanja sva živa bića u morima i rekama, koje bi se, da nema tog izuzetka, skroz zaledile i onemogućile ikakav život na Zemlji. Da li Vi, mladiću, možete u tome da vidite dejstvo jedne natprirodne stvarnosti koja je jača od prirode i njenih zakona i koja zna i vidi šta je živim bićima potrebno?”

“Uviđam, reče student, da je logično to što ste izložili. Samo, da li sve to nije obična puka slučajnost, gospodine profesore?”

“Nije, sasvim sigurno nije, reče profesor. Jedan tako vešto i mudro smišljen plan za opstanak živih bića na Zemlji, očigledno ne može biti slučajan jer je razuman, smišljen. A osim toga to i nije jedini primer razumnog i celishodnog uređenja prirode. Zato ga tim manje možemo proglasiti pukom, slepom slučajnošću. Prema onoj dečjoj bajci o Snežani, čak i patuljci su imali toliko razuma da, videvši svoju kuću pripremljenu i udobno uređenu, zaključe da je tu u kući neka razumna ruka imala posla, a ne slepi slučaj. Uostalom, dragi moj mladiću, ako vam ovo ne izgleda dovoljno jasno, ja ću onda da se uhvatim za Vašu reč.

Vi ste još pre nego što smo počeli da govorimo ovaskrsenju tvrdili ovde pred svima da su naučnici na osnovu raznih činjenica procenili starost cele vasione na deset milijardi godina. Ja se tu s Vama potpuno slažem. Ne znam, doduše, da li je starost vasione baš zaista deset milijardi godina ili nešto manje ili nešto više, ali činjenica je da naučnici izračunavaju starost vasione pa da prema tome priznaju, kao što ste to malo pre i Vi učinili, da vasiona ima svoj početak postojanja. Inače bilo bi i izlišno i nemogućno procenjivati njenu starost. Ali, ako ona ima početak svoga postojanja, ona svakako nije mogla sama sebe stvoriti. Morala je dakle imati Stvoritelja van sebe. A to upravo i jeste ona natprirodna stvarnost koja čini čudesna dela u svetu, nekad po prirodnim zakonima a nekad svojim natprirodnim dejstvom, tako da pred njom sila prirodnih zakona izbledi kao što i svetlost zvezda izbledi pred svetlošću Sunca. Uostalom, to i jeste najosnovniji prirodni zakon da se slabija sila povinuje dejstvu jače sile. A ta natprirodna stvarnost koja je i stvorila vasionu i koja se srpskim jezikom zove Bog, upravo i jeste najmoćnija sila pred kojom prirodne sile zaneme kao sluge pred gospodarem i za koju vaskrsenje nije nikakva nemogućnost”.

“Pa to Vi, gospodine profesore verujete u Boga?”začudi se student. “Ne samo da verujem, nego čak mogu reći i da znam da Bog postoji, jer sve ovo što sam vam izneo to su suve činjenice i jasni i zdravi logički zaključci koji iz tih činjenica slede sa punom logičkom nužnošću. Uostalom zar ti misliš, mladiću, da ti zaista ne veruješ u vaskrsenje?!”

“Pa ne verujem”, reče mladić kolebljivo.

“A zar nisi ti malo pre rekao da na Zemlji nikada nije postojalo ni jedno živo biće, i da su se ona razvila iz mrtve materije sama od sebe. Čak si se pri tom pozivao na Oparina, Hekela, Aleksopula, Veljka Ribara i ostale materijalističke naučnike. Koliko je meni poznat srpski jezik, kad neki mrtvac oživi, onda se kaže: vaskrsnuo je. Ako ti misliš da je materija iz večnog mrtvila sama sebe oživela, pa to onda ti veruješ u vaskrsenje! I to još u vaskrsenje bez odgovarajućeg aktivnog natprirodnog uzroka! A ako misliš da je materija po prirodnim zakonimasama sebe oživela, što je inače za svaki logičan um potpuno apsurdno, jer niko ne može tražiti od slepca vid. Onda ti upravo tvrdiš da je vaskrsenje prirodna stvar, pa onda ne vidim s kojim pravom se ti pozivaš na prirodnu nauku da bi dokazao nemogućnost vaskrsenja. I kako smeš onda da onog sveštenika smatraš neinteligentnim i čak nepoštenim što u crkvi narodu propoveda vaskrsenje Hristovo?!”

“Vi ste, Gospodine, reče student sada već sasvim učtivo, svoje gledište zaista činjenicama i logikom opravdali. I ja zaista nemama šta da prigovorim Vašem izlaganju. Ali, uviđate valjda i sami, da ste Vi dokazali samo mogućnost vaskrsenja, a ne baš i stvarno Hristovo vaskrsenje”.

“Tačno si primetio mladiću”, reče profesor. “Ja sam se držao naučne oblasti koja pripada mojoj struci, i cilj mi nije ni bio da dokažem istorijsku stvarnost Hristova vaskrsenja nego samo da pokažem neopravdanost tvoje razmetljive primedbe da je nauka dokazala da vaskrsenja nema i ne može biti. Inače što se mene tiče, ja sam pravoslavan, verujem u stvarnost Hristova vaskrsenja, ali pošto ja nisam ni istoričar ni teolog, to onda ostavljam mladome svešteniku neka nam on izloži razloge koji svedoče o stvarnosti Hristova vaskrsenja”.

“Sjajno, uzviknu neko od studenata. Baš da vidimo kako će naš Moša razgovarati s pravoslavnim popom!”

Sveštenik, ne obazirući se na ovu studentsku primedbu, zahvali se profesoru na onako jasnom i ubedljivom izlaganju, pa se obrati studentu koga su kolege zvale Mošom:

“Iz vaših ranijih razgovora svi smo saznali da studirate istoriju. Prema tome Vi sigurno znate kad je bila i kako se razvijala vidovdanska bitka na Kosovu?”

“Pa razume se da znam”, odgovori student.

“A kako Vi to znate, jeste li je videli, posmatrali ili možda matematičkim putem izračunali to što znate o kosovskom boju?”

“Zašto me preslišavate i pitate koješta”, odgovori student uvređeno. “Sav svet zna da se istorija uči iz istorijskih pisanih izvora koji nam govore o dotičnim događajima, i mi tim izvorima verujemo”.

“Prema tome celo vaše istorijsko znanje je u stvari samo jedno verovanje, i to višestruko: mi verujemo Vama, Vi Vašem profesoru, profesor istorijskim izvorima, a pisci tih istorijskih izvora veruju onima koji su im istorijske događaje ispričali i opisali, jer ne možemo tek pretpostaviti da je svaki pisac istorijskih izvora vidio baš sve ono o čemu piše. Znači celo Vaše istorijsko znanje je samo vera zasnovana na veri a ova opet na veri i tako redom"; - višestruka vera. Kad je tako, zašto onda smatrate da je vera u vaskrsenje Hristovo nešto neinteligentno i nepošteno?

“Pa zato što nemamo dovoljno svedoka za istorijsku stvarnost vaskrsenja, kao što imamo svedoke za ostale istorijske događaje ”.

“Vi se tek tu mnogo varate. Za vaskrsenje mi imamo i mnogobrojnije i požrtvovanije i verodostojnije svedoke nego za ikoji drugi događaj iz starine. Vi, na primer, verujete istorijskim izvorima. I ja im verujem. A čime su pisci istorijskih izvora posvedočili to svoje saopštenje? Da li su oni možda dali glavu i život za ta svedočanstva koja nam iznose? Ne samo što nisu dali, nego pitanje je i da li bi dali da su to od njih prilike zahtevale. Mi im prosto verujemo na reč. A kad su u pitanju svedoci vaskrsenja Hristova, tu stvar stoji sasvim drukčije. Zamislite da se ovde pred Vama ne nalazim ja, nego mironosice koje su videle prazan grob Hristov. Posle njih se pojave jedanaestorica učenika Hristovih koji su videli i prazan grob i vaskrslog Hrista, razgovarali s Njim, jeli s Njim, imali priliku da ga dodirnu, i to ne jedanput, nego više puta u toku četrdeset dana. Pa zamislite da pred Vas stane apostol Toma i da vam kaže: Ja sam mladiću, sumnjao u vaskrsenje Hristovo i jače i radikalnije nego ti. Ja sam se nasumnjao upravo za sav svet. Ničija sumnja nije bila jača i veća od moje. Ali pred očiglednom stvarnošću, ona je morala iščeznuti i pretvorila se ne u onu mnogostruku veru kojom ti usvajaš saopštenja o istorijskim događajima, nego u čisto ovejano znanje, zasnovano na poverenom čulnom opažanju, jer ja sam svoga vaskrslog Učitelja video, čuo i mogao sam ga dodirnuti. Pa zamislite, dalje, da pred vas stane apostol Pavle i pogledavši Vas u oči kaže: Mladiću, ja sam ne samo poricao vaskrsenje Hristovo, nego sam Hristovo ime i Hristove sledbenike tako žestoko gonio, kako to može činiti samo jedno srce zatrovano najfanatičnijom mržnjom. Ali ta moja mržnja i to moje neverovanje doživeli su potpuni slom, jer sam svojim očima video i svojim ušima čuo vaskrslog Hrista koga sam gonio, i koji me je za svedočanstvo svoga stvarnog javoljanja privremeno bio oslepeo i kasnije od slepila iscelio. Pa zamislite dalje da pred Vas stanu pet stotina prvih hrišćana kojima se Hristos posle vaskrsenja javio i da Vam kažu: Mladiću, tvoju priču protiv vaskrsenja Hristova pričaj drugome a ne nama. Mi sasvim sigurno znamo da smo svoga Učitelja videli živa posle raspeća. Pa zamislite dalje da pred Vas iskrsnu sva ona mučenja i stradanja koja su te ličnosti pretrpele baš zbog propovedi o vaskrslom Hristu, I da čujete u horu njihov glas: Mi ne možemo a da ne govorimo ono što oči naše videše, uši čuše i što rukama svojim opipasmo (I Posl. Jovanova 1;1,3).

Zamislite, dakle, sve to. To nije teško zamisliti jer istorijska je stvarnost da su te ličnosti postojale i tako svedočile za vaskrsenje Hristovo. O tome imamo pisana dokumenta. O tome svedoči cela istorija Crkve. O tome svedoči i sama činjenica što postoji Crkva ( Crkvom se naziva ne samo hram u koji se hrišćani skupljaju na bogosluženje. Crkva Hristova, u širem smislu, je Bogom ustanovljena zajednica ljudi koji veruju u Hrista, a koji su sjedinjeni među sobom jednim Hristovim učenjem, jednom pravoslavnom verom, crkvenom jerarhijom i sv. tajnama.), jer da sve to tako nije bilo, ne bi ni Crkve bilo. O tome najzad nemo svedoči i praznina Hristova groba, jer da je mrtvo telo Hristovo ostalo u grobu, gonitelji apostola pokazali bi to mrtvo telo narodu kome apostoli propovedahu vaskrsenje Hristovo i time bi jednom za svagda demantovali vest o vaskrsenju.

Eto tako stoji stvar, mladiću, sa Vaskrsenjem Hristovim. Ako se to Vama možda ne sviđa, ili ako baš nipošto ne želite da verujete. Vi možete dalje ne verovati. To je stvar Vaše volje i Vašeg srca. Ali uporedite to Vaše neverovanje sa svedočanstvom očevidaca pa se zapitajte kolika je naučna i logička i uopšte intelektualna vrednost Vašeg neverovanja. Da li više vredi svedočanstvo onoga koji stvar nije video, - u ovom slučaju to ste Vi, - ili onih koji tvrde da su vaskrslog Hrista videli, čuli i dodirivali i koji su glave dali za to tvrđenje?! Ja verujem da ćete Vi ipak naši logičan, inteligentan i pošten odgovor na to pitanje”.

“I hoću”, odgovori student. “Samo, recite Vi meni, zar se ipak nije moglo desiti da učenici ukradu telo i posluže se praznim grobom kao dokazom tobožnjeg stvarnog vaskrsenja”.

“S obzirom na sve okolnosti, ta je mogućnost isključena. Tehnički, krađa je bila neizvodljiva jer je kraj groba bila straža. Osim toga, kako čitamo u Sv. Pismu, u grobu je nađeno platno kojim je telo Hristovo bilo uvijeno i ubrus kojim je bila uvijena Njegova glava, savijen i ostavljen na posebno mesto. Da je iko izvršio krađu tela, te stvari ne bi ostale u grobu, nego bi ih kradljivac poneo zajedno s telom, pošto ne bi imao ni potrebe ni vremena da odvija omotač koji se od smirne beše ulepio, niti da izdvaja i savija peškir. Ako se uopšte krade, sasvim smo sigurni da se tako ne krade. Kad bi Vam palo na pamet da nešto ukradete mrtvaca zar biste Vi njegove haljine skinuli, savili i ostavili u grobu?!

Osim toga, krađa je i psihološki isključena. Da se neko izlaže opasnosti kradući telo, treba da ima vrlo jaka razloga za to. A ako Hristos nije vaskrsnuo, učenici bi došli do jasnog zaključka da je On njih tri godine obmanjivao i varao da bi se razočarali. Nikome od njih tada ne bi ni nakraj pameti pala misao da se izlaže opasnostima i neprijatnostima kradući telo jednog varalice. Da li biste Vi lično ukazali takvu čast svome profesoru koga silno volite, ali za koga ste se najzad jasno uverili da je obična varalica?

Osim toga, za krađu treba imati smelosti, drskosti. A apostoli su se prilikom Hristova stradanja toliko uplašili da su se razbežali, odrekli Ga se, izvesno vreme pritajili se zatvoreni u jednoj sobi zbog straha od Jevreja. Zar takvi ljudi mogu imati raspoloženje još i za krađu, i to kraj živih stražara?! ””

Najzad, oni se uopšte ne pozivaju na prazninu groba kao dokaz vaskrsenja, nego na svoje viđenje vaskrslog Hrista. Oni to naglašavaju. I tome svom viđenju oni stvarno veruju i život daju za to! Da su pak oni Hristovo telo ukrali, ne bi tada mogli verovati u stvarnost vaskrsenja! Možete li Vi ukrasti u radnji kaput, pa posle iskreno verovati da ste ga kupili? To je kod normalna čoveka psihološki isključeno, nemoguće. Zato je Vaša - odnosno jevrejska - tvrdnja o krađi tela, potpuno besmislena”.

Tada se u razgovor umeša ona dama kraj prozora. Predstavivši se kao stručnjak za psihologiju i svetsku literaturu iskoristi momenat kad je sveštenik pomenuo psihologiju pa reče:

“Ti psihološki razlozi koje je sveštenik naveo protiv mogućnosti krađe tela potpuno su ispravni. Ali, - tada se obrati direktno svešteniku, - mi znamo iz psihologije da postoje takozvane halucinacije ili priviđenja. Zar se nije tako što moglo desiti apostolima. Njima se samo učinilo da su Hrista videli. Od tog priviđenja oni su mislili da je stvarnost i tako su počeli propovedati vaskrsenje. Tako tu stvar objašnjava nauka, specijalno Renan i Štraus za koje ste, gospodine svešteniče, sigurno čuli?”

“Jesam, čuo sam”, reče sveštenik. “Poznata su mi i njihova imena i njihova dela i njihove pretpostavke, koje nemaju nikakvu naučnu vrednost niti su baš sa psihološke strane moguće. Evo zašto. - Psihologija zaista zna za primere priviđenja. Mogu oči jednog čoveka da se obmanu te da mu se čini da vidi nešto što stvarno ne postoji. Ali da se to priviđenje javlja četrdeset dana i to ne jednom čoveku nego čitavom skupu lica, pa još da to priviđenje i govori i jede i dodiruje učenike, - takve primere psihologija normalnog čoveka ne poznaje. Uostalom šta biste Vi Gospođo, zajedno sa Renanom i ostalim vašim jednomišljenicima rekli apostolu Tomi koji se svim svojim čulima uverio u stvarnost vaskrsenja? Šta biste rekli evanđelisti Jovanu koji nam opisuje svoje lično viđenje vaskrslog Hrista na Tiverijadskom jezeru kada su učenici posle čitave noći bezuspešnog ribolova ugledavši na obali vaskrslog Hrista i poslušavši Njegov savet da još jednom bace mrežu u more izvukli 153 velike ribe. Ako su apostoli tobož halucinirali, zar su i ribe videle priviđenje? I šta ćete reći ap. Pavlu, kad Vam on kaže da je oslepeo od viđenja vaskrslog Hrista a posle izvesnog vremena progledao. Zar je i to bilo delo običnog priviđenja? I najzad, ako je Hristovo javljanje učenicima bilo samo obično priviđenje, Njegovo telo je onda moralo biti u grobu, apostoli bi ga tamo našli pa ne bi verovali u vaskrsenje. Vi, izgleda, zajedno sa Renanom i ostalim jednomišljenicima olako prelazite preko svih tih činjenica”.

Žena ućuta. Nastade mala pauza. Izgleda da su u sebi svi uviđali razboritost i logičnost sveštenikova izlaganja. Niko nije imao šta više da primeti, ali niko nije hteo ni da prizna javno ispravnost sveštenikova gledišta jer bi to po njihovom shvatanju značilo lični poraz, a njihov ponos nije tako što mogao priznati.

. . . Voz je stigao u Uroševac. Sveštenik je ovde izašao. A studenti, produživši put do Skoplja, ponovo oživeše razgovor svojim svakidašnjim temama. Samo je Moša sedeo duboko, duboko zamišljen. Možda je Hristovo vaskrsenje baš bilo predmet njegovog razmišljanja. Ko zna! . . .

[Дарко]

Једном речју ЛЕГЕНДА...  што нам га је подарио  greengrin