Ekumenofobija

[Dalmatinac]

Narode, mene je lično strah od ekumenizma. On ne dovodi u sumnju moju veru Boga, ali javljaju mi se se mnoge nedoumice oko 9. člana Verovanja. Molim učenu braću i sestre da mi razjasne neke moje nedoumice: 1) Da li je Pravoslavna crkva ona Crkva koju ispovedam lično (čitajući svakodnevno Verovanje iz molitvenika) i saborno (na Sv. Liturgiji zajedno sa ostalim narodom)? U nedoumicu me baca protojerej dr Jovan Brija u svom 'Rečniku pravoslavne teologije' gde za ekum. pokret kaže da je "pokret za vaspostavljanje vidljivog jedinstva Crkve (podeljene tokom istorije zbog teoloških i neteoloških faktora), putem saglasnosti i teoloških dijaloga, zajedničkog ispovedanja, saradnje i uzajamnog pomaganja." Kako Crkva može biti podeljena makar i 'vidljivo'. A ovo vidljivo vodi li to ka 'vidljivoj glavi Krista na zemlji' ili nekom još gorem od pape koji će se proglasiti u konačnici za boga? 2) Zašto Katolička crkva nije član Ekumenskog saveta crkava?

[Милан Меденица :)]

само да могу да пратим ову навлакушу  0102_laugh

[feeble]

само да могу да пратим ову навлакушу  0102_laugh

Чему пак служи ово што сам уоквирио овде?

[Милан Меденица :)]

само да могу да пратим ову навлакушу  greengrin

Чему пак служи ово што сам уоквирио овде?

мислим да ниси баш схватио слова која сам написао.  greengrin

[Dalmatinac]

Medo i kompanija napišite šta: kako se od Crkve oni koji se odvajaju - većinom otpadaju u jeres - kako onda Crkva ostaje vidljivo podeljena. Negira li ovo ekumen. tvrđenje prote Brije jed(i)nu Crkvu Hristovu - Crkvu Pravoslavnu (ortodoksnu ili pravovernu) ili ima više crkava Hristovih? Ajde, ODGOVORITE na pitanja mene neteologa? Čemu služi ovaj forum? Zar nisu nekada baš na forumima antički filozofi kroz raspravu podučavali svoje učenike!

[nishizawa]

Јован Брија се непрецизно изразио. А ово није једино проблематично место у његовом Речнику, па ти препоручујем да га избегаваш као литературу.

Екуменски покрет сам по себи није ништа више и озбиљније од протокола и формалности - да стварна и искрена жеља за јединством постоји међу хришћанима (укључујући и нас Православне), хришћани би се ујединили одавно.

Овако - највећу корист од њега имају секташи као што су Акакије и твоја екипа из Љуљака, којој он служи као изговор да дивљају и узимају кинту од будала...

Пише хунд - ал пише и Миииле...

[Dalmatinac]

Super su te diskusije i protokoli, dobre zakuske naročito a još ako padne kakva donacija. Isplati se nema šta. I da znaš - 'tvoja ekipa iz Ljuljaka' - moji su koliko i Akakije - kao istonarodnici Srbi. Lično nisam ni u kakvom raskolu. A to što se slažem s njima u nekim stvarima je drugo. Npr. Akakijevci ispravno KRŠTAVAJU ljude - po kanonima - ali to što iste PREKRŠTAVAJU ne podržavam. Kod nas se uvrežila praksa koja je kanonima dozvoljena samo kao nužda - polevanjem, ali to što se slažem s tom praksom ne znači da sam akakijevac. 'Ekipa iz Ljuljaka' ima ipak u nekim stvarima i pravo. Ako ništa - ne uzimaju pare (i donacije su uzimanje para) od drugih konfesija. Kakva je posledica donacija -danas se već moli zajedno u našim hramovima pred oltarom s inovernima - a za 50 godina šta može biti (možda i u oltaru, ako će oni ispovedati istu veru s nama ok, a ako ne ko danas?) samo dragi Bog zna. Ako primim pare npr. od inorodnih kako da odbijem (kanonima zabranjenu zajedničku molitvu s jereticima) zajedničku molitvu. Mogu reći: naše pare ti valjaju a molitva Bogu s nama ti ne valja!

[nishizawa]

Super su te diskusije i protokoli, dobre zakuske naročito a još ako padne kakva donacija. Isplati se nema šta. I da znaš - 'tvoja ekipa iz Ljuljaka' - moji su koliko i Akakije - kao istonarodnici Srbi. Lično nisam ni u kakvom raskolu. A to što se slažem s njima u nekim stvarima je drugo. Npr. Akakijevci ispravno KRŠTAVAJU ljude - po kanonima - ali to što iste PREKRŠTAVAJU ne podržavam. Kod nas se uvrežila praksa koja je kanonima dozvoljena samo kao nužda - polevanjem, ali to što se slažem s tom praksom ne znači da sam akakijevac. 'Ekipa iz Ljuljaka' ima ipak u nekim stvarima i pravo. Ako ništa - ne uzimaju pare (i donacije su uzimanje para) od drugih konfesija. Kakva je posledica donacija -danas se već moli zajedno u našim hramovima pred oltarom s inovernima - a za 50 godina šta može biti (možda i u oltaru, ako će oni ispovedati istu veru s nama ok, a ako ne ko danas?) samo dragi Bog zna. Ako primim pare npr. od inorodnih kako da odbijem (kanonima zabranjenu zajedničku molitvu s jereticima) zajedničku molitvu. Mogu reći: naše pare ti valjaju a molitva Bogu s nama ti ne valja!

1. Акакије и Артемије сами јесу друге конфесије.

2. Познајем неколицину људи из те екипе, као што је, нпр, о. Жарко гавриловић, и веруј ми на реч, ни мало нису гадљиви на донације од стране других конфесија.

[C.A._R.I.A.]

Npr. Akakijevci ispravno KRŠTAVAJU ljude - po kanonima - ali to što iste PREKRŠTAVAJU ne podržavam. Kod nas se uvrežila praksa koja je kanonima dozvoljena samo kao nužda - polevanjem, ali to što se slažem s tom praksom ne znači da sam akakijevac. 'Ekipa iz Ljuljaka' ima ipak u nekim stvarima i pravo. Ako ništa - ne uzimaju pare (i donacije su uzimanje para) od drugih konfesija.

Ποгрешно је ставити Бога у "каноне" да је једно крштење "исправно",а друго "безблагодатно". Канони јесу ту да их поштујемо,али не и да се слепо држимо слова. По чему не би било исправно поливањем ?

Артемијевци су исправни јер не узимају паре ? Не видим да је то мерило исправности,мислим да је саборност битна,а артемијевци иду по принципу "овако или никако",са само једном истином,која није Исус Христос.

Ако не узимају новац онда следи логично питање,ко их финансира ?

[Dalmatinac]

Ποгрешно је ставити Бога у "каноне" да је једно крштење "исправно",а друго "безблагодатно". Канони јесу ту да их поштујемо,али не и да се слепо држимо слова. По чему не би било исправно поливањем ?

Артемијевци су исправни јер не узимају паре ? Не видим да је то мерило исправности,мислим да је саборност битна,а артемијевци иду по принципу "овако или никако",са само једном истином,која није Исус Христос.

Ако не узимају новац онда следи логично питање,ко их финансира ?

Kako izgleda zanemarivanje kanona najbolji primer je bivša Patrijaršija Zapada. Krenulo se sa izmenama pravila posta, pa polako izmeniše samo Vjeruju, da ne pominjem uzdizanje jednog čoveka na (polu)božanski status. I sam sam kršten polevanjem i naravno da je to blagodatno krštenje. Ovo što akakijevci i njihova grčka centrala tvrde da je 'svetsko pravoslavlje' bezblagodno - to je ludost koja ih može odvesti u jeres. Za sada su (samo) raskolnici. 'Ekipa iz Ljuljaka' je sada na raskrsnici. Mir i sloga u Srpskoj pravoslavnoj crkvi - ili - prvi crkveni raskol na tlu otadžbine. Šta je preče od ovog dvoga. Isto to pitanje glasi i ovako: zajedničke molitve sa jereticima u hramovima - ili - teološki dijalog s istima na nivou profesora (laika) teologije. Na jerarhiji u Beogradu je da sada popusti. Kažu da pametniji popušta.

[pravoslavni katolik]

Slobodan sam da se ukljucim u ovu tematiku, obzirom da sam sredinom decembra prosle godine bio ucesnik na MRV-u BiH u svojstvu predstavnika PBF-a iz Foce, sa jos par kolega. Prosledjujem i dokumentovano izlaganje moje malenkosti, koje je naislo na odobravanje pokrovitelja i ucesnika, jer je satavljeno u duhu iskrenosti i ljubavi, a potkrepljeno za ocuvanje identiteta pripadnosti istocnom hriscanstvu. Ako nista drugo, neka bude podstrek za bolje razumevanju citave problematike. Hvala 301 snoozer_11

"„МЕЂУРЕЛИГИЈСКИ ДИЈАЛОГ КАО КЉУЧ СУЖИВОТА У БиХ“

Поштовани сарадници и саговорници, част ми је да вам се обратим овим излагањем са аспекта источно-хришћанског богословља, у духу љубави и заједничарења, манифестовано и овим конструктивним Већем на територији наше Државе, а свакако и са далекосежном делотворношћу, обзиром да имамо доста примера братске слоге у Региону међу представницима заступљених конфесија. Консеквентно турбулентном времену чији смо сведоци, све више се јавља потреба за осведочењем оне основне вредности људског бића, својеврсне нити која је нераскидива, а називамо је религијом. После трагичних догађаја који су се догодили на овим просторима у последњој декади XX в., нажалост свету представљено чак и као верски рат, са превеликим бројем жртава пострадалих од субјективистичке повређене сујете, такође увиђамо све већу жељу за миротворним суживотом, чему Међурелигијско Веће даје посебан смисао и значај. Сходно динамици утицајности овог нашег Већа, узимам за слободно да говорим о следећем:

-Смисао дијалога и генерална конструктивност истог;

-Потреба за дијалогом и начини конструктивног остварења;

-Потенцијали дијалога;

-Међурелигијска сарадња ради бољитка друштва (у контексту реализације све више пројеката);

-Утицај на одстрањење погрешно усмерене националности, под велом верског опредељења, које рађа кардиналне грешке;

-Резимирање успеха на плану екуменизма, и примена на регионалном плану.

Следујући принципијалном аксиому Христових речи „да сви буду једно“ које Он исказује у својеврсном изливу саосећања са свевременошћу подељености међу људима, можемо се сложити да дијалог, понајвише међурелигијски, представља основно надахнуће смислености суживота у актуелној хетерогеној средини. Узимајући за руководиљу апостолску спремност преданости другоме, понајвише различитоме у декларативном смислу, бива нам јасна чак и подсвесна тежња бића човековог ка заједничарењу, заједничарења у смислу саосећања и жртвеноделатности, за шта имамо многе примере „када комшија друге вероисповести прискаче комшији у невољи“. Конкретно посматрајући наше поднебље, израженог суживота, о чему нам Андрић и Селимовић сведоче као живи сведоци поменутог, имамо својеврсно надахнуће дијалога, јер у актуелности смутног времена само такви примери могу да нас одобровоље на дијалог, и да размишљамо о даљим корацима конструктивности истог.

Надаље усходећи све већој преданости и посвећености доприноса бољитку друштва, а следујући примеру дугогодишње међурелигијске сарадње на простору бивше СФРЈ и познатом документу Римокатоличких бискупа из 1974. г. „Пастирски позив на оживљавање екуменског духа и настојања“, имамо реалну примену бољитка суживота, јер се између осталог наводи у поменутом да „екуменски рад треба постати саставни део живота сваког верника свих наших верских Заједница“. Социјално устројство и психологија народне масе са свом проблематиком квази-модернизма нас и наводи да на себе преузмемо једну од водећих улога ка разрешавању исте. Ово је једино оствариво кроз дијалог и међу-конфесионалну сарадњу, обзиром да свако собом носи богато искуство контемплације конфронтујући друштвене недостатке примарној вредности сваког појединца. Основна нит религиозности је константна динамика, а одраз те динамике реализовање дијалога. Узимајући у обзир све предности и могућности објективног приступа, сви могући потенцијали су оствариви, а све зарад конструктивности наслеђа, коме се требамо предати свим силама да исто не би трпело последице недостатка, у случају не искоришћавања међурелигијских интер-персоналних вредности.

Увек и изнова имајући за циљ оживљавања и интензивирања међурелигијских настојања, можемо говорити и на делу показати сврху нашег залагања на међурелигијском пољу. Многи пројекти на којима смо радили, и захваљујући афирмативности духа, радићемо, могу једино да допринесу све већем освешћењу народа. То нам је данас најпотребније, јер је дошло време када се онтолошке вредности комерцијализују, своде на ниво друштвених маргина, а криза идентитета масе која нагриза друштвени систем, нам још више даје повода за залагањем на расветљавању помрачених страна национализације религијских опредељења и припадности.

Доживевши озбиљне дегенеративне примере како је већ наведено у конкретном случају за последњу декаду XX в., јавља се све већа потреба демистификације бесмислености провлачења кроз тзв. национализам и оправдавањем нечега што је више од заблуде привидне националне свести, а свакако да представља корен рак рана на телу једне заједнице. Јасно нам је и опште познато да верска декларативност превазилази националне, етничке и вид сваког оквира који једино може да ограничи, а никако да пружа простора за изражајем, како би поједини самозвани аналитичари волели да оправдају погрешно усмерење религиозности нације. Заиста је тешко говорити кроз призму помирљивости након свега, али када нам је то основни императив зарад гашења духа мржње и подељености, а непонављања грешака из прошлости, једино и желимо да заиста буде тако. Узимајућу за пример савет блажене успомене Патријарха Павла „Будимо људи“, преносећи и на план међурелигијског дијалога, а при том и мисао г. Александра Нећака да „помирење долази након покајања“, свакако да све више желимо да се фокусирамо на унапређење дијалога, преузимајући историјску еминентност нашег поднебља за овим.

Да би што конкретније ушли у историјски значај међурелигијског дијалога, а односи се на ближу историју, године преокрета, поменуте деведесете прошлог века, позваћемо се на залагања великодостојника код нас заступљених конфесија, као нпр сусрет у Цириху 24.-26. новембра 1991. г. где је на делу показано да је најизводљивије кроз међурелигијски дијалог решавање кризе и проблема. Ксенофобија је искључена ако се крене од толерантности екуменизма путем превазилажења подељености, а још битније раздељености у мржњи. Пример за то имамо у излагању тадашњег Реис-ул-улеме Селимовског, који је између осталог рекао: „Дужност је нас и наших вера да осудимо злочине са било које стране и оградимо се од злочинаца и нељуди ма коме народу припадали и ма којој вери говорили да припадају“, итд. Сва ова дубокосрдачна и саосећајна залагања уродила су плодом да се још више актуализује заједничарење и под овим видом, тако да имамо интензивни рад Међурелигијског Већа, већ четрнаест година, само показујући очити пример колико је мало потребно, бар да покушамо да нам буде боље. Конципирано есенцијалном конструктивном толерантношћу, потенцијална реализација јачег очувања културне баштине, коју основно сачињавају и сакрални објекти, утицаће на све већу заштиту истих, али не заштиту само ради очувања културолошке вредности, већ израженије међуконфесионалне свести отворености једних према другима.

Узимајући у обзир све већи развитак глобалне међурелигијске свести, речју, екуменске делатности, једноставнија је примена на регионалном плану, сходно наведеном. Нада и жеља за хармонијом никад не напушта човека... Али, да би дошло до остварења наде и жеље, потребно је са наше стране, у својству носилаца духа реализације препознати исте и објективним вредновањем уважавујући непроцењиве вредности сваког понаособ, изнети на површину зарад бољег сутра.

Кажу, „Људи говоре, време показује“, што се и много пута показало свевременим, реалним. У нашем конкретном случају, међусобним уважавањем, спремношћу да допринесемо бољитку суживота дијалогом. Има једна фина мисао дубоког мислиоца данашњице, Светог Николаја Велимировића, уједно чија ширина превазилази фиктивне границе религиозности, која гласи: „На небесима се не цене дела сама по себи, већ намера и каквоћа воље са којом су та дела учињена“, а свакако осликава принцип намере дијалога, жеље за остварењем динамике оптимизма, као и правилном осмишљавању изопачености данашњице. Дајмо све од себе, јер и „наше мало је за нечије пуно“, а приступајући тако, пред Лицем Божијим оправдавамо поверење Свише, остварујемо Призвање, и бивамо препознати као миротворци. Нека нам надахнуће буде Љубав Божија, дата кроз праоца Авраама, и благословено Потомство његово. Амин."