Видовдан – голгота и духовно чистилиште

[Баба]

Пише: Милован Балабан   

27 јун 2011

Косовска битка из 1389. године за Србе представља знатно више од самог боја. Она је много комплекснија и значајнија од иначе круцијалних последица које је сам бој имао по егзистенцију српске средњовековне државе. Видовдан је централни нерв српске националне историје. Ко њега схвати схватио је Србе као народ. Ко њега разуме лакше ће рaзумети и поступке Срба у свим околностима, укључујући и актуелни тренутак српске друштвено-политичке збиље.

Кључ (не)разумевања тајне, али и драматике Видовдана је у прихватању или неприхватању страдања као извора прочишћења народа и појединца. Страдања које као резултат одрицања од старих индивидуалних навика и старе, погрешне државне праксе, долази као последица дугогодишњег кретања елите и народа погрешним путем. Страдања које је у појединим животним тренуцима и великим душама камен спотицања.

Чак и највећи православни писац Достојевски, у великој дилеми када је у питању страдање, а што се види кроз призму речи његовог јунака Ивана Карамазова: „прихватам Бога и његову премудрост, али не прихватам свет који је створио“ – односно не прихватам страдање и муку јер ми се чини бесмислена. Но, управо су Срби крајем 14. века, прихватајући драговољно косовску погибију, показали да су схватили тајну страдања, а њихово опредељење, како народ кроз песму каже, за царство небеско, односно аутентичне духовне вредности, показује веру у, макар далеко, васкрсење славне (средњовековне) државе, које је неминовна последица народног духовног преображаја.

Видовдан је делио његове тумаче и делиће их и убудуће. На једној страни стоји мноштво. Готово целокупна актуелна српска политичка и интелектуална елита, која у њему види бесмислену самоубилачку жртву која је зауставила точак српске историје и условила петовековно ропство под Турцима. Други, малобројнији, у Видовдану виде духовно чистилиште и надахнуће свим српским покољењима, те сматрају да је баш видовданско опредељење сачувало Србе као народ и било генератор енергије која је почетком 19. века представљала покретач српских устанака и стварања српске модерне државе.

Историјски услови који су довели до неопходности Видовдана

Да би схватили шта је условило Косовски бој, али и да би разумели његову исцелитељску функцију за српски народ, објаснићемо конкретне историјске околности које су условиле српску видовданску погибију. Српска средњовековна држава је почетком 14. века под краљевима Милутином и Стефаном Дечанским постала најснажнија на Балкану. А српско православно-светосавско биће и опредељење, као стуб духовног и државног напретка, у то време још увек није било озбиљно угрожено. Међутим, после битке код Велбужда, 1330. године, ствари се убрзано мењају. У том великом сукобу Срби су победили Бугаре и обезбедили доминацију на Балкану. То је пропраћено јачањем нових стремљења међу српском властелом – тадашњом националном елитом. Наиме, српска властела је желела да искористи историјску шансу која се указала, те да реално прошири свој утицај на просторима балканских држава које су биле у фази слабљења, тј. првенствено на византијске и бугарске земље.

Овоме науму се краљ Стефан Дечански опирао али не и његов син, тада престолонаследник Душан. Амбиције овладавања Балканом које су гајили властела и Душан изазвале су грађански рат оца и сина, али и фаворизовање од стране властеле младог престолонаследника који је поразио оца и завладао Србијом. Тада је српској властели – жељној материјалног богатства и територијалног проширења – пут ка остваривању њене амбиције био отворен. Душан је покренуо освајање ослабљених византијских земаља које су биле у дубокој финансијској и моралној кризи, која је прерастала чак у фазу потпуног распадања.

Са једне стране византијским земљама, ослабљеним тада већ готово двовековним упливом Запада (крсташко освајање, преузимање финансија, економије и свих битних националних ресурса у руке Венецијанац и Ђеновљана; видети филм „Византијска лекција – поука Архимандрита Тихона“), било је потребно јединство. Са друге стране, превладавањем империјалне идеологије у редовима српске средњовековне елити, српско територијално проширење добило је идејни потенцијал за обједињавање српских и грчких земаља. Опет, то је представљало одступање од светосавских националних вредности.

Угроженост читавог Балкана од претеће турске силе је утврдила краља, а од 1346. године и цара Душана, да пребацивање тежишта српске националне идеје на наднационалне балканске интеграције, не само да је историјски оправдано него је и у циљу самоодбране преко потребно (сличну је мислио и краљ Александар стварајући југословенску државу). Да је Балкану било потребно јединство пред турском опасношћу без сумње је тачно, али је такође чињеница и да је српско национално биће у тим временима губило свој духовни идентитет док се елита опчињена богатством и сјајем тренутних успеха и умножавањем свог богатства, моћи и утицаја, потпуно удаљавала од светосавске духовне матрице, самим тим и од народа.

                                                                                                                                                         

Стање је постало алармантно, а систем вредности базиран на индивидуалном богаћењу, односно стицању утицаја у циљу добијања што веће материјалних користи, попримио је драстични вид нешто пре, а поготово након смрти, цара Душана. Регионални лидери игноришући централну власт почели су да воде самосталну политику. Савезнике у борби за очување свог феуда локални великаши су бирали по критеријуму силе. Дакле, ко је могао поједином лидеру да обезбеди власт на његовом поседу био је пожељан као партнер и савезник, макар био и Турчин. При томе за више, светосавске, културолошке и идентитетске вредности – све мање се марило. Услед партикуларизма Српско царство се убрзано распадало и када је Турска закуцала на балканска врата Србија, иако је још увек била јача од осталих балканских држава, није била спремна да одговори на муслиманску претњу.

Лазарево опредељење за царство небеско

И тада, када је и народ бивао све више дезоријентисан без духовног и световног вођства, када је дух индивидуализма, материјалног успеха и тренутних вредности постао доминантно мерило остварености, када је народ егзистирао у њему неприродним државним творевинама – час хеторегеним, наднационалним, час регионалног типа, где је сваки локални лидер наметао законе по сопственом нахођењу – када се морално урушавао национални организам са озбиљном претњом да ће судбоносно и коначно бити дотучен, појавио се кнез Лазар. Његова делатност била је усредсређена на обнову централизоване српске државе и светосавског система вредности, као њеног гаранта. После Маричке битке 1371. године и потпадања српске Македоније под турску власт, Лазар је све више постајао предводник језгра отпора турском продирању. Такође он је постао носилац нове (или старе Немањићке) етике, која је тежила обнови централизоване државе, те претпостављала националне интересе испред индивидуалних амбиција.

Но, Турци нису седели скрштених руку. Намеравали су и у прилог тога радили, да Балкан и Србију коначно покоре поступном методом. Систем вазалстава које су успостављали на освојеним територијама, а у који су се после Маричке битке, чувајући своје круне и материјалну угодност, интегрисали неки српски локални предводници, намеравали су да прошире на цео Балкан. На ред је дошла Лазарева моравска Србија. После пораза које су турским снагама нанеле српске трупе код места Плочник (1386) и код Билеће у Херцеговини (1388),султан Мурат одлучује да све своје снаге поведе на кнеза Лазара и тако скрши жариште отпора турској експанзији.

Идући у сусрет неминовној бици Лазар је започео болан процес интегрисања увелико расцепкане државе. Паралелно је радио на духовној обнови као темељу без ког ни држава није могла да се реинтегрише. Одбрамбену моћ је ојачао склапањем савезништава која су требала да допринесу јединству народа и тако спрече турски освајачки продор. Добрим имао је успеха у свему томе, поготово што је за себе везао цркву и гро народа. Но, његово животно дело је требало да буде постављено на најснажнији испит. Да ли се супротставити Османлијама или сачувати круну и интегрисати се у већ разрађени систем вазалстава у оквиру турске царевине? У случају отпора потребна је огромна лична и народна жртва, која упркос супротстављању лако може резултирати пропашћу и коначном освајању најснажнијег ентитета српског расцепканог државног простора. У другом случају, власт и „част“ би кнез сачувао, али би сигурно пропало његово животно дело, односно рад на обнови аутентичне светосавске духовности која подразумева национално на уштрб наднационалног, саборно наспрам партикуларног, те опште, као залога остварења личносног, изнад огољено индивидуалног.

У дилеми како да поступи у тешкој ситуацији, подстакнут са једне стране делом властеле да се нагоди са Муратом, а са друге црквом и великим делом народа да пружи отпор, Лазар се одлучио за супротстављање које је условило херојску погибију готово читаве његове војске и њега самог. Но, тиме је претпоставио бесмртне вредности враћања аутентичним духовно-национално-идентитетским константама, које су утемељене у његовом животном делу. Народни гениј је то кроз песму изразио као Лазарев одговор на дилему ком ће се царству приволети где кнез каже: „Земаљско је за малена царство а небеско увјек и довека. Цар вољеде царству небескоме неголи царству земаљскоме.

Видовдан као вододелница српске историје

                                                                                                                                                         

Духовно-културолошке вредности које су посведочене страдањем и жртвовањем живота, односно највреднијим што човек може дати, кнеза Лазара и његову крстоносну војску, која се супротставила азијатском полумесецу, сврстало је на пиједестал српске националне епике. Оно је постало мерило свих српских опредељења и одлука кроз читаву историју. Исто тако, оно се кроз векове изградило као посведочени, али и рационални вредносни показатељ, ваљаности свих стремљења ка обнови српске државе, као и ка остваривању националних интереса у свим временима, укључујући и садашње. Срби су научени да сваки подухват од значаја за заједницу мора бити условљен маркирањем старог погрешног пута, те одрицањем од њега ако треба и страдањем уз прилагање највеће жртве, али у складу са видовданском етиком.

Такође, Срби су научени, макар и не потпуно свесно, да на све догађаје гледају кроз наочаре косовског завета и кнежевог опредељења као непогрешивог показатеља ваљаности једнократних одлука, али и дуготрајних националних стратегија. Није онда чудо што народ великом већином не елиту нашег времена не гледа благонаклоно. Актуелна власт, настала на духу петооктобарских промена, спремна је да се нагоди са свим ововременим Муратима, наводно зарад виртуелног европског сна, а суштински због очувања својих привилегија и својих положаја. Спремна је да зарад уподобљавања глобалним моћницима пристане на цепање државе кроз одвајање КиМ, све снажније осамостаљивање Војводине, давање све веће аутономије Рашкој, те регионализацију читаве Србије. Лазаревским речником речено спремна је да жртвује царство небеско зарад царства земаљског. На крају крајева српска елита се толико отуђила од националне видовданске етике да чак и отворено каже, као што је то учинио Ђинђић 2001. године, баш за Видовдан када је испоручио Милошевића Хагу, да се определила за царство земаљско.

Невоља је што српску ововремену друштвено-политичку елиту видовданске духовне вредности, као српски репер ваљаности вођења националног брода, угоне у лаж. Наиме, никада у српској историји политиком нагодбе са непријатељима и одустајањем од светосавске духовно-идентитетске константе српски народ и држава нису доживели просперитет. Занемаривањем и игнорисањем културолошког и цивилизацијског српског етоса губи се и духовни темељ националног постојања, али и држава која може да проистекне само из поштовања непролазне духовне светосавске матрице.

Лазаревским речником речено, данашња политичка елита води Србију у правцу губљења оба царства, чега смо сви сведоци. Држава је територијално разваљена са трендом даљег распадања коме се крај не назире. Услед тога Срби треба да свом снагом раде на народној духовној обнови, али и изграђивању нове елите која ће се у складу са косовским идеалима ухватити у коштац са нагомиланим националним проблемима. Крајње је време за то. То је између осталог пут одрицања, можда и личног страдања, али је једини. На то овај и сваки наредни Видовдан треба да нас подсете и подстакну да на прави начин делујемо!

http://www.vidovdan.org/index.php?option=com_content&view=article&id=15272:vidovdan-golgota-kao-uslov-narodne-i-dravne-obnove&catid=40:tradicija&Itemid=67

[nishizawa]

Јел ово бајка за лаку ноћ?

algabacaju

[Михајло]

Ne slažem se sa tekstom. I problemi se ne rešavaju što se širi panika i prizivaju poslednja vremena i time, najzad, defetizam tj. predaja ("ako su poslednja vremena, zašto da se trudim, zašto da se borim? onda odustajem od svakog truda i rada i ostaje mi gorki ukus neuspeha"), nego što se konkretno radi na problemu. I jedna osnova za uspeh jeste optimizam, jeste pozitivizam. Takođe i odlučnost i ambicije. Sa pesimizmom i očajanjem ne može niko da dogura dalje (očajanje je po crkvenom učenju smrtni greh), i u tekstu se čita velika doza očajanja i pesimizma..

Слажем се шта си рекао...

...али Косовска битка није изгубљена....турска војска се повукла и дошла поново за неких 60  так година...

Проблем је што неки гледају на Косовску битку као на свесну жртву у некој унапред изгубљној борби...што није истина...

Св Кнез и Српски владари су имали намеру да победе...и то јесу...само што је био велики губитак те нисмо имали снаге да се одупремо даљим нападима турака...

[obi-wan]

Св Кнез и Српски владари су имали намеру да победе...и то јесу...само што је био велики губитак те нисмо имали снаге да се одупремо даљим нападима турака...

Tacno tako, turci su se usled i svojih velikih gubitaka povukli, a narocito je vazno da se zna da je i pre Kosovske bitke bilo jos 2 velike pobede nad turcima - jedna sv. kneza 1387. kod Prokuplja, i jedna vojvode Vlatka Vukovica 1388. kod Bileca...

Srbi su prakticno posluzili kao stit centralnoj Evropi od nadiranja osmanlija, i dobrim delom znatno usporili njihovo napredovanje, i to BEZ vojne pomoci te iste centralne i zapadne Evrope...

Zanimljivo je da danas ti isti evropejci imaju amneziju na taj period, pa nikako da se sete ko im je onda stajao kao zivi stit...

A najvaznije je da se naglasi da je razjedinjenost i nesloga kumovala nasem potonjem ropstvu, a ne vojna ili neka druga nemoc...

[Михајло]

европска амнезија је стандардна појава...

ево имамо пример хрватске која улази у ЕУ..а направила геноцид и етничко чишћење..у два наврата...

али нека.....када им закуцају мухамедови на врата Берлина, Париза и Лондона...треба само оградити ауто пут и дати им џаба да пролазе...

[Баба]

КОСОВСКА ЕТИКА

Пише: Свети Јустин Ћелијски   

Нигде се парадокси неба и земље нису тако срдачно загрлили као у историји рода српскога. Загрлили видовданским загљајем. На данашњи дан пре 550 година*, наша се народна душа кроз косовски подвиг венчала са небеском правдом. У име целог народа честити Кнез се приволео Царству небеском. И ми смо, једном за свагда, изабрали небеску правду за народни идеал и постали њена драговољна жртва. Од тада, душом Српства постало је: страдати за небеску правду, и жртвовати се за њу. Косовски мученици, на челу са честитим Кнезом, својим светим мучеништвом повели су наш народ путем страдања за небеску правду. И водили га столећима кроз све буре и олује наше потресне историје. Сваки прави син рода нашег давао је оно што је најдрагоценије на земљи - живот, ради онога што је најдрагоценије на небу - ради правде. А по суду и по вери нашег народа и његових светих, видовитих вођа, драгоценије и од најдрагоценијег на земљи јесте небеска правда, јер на њој и ради ње земља стоји и постоји; приволевши се небеском Царству, косовски су мученици жртвовали себе за небеску правду, и тиме везали земљу са небом, осветили земљу небом. Где су пали, ту се земља претворила у небо; а где почивају, ту је свето место, јер су мученици за божанску правду.

    Никада наша душа народна није била тако видовита као на Видовдан, пре 550 година. Тог судбоносног дана, она је кроз светога Кнеза и његове витезове сагледала сву истину неба и земље, и правом ценом оценила земаљско и небеско царство. О томе народна песма потресно казује и прича:

Полетео соко тица сива,

Од светиње од Јерусалима

И он носи тицу ластавицу.

То не био соко тица сива,

Веће био светитељ Илија:

Он не носи тице ластавице,

Веће књигу од Богородице,

Однесе је Кнезу на Косово,

Спусти књигу Цару на колено,

Сама књига Цару беседила:

„Царе Лазо, честито колено!

Коме ћеш се приволети царству?

Или волиш царству небескоме,

Или волиш царству земаљскоме,

Седлај коње, притежи колане,

Витезови, сабље припасујте,

Па у Турке јуриш учините,

Сва ће турска изгинути војска;

Ако л волиш царству небескоме,

А ти сакрој на Косову цркву,

Не води јој темељ од мермера,

Већ од чисте свиле и скерлета,

Па причести и нареди војску;

Сва ће твоја изгинути војска,

Ти ћеш, Кнеже, шњоме погинути".

А кад царе саслушао речи,

Мисли царе мисли свакојаке:

„Мили Боже, што ћу и како ћу?

Да или ћу царству небескоме?

Да или ћу царству земаљскоме?

Ако ћу се приволети царству,

Приволети царству земаљскоме,

Земаљско је за малена царство,

А небеско увек и довека ".

Цар воледе царству небескоме,

А неголи царству земаљскоме.

    Ето нашег народног еванђеља, ето еванђеља програма наше историје: жртвовали привремено ради вечнога, земаљско ради небескога. Ово није ништа друго до наше, народно издање Христовог Еванђеља, јер је основни закон Богочовековог Еванђеља ово: „Ако ли зрно пшенично не падне у земљу и не умре, једно остане; ако ли умре, много рода роди". Што важи за појединца, важи и за народ: ако не умре за небеску правду, не може створити велика, вечна дела, нити ће ући у Царство небеско, где вечни живот царује и влада. Кроз смрт за небеску правду, улази се у праву бесмртност и божанску вечност. Васкрсења не бива без смрти, али смрти за небеску правду, небеску истину. Такво је наше лазаревско, наше видовданско, наше косовско еванђеље!

    Зашто је свети Кнез претпоставио небеско Царство земаљскоме? Зато што небеско Царство представља и јесте Царство вечних божанских вредности. Ту је све бесмртно, божанско и вечно: и правда, и истина, и љубав, и доброта, и радост, и живот. Ту нема ничег ни злог, ни греховног, ни смртног. Све сама бескрајност до бескрајности, и савршенство до савршенства. Живети ради вечних вредности небеског Царства и умирати за њих јесте суштина наше лазаревске, наше косовске, наше народне вере. Та вера синтетизује све што је најузвишеније, најбоље, најсветије у свима световима. За њу радосно гину сви косовски витезови, сви: од честитога Кнеза до последњега себра. Када тужна царица Милица преклиње свога дичног брата Бошка Југовића да не иде у бој на Косово већ да остане са њом у Крушевцу, да би имала брата од заклетве, он јој овако одговара:

„Иди, сестро, на бијелу кулу,

А ја ти се не бих повратио,

Ни из руке крсташ барјак дао,

Да ми царе поклони Крушевац.

Да ми рече дружина остала,

Гле, страшљивца, Бошка Југовића,

Он не смеде поћи у Косово,

За крст часни крвцу прољевати,

И за своју вјеру умријети ".

    А када сетна сестра свије руке око врата свог најмлађег брата, Војина Југовића, преклињући га да остане са њом у Крушевцу, он јој овако одвраћа:

„Иди, сестро, на бијелу кулу,

Не бих ти се јунак повратио,

Ни цареве једеке пустио,

Да бих знао да бих погинуо,

Идем, сејо, у Косово равно,

За крст часни крвцу прољевати,

И за вјеру с браћом погинути".

    Кад бесмртни орао наше историје, Милош Обилић, брани себе од клевете на Косовској вечери, он овако кликће:

„Вала теби, славни кнез Лазаре!

Вала тебе на твојој здравици,

На здравици и на дару твоме;

Ал не вала на таквој беседи,

Јер, тако ме вјера не убила,

Ја невјера никад нисам био,

Нит сам био, нит ћу кад бити,

Него сутра мислим на Косово

За ришћанску веру погинути...

Сутра јесте лепи Видов данак,

Видјећемо у пољу Косову

Ко је вјера, ко ли је невјера!"

    Но, интимни разлог због кога се честити Кнез приволео небеском Царству, надахнуто нам казују староставне књиге православне. Молитве у видовданској Служби светоме Кнезу најпотпуније нам дају лик свете душе његове. По њима, свети Кнез је „сачувао заповести Божије на земљи"; био је „благ, кротак, украшен незлобивошћу, истином и правдом", био је „око слепима, нога хромима, потпора старима". Једном речју, био је оличење свих еванђелских врлина. Зато се и определио за небеско Царство, јер свака еванђелска врлина повуче мало душе у небески свет, док је све скупа сасвим не превуку. Живећи еванђелским животом, свети Кнез није могао не изабрати еванђелску смрт, не приволети се царству небеском. Његово мучеништво за Христа природна је последица његовог живота у Христу. Што важи за њега, важи у већој или мањој мери и за све косовске витезове.

    Али, откуда њима оваква видовданска етика, овакво видовданско еванђеље? Откуда? Од родоначелника свега великог, свега узвишеног, свега најбољег, свега бесмртног у нашем народу: од Светога Саве! Он је отац видовданске етике, он је писац видовданског еванђеља. Кнез Лазар је на Косову изабрао и за себе и за народ исто што је, давно пре њега, Свети Сава био изабрао у Хиландару за себе и за народ. Шта је изабрао? Христа Бога и Његово Еванђеље. И народ је радосно ишао за својим светим вођама: кроз земаљско хитао небесном, кроз пролазно непролазном, кроз смртно бесмртном. И тако остваривао основну еванђелску истину: земаљско осветити небеским, времено вечним, људско Божијим. Јер је Свети Сава сав у томе: Христом Богом осветити и просветити све народно: и државу, и просвету, и пољопривреду, и занатство, и уметност, и философију. По њему, народ постоји да би се осветио и просветио вечном истином Христовом и вечним животом. Без тога - народ без вечне вредности; без тога - народ је поворка ходајућих лешева. Гинући за крст часни и веру хришћанску, косовски витезови су најочигледније показали да је наш народ неустрашив носилац и бранилац светосавског еванђеља.

    Да није Светог Саве не би било ни Светога Кнеза. Да није Светог Саве, не би било величанствене косовске драме. Не треба се заваравати: својим првосвештеничким и државничким генијем, Свети Сава је судбински предодредио драму наше историје. Ни косовска етика ни народна етика не могу се схватити ни објаснити без Светога Саве. Свети Сава се не само одрекао земаљског и приволео небесном Царству, него је и целом нашем народу удахнуо еванђелске силе да тако поступа у свим судбоносним часовима своје историје. Доказ тог: Косово! Нема сумње, све што је велико и судбоносно у нашој историји долази од Св. Саве, посредно или непосредно. Тако и Косово, као свеколико страдање народа нашег за Христову веру и небеско Царство на трновитим путевима његове паћеничке историје. Ако останемо верни логици чињеница у нашој историји, морамо рећи: Свети Сава је више него судбина наше историје; он је њена главна суђеница. Одмах за њим - Свети Косовски Кнез. Два лика највише владају нашом историјом: Свети Сава и Свети Лазар. Они су у свему и на свему што је битно наше.

    Наша немањићка држава почела је светитељима, а завршила се - мученицима. Такав је закон еванђелског живота; небеска се правда мора светитељски и мученички одстрадавати. На том парадоксу стоји вечна правда Божија у овом нашем маленом људском свету. Треба пострадати за небеску правду да би се вечно живело у небеском Царству. То је еванђелска антиномија наше светосавске, наше видовданске етике. То је регулативна идеја наше историје. Чим она ослаби, ми тонемо у себичност, у саможивост, у бездушност. Само верност светосавском, видовданском еванђељу чува нашу народну душу од трулежи и распадања у ситницама и пролазностима. Без видовданске етике, наш би се народ удавио у живом песку европског релативизма, и његовог рођеног брата - нихилизма, и заједничког им оца - атеизма, и праоца - материјализма. Само благи Христос проширује мисли људске и продубљује осећања људска до човечанске љубави и свеопштег братства. На овој планети има места за све народе само када се човечанство посматра са небеских, са светосавских, са лазаревских висина. Деси ли се да који народ себичност прогласи за своје врховно божанство, он се претвара у људождерску машину, која најзад саму себе уништава. Јер, Бог на чудесан начин води народе. Он учини да народ велики по броју, но себичан по души, прогута слона а задави се од комарца. Земља живи небом - то је основни физички закон. Чак и за живот једне травчице потребни су сунце, месец, звезде и сва небеса. А за живот човека, потребно је све то, и још нешто несравњено више: Бог! Јер, човек живи Богом. Човек и јесте човек - Богом! То је основни закон људског живота. Људи и јесу виша бића, а не бедне инфузорије (трепљари), само када живе Богом и небеском правдом. То је врховни закон наше светосавске и видовданске етике.

    А данас?

    Данас је пет стотина педесети Видовдан. Са високе косовске осматрачнице врши се смотра над целокупном историјом нашом од Косова до данас. Врше је Свети Сава и Свети Косовски Кнез. Све што је ушло у нашу историју као саставни део њен, они мере непогрешном мером - мером видовданског еванђеља и видовданске етике.

    Ако је просвета, није ли испуњена духом видовданског еванђеља, и видовданске етике, они је одбацују, јер није небеска, није истинска просвета.

    Ако је философија, није ли задојена видовданском, небеском мудрошћу, они је не примају, јер је као слана вода, а сланом се водом жеђ не гаси.

    Ако је наука, није ли прожета смиреном истином видовданског еванђеља, они је се одричу, јер душу народну трује гордошћу и безверјем.

    Ако је етика, није ли до једне душе са видовданском небеском етиком, они је се гнушају, јер човека претвара у скота.

    Ако је вера, није ли заснована на видовданском еванђељу, они је не признају, јер не води у небесно Царство.

    Ако је уметност, није ли понета видовданским заносом, они је одбацују, јер није косовски стваралачка и еванђелски корисна.

    Ако је култура, није ли грађена видовданском етиком, они је не примају, јер је отров за народну душу, отров који трује све што је бесмртно и вечно, све што душу мами у горње светове, у Царство небесно.

    Постоји само једна провера за све што је истински наше: то је видовданско еванђеље и видовданска етика. Јеси ли учитељ, ти си заиста народни учитељ ако си веран видовданском еванђељу и одан видовданској етици. Јеси ли свештеник, ти си заиста народни свештеник ако си оличење видовданског еванђеља и видовданске етике. Јеси ли војсковођа, ти си заиста народни војсковођа ако се непрекидно жртвујеш за видовданско еванђеље и видовданску етику. Јеси ли чиновник, ти си заиста народни чиновник ако се у свом раду руководиш начелима видовданског еванђеља и видовданске етике. Јеси ли занатлија, ти си заиста народни занатлија ако занат свој обављаш по правди видовданског еванђеља и видовданске етике. Јеси ли владика, ти си заиста народни владика ако собом представљаш живо видовданско еванђеље и живу видовданску етику. Јеси ли државник, ти си заиста народни државник ако те у свим пословима твојим руководе вечна начела видовданског еванђеља и видовданске етике. Без овог еванђеља и ове етике, нити је свештеник прави свештеник, нити учитељ прави учитељ, нити државник прави државник, нити војсковођа прави војсковођа. Нити владика прави владика. Што је тело без душе, то је наш човек без видовданског еванђеља и видовданске етике. Оно што нашег човека и наш народ чини великим и пред Богом и пред осталим народима јесте ово једно, само ово једно: видовданско еванђеље и видовданска етика.

*Писано 1939. године Господње

Свети Преподобни Авва Јустин Ћелијски

[Баба]

Јел ово бајка за лаку ноћ?

facenew22222222

За некога бајка за некога реалност.

За некога је и Јасеновац бајка...

Ne slažem se sa tekstom. I problemi se ne rešavaju što se širi panika i prizivaju poslednja vremena i time, najzad, defetizam tj. predaja ("ako su poslednja vremena, zašto da se trudim, zašto da se borim? onda odustajem od svakog truda i rada i ostaje mi gorki ukus neuspeha"), nego što se konkretno radi na problemu. I jedna osnova za uspeh jeste optimizam, jeste pozitivizam. Takođe i odlučnost i ambicije. Sa pesimizmom i očajanjem ne može niko da dogura dalje (očajanje je po crkvenom učenju smrtni greh), i u tekstu se čita velika doza očajanja i pesimizma..

С чим се конкретно не слажеш издвој текст са којим се не слажеш да видимо о чему је реч а не генерално "ја се неслажем"... ако су историјски факти с чим ако је смисао косовског завета с чим, прецизније то мало колега прецизније...

У тексту нема трунке очајања , питам се да ли си га уопште и прочитао или си тек онако офрље одвалио да се са њим не слажеш чисто да мени контрираш?

Друго о каквом оптимизму ти говориш ?

Ајде лебати спој ми оптимизам са константним српским страдањем , па ћу знати да ли знаш шта је оптимизам у Хришћанству, ето спој ми тај твој оптимизам са Јасеновцем .

То што се теби не свиђа , не значи да није реално.

Ne slažem se sa tekstom. I problemi se ne rešavaju što se širi panika i prizivaju poslednja vremena i time, najzad, defetizam tj. predaja ("ako su poslednja vremena, zašto da se trudim, zašto da se borim? onda odustajem od svakog truda i rada i ostaje mi gorki ukus neuspeha"), nego što se konkretno radi na problemu. I jedna osnova za uspeh jeste optimizam, jeste pozitivizam. Takođe i odlučnost i ambicije. Sa pesimizmom i očajanjem ne može niko da dogura dalje (očajanje je po crkvenom učenju smrtni greh), i u tekstu se čita velika doza očajanja i pesimizma..

Слажем се шта си рекао...

...али Косовска битка није изгубљена....турска војска се повукла и дошла поново за неких 60  так година...

Проблем је што неки гледају на Косовску битку као на свесну жртву у некој унапред изгубљној борби...што није истина...

Св Кнез и Српски владари су имали намеру да победе...и то јесу...само што је био велики губитак те нисмо имали снаге да се одупремо даљим нападима турака...

Поента текста није у томе да ли је кнез Лазар физички победио на Косову пољу или није, већ залог косовског Завета за будућа покољења, онај залог који је и поред немања сопствене државе у времену од 500 година сачувао идентитет и државотворност код Срба .

Напомена , писац је историчар и православни Хришћанин.

[Иван]

Danas sam upravo citao vise o Srpskoj Despotovini.

I sto vise citam, to vise cenim sv.despota Stefana Lazarevica, sina sv.kneza Lazara.

Da, taj Stefan Lazarevic se borio SA Turcima i na Rovinama i na Nikopolju. SA Turcima, kao turski VAZAL, a ne protiv Turaka.

Ali je za njegovo vreme Srbija bila uredjena drzava.

Despotovina je pokusavala da plovi izmedju Scile (Turaka) i HAribde (Ugra).

Mir u doba Despotovine je omogucio biolosku obnovu Srba.

Da je i Stefan imao mitske izbore, posle jos jedne takve kosovske pobede-poraza, Srbija bi slobodno mogla da zakljuca radnju na sledecih par stotina godina.

Stefan je tursku opasnost shvatao ne ontoloski-dogmatski i sta ti ja znam vec.

Shvatio ju je kao svaku drugu opasnost kojoj su Srbi bili izlozeni i pre Turaka.

Shvatio ju je tako da je trebalo minimizirati posledice suocavanja sa tom pretnjom.

Stefanov priziv za mene je isti, ako ne i veci nego Lazarev...

Lako je uzeti mac i hrabro poginuti.

NIje lako ostati sa desetkovanom vojskom nakon boja i uspeti da se odrzis izmedju dve vatre 4 decenije.

Da je srece da smo uvek imali Stefane na vlasti.

Da smo pred svaki kosovski boj imali Stefane.

Ako nista drugo, bilo bi nas vise...

Neka nas Gospod sacuva molitvatma i Stefanovim i Lazarevim...

[Баба]

Danas sam upravo citao vise o Srpskoj Despotovini.

I sto vise citam, to vise cenim sv.despota Stefana Lazarevica, sina sv.kneza Lazara.

Da, taj Stefan Lazarevic se borio SA Turcima i na Rovinama i na Nikopolju. SA Turcima, kao turski VAZAL, a ne protiv Turaka.

Ali je za njegovo vreme Srbija bila uredjena drzava.

Despotovina je pokusavala da plovi izmedju Scile (Turaka) i HAribde (Ugra).

Mir u doba Despotovine je omogucio biolosku obnovu Srba.

Da je i Stefan imao mitske izbore, posle jos jedne takve kosovske pobede-poraza, Srbija bi slobodno mogla da zakljuca radnju na sledecih par stotina godina.

Stefan je tursku opasnost shvatao ne ontoloski-dogmatski i sta ti ja znam vec.

Shvatio ju je kao svaku drugu opasnost kojoj su Srbi bili izlozeni i pre Turaka.

Shvatio ju je tako da je trebalo minimizirati posledice suocavanja sa tom pretnjom.

Stefanov priziv za mene je isti, ako ne i veci nego Lazarev...

Lako je uzeti mac i hrabro poginuti.

NIje lako ostati sa desetkovanom vojskom nakon boja i uspeti da se odrzis izmedju dve vatre 4 decenije.

Da je srece da smo uvek imali Stefane na vlasti.

Da smo pred svaki kosovski boj imali Stefane.

Ako nista drugo, bilo bi nas vise...

Neka nas Gospod sacuva molitvatma i Stefanovim i Lazarevim...

Није лако ни једно ни друго , ни узети мач ни трпети терор, најлакше је давати паушалне оцене неких давних времена од којих нас дели историјска дистанца од неколико стотина година и то удобно седећи у својој кући за компом.

Сваки избор је тежак, но избор Деспота Стефана уопште није супротан косовском избору кнежевом , како се то данас чини . Он је заправо један наставак онога што је Лазар започео и никако другачије не може ни бити. А у горњем тексту ако се само прочита може се наћи и то да је Лазар започео сабирање већ растуреног српског царства, његову централизацију и рехабилитацију.

Но темељ који је поставио Лазар је вечан а мерила данашњег човека су по прилично оптерећена нехришћанском материјалистичком философијом ( по овом свету) отуда и неразумевање онога што је урадио Лазар а исто тако немогућност да се повеже у континуитет с оним што су после Лазара чинили српски деспоти.

Без Лазара и Косова , не би било ни деспота Стефана нити било какве деспотовине српске .Ово није митологија, митологија је стално наметање преко медија појма о косовској митологији као о нечему мазохистичком нереалном и негативном, ово је чињеница реалности српског крста и жртве кроз историју, то је суштина српског хришћанског битисања.

Ако би нас и било више а не би смо били људи , боље да нас ни не буде , то је јако добро знао наш блаженопочивши патријарх Павле и зато је на темељима косовкозаветне идеје говорио о српској држави великој или малој Србији , сасвим је све једно !

Бојим се да ви то не разумете.

[ego]

КОСОВСКИ ЗАВЕТ У СВЕТЛОСТИ НОВОГ ЗАВЕТА

Целокупна помесна светосавска Црква улаже у наше време огромне напоре да у најширим круговима свог верног народа обнови стварни значај и стварни смисао Косовског завета, те идеје водиље целокупне наше историје. Зато је веома значајно да се у овој јубиларној години Косовској подсетимо најпре ми свештеници словеснога стада Христовога на смисао и садржај тог Завета. А како ћемо се подсетити и присетити? Тако што ћемо и тај наш српски Косовски Завет измерити мерилом Новог Завета као вечног и последњег Завета између Бога и човечанства и огледати га у тим водама Божијег откривења како је оно записано у Новом Завету, предато нам у Предању апостолском свете Цркве Христове и протумачено, објашњено и оживотворено за нас кроз дела и мудрост, благодатну разборитост Отаца и Учитеља Цркве. Зато ћу покушати у свој могућој краткоћи да изложим неколико основних идеја и артикулишем речима оно што сви ми свим својим срцем и душом осећамо као хришћани и свештеници...

Појам и смисао Завета

Шта је Завет у Светом Писму, односно у оном исконском искуству и предању Цркве које је накнадно забележено у Светом Писму? Завет је уствари темељно и полазно духовно искуство народа Божијег, најпре оног старозаветног а затим новозаветног. Није нимало случајно што се два главна дела нашега Светог Писма називају управо оним именом где се реч завет налази у самом наслову: Књиге Старог и књиге Новог Завета. Нажалост у времену од Вука Караџића па наовамо дошло је до расцрквљења српског језика, дошло је до стварања једног црквеног српског језика, којег разумемо само ми хришћани и једног профаног српског где многе речи или одсуствују или имају неко друго значење. У том, дакле, нашем језику ми више не разумемо довољно духовни и верски смисао појма „завет“. Зато ћу вас подсетити укратко на тај првобитни смисао ове речи и овога појма.

Завет, на јеврејском Берит, на грчком Диатхики, на латинском Тестаментум, на црквенословенском Завјет, уствари првобитно значи — савез, а затим многе изведенице сродног или сличног значења, као што је: уговор, договор, акт, споразум, погодба и томе слично — могле би да пренесу смисао изворног јеврејског појма берит . Он покушава да опише, а не да исцрпи, само да приближно опише оно духовно искуство које стоји у темељу, у корену тога појма.

Као и у целокупној нашој духовној стварности, духовном искуству у јудеохришћанској традицији речи следе а искуство претходи. И не само то, него појмови и речи којима покушавамо да укажемо на смисао онога што Божије откривење садржи и што наше духовно искуство садржи, увек се узимају из нашег обичног, стварног, свакодневног животног људског искуства и затим обогаћују оним садржајима који превазилазе наше искуство. Тако се десило и са овим појмом завета . Берит или савез је првобитно био један правни, војнички, социјални термин. Изражавао је однос међу појединцима, међу друштвеним групама и међу народима. Као и код нас: кад кажемо савез мислимо на известан споразум, договор са извесним заједничким интересима, циљевима, са одређеним правима и дужностима, условима потребним за одржавање тога савеза, и томе слично. Тако је било и у древном Израиљу који је са суседним народима склапао савезе војничке, економске, политичке и др... То је била веома честа пракса на целом Блиском Истоку, па и у Израиљу, и о томе има доста писаних трагова у Старом Завету. Поред савеза међу равноправним партнерима постојали су и савези међу неравноправним партнерима. То су они савези који одражавају вазалске односе према њиховим суверенима односно господарима... Такви савези потпуно профаног карактера правног, војничког, политичког, социјалног, поред писменог договора, акта, имали су и једну спољашњу, обредну, појавну страну. Они су увек били праћени пропратним церемонијама и извесним култним радњама. Обично су поред свечаног писменог дела, који су обе стране потписивале, клали жртвене животиње. Оба потписника уговора, односно савеза, пролазили су између расечених делова жртве; крв жртвених животиња била је свечана потврда важности, ваљаности склопњеног савеза. Изрицане су и клетве, претње на онога ко прекрши споразум, као што су изрицани благослови на оне који се буду држали одредбе уговора. На крају, после тих култних радњи и после гозбе, постављане су и извесне ствари и предмети као спомен на склопљени савез, засађивано је, рецимо, неко дрво или каменови постављани и слично. То је била та спољашња страна.

Израиљ пак, као у то време први и једини народ који зна за истинитога Бога и који је Божији народ, изражава на основу тога и своје искуство Јахвеа, Господа. Узимајући појам из свог свакидашњег искуства, појам савеза — берит , покушава да њиме некако изјасни природу свога односа са Господом, односно природу Божијег односа према Његовом изабраном народу. При том Израиљ нема претензију да тврди како је тај однос исто што и однос између равноправних људских партнера или људских господара и њихових вазала, него да му стварност, та слика из људског живота, послужи као једна прикладна илустрација за један однос који се речима не може довољно изразити и који се ниукакве појмове не може сместити, јер то искуство превазилази једноставно наше речи и наше појмове. Међутим, ове слике из наше стварности, ако их разумемо на један богодоличан узвишен начин, помажу нам да се удубимо у природу тајне и откривене истине.

Тако је, дакле, дошло до примене појма савез на однос између Бога и Његовог изабраног народа. Имамо при томе једну битну теолошку и духовну димензику која веру Израиља као народа Божијег издваја из религијског искуства читавога човечанства. Тако управо овај појам Савеза показује да се овде заиста ради о једној натприродној од Бога откривеној религији. За разлику од ње, религије древног Истока, рецимо хананске или египатске, вавилонске, асирске или хетитске у Малој Азији, као и до данас живе религије на азијском континенту, као што је шинтоизам, шаманизам, хиндуизам и др., уствари су природне религије паганског типа: представљју израз богочежњивости палог човека, али често изврнут и изопачен у обожавање природе и природних сила. Све су оне мање више пантеистичког карактера. Међутим, идеја Завета, савеза, открива нам нешто веома дубоко што показује колики је размак између Богом откривене религије и тих такозваних природних религија.

Као прво, појам Савеза нам показује да је човек, односно народ Божији — саборна личност, саборни човек, створен од Бога слободним, и да је он створен по лику Божијем. Та идеја да Бог није неки небески фараон који једноставно диктира услове и принудно их намеће човеку, него да толико поштује човека и народ, тј. људску заједницу, да се са њом договара — јединствена је и нечувена за оно време. Склапајући Савез Бог тражи слободну сарадњу за свој план спасења. Он тај план суверено спрема, то не зависи од човека, као што ни стварање света не зависи од човека, али он тај план за живот и за спасење неће да остварује сам него тражи сарадњу човека, народа, заједнице, Цркве у крајњој линији. Јер човек је створен по лику Божијем слободним, Дакле, идеја Савеза указује на величину, на узвишеност људске личности и на бескрајну перспективу коју тај живи и истинити Бог, откривајући се човеку, и ступајући у непосредни однос са њим, отвара пред човеком и пред човечанством. У свим природним религијама, као што рекох, личност човекова не игра никакву улогу, напротив, она је често оно против чега се дотичне религије највише боре.

Није никакво чудо што кроз целу историју изабраног народа идеја Савеза остаје окосница, остаје централна идеја религијска која изражава ту јединственост и богооткривени карактер религије древног Израиља, а потом и Цркве која је њен природни продужетак и испуњење. На тај начин Савез остаје до дана данашњег једно темељно религијско искуство читавога човечанства и нешто што је заиста од Бога дато и што не представља просто израз природне човекове религиозности. Суштина првобитног Савеза је заједница којој је циљ спасење човека и света. Бог склапа савез са човеком не зато да би му показао неку своју власт или да би га подчинио или да би га приморао да врши Његову вољу, него зато да би му омогућио ту слободну заједницу, из љубави, и да би га водио ка спасењу.

Старозаветни Синајски Савез

Тај Завет — Савез имамо већ у самом Рају, између наших прародитеља и Бога, пре греха; затим он бива обнављан од појединих праведника Божијих изабраника, те тако имамо Ноја, Аврама, итд. Но све су то припреме, односно бледе слике онога што ће доћи. У правом смислу те речи Савез имамо тек у форми Синајског савеза, где имамо народ Божији на челу са Мојсијем, и имамо Господа, и имамо Закон — Тору који уствари представља писмену страну тога уговора, односно споразума између Бога и Његовог народа. Јасно нам је у целом Старом Завету да се суштина тога Савеза налази у речима: „Ви ћете бити мој народ а ја ћу вам бити Бог“. Та заједница између Бога и народа има своје уговорне стране. Бог са своје стране, из чисте љубави, непринуђено, без икакве заслуге од стране народа, даје благослове, живот, благодат, срећу, напредак у свему, и води ка пуноћи, ка ономе што је припремио, наумио; народ који није изабран зато што је бољи од других, него зато што га је Бог изабрао, што му је поверио мисију, одговорност — одговара у исто време својом вером и љубављу. Са Божије стране нема нити је игде предвиђена могућност да би Он прекршио или изменио своје ставове из тог првобитног уговора или Савеза, док са стране Израиља, народа Божијег, предвиђа се, кад он изневери Савез, да ће уместо благослова имати проклетство, уместо среће — несрећу, уместо слободе — ропство, и све оно што знамо већ из Старог Завета.

Тај Синајски Савез склопљен у време Мојсија касније је у правилним размацима обнављан, уз подсећање на његов смисао и садржај. То имамо за време Јосије, затим за време цара Давида — опет свечано обнављање Савеза, као и за време Соломона са зидањем храма и читањем Закона; касније за време Јездре итд. све до праскозорја и освита новозаветних времена.

Пророци обнављају и продубљују смисао овога појма Савеза. Јер тај појам је у опасности ако буде буквално схваћен а не богодолично, и не апофатички, кроз узношење наших мисли и појмова до саме више стварности, кроз искуство духовног, кроз општење са Богом — без те димензије у опасности да буде схваћен на један спољашњи јуридички начин, као спољашњи однос, као врста најамног и трговачког односа између Бога и народа Божијег. У смислу —дам да ми даш, Ја теби благослов ти мени верност; ти мени неверност ја теби проклетство. Међутим, то није ни први ни коначни смисао и садржај Савеза . Његов смисао и садржај је у ствари љубав која предпоставља апсолутну човекову слободу . И циљ јој је такође апсолутна љубав, потпуна узајамно прожимајућа љубав између Бога и човека, и то онаква каква ће се појавити тек у личности Богочовека Христа.

Личност Богочовека Христа, као носиоца Новог Завета, није резултат човековог пада у грех него је то оваплоћење, очовечење Логоса Божијег. Та љубав постојала је у предвечном Божијем плану пре стварања света и човека, пре пада и пре греха, пре ичега. Она је и крајњи циљ, по Св. Максиму Исповеднику и другим великим Оцима и Учитељима Цркве, целокупног Божијег стваралачког акта. Према томе та прожимајућа љубав између Бога и човека која води и доводи до ипостасног или личног сједињења човека и Бога у личности Богочовека Христа била је крајњи циљ целокупног овог Савеза Бога и Израиља кроз историју. Због тога пророци не опомињу само Израиљ и не подсећају само на ужасне последице његовог неверства, кршења Савеза са Богом; не проричу само несреће које ће стићи Израиљ због кршења Савеза; не кажу само да је Јахве господар а Израиљ Његов слуга и роб; Он је и виноградар а Израиљ је Његов виноград. Но ни то није довољно да укаже на однос и заједницу љубави између Бога и Његовог народа, односно старозаветне Цркве. Они иду и даље: Израиљ је син Божији а Јахве је отац његов. Иду још и даље: Израиљ, верујући народ Божији, је заручница, обручница, вереница, а вереник, заручник је сам Господ. Израиљ је жена, Јахве је муж. Његова вера и љубав то је брачна верност, његово идолопоклонство, то је прељуба. Свим тим сликама и поређењима Пророци хоће да задрже и да пробуде у свести народа Божијег истину о томе да је љубав, Богочовечанска љубав и Богочовечанска спасоносна заједница, крајњи циљ и садржај Савеза.

Међутим, видећи као људи реални, јер Пророци су превасходни реалисти, видећи историјски ток ствари и реално неверство већине Израиља, имају смелост да народу Божијем кажу: Народе, твој грех је толико велики да је Савез уствари раскинут. Ви сте раскинули Савез са Богом! Али у исто време проричу са много уверења и наде обнову Савеза и склапање новог , који ће бити вечан, последњи и завршни. Оно што треба чинити да се остане верно Савезу биће исписано на страницама срца људских; и тада ће се стварно испунити оно што је било у темељу и корену синајског савеза, а то је: „Ви ћете бити мој народ, синови и кћери моје, а ја ћу бити ваш Господ Бог“. Тако, дакле, долазимо до ваплоћења Логоса Божијег. Господ Христос долази најпре међу Израиљ, преко њега у сред целог човечанства и доноси поруку да је он тај нови и вечни Првосвештеник и једини посредник између Бога и људи који успоставља нови Савез, другачије речено — који обнавља онај Савез до своје пуноће и савршенства.

Садржај Новог Завета

Господ Исус Христос, као што знамо из сведочанстава Еванђелиста и Св. Апостола Павла, на својој Тајној Вечери благосиљајући хлеб и вино, установљавајући Св. Тајну Евхаристије, установљава Нови Завет, Цркву, која ће у пуноћи својој бити дограђена, показана, објављена на дан Педесетнице. Али већ на Тајној Вечери ми уствари имамо новозаветну Цркву. Из ребара Христових се она рађа; као што се из ребара старога Адама родила Ева, тако се из живоносних ребара Христових, у Његовом страдању, рађа нова Ева, извор Живота, а то је Црква. Дакле, Господ Христос тада, спремајући се за своје страдање, за свој крст, за изливање своје крви за живот и спасење света, даје хлеб и вино, које својим Духом Светим претвара у своје тело, у своју крв. Притом каже апостолима, по запису Еванђелиста Марка: „Ово је Нови Завет, односно Нови Савез у мојој крви“, а по сведочењу других Апостола додао је и реч „која се за вас излива“. Дакле, онај обредни жртвени део који је био пропратна радња приликом склапања старозаветног Савеза показује се сада као једна дивна праслика и пророштво нове реалности где једини стварни Архијереј и Првосвештеник Новог Завета, вечног последњег Савеза између Бога и Његовог народа излива своју крв „за живот света“. Ту се не излива крв животиња него крв Јагњета Божијег, крв онога који је Првосвештеник који приноси и Жртва која се приноси, који је посредник Бога и људи. Посредник у том смислу што је Он гласник, наш апостол пред Богом Оцем, јер је Он нама једносуштан по човечанству своме, али је у исто време и стварни истински Божији гласник и апостол, или весник, посланик с неба, јер Он је истински Бог, једносуштан Оцу и Духу Светоме, један од Тројице.

Дакле, у Његовој личности Бог и човек су заувек заједно и једно без сливања и мењања али и без раздвајања и делања. Он је, дакле, Првосвештеник и Жртва, Јагње и Пастир. Он је тај који својом крвљу проливеном за живот света успоставља пуноћу Савеза између Бога и човека. Сад се ту показује у пуноћи природа Савеза, оно што је Стари Завет слутио и прорицао, чему се надао, то се сада остварује. То је оно што Он сам казује — да нема веће љубави од те да ко живот свој положи за пријатеље своје (Јн. 15,13). А Он, безгрешни Богочовек полаже живот свој не за пријатеље своје него за човечанство које му је био, непријатељ — кроз грех, и Он тиме уништава смрт и дарује живот. Тиме се показује да је садржина Новога Завета саможртвена љубав, љубав која се распиње за другога. Тиме се открива стварни садржај и стварни смисао Савеза или Завета. Да напоменем само да већ у старозаветном преводу на грчки језик, преводу тзв. Седамдесеторице преводилаца, имамо од стране јеврејских преводилаца одабрану реч „диатхики“ за јеврејску „берит“. То додаје једну димензију нову, једно ново поимање, а то је управо повезивање са смрћу и са завештањем , са остављањем у наслеђе целокупне имовине онога који врши завештање.

Отуда „диатхики“ или „тестаментум“ или тестамент, завештање , указује на тај битни жртвени карактер Новог Звета и указује на то да ће смрт Христова бити искупитељска и спасоносна за сав свет. Разуме се да сад овде има много димензија, то да се сад овај Завет — Савез шири на цео свет, укључује се сав народ и сва племена, Израиљ се шири, остварује се визија пророчка да ће Бог спасити све ако призову име Његово. Ми, како би Апостол Павле рекао, сви други народи и племена, као дивља маслина накалемљујемо се на ону питому, и сви заједно постајемо један Божији народ, постајемо царско свештенство, постајемо достојање Божије. И тако имамо заједницу Новога Завета. Синагога Старог Завета је била опет праслика те заједнице Новога Завета, увод у њу, у новозаветну Цркву. И ми смо сви уствари народ Новога Савеза — Новога Завета. Стварност у којој ми живимо, духовна стварност, јесте стварност тог новог и последњег Савеза између Бога и људи. Тај Савез који је запечаћен силаском Духа Светога и оснивањем Цркве јесте коначни, завршни, вечни Савез, који ће се у пуноћи својој пројављивати у будућем Царству, Царству опште љубави. Ето, то је укратко говорећи елементарни појам Завета — Савеза.

Шта је Косовски завет?

Да видимо сада шта је у светлости Новог Завета — Косовски завет. Сви знамо да наш народ личност Св. Кнеза Лазара, његово понашање пре Косовске битке, сравњује са новозаветним збивањима. Није случајно да у народној поезији имамо Кнежеву вечеру која је уствари пројекција Христове последње Тајне вечере пред страдање; затим имамо све оне речи које се по народном предању размењују између Лазара и његових великаша и јунака о вери и невери итд. Имамо и оне класичне речи којима Св. Кнез Лазар изражава суштину Косовског Завета: „Земаљско је за малена царство а небеско увек и довека“, као и то да се морамо за њега определити да бисмо били верни Богу, односно свом спасењу у Христу, у Цркви... Једно је сигурно, да је наш народ као хришћански народ непогрешиво осетио духовну суштину Лазаревог опредељења и његове личности и духовну суштину онога што се одиграло на Косову пољу у дан оне битке. Од тада до данас, а лично сам уверен и докле год буде било Срба на овој планети и док буду православни, да ће они живети тим Косовским заветом.

Међутим, шта је тај Завет у својој суштини? Да ли ми можемо сада поред јединога и вечнога Завета који Бог склапа у Христу Богочовеку са целим човечанством, да ми Срби склапамо свој посебни Савез са Богом и успостављамо своје посебне односе са Богом? Да ли је то то? Свакако да није. Па шта је онда? Покушаћу да на то питање у најкраћим цртама одговорим. Разуме се, много боље, духовнији и умнији људи у нашем народу су о томе говорили и писали. Довољно је само да поменем Св. Владику Николаја и Оца Јустина Поповића који су о овим темама молитвено размишљали, проповедали и писали и све што ја могу после њих рећи биће муцање и срицање. Зато и указујемо на ову књигу Владике Николаја (пети том) где постоји један од његових текстова под насловом „Царев Завет“. Сматрам лично да је то можда један од најлепших израза и описа Косовског Завета као што сматрам да и књига Оца Јустина Поповића којој је наслов „Светосавље као философија живота“ могла би са истим правом да има наслов „Косовски Завет као философија живота“. Шта хоћу тиме да кажем? Косовски Завет није ништа друго до свечана обнова у датом историјском тренутку, под датим историјским околностима, Светосавског Завета, Савеза. А то није опет ништа ново и оригинално осим што је и оно стварно стваралачка примена Кирило-методијевскога првобитнога нашег склапања Савеза са живим Богом. Али и Кирило-методијевски Савез наших предака није ништа ново; он је органски продужетак, стваралачка примена онога што су велики Оци и велики Сабори древне Цркве уствари разоткрили као вечни Савез између Бога и Његовог народа. То значи разоткрили су тајну Цркве. Црква је уствари тај простор Савеза и његов плод и његово значење.

Но и то што су велики Оци и Учитељи Цркве и велики Сабори богосазвани, учинили није опет ништа ново. Они су у свом времену и на свој живи стваралачки начин, верни Предању али одговарајући изазовима времена, само ревитализирали или актуализирали оно што су Апостоли, непосредни ученици Христови и сведоци Његовог склапања Савеза између Бога и човечанства, видели, доживели и окусили. Према томе, овом линијом унатраг од Св. Цара Лазара ми долазимо до Христове Тајне Вечере и склапања Новог Завета, Новог Савеза; и ако хоћемо да идемо још унатраг до пророштва и очекивања онда идемо до Синајског Савеза и Савета и даље до Раја. Према томе, ево кратке дефиниције Косовског Савеза, Завета: Он није ништа друго до стваралачка примена у историји, животу, искуству и страдањима нашега народа јединога и вечнога Богочовечнога Завета или Савеза, тј. Христовог Савеза. Друкчије речено: Избор Лазарев, његов Завет јесте уствари наше опредељење као наша одлука саборне личности, као помесна Црква, као једно од племена Новог Израиља, као органског дела Божијег народа — да се укључимо одговорно, слободно, са љубављу жртвеном и свешћу, у ту вечну Заједницу која је изражена кроз Савез Бога и људи у Христу.

Сматрам да је веома важно инсистирати на тој духовној јеванђелској Христоцентричној садржини нашега Косовскога Завета. Он није ништа ново, ништа посебно и ништа оригинално. Његова оригиналност и новина је само у томе, а то је и најзначајније, што нас он држи у заједници и љубави са Јединим вечно новим под сунцем, са личношћу Богочовека Христа. Зато је он и незаменљив за нас, и зато док буде нашега народа на овој планети он не може живети без тога Косовскога Завета. Као што је Отац Јустин говорио за Светосавље да је оно само православно хришћанство изражено српским стилом и у српском искуству, то исто можемо рећи за Косовски Завет: То је Нови Завет, изражен српским стилом и у српском искуству. Али то је Нови Завет, Христов, не неки други. Ван њега он не постоји. Дакле, Косовски Завет јесте оваплоћење на ткиву нашег народа, у његовој историји, на његовом бићу, у његовој судбини на земљи — Новога Завета. Али то се не дешава магијски или аутоматски, то се десило захваљујући свесном и слободном избору нашег народа.

Шта није Косовски Завет?

Но, сви ми знамо да постоји и могућност погрешног тумачења и извитоперивања смисла Косовског Завета. Ја ћу поменути само две. Ви знате да су нас православне свештенике у српском народу често идеолози до недавно важеће марксистичке идеологије (данас доста уморне и апатичне) оптуживали за носиоце нетрпељивости, национализма, чак шовинизма, искључивости и томе слично. Неки други, зазирући од Косовског Завета, сматрају га неким српским панданом нечовечне идеологије на хрватским просторима која је нашла свој врхунац у франковству, у оном екстремном клеронационализму, који је на крају крајева родио усташки покрет... То открива да такви не само да не разумеју јеванђелску суштину Косовског Завета, његову саприродност, једносуштност са јединим вечним Заветом — Савезом Христовим, него то и нама оспоравају.

Морамо, међутим, бити искрени и рећи да један део наше обесцрковљене интелигенције у доба романтизма и националног буђења својим тадашњим тумачењима Косовског Завета, Светосавља, је дао извесног повода овим недобронамерним, нетрпељивошћу заслепљеним људима, да на овај начин фалсификују садржај нашега Косовског Завета и да нас стално клеветају и нападају. Морамо признати хтели или не хтели да постоји један превод Светосавља и Косовског Завета на језик српске националне идеологије који је за нас хришћане неприхватљив. Он је касније, није то био једини разлог али један од разлога, изазвао овакву климу левичарства и једно потпуно одсуство бриге за своју нацију и губљење националног осећања, што није нормално, јер ми постојимо као конкретни народи.

Извесни романтичари, дакле, хтели су — уместо да им Косовски Завет послужи оним што он и јесте, а то је да буде једини пут којим ће наш народ бити оцрковљен, уведен у стварност Новога Завета, у стварност народа Божијега, у Цркви — уместо тога они су покушали да употребе Косовски Завет као основу за стварање једне националистичке идеологије, а идеологије су по својој природи идолопоклонство. Што та идеологија није постала геноцидна, човекомрзачка, баријера за то је управо био садржај самог Косовског Завета. Иако смо имали национализама, националистичких идеологија и покрета, сам Косовски Завет је спасио наш национални препород од тога да се изроди у нешто што је бивало код других народа. Али та опасност превођења Косовског Завета у форме и облике једне националистичке идеологије где се Православље појављује као некаква слушкиња нације, јесте једно искушење, опасност духовно суптилна која није увек лако препознатљива, али са којом се ми свештеници и верници Цркве Божије морамо суочити. Не смемо никако дозволити срозавање Косовског Савеза на раван националистичке идеологије.

То је једно. Друго, многи од наших интелектуалаца који нису довољно оцрквљени, обогословљени и омолитвљени, учени људи, забринути за судбину нашег народа на овој балканској ветрометини, немајући сви критеријума Лазаревских и Видовданских, сматрају да је наш Косовски Завет једна врста наше историјске несреће, извесног нашег мазохизма, уживања у свом сопственом мучењу и паду. Зато сматрају да ми нисмо били довољно одлучни кроз историју и да нас је управо тај Завет, тако црквено инспирисан и монашки запечаћен, довео до тога да може да нас свако гази. Ти људи сматрају да ми треба да се отресемо Косовског Завета и да идемо на снагу, око за око — зуб за зуб. То је друга варијанта превођења Косовског Завета на нешто супротно. И ми из истог разлога као у претходном случају морамо се супротставити свим својим духом једној таквој врсти калкулације са Косовским Заветом и таквом сагледавању његовог садржаја. Апсолутно је то неистинито и погрешно схватање. Није Лазар ишао на Косово да буде поражен него да победи добром зло, да Христос победи Сатану, а не злом зло, јер ту се само уможава зло. Христос није ишао на Голготу да буде поражен него да победи и победио је. Син Божији се прославља на крсту и на крсту Његовом, на распећу, пише „Цар славе“. Према томе свако „пораженичко“ тумачење Косовског Завета је права бесмислица и фалсификат.

И на крају, да поставим неколико проблема пред своју и вашу савест. Шта у пракси ми треба и морамо да чинимо да оживимо у себи и око себе Косовски Завет и његов прави смисао? На првом месту неопходно је васкрсавање и буђење етоса истинске духовности у нашем народу, својственог изворном Косовском Завету, који нас чини причасницима и заједничарима вечнога Новога Завета Божијега, члановима Цркве Христове. Буђење, оживотворавање, васкрсавање, развијање, неговање тих садржаја представља наш једини могући допринос повратку Косовском Завету и верности њему...

Архимандрит Др Иринеј (Буловић)

часопис БОГОСЛОВЉЕ ,

Београд, 1989.

[Иван]

Овај текст није ми пуно значио. Нити ме је нешто убедио у стварност и потребу за "Косовским заветом"

И владика Иринеј ради исто: сакрализација и идеализација

Лазаревог избора, а потпуно игнорисање Стефановог и Миличиног (ако се у оба случаја уопште може говорити о некаквом избору).

Да ли се Стефан и Милица уопште и помињу у овом тексту????

Свака крштена душа, а то значи и наши храбри преци на Косову, самим чином крштења, заветовали су се Христу. И ја се питам као и владика Иринеј, чему онда потреба за нечим новим, некаквим новим заветом?

Оно са чим ја имам проблем јесте тумачење тог наводног завета у светлу Лазаревог избора и тражење косовском боју неку слику исконске борбе добра и зла.

Да се разумемо, овакво тумачење може пити воду нпр код Јермена и њихове битке са Персијанцима 451. године, када су Персијанци ултимативно тражили од Јермена да одбаце своју хришћанску веру и врате се свом зороастријанизму, што је њихов краљ Вартан Мамигониан одбио.  У случају косовског боја, такав ултиматум уопште није постављен. Да ли постоји документ, историјски извор који сведочи да су Турци тражили нешто више од вазалства, нпр. прелазак у ислам???

Заиста ми је проблематично такво тумачење косовске битке. Оно отвара многе дилеме. Испада да је се крштењски завет поштује само када се увек води битка против иноверног непријатеља. Ако је тако, онда су Ромеји подбацили у случају Хуна, Авара, Персијанаца (Јустинијан их подмитио за мир како би имао одрешене руке на Западу) итд.

Ако је тако, онда су Бугари дефинитивно подбацили са заветом, јер не видех њихову верзију косовске битке. Подбацили су и малоазијски и балкански Грци...

Виђење косовске битке као битке самог добра и зла потпуно деградира Стефана, јер испада да је Стефан већ сутрадан одабрао зло и не само то, већ је уз то зло ратовао раме уз раме против добра (Ровине и Никопољ)...

Избор Лазарев, његов Завет јесте уствари наше опредељење као наша одлука саборне личности, као помесна Црква, као једно од племена Новог Израиља, као органског дела Божијег народа — да се укључимо одговорно, слободно, са љубављу жртвеном и свешћу, у ту вечну Заједницу која је изражена кроз Савез Бога и људи у Христу.

Ако је избор Лазарев то, шта је онда избор Стефанов??

[Баба]

Можемо питање поставити и обрнутим редоследом , шта је онда Лазарев Избор и чему уопште косовски бој и Завет ?

[Иван]

Можемо питање поставити и обрнутим редоследом , шта је онда Лазарев Избор и чему уопште косовски бој и Завет ?

E мислим да је то суштина.

Моје мишљење је да од Лазарево опредељење не треба означавати као завет.

Или блаже, не треба искључиво Лазарев избор означавати као завет.

Јер, ако је само то, само такав избор завет, онда је он већ сутрадан прекршен.

[Баба]

Можемо питање поставити и обрнутим редоследом , шта је онда Лазарев Избор и чему уопште косовски бој и Завет ?

E мислим да је то суштина.

Моје мишљење је да од Лазарево опредељење не треба означавати као завет.

Или блаже, не треба искључиво Лазарев избор означавати као завет.

Јер, ако је само то, само такав избор завет, онда је он већ сутрадан прекршен.

У том моменту то је био избор и био је правилан избор , завет је много шири од тог једног избора , али је тај избор био у складу са заветом.

[Иван]

Можемо питање поставити и обрнутим редоследом , шта је онда Лазарев Избор и чему уопште косовски бој и Завет ?

E мислим да је то суштина.

Моје мишљење је да од Лазарево опредељење не треба означавати као завет.

Или блаже, не треба искључиво Лазарев избор означавати као завет.

Јер, ако је само то, само такав избор завет, онда је он већ сутрадан прекршен.

У том моменту то је био избор и био је правилан избор , завет је много шири од тог једног избора , али је тај избор био у складу са заветом.

Ја бих рекао да би крштењски завет био очуван и да је Лазар се склонио од битке и сачекао повољан тренутак, нпр. Никопоље?

У поређењу са Лазаревом војском, Стефанова војска је шака. А та шака је испрашила коалициону војску која је кренула на Турке код Никопоља. Замисли да је Лазарева војска била тамо, против Турака?

Тако да, моје мишљење јесте да, шта год да је Лазар изабрао (изузев турчења) не би било противзаветно...

Да је којим случајем Лазар сачувао војску и сачекао да се придружи осталима против Турака на Никопољу, па да је нпр. тамо погинуа, сасвим сам сигуран да би га наша историографија, али и полутеолошко виђење исто славило као мудрог владара и мученика.

Овако, изгину нам војска 1389. године, па се пар година касније, уместо против Турака, ми боримо ЗАЈЕДНО СА Турцима против хришћана...