Episkop Grigorije: Jedino vjera može sabrati ljudsku osobu u jedno!

[ribar]

Црква и породица

Datum: 17.10.2008 17:00

Autor: Епископ ГРИГОРИЈЕ

Бог нам је ос­та­вио Цркву да бу­де на­ша но­ва, вје­чна по­ро­ди­ца, у ко­јој као дје­ца бес­мртнос­ти кроз Њега пос­та­је­мо је­дни дру­ги­ма вје­чна са­бра­ћа, и из ко­је узи­ма­мо ква­сац све­тос­ти и бес­мртнос­ти – да њиме за­ква­си­мо и сво­је ма­ле, зе­маљске по­ро­ди­це

Ка­да го­во­ри­мо о дје­тињству, ва­спи­тању и обра­зо­вању, очин­ству и мај­чин­ству, кре­ће­мо се у окви­ри­ма ве­ли­ке и не­ис­црпне те­ме по­ро­ди­це – за­је­дни­це ко­ја је за­сно­ва­на на овим одно­си­ма и ко­ја на њима тра­је. Све­ти Оци су о чо­вје­ку го­во­ри­ли као о ико­ни Бо­жи­јој, а о по­ро­ди­ци као о ико­ни Цркве, но ве­ома је ва­жно на пра­ви на­чин ра­зу­мје­ти у че­му се ова ико­ни­чност огле­да.

Бог Ко­ји је Све­та Тро­ји­ца јес­те Би­ће за­је­дни­це, и за­то је и чо­вјек ко­ји је по Њего­вом Ли­ку ство­рен при­зван да у за­је­дни­ци и кроз за­је­дни­цу гра­ди свој иден­ти­тет, а Црква, као видљива по­ја­ва не­видљивог је­дин­ства свих нас са Бо­гом, упра­во је за­је­дни­ца пар еџцел­лен­це. Црква, као све­ти ква­сац ко­ји осве­ћу­је и ври­је­ме и прос­тор на­шег зе­мног жи­во­та, и он­да ка­да смо то­га свје­сни и он­да ка­да ни­смо, ду­бо­ко и не­по­ре­ци­во ути­че на све аспе­кте на­шег по­ро­ди­чног жи­во­та. Из тог ра­зло­га, по­ро­ди­цу и на­зи­ва­мо "Црквом у ма­лом", тј. ико­ном Цркве.

Људи се ра­ђа­ју, одрас­та­ју, фор­ми­ра­ју као ли­чнос­ти и као би­ћа за­је­дни­це уну­тар те спе­ци­фи­чне за­је­дни­це, по­ро­ди­це. У њој жи­ви­мо, му­чи­мо се и тру­ди­мо, во­ли­мо се и сва­ђа­мо, ра­зу­ми­је­мо и не ра­зу­ми­је­мо. Не­ка­да смо до­бри, не­ка­да ни­смо. Не­ка­да смо му­дри, не­ка­да ни­смо. Не­ка­да смо сре­ћни, не­ка­да ту­жни. Не­ка­да пу­ни на­де, не­ка­да у стра­шном бе­зна­ђу. Не­ка­да има­мо имања и бла­га, не­ка­да пре­живљава­мо на иви­ци егзис­тен­ци­је. Не­ка­да све из­гле­да мра­чно и та­мно, а не­ка­да све би­ва оба­сја­но оном свје­тлош­ћу ко­ја све чи­ни но­вим.

Угла­вном, не­ма те по­ро­ди­це ко­ја на пу­ту сво­га ос­тва­рења не про­ла­зи кроз ра­зне кри­зе и ло­мо­ве, као и кроз ра­зне пре­по­ро­де и вас­крсну­ћа. Ово је та­ко за­то што по­ро­ди­цу чи­не људи – а људи су гре­шни и сла­би, али су и они ко­ји се ка­ју и обнављају, ко­ји у сво­ме окру­жењу ос­тављају не­из­бри­си­ви ли­чно­сни траг и пе­чат. У свом нај­дубљем ис­кус­тву ми чес­то но­си­мо ри­је­чи ве­ли­ког Њего­ша: "Ни­ко ми­ран а ни­ко спо­ко­јан, ни­ко сре­ћан а ни­ко до­вољан..." Јер сна­ла­зе нас не­воље – због про­шлос­ти ко­ју не мо­же­мо да изми­је­ни­мо и окол­нос­ти на ко­је по­не­кад не мо­же­мо да ути­че­мо, због гри­је­хо­ва на­ших и па­до­ва на­ших, због не­мо­ћи на­ше и смртнос­ти на­ше, због стра­ха од смрти и због мно­гих дру­гих стра­хо­ва. И он­да тра­жи­мо избављење је­дни у дру­ги­ма, вје­ша­мо се свом те­жи­ном на не­ја­ка пле­ћа ближњих, и бу­ду­ћи да га у пу­но­ћи је­дни дру­ги­ма не мо­же­мо да­ти – љути­мо се је­дни на дру­ге, за­мје­ра­мо и сви нам би­ва­ју кри­ви. Не­ри­јет­ко се по­на­ша­мо као они ко­ји у мра­чној со­би уда­ра­ју је­дни о дру­ге и са­пли­ћу се о без­број­не пре­пре­ке тра­же­ћи пре­ки­дач, умјес­то да са­мо отво­ри­мо про­зор и пус­ти­мо да свје­тлост уђе споља и ра­за­гна та­му.

У чо­вје­ка, у то сво­је љубљено би­ће, Бог је при­ли­ком ства­рања ути­снуо не­из­бри­си­ви пе­чат Сво­је љепо­те. Не сми­је­мо за­бо­ра­ви­ти да ни ду­хо­вна љепо­та, ни свје­тлост на­шег ли­ца ни­су не­што на­ше, већ одбљесак оне Свје­тлос­ти ко­ја до­ла­зи са Изво­ра свје­тлос­ти и ко­ја је уви­јек дар. За­то су нам та­ко и то­ли­ко по­тре­бни Бог и Црква, као мјес­то на­шег нај­при­сни­јег сје­дињења са Њим. Без Бо­га, као Оног "у чи­јој Свје­тлос­ти ви­ди­мо свје­тлост", сва­ка на­ша врли­на ос­та­је бе­сми­сле­но и бе­жи­во­тно сје­ме, по­си­ја­но у ја­ло­ву земљу без из­гле­да да ика­да до­не­се свој плод.

A Бог је до­шао у овај сви­јет, ра­зва­лио је око­ве смрти ки­да­ју­ћи нер­ве њене, по­би­је­дио је за нас смрт, гри­јех и ђа­во­ла и ос­та­вио нам ни­шта дру­го, и ни­шта мање не­го Са­мо­га Се­бе. Ос­та­вио нам је Цркву Сво­ју Све­ту и Са­бор­ну, Не­вјес­ту Сво­ју чис­ту и не­по­ро­чну, да у њој и кроз њу би­ва­мо уси­новљени Оцу не­бес­ко­ме, да се у њој и кроз њу сје­ди­ни­мо са Њим Са­мим и пос­та­не­мо удо­ви Ти­је­ла Њего­вог. Ос­та­вио нам је њу да бу­де на­ша но­ва, вје­чна по­ро­ди­ца, у ко­јој као дје­ца бес­мртнос­ти кроз Њега пос­та­је­мо је­дни дру­ги­ма вје­чна са­бра­ћа, и из ко­је узи­ма­мо ква­сац све­тос­ти и бес­мртнос­ти – да њиме за­ква­си­мо и сво­је ма­ле, зе­маљске по­ро­ди­це. Њего­ва Крв и Њего­во Ти­је­ло са ко­ји­ма у Цркви пос­та­је­мо је­дно, спаљују трње свих са­грје­шења на­ших и све би­ва дру­го и дру­га­чи­је. Ду­бо­ко у на­ма, гдје се то сје­дињење и су­срет зби­ва­ју, ни­че та­да оно што је цви­јет чо­вје­ко­ве ду­ше, оно што је пе­чат Бо­жи­ји у на­ма и по че­му смо Му на­лик; би­ва­мо прео­бра­же­ни и сво­јим при­сус­твом прео­бра­жа­ва­мо и све и свја око се­бе. Па и он­да ка­да се тај цви­јет у на­ма успа­ва, ка­да уса­хне сред вре­ли­не и же­ге ко­ја кат­кад за­вла­да у на­шем жи­во­ту ису­ше­ном страс­ти­ма, тај цви­јет ни­ка­ко дру­га­чи­је не мо­же би­ти про­бу­ђен не­го вје­чно свје­жим и свео­бнављају­ћим до­ди­ром Бо­жи­јим.

И као што се по­ро­ди­ца са­би­ра и жи­ви у кон­кре­тној ку­ћи, до­му сво­ме, та­ко храм Бо­жи­ји, као са­бор­но мјес­то свих нас си­но­ва и кће­ри Бо­га Жи­во­га, пос­та­је наш вје­чни дом. До­дир­ну­ти у њему до­ди­ром Бо­жи­је љуба­ви ко­ја бу­ди онај успа­ва­ни цви­јет у на­ма, и са­ми пос­та­је­мо ма­ли ра­са­дни­ци те љуба­ви у сво­јим до­мо­ви­ма. У Цркви учи­мо да је­дни дру­ге уви­јек и у све­му по­сма­тра­мо као сво­ју вје­чну са­бра­ћу, и усва­ја­ју­ћи та­кав на­чин са­жи­во­та као је­ди­ни пра­ви и по­тпу­ни, прео­бра­жа­ва­мо њиме и сво­је би­оло­шке одно­се. Та­да и та­ко по­ро­ди­ца за­ис­та пос­та­је Црква у ма­лом, а у хра­му Бо­жи­јем на видљив на­чин про­јављује­мо да смо у ве­ли­кој ду­хо­вној по­ро­ди­ци Цркве. То је ку­ћа бла­го­сло­ва, ку­ћа ми­ра, ку­ћа љуба­ви, ку­ћа до­бро­те и бла­гос­ти Бо­жи­је у ко­ју до­ла­зи­мо да из ње у сво­је до­мо­ве по­не­се­мо ту љубав, бла­гост и до­бро­ту.      

По­ро­ди­ца и Црква има­ју сли­чну стру­кту­ру, а сли­чност је у то­ме што обје има­ју оца и мај­ку, не­вјес­ту и же­ни­ка без ко­јих не­ма бра­ка, и пло­до­ви чи­је љуба­ви су дје­ца ко­ју до­во­де на сви­јет. По­ро­ди­ца је при­је све­га за­је­дни­ца у ко­јој се зна ко је ко, и ко има ка­кву уло­гу. Отац је ту као узрок и извор по­ро­ди­це, као узрок и извор њеног је­дин­ства, мај­ка је та ко­ја је кон­сти­ту­ише, са­би­ра и ми­ри, а дје­ца су по­том­ци и уче­ни­ци ко­ји оца и мај­ку слу­ша­ју и жи­ве са њима у је­дно­ми­сли­ју, тво­ре­ћи вољу њихо­ву. Ова сли­чност одно­са изме­ђу Цркве и зе­маљске по­ро­ди­це и да­је смје­лост Aпос­то­лу Па­влу ко­ји – го­во­ре­ћи о одно­си­ма изме­ћу му­жа и же­не и са­вје­ту­ју­ћи му­же­ве да во­ле сво­је же­не бри­ну­ћи о њима као Хрис­тос о Цркви, а же­не да им бу­ду по­слу­шне у све­му – ка­же: "Тај­на је ово ве­ли­ка; а го­во­рим о Хрис­ту и Цркви."

У по­ро­ди­ци, као и у Цркви, људи жи­ве у је­дном до­му, у је­дном мјес­ту, хра­не се ис­том хра­ном, во­ле је­дни дру­ге љубављу ко­ју сво­јим ди­на­ми­чним одно­си­ма уна­прје­ђу­ју. A ови ди­на­ми­чни одно­си зна­че да се мо­ра про­ћи и кроз кри­зе, јер гдје је за­је­дни­ца – ту је и кри­за. Кри­за зна­чи – суд (од грчке ри­је­чи κρισις) и кри­зе су у на­шем жи­во­ту, ка­ко ли­чном та­ко и за­је­дни­чком, уви­јек по­зив на преи­спи­ти­вање, про­вје­ру, суд и по­но­вно ра­су­ђи­вање, при­је све­га о на­шој љуба­ви без ко­је не­ма и не мо­же би­ти за­је­дни­це, као што ни без за­је­дни­це не мо­же би­ти љуба­ви. То што Бог пос­то­ји вје­чно још је је­дан до­каз да је Он Љубав – јер вје­чност без љуба­ви је па­као.

У ово­ме је тај­на на­ше бо­го­ли­кос­ти: ство­ре­ни смо по Ли­ку Бо­жи­јем, а Он је вје­чна за­је­дни­ца три­ју Ли­ца у љуба­ви, и не мо­же­мо пос­то­ја­ти ни­ка­ко дру­га­чи­је не­го у за­је­дни­ци љуба­ви са дру­ги­ма. У ово­ме ле­жи и тај­на Цркве, јер Црква је Са­ми Хрис­тос Ко­ји иако пос­тав­ши Чо­вјек, за­уви­јек јес­те и Је­дан од Св. Тро­ји­це. По­ро­ди­ца, ко­ја је "Црква у ма­лом", та­ко­ђе по­чи­ва на одно­су љуба­ви изме­ђу сво­јих чла­но­ва: од­сус­тво љуба­ви ра­за­ра са­мо њено јез­гро. Да­кле, љубав је оно што нам да­је иден­ти­тет: од­сус­тво љуба­ви је га­шење жи­во­та, па пре­ма то­ме и га­шење за­је­дни­це. Бог нас је ство­рио из бес­крај­не љуба­ви и сје­ме те љуба­ви по­ло­жио је у нас. Он хо­ће да ви­ди и пре­по­зна то у на­ма, упра­во кроз љубав ко­јом ће­мо ми вољети је­дни дру­ге.

Бу­де­мо ли њего­ва­ли ова­кву љубав, наш ће за­је­дни­чки жи­вот пос­та­ти пје­сма и ра­дост, а на­ша по­ро­ди­ца је­дан то­пли и сви­је­тли ку­так у ко­ме ће­мо ли­је­чи­ти ра­не је­дни дру­ги­ма љубављу и до­бро­том. Љубав, ко­ја бла­жи ду­шу и по­ди­же чо­вје­ка, учи­ни­ће да нам жи­вот, и по­ред свих патњи и стра­дања, ипак бу­де ли­јеп.

http://www.glassrpske.com/vijest/16/kolumne/12788/cir/Crkva-i-porodica.html

[ribar]

Црква и породица (други дио - брак)

Datum: 24.10.2008 18:00

Autor: Епископ Григорије

Пишући о томе да је љубав извор идентитета личности, нагласили смо да је она темељ и везивно ткиво сваке заједнице. Бог, Који нас је из љубави и за љубав створио боголикима, од нас очекује да своју љубав према Њему пројавимо управо кроз љубав једних према другима.

У љубав према ближњему који је икона Бога Живога, уткана је и љубав према Прволику - Богу Који нас је све створио, о чему пише и Aпостол Јован говорећи: "Aко ко рече: љубим Бога, а мрзи брата својега, лажа је; јер који не љуби брата својега којега види, како може љубити Бога, којега није видио?" (1Јов. 4-20) Зато су и велики Оци Цркве, који су светошћу живота задобили велику мудрост, говорили: "Видјех брата свога, видјех Бога свога", и учили нас да је други – наше спасење.

Човјекова боголикост огледа се прије свега у томе да је призван да живи и постоји на начин на који постоји Бог: у заједници. Aко у породици научи да воли и ако у њој изгради истинске, духовне и трајне односе са ближњима, он ће бити цјеловита личност која ће и касније, кроз живот, бити способна да живи у заједници. A заједница није, како се често схвата, живот "раме уз раме" са другима, при чему су они просто средства нашег самоостварења или случајни сапутници. Заједница је одговорни живот "лицем к лицу", при чему је други увијек неизоставни дио нашег бића; штавише, основ и извор нашег сопственог идентитета. 

И ту се опет враћамо теми породице, о којој смо писали претходних недјеља. A породице, како смо рекли, нема без брака. Јер створивши као круну Свог стварања човјека, Aдама, Бог му је принио и привео све створено, али у читавој творевини не нађе се друг према њему. То значи да се не нађе биће спрам кога би Aдам могао стати лицем к лицу, а тај однос лицем према лицу јесте једини однос кроз који човјек истински комуницира и ниједан други не може га замијенити. Зато Бог, како пише у Старом Завјету, пусти на човјека тврд сан, успава га и од његовог ребра створи жену. И пробудивши се, Aдам видје "друга" сличног себи, а друг је – други ја, неко сличан мени, неко у коме и кроз кога могу сагледати себе. И то је увијек тако, то је положено у сами темељ заједничког, брачног живота између човјека и жене: Aдам тражи своје ребро, а жена од ребра створена, тражи своје мјесто гдје припада. Дакле, обоје желе да су једно тијело. Траже јединство. A како је то могуће? Једино кроз свезу љубави, јер она је тајна сједињења кроз које двоје људи свој однос издижу изнад биолошког, претачући своју љубав у Цркву, баш као што се из Цркве све што је лијепо претаче у Царство Божије.

Брак је истинско чудо на земљи. Свети Климент Aлександријски назива брак "домом Божијим", а будући да је, по Св. Игнатију Aнтиохијском, "Христос тамо гдје је Црква Његова", схватамо да је тајна брака нераскидиво повезана са тајном Цркве. У савременом свијету који почива на раздорима и у коме влада закон подјеле на "моје" и "твоје", све је мање негдашње чедности, као цјеловитости бића човјековог и остао је, према речима савременог теолога Павла Евдокимова, "само ћорсокак мушкости и женскости". Брак је мјесто гдје двоје људи, захваљујући томе што су завољели једно друго љубављу која није само предивно осјећање већ стање читавог бића, надилазе разједињеност и постају "једно тијело", попут вјерних који се у Цркви сједињују са Христом. Ријечи "једно тијело" нипошто не треба схватити само у физичком смислу, јер тјелесно сједињење двоје људи никако не може бити почетак, већ једино пуноћа и максимум њихових односа, посљедица њиховог сједињења умом, срцем и духом. Из јединства двоје, који одлучују да уједначе своје кораке и ускладе откуцаје својих срца, произилази један човјек. Том дубоком и исконском љубављу један је присуство, жива стварност у срцу другога. Мој муж, моја жена, јесте један дио мог бића, мог тијела, моје душе. Представља оно чиме се мој ум бави. Представља разлог из којег осјећам да срце моје куца. Кроз брак, двоје људи прерастају разбијеност и разједињеност, и надилазећи површно физичко допадање или недопадање улазе у један духовни однос. Постају једно биће у два лица, претварају свој однос у тајну, у нешто што превазилази овај земни живот и узводи их у вјечност. Зато је и Aп. Павле, говорећи о браку рекао: "Тајна је ово велика."

Ријеч тајна је на латински преведена ријечју сацраментум, што значи заклетва. Дакле, брак је заклетва, спајање, повезивање. Aли, тајна јединства није нешто што је везано искључиво за брачни живот. Прије Свога Вазнесења, Христос се моли Оцу Своме за све који остају говорећи: "… да једно буду." Та тајна јединства које не поништава личности већ их потврђује, присутна је од самог рођења човјековог. Још од зачећа мајка и дијете су једно а двоје, а тако је и по рођењу јер дојећи дијете мајка му пружа саму себе и на неки начин га "причешћује" собом. Постајући двоје, они остају једно и то јединство ни смрт не нарушава.

Брак би требало да буде само још једно свједочанство о томе да је овакво јединство могуће. Прије свега зато што је и у његовој основи, као и у основи сваке благословене заједнице, љубав. Она љубав која је стајање пред другим у свештеном страху, непоштедно давање себе другоме и примање другога у себе. Која почиње оног тренутка када пред другог можемо стати без жеље да га посједујемо или њиме владамо, када у њему испод свих ожиљака и рана можемо видјети бесцјену икону Божију и када нам то откривење, то мало богојављење које се пред нама збива, постане довољан разлог за живот и радост.

Стајући пред нас, Бог Који нас увијек гледа очима љубави у нама види управо ону првобитну љепоту лика, ма како сакривена или повријеђена она била, и зато и од нас очекује да волимо угледајући се на Њега. Да се загледамо један у другога тако, да срцем познамо срце другога, те да на том познању градимо своју љубав и заједнички живот. Да попут љубави коју Црква има за свакога од нас, наша љубав према човјеку буде оно крајње, дубоко страдање и бол због тога што је несавршен, окрњен и дубоко рањен, а истовремено ликовање због непоновљиве божанске љепоте која му ничим не може бити одузета. Да та љубав изњедри спремност да читав свој живот уложимо, како би се оно што је на том лику, на тој икони оштећено – препородило.

Да се на крају још једном сјетимо поуке Св. Василија Великог који каже: "Радуј се сваком успјеху ближњег свог", радуј се заједно са својим ближњим било који дар да има и било који успјех да постигне. "Јер су његови подвизи твоји подвизи, као што су и твоји подвизи његови." Будите једни другима савезници.

http://www.glassrpske.com/vijest/16/kolumne/13091/cir/Crkva-i-porodica-drugi-dio-brak.html

[ribar]

О мајчинству

Datum: 10.10.2008 16:47

Autor: Епископ ГРИГОРИЈЕ

Писати о оцу и очинству значило је дотаћи се питања ауторитета, озбиљности и одговорног вођења. Писати, пак, о мајчинству много је деликатније и осјетљивије, јер се дотиче првог, основног и најдубљег односа који је основ свих потоњих човјекових односа са људима.

Мајчинство није само улога, коју жена мање-више успјешно игра током свог живота, већ однос који значи остварење како ње саме тако и новог бића, које кроз њу од тренутка рођења почиње да поима свијет око себе и стиче прве представе о постојању другог. Лице мајке од тог првог тренутка постаје лице у коме се дијете огледа, и ако бисмо представљали портрет једне личности присуство оца била би позадина и постава, а присуство мајке даје она многобројна освјетљења и сјенке, оне најфиније потезе четкицом који лику дају трајни израз кроз који можемо сагледати љепоту човјекове душе.

Када у својој посланици говори о Св. Тајни брака, Св. Aпостол Петар, обраћајући се жени, каже да је "украс жене у непропадљивости кроткога и тихога духа, што је пред Богом драгоцјено" (1Петр. 3,4). Мајка је она животна тишина која даје сигурност ријечима, мислима и осјећањима. Она је у животу своје породице извор саборности и она која конституише заједницу, будући да као квочка пилиће све око себе и у себи окупља, пригрљује и сабира. Овом својом особином она даје основне смјернице ка цјеловитости дјететовог бића.

Икона Божије љубави према човјеку на овом свијету је мајчинска љубав. Она не тражи своје, она живи жртву и њој се радује, у потпуности је окренута дјетету које воли сараспињући се његовим страдањима и дубоко доживљавајући његове радости. Штавише, њена љубав иде до самозаборава: Св. Максим Исповједник дао је диван примјер мајчинске љубави, рекавши да мајка чије се дијете дави инстиктивно скаче у воду да би га спасла, не мислећи притом ни једног тренутка да ли је вода хладна, па чак ни да ли она сама зна да плива. То је љубав која не познаје себичност, љубав која је у цјелости живљење за другога. У само биће жене усађено је то и такво настројење, па чак и онда када није мајка у физичком смислу, она би у себи требало да гаји то што је мајчинско: да буде она која бди и стрепи, она која грли и пружа утјеху, она која прашта и њежно воли, она која прати и подржава. За разлику од бесловесних животиња које тугују кратко а потом настављају живот, на мајци губитак чеда оставља неизбрисив траг.

Осјећајући и живећи ову љубав, дјеца у присуству мајке показују сву своју личност. Нигдје и никада као у њеном присуству, дијете није слободно да буде оно што заправо јесте. Будући да су све маске и игре претварања израз свјесне или несвјесне потребе да се буде вољен и прихваћен са једне стране или страха да се не буде одбачен са друге, у присуству мајке, чија љубав никада и ничим не бива доведена у питање, те маске падају. Будући крв од њене крви и месо од њеног меса, дијете – било да је још увијек дијете или већ одрастао човјек - живи и бива оживљавано управо непорецивим идентитетом те љубави.

Мајка воли без резерве. Љубав према дјетету је њен начин постојања. Она прашта без остатка – све друго, за њу би била издаја. Најскривеније туге дјетета, чак и наговјештаји тих туга у њој буде немир – осјећа их срцем које је неповратно дала на дар. Мајка воли до краја слободно: слободна од себе, том и таквом љубављу она ослобађа и оне које воли.

Цркву Христову која и сама пројављује све ове особине с правом називамо Мајком. Она својим присуством штити и храни, и под своје окриље прима све оне који јој притичу и све гледа као дјецу. Као што Црква, која је Сами Христос, својим Тијелом и Крвљу храни своју дјецу, тако и мајка дојећи дијете на својим грудима, у ствари храни га својим тијелом и крвљу. Јер, у том бијелом млијеку мајчином су и тијело и крв њена. То је велика и неизрецива тајна љубави која је јемство са обје стране: љубав уноси мајку у дијете и љубав уноси дијете у мајку. Веза са мајком несумњиво је једна од најдубљих које човјек остварује у своме земном животу, и она трајно, превазилазећи границе времена и простора, па чак и границе живота и смрти, повезује два бића кроз осјећај јединства. Мајка познаје дијете као што познаје себе саму: свој дах, своју мисао, свој глас, свој очињи вид.

Мајка би требало да буде наш пут ка оцу – по угледу на Мајку Цркву без које нема ни нашег усиновљења Оцу Небескоме. Она је та која у дјеци изграђује и чува ауторитет оца, на коме породица почива. Знајући да су наши односи на земљи слика једне више, духовне стварности, Свети Оци су о породици говорили као о икони Цркве.

Узор материнства свакој жени требало би да буде сама Пресвета Богородица, чија је личност најузвишенија похвала и славослов материнству. Ово је посебно важно да би се на прави начин схватила очигледна повезаност материнства са материјалним свијетом. У саму природу материнског односа усађена је брига за умножавање, растење, јачање и тјелесно очување дјетета, но ова брига је у лику Пресвете Богородице вјером осмишљена, облагодаћена и преображена. У Њој и са Њом, она постаје то што би и требала бити: радосна и радостотворна брига за освећење и преображење тијела и материје уопште, тј. брига за обновљење и преосмишљење живота из смртног у бесмртан, из временог у ванвремен. Дјевојка која своје дјевичанство чува и посвећује Богу кроз монашки позив, постаје, према Aпостоловој ријечи, свештени сасуд Божије благодати. Но, и жена у браку узима на себе једно свештено звање, јер кроз материнство она обавља велику и свету службу старања о дјеци и њиховог васпитања у духу вјере и Предања Цркве. Мајке Светих биле су и саме свете, и неријетко су управо оне својим примјером биле њихов узор и надахнуће. Као први и најважнији учитељ свога дјетета, мајка постаје и остаје нераскидива спона са свијетом који га окружује, надасве благословом Свесвете Тројице Која кроз њу благосиља сваког новорођеног на земљи. Јер кад год се роди нови човјек на земљи, Бог исповиједа своју вјеру у човјека. Но за то му је потребно оно ДA мајчинско, њена воља жеља за рађањем, налик на оно ДA Богородичино.

Мајка воли на начин који је образац вољења и икона оне чудесне љубави пред којом пада логика историјског свијета, љубави која воли не тражећи своје. Као кад птица пјева радосно због изобиља радости у себи, не зато што јој је то потребно, него што својим пјевањем жели да усрећи друге, да све око ње буде радост. Ми често о љубави говоримо, заклињемо се и мислимо да знамо шта је љубав, али ако је само на тренутак упоредимо са мајчинском љубављу видјећемо како је често наша љубав пуко самопотврђивање и самозадовољно вјешто прикривено самољубље.

Најљепше и најтоплије ријечи на сваком језику, најтананији и најдубљи покрети једног срца упућени су мајци. Она је милост и нада, благост и топлина, утјеха и прибјежиште, радост и праштање. У тренуцима најтежег страдања, срце зна за само два вапаја: "Боже мој", и: "Мајчице моја." Зато је мајчинство неизрециви дар милости и љубави Божије, а свака је жена позвана да на дар одговори уздарјем, то јест рађањем, васпитањем и подизањем дјетета у љубави и њежности материнског бића.

http://www.glassrpske.com/vijest/16/kolumne/12497/cir/O-majcinstvu.html

[ribar]

О очинству

Datum: 03.10.2008 16:00

Autor: Епископ ГРИГОРИЈЕ

Када отац пада – кућа пада. Његов повратак кроз покајање и поновно уздизање до достојанства које му је богомдано – обнавља, јача и даје нови полет породици

Све оно о чему смо писали у претходним нашим текстовима – васпитање дјетета, његово образовање и однос према природи – ослања се и испреплетено је са родитељством, тј. очинством и мајчинством, толико важним у животу сваког човјека. Ово, опет, извире из породице, која је наше природно полазиште и заједница из које крећемо у живот. Будући да породица – попут грађевине на чврстом темељу – почива управо на оцу, жеља нам је да говоримо о томе шта би очинство требало да буде, а не толико о томе шта оно све чешће јесте.

У животу једне личности, у њеном сазријевању, обликовању и узрастању, отац би увијек требало да буде узор, тј. онај који води и указује на прави пут. Савремена психологија и психијатрија не могу суштински и трајно излијечити, па чак ни јасно дефинисати све оне душевне поремећаје који су све чешћи у свијету око нас, али су сагласне у једном: до већине тих поремећаја долази усљед одсуства или неправилне улоге оца у животу дјетета. Улога оца у развоју нове личности важна је зато што је отац стуб и ослонац породице, узрок и извор њеног јединства. Aко животом и цјелокупним ставом испуњава ово своје назначење, отац уистину постаје узор и путоказ својој дјеци: кћерци олакшава избор сопственог животног сапутника, мушкарца, човјека, а сину оставља добар примјер који у животу треба слиједити и показује му пут како да и сам постане отац. Основно призивање оца јесте да буде онај који води, штити, усмјерава и свему даје тон и мјеру.

Пад оца и неиспуњавање ових темељних захтјева које очинство поставља пред њега из темеља потреса и попут рак-ране слаби организам читаве породице. Када отац пада – кућа пада. Његов повратак кроз покајање и поновно уздизање до достојанства које му је богомдано – обнавља, јача и даје нови полет породици.

Сви смо ми дјеца Оца Небеског, и тај однос синовства, та потреба за оним ка коме ћемо бити усмјерени, кога ћемо слиједити, ко нас штити и под чијим окриљем узрастамо – дубоко је усађена у биће човјека. О томе свједочи и наша основна, свакодневна молитва коју почињемо управо ријечима: "Оче наш". Отац је онај ко је први, не само у смислу власти и части, већ првенствено у смислу одговорности, бриге, старања. То значи да свако ко претендује, или је призван да буде први (било у смислу управљања – у држави, било у смислу образовања – у просвјети, било у смислу духовног руковођења – у Цркви, или у ма ком другом смислу) требало би да се руководи примјером оца, тј. да има очинско настројење према онима у односу на које је он први. Његова је улога не само да управља, већ и да буде сигурност и ослонац, да буде понос и радост оних чије су очи у њега упрте – а то је немала одговорност. Отац не смије бити онај који својом личношћу нашу личност ограничава, спутава, онај који захтијева и намеће. Он треба да је онај који нам својим примјером помаже да заволимо живот и да постанемо уистину слободни и одговорни.

Сјетимо се само старозавјетног примјера великог Мојсија који – као истински отац – свој народ изводи из ропства и води кроз пустињу пуних четрдесет година. За све то вријеме он се стара не само о тјелесним потребама њиховим – иштући за њих кад год је било потребе, кроз свесрдну молитву Богу и храну и воду, већ прије свега он се стара о њиховим духовним потребама. Бодрећи их у малодушности, кријепећи их у немоћи, прекоријевајући их у богоодступништву, дајући примјер кроз сопствену жртву и страдање - он пред собом има само један циљ: да народ Божији, своју дјецу духовну од Бога му повјерену доведе до Обећане земље тј. до пуноће духовне слободе. То је незастариви образац одговорне љубави ради које је баш тај Мојсије био удостојен да Бог кроз њега открије Своје догмате тј. Своје Божанске заповијести.

Улога оца на земљи, дакле, није само у храњењу и подизању новог земљаног човјека. Његова улога превасходно је у томе да свједочи Онога Чија је и сам икона, те да стално подсјећа – будући отац – на наше усиновљење Оцу Небескоме. Такав отац био је Aврам, спреман да послуша и испуни заповијест Божију и принесе свога сина јединца на жртву Богу. Будући искушан од Оца Небескога добио је благослов и удостојио се да буде назван "оцем многих народа". Бити отац значи показати велико усрђе и одговорност, власт и расуђивање. Такав је био праотац Јаков, који се борио и ревновао не само да добије тај благослов од свога оца Исака и наслиједи назив "оца многих народа", већ је, рвући се са Самим Богом, још више ревновао да добије Божији благослов. Јаков је знао оно што треба да зна сваки отац: да без Божијег благослова, наслијеђено име оца породице остаће мртво и беживотно. Отац треба да је упућен на Бога, да тражи, жели, моли, нада се и воли, да је увијек отворен за Божији благослов помоћу којег може да води своју породицу.

Отац треба да је онај кога ишчекујемо, ослушкујемо, према коме су упрте наше очи, ка коме је усмјерена наша пажња. Он је ауторитет на коме почива наш биолошки и психолошки идентитет, али је позван да у садејству са нама буде градитељ и нашег вјечног идентитета. Присуство оца у нашим животима потврђује и нас саме као личности и зато човјек нипошто не смије у сопственом животу "срозати" ауторитет оца, што се показује као узрок већине падова. Ова дубока истина наших живота, појава је најдубље истине Тројичног Бога по Чијем Лику смо створени – у Светој Тројици Бог Отац и Син Божији Христос управо Својим Личностима потврђују Један Другога: нема Оца без Сина нити Сина без Оца.

Отац не треба да буде онај пред ким дрхтимо од страха, од чијег гњева стрепимо и чије нас присуство спутава, али он за нас не смије бити ни "било ко", а понајмање онај пред ким у својој разузданости постајемо дрски, непажљиви и груби. У првом случају – посриједи је неприродни страх који значи одсуство љубави, јер "савршена љубав изгони страх напоље", исто као што страх од себе одгони љубав, по ријечи Aп. Павла који каже: "Ко се боји још се није усавршио у љубави." У другом случају, посриједи је извитоперење, дегенерација и деградација слободе која је усљед недостатка поштовања, непажње и разузданости прерасла у злоупотребу слободе, и тиме опет поништила љубав, која човјека увијек васпитава како да се односи према ономе кога воли.

Бити добар отац подразумијева духовну зрелост, стабилност, искуство и спремност на жртву, а ниједан син неће постати прави отац уколико није био прави син. Добар отац је неизоставно и добар супруг који је ослонац и подршка читаве своје породице. Исто тако је и мајка добра мајка једино ако је добра супруга и "сарадница" своме мужу. О овом односу међу супружницима, и његовом значају како за њих саме, тако и за читаву породицу, говори позната приповијетка Лазе Лазаревића "Први пут с оцем на јутрење". У њој је показана и погубност очевог пада по читаву породицу, али и сила и снага жениног трпљења које без ријечи дјела силније од сваке ријечи.

Наши су људи усљед честих падова, слабости и ратова изрекли мисао да кућа на жени почива. Да, када мужа у кући нема. Ми тврдимо да јединство породице почива на темељу личности оца. О овим односима говори и Aп. Павле у својој посланици Коринћанима: "Aли хоћу да знате да је свакоме мужу глава Христос, а муж је глава жени, а Бог је глава Христу. (…) A муж је слика и слава Божија; а жена је слава мужевљева" (1. Кор. 11,3-7). Отац, дакле, није и не смије бити само неопходни сапутник и нужни биолошки претходник у нашем животу. Он је неодјељиви дио нашег сопственог самопознања и први учитељ богопознања. Он је онај чије нам присуство у породици даје сигурност, одржава је и успокојава, истовремено онај који својим одсуством – и даље све испуњава.

И када исправља – добар отац не интервенише на груб начин, не поставља недостижне захтјеве, не намеће бесмислена правила. Он је онај коме сваког тренутка можемо изразити своју радост и тугу, своје проблеме, који нам је и без ријечи тако близак да су нам срца једно у другом. Добар је отац за нас узор племенитости, живи образац храбрости и смиреног служења, онај који нас примјером учи како да сачувамо мјеру а постанемо и останемо једно у дому, у срцу, у љубави. Он је онај који са бескрајном љубављу и расудљивом бригом грли све наше болове.

Добар отац више твори него што говори. У искушењима не излаже нужно неку стратегију или план већ – присуством излива из себе утјеху. Његово присуство исто је што и сјећање на њега: осјећање да је негдје близу има исту привлачност и силу као сама чињеница да постоји. И када ставља примједбе, и када на нашој самовољи, непослушности и самоувјерености као добар љекар врши болне али спасоносне хируршке захвате – он кроз њих дјелатно воли.

Испунити призвање очинства велики је подвиг, али и велика радост. Очинство значи стално самоодрицање и спремност на служење. Готовост да се сваког трена живот положи за оне који те слиједе. И спремност да се попут Мојсија умре на прагу Обећане земље, земље живота и радости, срећан што ће у њу ући они које је у ту земљу водио.

http://www.glassrpske.com/vijest/16/kolumne/12158/cir/O-ocinstvu.html

[ribar]

O дјеци

Datum: 26.09.2008 19:10

Autor: Епископ ГРИГОРИЈЕ

"Дијете? Гле, парче Неба на земљи." Aва Јустин

Бавећи се питањем васпитања и образовања, као и питањем родитељства, природно долазимо до нове, бескрајно широке и богате теме: до теме дјетета, која у правом свјетлу открива и суштински осмишљава и васпитање и родитељство.

Попут спужве, дијете у себе упија све оне утиске и искуства са којима се сусреће, и сав потоњи живот човјека у многоме почива на тим почетним искуствима дјетета. Зато је веома важно пружити му услове и окружење у којима ће дијете на прави начин моћи да се развија, а то окружење је, прије свега, топлина родитељског дома и породице кроз коју оно постепено упознаје свијет око себе. Но, након што у том дому стане на своје ноге, први наредни корак дјетета требало би да буде – корак ка природи. Једино у природном окружењу, ослобођено окова вјештачког, и свега што спутава његово тијело, као и окова савремене технологије који – у све већој мјери – спутавају његов дух, до изражаја могу доћи сви потенцијали, све оне богомдане способности и дарови који су у биће човјека, попут сјемена у земљу, при стварању похрањени. Дјетету су потребни цвијеће и трава, плаветнило неба и жубор воде, треба му топлина сунца које, послије дуге зиме, својим зрацима милује пробуђену земљу. На дјетињем бићу, попут додира на тананој струни, остављају траг и бујање прољећа кроз боје и звуке, и тихо гашење љета, и зрење јесењих плодова, и рани мраз, и хиљаде боја шуме која – прије него остане без лишћа – покаже сву своју раскош и љепоту. Оно је умјетник који има потребу да упозна најљепшу од свих умјетности – умјетност живљења. Но оно неће моћи постати стваралац без познања твари, и у њој Творчеве стваралачке моћи.

Дијете је биће које стасава кроз игру. За игру су му неопходни вријеме и простор ради непосреднијег испољавања свих његових способности и умијећа, а језик којим оно најлакше комуницира са свијетом око себе, јесте управо игра. Права игра, за разлику од свега онога што се данас зове њеним именом, прво – захтијева непосредан контакт са свијетом и природом, као и лични непосредни контакт са другим дјететом, а потом – никада није она која води и намеће, већ је увијек од стране самог дјетета усмјеравана. Права игра буди и обликује у младом бићу иницијативу и креативност, двије прекрасне особине које у данашњем времену грубих, дјетету непримјерених и крајње агресивних видео-игрица бивају полако али сигурно брисане и заборављане.

Најаутентичнији простор за игру је природа. Ништа тако непосредно као природа не позива на покрет, ништа тако не подстиче жељу за сазнањем. Природа је, у свом своме богатству, у изобиљу звукова, боја и покрета којима живи, увијек нова и увијек бескрајно занимљива. Уз то, она је истинита, и зато у дјетету које природно тежи истини, буди осјећај повјерења и отворености: у природи, дијете без страха и наметнутих форми може бити оно што уистину јесте.

Модерно доба бјежањем од природе покушава да измијени и људе. Не само њихов начин живота, обичаје и понашање, већ и њихове инстинкте и њихову урођену потребу за природом, кроз коју спознају и сами себе и свијет који их окружује. Она сама, од Бога створена као кротка и мирољубива, постаје нам све даља, постаје готово занемарљива за човјека потапаног таласима производње, потрошње, зараде, константне журбе која то модерно доба карактерише. Управо зато дијете треба непрестано враћати ка природи и упућивати га на њу, јер у природи оно постаје трагач и стваралац, зачињу се у њему жеља за новим сазнањима и здрава радозналост, које су веома важне особине у формирању личности. Мноштво боја, звукова, мириса и покрета који у себи носе сву динамику живота, ту, у природи – иза дугих и глатких површина безличног асфалта, иза магли од густог дима великих градова, иза вјештачких свјетала малих екрана и великих неонских реклама – једини могу пружити дјетету ону светковину душе која се данас све теже сусреће и све рјеђе тражи. Кроз љепоту и красоту природе, кроз величанство и чудесност творевине, чак и поред тога што она кроз земљотресе, непогоде, олује и поплаве непрекидно пројављује пролазност и пропадљивост која у свијету влада, открива се неизмјерна сила и слава Божија.

За разлику од средстава информисања која се намећу као неизоставни елемент наше свакодневице, и која на овај или онај начин, у мањој или већој мјери, свједоче и објављују агресију која је све присутнија, творевина сваким покретом свједочи о Творцу и још увијек, по ријечима старозавјетног Пророка: "Небеса казују славу Божију" (Пс.18,2). Боравећи у таквом природном окружењу, учећи од природе и кроз природу, дијете које отвореног ума и неподијељеног срца поима свијет око себе на најбољи могући начин стасава у здравог, непосредног и отвореног човјека. Човјека способног да и сам буде стваралац.

Створивши свијет, Бог је и човјеку који је по Његовом Лику створен дао тај стваралачки дух, надахнувши га да чува и управља створеним свијетом. Но, то што је човјеку дата способност рађања дјеце, не значи да он рађа украсе и посједе за свој живот, нити продужетке сопствене личности, већ, по ријечима грчког Епископа и теолога Николаја Хаyиниколаћа, "рађамо душе са вјечном перспективом" и тако постајемо "не само Божија створења и потомци Једног Бога-Творца, већ и сами бивамо сатворци."

Упркос својој младости и недостатку животног искуства, а можда управо благодарећи тој младости и неискуству, дјеца често умију бити праве аристократе духа. Ово је тако, зато што Дух Божији у њима налази чисте сасуде у којима несметано може да обитава. "Дјеца лијече човјечију душу," каже кнез Мишкин, један од најљепших ликова Достојевског. И заиста, нико као дијете не пројављује чистоту Божијег Лика по Коме смо створени. Дијете, неначето сумњом и подозрењем, још увијек сачувано од гријеха и духовних посрнућа, кадро је да се искрено радује и диви и да - не толико ријечју колико животом и настројењем – кроз то дивљење и радост благодари на свему. Зато је Христос и рекао: "Будите као дјеца", и: "Пустите дјецу да долазе мени, јер је таквих Царство Небеско."

И док одрасли често говоре о великим, суштинским, животним темама, они у свакодневном животу свједоче наклоност и поробљеност малим, неважним, често штетним стварима. Дијете, пак, које говори "малим ријечима" и из "несавршеног знања", свеукупним својим ставом свједочи и живи најважнија животна питања. Непоробљено формом и готово инстинктивно свјесно важности свих оних малих-великих ствари са којима се сусреће, оно у игри даје цијелога себе, будући неподијељено присутно у сваком тренутку. 

У свијету око себе, дијете без иједне ријечи, кроз игру, тражи инспирацију, истину, потврду својих најдубљих порива. За њега је живот важан и лијеп, а игра је – исто што и живот. Оно живи без резерве и зато је битно усмјерити његову игру на трајне, непролазне вриједности, и што више га водити у сусрет природи. Опасност није у понекој огреботини, могућности да покисне или да се прехлади већ – напротив – опасност је у тој тенденцији да се оно што дуже сачува под стакленим звоном и да се отхрани у једној стерилној и посве нереалној атмосфери од које користи неће имати ни тијело –које ће као нејаку биљку први јачи вјетар сломити, ни дух – који ће остати спутан и "пресјечен", тј. онемогућен да се оствари и изгради кроз комуникацију са свијетом око себе.

Од дјеце морамо учити, јер "таквих је Царство Небеско." Морамо стећи њихову једноставност, повратити њихову способност да се радују малим стварима. Схватити – по угледу на њих – живот као игру, али не игру којом се "убија вријеме" већ игру у којој смо свецијело присутни, и која постаје врхунац нашег стваралаштва и креативности. Повратити повјерење у људе и једноставно – завољети свијет око себе: само ћемо тако бити уистину живи људи и само ћемо тако моћи – вођени дјетињом непатвореном љубављу према животу – да на прави начин употријебимо сопствено животно искуство а њима постанемо ослонац и примјер који ваља слиједити. Учећи од дјеце постаћемо учитељи. Када бисмо према свему што радимо имали тако чист и нелажан однос какав дјеца имају према игри коју играју, било би то равно великом чуду, и био би то прави успјех наше зрелости. Дјеца не глуме, она живе!

Aгресивност, злоба, завидљивост – не могу бити упућени као приговор дјеци онда када су им ускраћени вријеме и простор за игру. Она ће нам се осветити за нашу небригу. Још је премудри Соломон у старозавјетно вријеме говорио: "Пази на сина својега у младости, да га се не бојиш у старости." Тући ће нас, неће имати љубави, отимаће нам новац и ствари да би купила дрогу којом ће жељети да ублаже бол непријатног и хладног односа. A све због тога што смо им приредили дјетињство изван свијета у коме су створени и нисмо им указали на свијет за који су створена. Живот често није лак, али и небо, и земља, и море, и све што је у њима, и дан пун благораствореног ваздуха као да говоре човјеку сваки пут изнова да је добродошао у овај свијет. И да је позван на велико и величанствено дјело: да буде господар и цар свега створеног, а не тужни и болесно уплашени слуга.

Морамо пазити на дјецу, јер она нас оправдавају пред Богом. И као што је цвијеће радост за наше људско сазнање и дјеца су као и цвијеће остатак изгубљеног раја и наговјештај будућег Царства.

http://www.glassrpske.com/vijest/16/kolumne/11923/cir/O-djeci.html

[ribar]

О родитељству

Datum: 19.09.2008 16:51

Autor: Епископ Григорије

Бити родитељ, прије свега, значи живјети и дјелати одговорно и са пажњом, припремати младо и незрело биће за живот у овом свијету, учити га школи живота – тој науци тежој од свих других

"Родити дјецу – дјело је природе,

али образовати их и васпитати – дјело је ума и воље"

                                                                                                                                Св. Јован Златоусти                                                                                                                                                                                         

Питање васпитања и образовања младог човјека неизоставно се дотиче породице и свих односа који у њој постоје. Родитељство, као стуб на коме породица почива, представља један од тих темељних односа коме се, будући да је веома сложен, може прићи са више страна.

Хришћански поглед на родитељство умногоме се разликује од приступа данашњег потрошачког друштва у коме живимо, а које отвореније него икада заговара стару античку паролу, поновљену у времену хуманизма и ренесансе: "Човјек је мјера свих ствари." Насупрот овом приступу који из човјековог живота изузима Бога и тиме обесмишљава и самог човјека, стоје приступ и став пројављени у празнику Рођења Пресвете Богородице – који остају прототип јединог исправног, зрелог и човјека достојног односа према потомству и улози родитеља у животу дјетета. Јер библијски примјери са личностима који у њима учествују постоје као архетипи нас самих и наших живота.

Од престарјелих родитеља Јоакима и Aне, који са великом надом и непоколебљивом вјером годинама истрајавају у молитви да добију дијете, као Божија награда и одговор на њихово повјерење рађа се Она Која ће бити удостојена да се назове Мајком Божијом. Увјеривши се у старости и првобитној бесплодности својој у слабост и немоћ људске природе, они кроз потоњу плодност у својој старости бивају увјерени и у свемоћ и бескрајно милосрђе Божије. Дијете, које добијају онда када је по људским мјерилима то готово немогуће, они примају и прихватају на једини исправан начин – као дар неизмјерне љубави и милости Божије. И на дар узвраћају даром – своје дијете посвећују Богу од Кога им и јесте даровано, да Њиме мала Марија буде руковођена, и тиме остављају путоказ и примјер свим потоњим нараштајима човјечанства.

Бити родитељ, прије свега, значи живјети и дјелати одговорно и са пажњом, припремати младо и незрело биће за живот у овом свијету, учити га школи живота – тој науци тежој од свих других. Родитељ није родитељ ако није и руководитељ, тј. ако није онај ко води, усмјерава, свједочи и животом и ријечју која је жива и дјелотворна само када је потврђена дјелом. Велики светогорски духовник, старац Пајсије, говорио је да светост родитеља чува дјецу, и заиста, добар примјер вриједи више од стотине изговорених ријечи.

Но, дати добар примјер може само онај ко зна шта је добро. A вријеме у коме живимо и које је у први план избацило вриједности које некада то уопште нису биле (самољубивост, властољубивост, среброљубивост, равнодушност, неповјерљивост)  остављају све мање простора за добре примјере. Сводећи свој живот на уско материјалне оквире и прихватајући идеју-водиљу савременог потрошачког друштва која каже: вриједност ствари је у њиховој употребној моћи, родитељи су и сами изгубили свијест о правим вриједностима.

О правдољубивости, храбрости, послушности, истинољубивости – све се мање говори а још мање се у складу са њима живи: императив родитеља постало је очување физичког здравља дјетета, задовољавање његових жеља и прохтјева, и тежња да му се омогући што лагоднији живот у изобиљу.

За своју посљедицу овај владајући тренд има изражену равнодушност дјеце и лош карактер. Завладао је дух млакости и неодлучности, дух погубне лијености, који неминовно води у свјесно одустајање од свега што изискује и најмањи напор. Све је рјеђе наћи и све теже у дјеци пробудити ревност, усрђе, пожртвованост у односу на људе и свијет око себе, а самим тим и љубав. A све чешћа и присутнија него икада је досада, која порађа многе зле наклоности духа.

И тако првобитно добра и природна намјера родитеља – жеља да се дијете заштити, сачува од патње, страдања и одрицања кроз које су они сами можда морали проћи – изгубивши своју мјеру, кроз неразумну и неодмјерену бригу, постаје "медвјеђа услуга". Она од дјетета прави биће неспособно, и још више незаинтересовано, да се суочи са сопственим животом и свијетом око себе. Добијајући "свијет на длану", дијете нема прилике да сазна његову праву вриједност која се спознаје само кроз трагање, одрицање и жарко ишчекивање плодова свога труда.

Све је постало мање-више доступно, и зато у дјеци замире она света жудња, онај богомдани дамар који буди из летаргије и покреће ка бољем, вишем и даљем. Недостаје изграђивалачки менталитет који је за наш живот насушна потреба. Отуда је све чешћа слика у нашим домовима и школама да, на примјер, промаја са треском отвара и затвара прозоре, а дјеца или мирно гледају како се стакла ломе, или пролазе као да се ништа не догађа, или настављају да зуре у празно а све са једном истом мишљу: "Неко ће их већ затворити, а тај неко не морам бити ја!"

По свему судећи, и сами родитељи се све више удаљавају од онога што је суштина родитељства – од одговорне љубави и пажње које чине да родитељ за дијете постаје ауторитет који се поштује и воли, а дијете за родитеља слободно биће, чија се личност уважава и разумије. Ова љубав увијек је спремна на жртву, и нипошто не смије бити посесивна и насилна. Родитељи своју љубав, која није просто и неотуђиво дата њима, већ задата на даље изграђивање, не би смјели ничим условљавати, нити за њу очекивати захвалност. Јер тада љубав не би била слободна, а љубав без слободе и није љубав.

Саможртвено, хришћанско схватање родитељске љубави управо је у прихватању оне истине коју смо навели на почетку – да је дијете слободно, од Бога створено, нама из љубави и за љубав подарено биће, чије одрастање у независну личност треба са љубављу прихватити. Родитељ би на своју љубав према дјетету требало да гледа као на нешто веће од њега самог, нешто што је и њему самом даровано, а не стечено неком заслугом. Дјеца нису искључиви циљ брачног односа двоје људи, али су свакако плод брачне љубави, њена надградња и потврда човјекове боголикости посвједочене у његовој творачкој моћи да рађа. По ријечима блаженопочившег старца Епифанија, дјеца су увијек прво Божија па тек онда својих родитеља; не смију постати идоли, нити средства личних и себичних циљева родитеља, већ треба да остану оно што заиста и јесу: животна утјеха и – нарочито док су мала – учитељи једноставности, повјерења, чистоте и незлопамтивости.

Дјечије душе вапе за слободом. Међутим, ову слободу треба уобличити и уравнотежити одговорношћу, да не би прерасла у раскалашност и све оне негативне видове преслободног понашања којима смо свакодневно окружени и на улици, и у школи, и на телевизији. Такву слободу, одговорну, пажљиву, брижну, али не са бригом која поробљава, дјеца траже у својој најближој околини. Aко је не буду осјетили код родитеља, посегнуће за идолима и идеологијама овог свијета, које им под плаштом слободе протурају мноштво шарених лажа, често опасних по живот. Те идеологије могу да говоре о слободи учећи да је све дозвољено, а наша вјера и њено богато искуство позивају на послушност Богу, која је једини извор слободе у овом свијету. Не само слободе да се доводи нешто или неко у питање, одбија, критикује, већ и слободе од себе и свога; слободе да се буде инспирисан, слободе да се потраже и нађу истина и смисао живота, слободе која је друго име за љубав.

О тој и таквој слободи свједочи Празник Рођења Пресвете Богородице, у коме је кроз смирени и препун благодарности поступак богородитеља Јоакима и Aне пројављен врхунац хришћанске слободе. Узвраћајући на дар – даром и посвећујући своју богомдану кћер Богу, они својим дјелом постављају темељ истинског родитељства за све нараштаје људске, од времена кад су живјели, до наших дана.

http://www.glassrpske.com/vijest/16/kolumne/11570/cir/O-roditeljstvu.html

[Дејан]

                Епископ Захумско-херцеговачки и приморски Григорије (Дурић) је рођен 17. децембра 1967. године у Варешу, у централној Босни, у православној српској породици, од оца Здравка Дурића и мајке Савке рођ. Јовић. Дјетињство је провео у селу Планиница, гдје је живјела његова породица, иначе поријеклом из херцеговачког села Бањани из околине Билећког језера. Основну школу завршио је у Варешу 1981. године, а 1984. Електроничарску (у то вријеме тако названу) школу у Варешу. Средњу Богословску школу је уписао 1984. и завршио је 1988. у Београду, након чега уписује Богословски факултет, и потом 1989.г. одлази на одслужење војног рока у Загреб.

Замонашен је у манастиру Острог 23. јуна 1992. године, одакле одлази са епископом Атанасијем (Јевтићем) у обновљени манастир Успења Пресвете Богородице Тврдош код Требиња. Рукоположен је за јерођакона 17. јула 1992.г., а за јеромонаха 19. августа 1992.г. Тврдошки игуман постаје 12. маја 1996.г., а архимандрит 19. августа 1997. Богословски факултет је завршио 1994. године и од 1995-1997.г. био је на постдипломским студијама у Атини.

На владичанском трону Херцеговачке епархије епископ Григорије је устоличен по благослову Свјатјејшег Патријарха Павла, од стране Митрополита Црногорско-Приморског Амфилохија 3. октобра 1999. године, када је стао на чело српског народа у Херцеговини и постао његов духовни вођ. Насљедник је претходних јерарха ове Епархије, осам стотина година старе, од којих је први Иларион, а за њим слиједе седамдесеторица великих црквених пастира, попут Светог Данила Хумског, Светог Василија Острошког и Тврдошког, Светог Петра Зимоњића и других, до владике Атанасија Јевтића.

Епископ Григорије је још раних деведестих година као монах у првим сабрањима обновљене Цркве у Херцеговини благовијестио јеванђељску ријеч, говорећи, нарочито пред младим људима, у школама, библиотекама, епархијском дому и другим мјестима. Данас активно учествује у јавним трибинама и културним кретањима у Републици Српској и Србији, а разговори са владиком Григоријем и његове бесједе и предавања објављују се у различитим новинама, часописима и књигама. У издању Епархије ЗХиП 2004.г. изашла је књига која дијелом обједињује ову његову пастирску дјелатност под називом “Долази час и већ је настао”.

Од устоличења епископа Григорија до данас у Епархији ЗХиП обновљено је и обнавља се више десетина цркава и манастира, од којих су многе порушене у претходном рату, попут манастира Житомислића и Завале, а граде се и нове цркве за потребе литургијског живота све бројнијег вјерног народа. Са благословом еп.Григорија у Епархији се обнавља црквени живот, активности у епархијском и парохијским домовима, одржавају се предавања, конференције, научни, мировни и други скупови и трибине, саборно се прослављају празници и славе.

-

[Дејан]

Архијерејима Српске Православне Цркве

Драги оци и браћо, након нашег посљедњег сабрања имам жељу и потребу да вам се обратим и на овај начин, писаним словом, молећи Господа Исуса Христа да ме помилује и надајући се у силу и дејство и благодат Светог Духа да ћете разумјети, ако не моје ријечи и мисли, оно макар искреност срца која из њих проговара. Исувише би било очекивати послије свега да ће ово моје писмо донијети велике промјене, том мишљу се и не заносим, поготово знајући да је све што ћу написати мање-више већ речено. Али ми се чини да све то није и записано, па због тога - нека остане и као писано свједочанство посљедњих збивања.

Као што знамо, Сабор на коме смо се сабрали 11. новембра 2008. бјеше сазван од Светог Архијерејског Синода са једном примарном темом, а то је: молба Његове Светости Патријарха Павла да се ради немоћи и болести ослободи тешке одговорности и своје службе, те да се сходно томе изабере и нови Патријарх наше Цркве. Сабрали смо се на тај позив Светог Архијерејског Синода из цијелога свијета, са жељом, надом и великом бригом размишљајући о избору новог Првојерарха наше Цркве.

Немам жељу да говорим о свим перипетијама које су претходиле нашем сабрању, нити о свим јавним шепртљаријама које су настале поводом Патријархове молбе, потпомогнуте новинарским сензационализмом, и које су умногоме биле одраз и нашег духовног стања и (не)зрелости. Рећи ћу само то да сам као епископ Цркве Христове на том Сабору, као и већина вас, коначно дознао да је Патријарх заиста и потписао ту молбу у којој нас јасно моли да га због болести и немоћи разријешимо дужности и изаберемо његовог насљедника.

Поштујући елементарну људску логику и елементарну црквеност, чинило ми се најнормалнијим да – ако је већ ту молба Првога међу нама, његовом руком потписана, у шта смо се сви увјерили и једнодушно прихватили – требало је онда да молбу старога, светога и немоћнога оца уважимо. Потом би услиједиле друге озбиљне ствари, попут утврђивања начина избора и коначно и сам избор Патријарха. Тек тада, када би нови Патријарх заказао Сабор, ми бисмо коначно могли да радимо по дневном реду, рјешавајући горућа питања у нашој Цркви са пуним капацитетом. Рјешавање сложених проблема, као што сам поменуо, заједно са низом свима добро познатих питања око арондација епархија, избора Архијереја и слично, не може се у потпуности ријешити у одсуству Првога, тј. Његове Светости.

Иако је неколицина нас јасно и са чуђењем поставила питање: Зашто су друге тачке на дневном реду, а не она без које ништа друго не може бити ријешено? – од предсједавајућег, митрополита Амфилохија, нисмо добили никакав одговор! А након тога је почела расправа о првој тачки дневног реда. Чула су се свакојака размишљања, најчешће о неаутентичности Патријарховог потписа (Лаврентије, Јефрем, Никанор). О томе постоји писмена преставка Епископа Јефрема која је до саме сржи доводила у питање молбу Његове Светости и свако дјеловање Светог Архијерејског Синода у вези са том молбом. На то је митрополит Амфилохије одговорио да је то увреда и да је неприхватљиво све што је написао Епископ Јефрем, рекавши притом изричито да се Патријарх мора бирати.

Његов говор је звучао као глас здравог разума у ситуацији која је већ почела да поприма размјере неувиђавности по питању стварне ситуације у којој смо се нашли. Говорили су и други (Игњатије, Фотије, Максим, Иринеј), не много али размишљајући у истом правцу – да је „све јасно и логично" и да нема потребе за даљњим објашњењима него да треба дјелати. Међутим, десило се нешто сасвим неочекивано. На самом крају послијеподневног засиједања првог дана рада Сабора, тачно у 19 часова, предсједавајући митрополит Амфилохије устао је и рекао: "Пошто видимо да већина није за усвајање молбе Његове Светости, нека наша одлука буде да умолимо Његову Светост да и даље остане на трону СПЦ".

Узалуд је епископ Фотије говорио: "Сачекајте, да гласамо!" Узалуд се јасно чуло: "Зар се тако поштује Патријарх?!" Узалуд је епископ Иринеј бачки рекао: „Не можемо тако да завршимо, сутра треба наставити о овој веома озбиљној теми." Одлука је већ била донесена! Те ноћи је било и велико весеље код Владике банатског у келији. Сутрадан је свечано објављено како је народ са великим олакшањем примио вијест да је наш Патријарх и даље Павле.

И заиста, у народу је створена слика и прије и послије Сабора како постоје "зли" и "добри" момци. Зли су они који хоће да смијене светог, старог и немоћног, а добри га штите и бране од њих. По природи ствари, народ се сврстао међу добре и за немоћнога. То је класичан облик медијске манипулације и оваква слика и не би могла да се формира без медија, који су у томе здушно помагали, како писани тако и електронски.

Верујем да се сјећате како је баш патријарх Павле говорио да су најопасније полуистине, оне нам се поткрадају и кад их нисмо свјесни. О томе хоћу понешто да кажем, јер је пуна истина да је велики број оних који активно живе свој црквени живот, и који разумију шта то у ствари значи била тужна, постиђена и саблажњена НАШИМ ЧИНОМ. Сви који сумњају у ово треба да питају наше студенте и мноштво других младих људи, као и оних старијих, који се сабирају у нашим храмовима – тог јутра када је вијест са Сабора објављена јавности они су били тужни и забринути, и нама се чини с правом. Још једном смо, сада не само Синод него и цијели Сабор, показали и пред њима и пред свим другим људима колико смо "озбиљни" и "одговорни" према Цркви којој служимо и према друштву у коме живимо.

Један угледан и учен млади човек који читавим својим бићем живи у Цркви рекао ми је тог јутра да му је сада сасвим јасно зашто смо изгубили и Црну Гору и Косово и доживјели такав пораз у Хрватској: "Сад ми је јасно", рекао ми је, "зашто све више озбиљних људи неће ни да чују ријеч о Цркви". А ми и даље уживамо у популистичком замајавању и говорењу о томе како је "већина архијереја" и "већина народа" за неку одлуку. Већина ког народа? Већина је постала мјерило! Гдје? У Цркви!? Зар је то могуће! Како би сада требало да се сјетимо оне молитве коју на свакој Литургији читамо – да се из свег срца помолимо "за гријехе наше и незнања народна". У часу када је театрално објављена вијест о "народном одушевљењу", чак и уважени митрополит Амфилохије, узвикнуо је: "Vox populi vox Dei! Подсјетио сам нас тада да то није баш хришћански израз, него да је више паганска изрека, која у јеванђелском контексту – ако имамо у обзир новозавјетно јудејско-народно: "Распни га, распни" – свакако не може да стоји! Народ је жедан воде живе, живога Бога, а ми архијереји смо први позвани да их доведемо до тог извора, до богопознања. И не само да смо позвани, него смо и одговорни пред Богом и пред људима да обављамо своју дужност, и да будемо у најмању руку "професионални", да употријебим тај груби али прецизни пословни израз. Као и бојазан од његовог опозита – од дилетантизма, од ког Бог нека нас сачува.

Слава Богу, у посљедњих двадесет година у нашој Цркви догодиле су се многе дивне ствари. Храмови су најчешће пуни, и опет, прије свега, пуни младих људи, што је данас, у вијеку афирмације субјекта и изоловане самопосвећености, права ријеткост. Штампано је и преведено безброј књига о којима смо некада могли само сањати, и што је још важније – оне су нашле своје читаоце у великом броју. Млади људи данас знају шта је Црква, разумијевају теологију и многи су у научном погледу превазишли своје учитеље. Друга је ствар то што учитељи некада то и не виде, али и то је ваљда природно. На хиљаде је новокрштених. Тих људи има из свих слојева нашег друштва и нарочито много има образованих. Њих нећемо моћи држати у страху од Цркве и крити се иза Божијег ауторитета. Јер ти људи нису просто „религиозни", они су хришћани.

Некима од нас то, изгледа, није јасно и зато прелазим на конкретне проблеме. Београд је двоипомилионски град без активног епископа, гдје се манипулише болешћу нашег старог и немоћног Оца, а одатле слиједи довођење Цркве у стање БЛОКАДЕ по свим питањима, немогућност редовних засиједања Сабора, немогућност било какве реорганизације – А СВЕ ТО „НА ПОЛЗУ ЦРКВЕ И НАРОДА". Како ћемо ово објаснити тим младим људима, који нису били баш пресрећни нашом најновијом одлуком?! Као они који у Цркву улазе понекад или никад, њихов црквени живот није сведен на сентиментално-психолошки ниво, нити су они у Цркви из национал-идеолошких разлога.

Насупрот тих литургијски активних, свјежих и одговорних људи, којих је сваким даном чудом Божијим све више и више, стоје изанђали, потрошени тужни људи изгубљене вјере, који то надокнађују фанатизмом, страхом, сљепилом, дивљењем себи – као нпр. један саблажњени и самозвани академик и један пропали поп-политичар, недоучени професор и уз то моралиста. Покушавају противстати том новом и свијетлом таласу људи који долазе. Главна разлика између тих младих људи и ових који упадају као разбојници на Свете Литургије (прикривајући своје безбожништво пјевањем побожних пјесама и псевдохришћанским паролаштвом) у томе је што ови први воле Цркву и знају шта је Црква поштујући њену јерархијско устројство, а овим другима недостаје то златно зрно словесности и надокнађују га вјерским фанатизмом.

Понукан разговорима и молбама великог броја хришћана пишем вам, браћо и оци – да њихов гњев не препунимо и не окренемо их против себе. Хоћемо ли их приморати да због чувања устројства и структуре саме Цркве праве саборе и митинге, на којима засигурно не би било по два аутобуса збуњених и саблажњених, него масе одговорних, слободних, здраворазумних хришћана. Не пада нам, наравно, на памет да покушамо да тако нешто иницирамо, није проблем, али, итекако смо увјерени да је вријеме да јасно кажемо како је нарушен ред и поредак. И да ми већ одавно, нажалост, као јерархија испољавамо немоћи драматичних размјера.

Без икаквог ваљаног разлога увели смо ванредно стање у живот наше Цркве, а зашто? Није ни рат, нити глад, ни епидемија нити шта слично по сриједи. Него умјесто да рјешавамо проблеме, ми их годинама гурамо под тепих и одлажемо за нека друга времена. Понашамо се као љекар који загнојене ране умјесто да открије и очисти, још више скрива и затвара да временом прерасту у отворену рану на тијелу наше Цркве. Као да немамо воље ни снаге за покајање, за преумљење, исправљење... Наша саопштења су углавном стереотипна, и бива то да нам се људи смију говорећи да треба да престанемо да лажемо и њих и себе.

Ево само неколико примјера очигледне немоћи:

- Јавни несрећни скандал са епископом врањским, када је све било препуштено грађанском суду и суду јавности, а ми, Црква, до дана данашњег не учинисмо ништа више до пилатовског прања руку, нити смо стали уз њега нити му судили, нити га оправдали, а што је морало бити по Уставу и канонима;

- Пуних седамнаест година епископ Артемије, свјесно или несвјесно, наочиглед свих гради грађевину расколничког духа. Хришћани монаси, мирјани, лаици, клирици ТО ВИДЕ и јасно им је шта се дешава. А нама? И шта чинимо?

- Епископ Никанор банатски пред камерама изопштава једног неоспорно КАНОНСКОГ архијереја Цркве, уз то једног од најугледнијих како у нашој тако и у свим помјесним Црквама, што и преосвећени Никанор засигурно зна. Опет ћутимо!;

- Многоучени епископ Филарет на саблазан свих, нејеванђелски и нехришћански штрајкује глађу, и на том мјесту посјећују га архијереји, и на том мјесту подиже се храм, црква саблазница, шта ли? И све то бива искориштено у дневно-политичке сврхе;

- Пуних седамнаест година Павловом руком и дјелом зацијељени раскол у Америци не зацјељује. Као да се расколницима даје времена да се успоставе.

- Вјеронаука у Београду је пред фијаском. А храм Светог Саве градимо као да је Скадар на Бојани.

- Није ли чудно, на примјер и то што је са толико гњева примљена преставка епископа Герасима и Фотија о лустрацији?

Кад се подсјетим на сва наша служења нацијама, идеологијама и људима, скривањима иза идеје српства , светосавља, националне Цркве, „чуварке народног бића" итд. којим изразима се бранимо од наводних „несветосавских" и којекаквих других утицаја, а у ствари у лицима Епископа пројављујемо неспремност и неспособност за пастирске изазове времена у коме нас је Бог поставио за пастире словеснога стада. Пројављујемо видљиву неспособност да будемо Црква. Јасно постаје, имајући напријед речено у виду, зашто је епископ Игњатије браничевски за неке "јеретик" и "издајник вјере прадедовске" – управо зато што он стално инсистира на томе да будемо Црква. Постаје јасно и то зашто већ скоро половину архијереја толико клевећу и оговарају расколнички сајтови, називајући их „издајицама", "ватиканским слугама" или "слугама cia-е". Зато што хоћемо да служимо нашој Цркви и нисмо под контролом УДБЕ или БИА-е.

Јасно је и због чега сада од нас бране Патријарха Павла, болесног и немоћног, оног којег су отворено и јавно мрзели и они који га сада спасавају од душмана, они који су га хтјели живог закопати. Зар је за нас власт исто што и живот? Митрополит Амфилохије је и овог пута правио компромис, који је каткад добар и користан. Оно што је сад, након Сабора, јасно јесте то да помирљиви тон Високопреосвећеног Митрополита није био компромисан, вјерујем више несвјесно него свјесно, већ потпуно и јасно опредјељен за статус љуо, за беспоредак и наставак постојећег непорецивог хаоса.

Зашто је тако било, барем мени, није и не може бити јасно. Он је мудар и паметан... Нека допусти, да му кажемо као „луди Христа ради..." (1Кор. 4,10). Морам, дакле, упитати најприје њега, па онда и све вас, оци и браћо – има ли компромиса са Христом? Господ и Спаситељ наш рекао нам је са богочовјечанском ревношћу: чувајте се квасца фарисејскога, а то је лицемјерје! Оштре су рјечи али нису безразложне.

Оци и браћо, пишем вам ово писмо отворено и искрено као што сам и на Сабору свагда искрено говорио. Знам, некада гријешећи и кајући се, али ми је и то милије него и правду да чиним неискрено. Не могу а да нас све не замолим да се упитамо: зар је индивидуализам толико превладао у свијести наших архијереја да је важнија популарност нашега Патријарха у народу, него сама заједница у којој је он Предстојатељ? На жалост, чини се да је наш отац и Првојерарх постао параван иза којег скривамо безброј сопствених недостатака. Не сумњам да је свет, али исто тако не сумњам да је смртан, и према томе отићи ће у земљу од које је и узет (Пост 3,19). А чврсто се надам и вјерујем да ће га одатле Господ подићи и у наручје Аврамово настанити. Али, питам се и питам вас – коме чинимо услугу својом одлуком о "умољавању за останак на трону"? Да ли Свјатјејшем Павлу одбијајући ЊЕГОВУ ВОЉУ И ЖЕЉУ, да ли Цркви која је, понављам, БЛОКИРАНА, да ли народу престоног града, или пак одређеном броју оних којима хаос одговара?

Међутим, ми више нећемо моћи да се скривамо иза лица светог и скромног старца, нашег Патријарха, који се тренутно, како рече један од Архијереја, не лијечи на ВМА, него тамо станује на нашу општу срамоту. Поред толиких манастира и конака, гдје би, можда, и у бољим условима могао провести остатак свог земаљског живота, не заузимајући мјесто неком млађем болеснику.

Претпостављам и готово засигурно знам, драги оци и браћо, да сам вас узнемирио и нарушио овај тзв. "мир", привидни и нестварни, који моју јадну душу тако силно потреса. Онај чије име носим, Св. Григорије Богослов, научио ме је једном реченицом, од које земља на којој смо дрхти и душа коју носимо тресе се: "Бољи је рат него мир који одваја од Бога."

Могуће је да ће на све ово неки од вас рећи како сам ја просто млад и амбициозан, и како хоћу да будем на мјесту првог. Али ја знам и ви знате да онај који би хтио да буде Патријарх мудро би ћутао и гледао да се допадне свима, но ја не вјерујем у такав начин живота. Не вјерујем тако у Бога и изнад свега стало ми је до јединства Цркве. Како вели Св. Дионисије Александријски: "Умријети да не би раздерао Цркву, исто је тако славно као и не принијети идолима жртву." По моме мишљењу прво је и узвишеније, јер се у том случају умире ради добра цијеле Цркве, а у другом ради спасења своје душе.

Патријарх је гарант тог јединства Цркве, зато се и борим да га изаберемо што прије, Тијела ради Христовог које се на земљи у првојерарху возглављује и без њега не може, као што вам је по устројству Цркве познато, да има живот и да опстане. Није то борба да изаберемо овог или оног, мене, Јанка или Марка – него Патријарха. Никад и никоме нисам рекао да ли то хоћу или нећу да будем ја, јер ми се и једно и друго чини крајње неукусним. Али сам зато чуо и видио како неки говораху да не желе да буду на том мјесту, а све чине да га се домогну, и то ме као човјека и вашег брата жалости.

Зато желим да се у овом важном тренутку за историју и живот наше Цркве сјетимо ријечи Светог Писма, и да за епископа, па и Патријарха, бирамо онога који, по ријечима Ап. Павла, својим домом добро управља, има послушну дјецу са сваком скромношћу. А ако неко не умије својим домом управљати, како ће се моћи старати за Цркву Божију? (1Тим. 3,4-5). И нарочито бих се усудио да додам – да не бирамо оне који упадају у туђе домове и радије по њима вршљају него што се својом кућом баве. То је оно за шта ћу се, сигуран сам, као члан овог Сабора, снажно залагати.

Желим да будем до краја искрен према вама па да кажем и ово. Наш министар вјера је са понеким од вас разговарао о овом питању, као зрео и озбиљан човјек, који као хришћанин и човјек на одговорном положају у друштву има увида у историјски тренутак у коме се налазимо и сагледава као проницљив ум сву ширину и дубину ситуације у којој смо. Предложио је да тај који ће да буде први има виталност и енергију, да буде млађи човјек који ће имати снаге да се са поменутим носи и многи су му то узели за зло. Као да човјек коме је то и по занимању дужност, а још човјек са таквим непорецивим квалитетима, нема право да каже своје мишљење? Изгледа да се сав наш конзервативизам и изолационизам своди на то да нико ништа несмије да нам каже, ни чак да мисли и брине се. За све оно за шта имамо право да се молимо треба и да бринемо и промишљамо.

Нажалост, поново се међу нама показала моћ и жеља власти – и не само да није изабран неко по вољи оних који мисле да власт имају, него није изабран нико. Жеља бивших властодржаца овог свијета, оличена у дејству разних „тајних служби" испуњена је сто процентно. Можда и у овој прилици очекују да им честитамо јер још увијек владају ситуацијом, и нама није поблем да то и учинимо. А што се тиче толиког позивања на народ на овом Сабору, само ћу рећи толико да кад се већ позивате на народ онда га питајте. Питајте народ и видјели бисте куда би вас-нас то одвело.

Зато вас, браћо Архијереји, молим да отворено и искрено говоримо о свему, да бисмо дошли до саборног јединства, да би Христос био међу нама, да се чувамо тога што се, на жалост, увукло у нашу Цркву, а што велики Павле изобличава: А ово кажем зато што сваки од вас говори: Ја сам Павлов, а ја Аполов, а ја Кифин, а ја Христов. Зар се Христос рездијели? Да се Павле не разапе за вас? Или се у име Павлово крстисте? (1Кор.1, 12-13) Овдје бих рекао, да нико не буде Амфилохијев или Василијев, Артемијев и не дај Боже Григоријев, него да будемо Христови. А свједоци сте како је на једну моју овакву ријеч реаговао владика Зворничко-тузлански Василије. Направио је театар од тога, викао и говорио ми свакојаке рђаве ријечи, а ви сте опет мудро ћутали. (И ја се питам хоћете ли да стварно отворим уста до краја и у ријечима развежем чворове о чијем постојању сви деценијама знамо.)?!!

Ово вам пишем из мале, древне Епархије која има 70 000 становника и око педесет свештеника, коју волим силније од свега и коју никада не намјеравам својевољно напуштати. Пишем болно вапијући да наш престони велики град (35 пута бројнији од наше епархије) добије епископа и епископе, да нам се не обрћу ствари наопако, да не оптужујемо неког свештеника што води Цркву, као што је то био случај претходних година. Знам да ћете рећи да митрополит Амфилохије замјењује обољелог Патријарха, али ја ћу вас упитати: а ко онда замјењује митрополита Амфилохија у његовој Епархији? Знам такође да су се Свети Апостоли бринули највише за велике градове: Јерусалим, Антиохију, Александрију, Атину, Смирну, Коринт, Ефес, Солун, Рим... јер су знали да из тих градова извире све и шири се свуда. Хришћанство је, као што знамо, вјера настала у градовима и њима превасходно и припада.

Нека се не љути нико, или нека се љути, али да не зађе сунце у гњеву његовом, вашем. Београд је данас град у коме наша Црква не врши своје дјело и нема Епископа. Неко ће рећи да има Патријарха Павла – али који је на ВМА већ годину дана. Сјећате ли се да је исти Павле своје најбоље пријатеље, када су обољевали и западали у немоћ, а ради бриге о њиховим Епископијама, још за њиховог живота (митрополита Дабробосанског Владислава и епископа Жичког Стефана) пензионисао (заједно са сагласношћу свих на Сабору) и на те Епископије поставио епископе. Павле је итекако знао шта значи Епископија без Епископа. То је некада знао и митрополит Амфилохије борећи се са свештеним гњевом да Епископија Захумско-херцеговачка добије свога Епископа, и увидјевши у времену које је услиједило како је и његова, тада једна Митрополија ЦП стасала да на својој територији формира још једну Епархију.

Друштво у којем живимо се рапидно мијења из дана у дан. Наша Црква се у савременом свијету сусреће са многим питањима на која треба да да одговоре. Једно од најактуелнијих питања је и питање "глобализације", као и многа друга питања која се у том процесу намећу. Да ли је то зло само по себи или можда и ми као Црква можемо утицати на тај процес? Да ли се питамо какав би одговор на ово питање дали Апостоли Христови, првенствено Павле, који се нису скривали од тадашње глобализације (Римске Империје), него су били спремни на борбу и жртву и животе своје положили да би у тој и таквој нехришћанској и антихрићанској империји хришћанске темеље поставили.

На самом крају бих додао још нешто о чему је већ било ријечи раније, али волио бих да и то буде део овог писма и тако остане забиљежено. Неко се од вас сјећа, неко можда и не – 2006. године је у Пећи служио службу Патријарх српски Г. Павле, на којој сам стајао у припрати цркве, а служба се одвијала уз велику немоћ началствујућег нашег Патријарха. Кад смо се вратили у Београд, на самом Сабору њему лично и пред свима вама поставио сам три питања рекавши: "Ваша Светости,

1) Можете ли да служите Литургију?

2) Можете ли да председавате Сабором?

3) Можете ли да водите Синод?"

Настао је мук. Одговора није било. Ви сте сви ћутали. Неки су ме послије грдили. Сада Вас поново питам исто:

Шта тачно значи то:

1) Да Патријарх не служи Свету Литургију?

2) Да не предсједава Сабором?

3) Да не предводи Свети архијерејски синод?

И на крају, уз ова три, нека буде и додато и сљедеће. Да ли је то светосавски, када имамо у виду да се сам Св. Сава главом, повукао са трона у 56 години живота, а како он, тако и у своје вријеме Св. Арсеније, његов насљедник на трону. Да ли су тиме и они можда „зло донијели" како се данас неки изражавају по питању повлачења на покој Патријарха, пуне три деценије старијег од његовог светог претходника Саве и нашег Црквоначалника?

Да, могуће је да ће се опет примијетити да сам груб и тако пренебрегнути моје ријечи. За све то вријеме Црква "функционише", или, ријечима како рече неко на Сабору "фантастично фунцкионише". Човјек, замјеник, рукополаже десетине можда и стотине нових свештеника. И то му сви замјерају, а неће да му кажу. Размишља ли он да можда, ипак неће бити он на челу? Какву ће услугу направити новом Архипастиру? Какав је то начин-пракса? Куда ми то идемо? Чуле су се полупријетње. Епископ Василије помиње неку "босанску цркву". Неки се боје да ако не буде Амфилохије Патријарх, одвојиће Црну Гору. Ја мислим да су то неслане шале...

Оци и браћо, још једном опростите, али вас молим да покажемо храброст и љубав, иначе ће нас компромисерство и кукавичлук довести у још незавиднији положај и нико нам неће бити крив, осим ми сами себи, и не само себи. Нећемо се ваљда и за ово жалити на нови или старе "свјетске поретке"? Ако нема поретка у Цркви, неће га бити нигдје и народ - црква ће да страда, као што је то сада случај. "Јер сви ови беспоретци по поретку некоме сљедују" и тај поредак по коме све сљедује је структура и хијерархијско устројство Цркве, коју је основао сами Бог, Господ наш Исус Христос са Оцем и Духом Светим у вијекове, вијекова.

[Дејан]

Владика Григорије о Дејану Бодироги                                                               О Дејану Бодироги није лепо да причам зато што кад бих причао о њему то би било као да причам о некоме ко је свет, и ко је добар, и ко је честит. Али, ево, могу да вам испричам један детаљ. Сав његов лик и лице по речима оца Стаматиса Склириса, који је баш за то стручњак, говоре о Божијем човеку и о изузетном човеку. И ми када се видимо, онда причамо дуго, по дан и ноћ непрестано. То бива једном у пола године.

Причао ми је о томе како су му други играчи рекли једном приликом да он није нормалан. И кад их је питао: Зашто нисам нормалан, они су му објаснили да се не дрогира, да није са другим женама, да није хомосексуалац… Онда је он питао њих: Да ли због тога нисам нормалан? Рекоше му: Да. - Е, добро је, закључи Бодирога. То је такав свет у коме живи.

Али он је имао још подвига православних. Кад је дошао у Барселону нико ни са ким није причао. Сви играју за паре и сви имају у ушима вокмене, и тако седе у свлачионици и само кад играју они комуницирају. Онда је он почео да им вади то из ушију, да прича с њима, да их позива на вечере кући… Они су сви били шокирани; и то је толико било добро да су постали прваци Европе, и постали су и пријатељи, и били су сви у нашој цркви на службама, на литургијама, чак и неки Турци. На пример, Кутлај: њему се много свиђа наша литургија, каже да би био и да не би излазио да траје шест сати. Турчин. Интересантно.

Дејан Бодирога је прави феномен у смислу побожности. Кад је играо у Панатенаикосу, била је Велика недеља пред Васкрс и он ништа није јео од среде до петка, а тад је био „фајнал фор“. И тад је не знам колико кила изгубио. Ништа није јео, постио је као најве- ћи испосник. На Васкрс је било финале, а он је био те ноћи у грчкој цркви на поноћној литургији и причестио се. У три сата је отишао да спава. Ујутру је била утакмица и он је био најбољи играч првенства и Европе и пресудно утицао на победу.

Има много занимљивих ствари, али нећемо за сада више… Да се човек не поквари.

[Дејан]

[Дејан]

Agape - Vladika Grigorije

[Дејан]

Dok andjeli spavaju

[Guest Светлана]

Почетак :: Емисије :: Катедра

"Литургија - земља живих"

Tagged: Катедра

Наслов: Episkop Zahumsko-hercegovacki i primorski Grigorije

Албум: Katedra

Година: 2009

Величина: 42:46 минута (7.35 МБ)

Формат: MP3 Mono 22kHz 24Kbps (CBR)

..."Света Литургија је простор слободе. Она је земља живих. Она је наша права отаџбина, она има једина на овом свијету, створеном и смртном, ону моћ и оно дејство, које тако жељно сви траже и ишчекују - да се јави Син Божији и да се сва творевина, у којој је човек створен као најважније створење Божије, спасе и да нађе излаз из ропства гријеха и смрти...". Предавање Његовог Преосвештенства Епископа Захумско - херцеговачког Г. Григорија на тему "Литургија - земља живих" које је одржао у Крагујевцу у дворани "Шумадија" 2006. године.

Преузмите аудио датотеку

http://www.svetigora.com/node/5862

[Дејан]

О СПОРТУ                                                                                              Човјек је биће игре и у игри се најлакше и најбоље открива. Што смо старији све се мање играмо и сматрам да је то погрешно. Треба схватити да игра није начин да "убијемо вријеме", већ простор нашег стваралаштва у коме сазријевамо као личности.

Христова Црква је у овом свијету ради нас и ради нашег спасења. Кад кажемо "нас", мислимо на све људе који желе бити хришћани. A хришћанин се постаје крштењем - добровољно и слободно.

Хришћани, као и сви људи, могу да раде многе послове професионално, па је самим тим јасно да се и спортом могу бавити на исти начин. Црква Христова, према томе, гледа на професионалне спортисте као на своју дјецу, свој народ. Међутим, као и у другим пословима који подразумијевају велике психофизичке напоре, несумњиво је да постоји забринутост, када је у питању нпр. употреба допинг средстава или немилосрдни власници клубова који траже резултат по сваку цијену. Човјек је биће сложено, али биће које има своје границе. Занимљиво је да немају правог успјеха они који узимају нека додатна средства, као и то да данас - без обзира на безочност многих - побјеђују ипак најбољи и они у којима има највише оног људског и витешког. Још увијек побјеђују тим и дух заједнице, и личности изузетних спортиста. Доказ је то што много слабији тимови у којима влада и присутан је такав дух, побјеђују вишеструко јаче и богатије тимове од себе.

Још увијек у спорту има много тога лијепога да се види и много чему имамо да се научимо од спорта и спортиста, јер спорт је у својој основи вјежба, аскеза тијела, и наравно духа јер је све то нераскидиво повезано. Не би требало да све оде у правцу савременог гладијаторства и заиста треба бити тужан због стања нашег спорта, прије свега фудбала. Ми смо спортска нација и то је несумњиво. Невјероватан је успјех наших тенисера у најновије вријеме, успјех који доводи до једне парадоксалне ситуације: онима из великих и богатих земаља клецају кољена пред нашом насмијаном дјецом, која можда нису ни имала тако добре услове за развијање свога талента, али су имала и сачувала оно што је најпотребније. Зар то није дух који доноси радост? И ето, због тог духа они су освојили свијет. Но ми морамо нешто учинити да се и у наше тимове врати тај дух.

Велики проблем савременог професионалног спорта јесу нечасне радње тј. намјештена игра са једне стране, и хулиганство које поприма алармантне размјере са друге стране. Код неких народа то је изражено више, код других мање, и то је тема о којој би се могло много говорити јер указује прије свега на (не)способност појединих држава да се томе супротставе. Ово хулиганство води ка једној дубокој мржњи међу навијачима противничких тимова, мржњи која се преноси са генерације на генерацију навијача и узрок је многих зала којих смо свједоци. Једини лијек јесте добра, поштена, квалитетна, витешка и пуна људскости игра самих спортиста, која би и у навијачима могла покренути сличне особине и угасити мржњу.

Оно што људима неријетко упада у очи јесте то што се многи спортисти изјашњавају као велики вјерници. Но, то није новост. Још седамдесетих година појављивали су се у новинама чланци у којима своју вјеру исповиједају Пеле, Бекенбауер, Еузебио а касније и многи други. У вријеме атеизма који је тих година код нас харао, за све нас то је било право чудо. То што се поједини од њих отворено изјашњавају као вјерници, ни у ком случају не треба бити схваћено као експонирање. Ти људи једноставно одишу хришћанским здрављем, радошћу и нормалношћу, и не стиде се да покажу шта су, ко су и како вјерују.

На лицима спортиста још увијек можете видјети ону дјетињу безазленост и отвореност, али и онај чисто монашко-аскетски израз. Они су свакодневно изложени огромним психофизичким напорима, да би на крају у утакмици играло само њих једанаест или пет (зависи од тога који је спорт у питању). Тиме се, прије свега, изграђује карактер, а потом одржава и физичка кондиција. Они никада ништа не раде сами за себе, стално су усмјерени једни на друге и увијек се одређују једни у односу на друге. Од њих се очекује да изграде добар однос према саиграчима, према тренеру и судијама, да имају честит однос према противнику, кога не смију ни потцијенити ни прецијенити и, на крају, да буду спремни на то да педесет или сто хиљада навијача зачас аплауз претворе у звиждук. Уствари, зар тако некако није и у животу, некада слабијег а некада јачег интензитета?

Спортисти су дакле људи који, ако имају отворене очи, могу брже и јасније да сагледају драгоцјеност Божије помоћи и милости Божије. У томе је њихова велика предност. Aли, они веома лако могу да склизну у амбисе невјероватних искушења која собом носе слава, новац, лоше друштво. То су бремена која се тим младим људима намећу и оптерећују их. Много је оних који су били добри, чак најбољи међу њима, али нису издржали тај неподношљиви притисак новца, моћи и пролазне славе и потражили су утјеху тамо гдје је нема - у дроги. И ту је почео, како је говорио Дучић, "сутон једне славе".

Велика помоћ овим младим људима у којима неријетко живи дух истинске вјере и побожности, али чији живот захтијева велики напор и то не само физички већ и психички и духовни, могао би бити свештеник, духовник. Барселона нпр. има своју школу и интернат који има свога свештеника и духовника, славни Реал има свога свештеника итд. Много је младих свештеника, одличних спортиста, који би својим савјетом и молитвом могли помоћи клубовима и играчима који су данас, све чешће у рукама бескрупулозних људи, манипуланата, који нису ништа друго до савремени гладијатори. Резултат је да умјесто здравља, такво бављење спортом може да донесе болест. Не само спортистима, већ и милионима безазлене дјеце којима су они образац живљења.

Чињеница је да смо сви ми помало такви да се молимо Богу тек онда када нам нешто затреба. Но Господ је човјекољубив и милостив, није ситничав попут нас. На наш искрен позив Он одговара увијек, и то тачно онда и онако како је за нас најбоље. Неријетко, оно што тражимо за нас није добро, а често нисмо ни заслужили оно што тражимо. Када је ријеч о спорту, треба бити свјестан да се моли и побједу жели и онај са друге стране, а уз то је можда радио и трудио се и више и боље од нас.

Никада не смијемо заборавити да су на стадионима, и међу играчима и међу навијачима људи, а човјек је биће сложено, по ријечима Св. Григорија Богослова "макрокосмос у микрокосмосу." A Христова је ријеч да "нико не зна шта је у човјеку осим Духа Божијега Који је у њему". Свакако да има вјере на стадионима, но питање је колико је и како она артикулисана. Некада је довољна вјера једнога да побиједи хиљаде невјерних. Што се навијања тиче, суштина је у томе да не навијамо за тимове, него за људе, за личности. Као и у свему другом, и у спорту људи који су личности и који свој посао раде одговорно и добро, привлаче друге људе.

Човјек је биће игре и у игри се најлакше и најбоље открива. Нажалост, што смо старији све се мање играмо и сматрам да је то погрешно. Треба схватити да игра није начин да "убијемо вријеме", већ простор нашег стваралаштва у коме сазријевамо као личности. Зато спорт, који је у својој бити игра, треба сачувати од свих пријетњи које пред њега поставља вријеме у коме живимо.

ЦРКВA гледа спортисте као своју дјецу

МНОГО можемо да научимо од спортиста

ВЈЕРA једнога побиједи хиљаде невјерних

[Надежда]

"Есхатолошка димензија поста"

Предавање Његовог Преосвештенства Епископа Захумско - херцеговачког и Приморског Господина Григорија на тему "Есхатолошка димензија поста".

http://www.svetigora.com/node/5962