Zoran Radmilović - Velike duše ne umiru...

[Walter]

Мени је занимљиво да видим које је импровизације направио у овом извођењу представе у односу на ону коју сви знамо.

Генијалац, сјајан уметник...

Много више од генијалца...заиста... као и сваки уметник.. ПРАВИ уметник.. Знео је и видео много даље од (свог великог носа 0102_laugh)него што ми видимо данас.. Хвала на линку .. и само да додам да би Зорана данас вероватно ухапсили због ''дрштвено-политичког'' ангажмана у својим импровизацијама... Само да замислимо која би то спрдачина била са ''евро''будућношћу'''' наше државе, отаџбине, ..месне заједнице.. 0102_laugh

[Млађо]

Првих пола сата представе сам гледао више пута, а целу представу сам до краја одгледао само једном. Искрен да будем, без обзира на велики број комичних импровизација, не могу да поднесем да се толико псује име Божије. Осим тога што је равно простаклуку и сами знамо колики је то грех.

Исто важи и за серију Бољи живот. Мислим да се ни у једној другој серији нису толико напсовали Бога, а ако се добро сећам то је била и најчешћа псовка.

Живо ме занима да ли су такве речи биле део сценарија или су биле продкукт импровизације?

Замерки на уметност, професионалност и духовитост, особито у Радовану - немам.

[Walter]

Првих пола сата представе сам гледао више пута, а целу представу сам до краја одгледао само једном. Искрен да будем, без обзира на велики број комичних импровизација, не могу да поднесем да се толико псује име Божије. Осим тога што је равно простаклуку и сами знамо колики је то грех.

Исто важи и за серију Бољи живот. Мислим да се ни у једној другој серији нису толико напсовали Бога, а ако се добро сећам то је била и најчешћа псовка.

Живо ме занима да ли су такве речи биле део сценарија или су биле продкукт импровизације?

Замерки на уметност, професионалност и духовитост, особито у Радовану - немам.

За ту псовачину и дотичну псовку си потпуно у праву... Она је била, на несрећу, препознатљива узречица сваког другог србијанца (даће Бог да није и чешће..), а и данас је, на жалост, сачувана у изворном облику на многим местима диљем лијепе наше Србије..

''Бољи живот''.. хм, хм.. ,,боље смрт'' 0102_laugh ..ако ме разумеш...

Поздрав

[Batman]

A jeste li brojali i koliko je puta njegovo velicanstvo gospod-in umetnik opsovao Boga...

Ah, pa da , nista zato on je omiljeni neosporni veliki jedinstveni, a i Gospod kaze da ce "se svaka hula na Oca i Sina orostiti..."

Oprostimo!!!

...da bi nam se oprostilo, of kors.

[Juan Valdez]

PISMO JAČEM

Glumci su uvek bili plašeni, zaplašivani, prepadani. Vekovima. Sobom i drugima. Sistematski. Glumci su, od kada postoje, bili niža bića. U glumce se bežalo od kuće, glumce u kuće nisu primali. Glumci su sahranjivani van grobljanskih zidina. Čak i veliki Molijer. Glumcu se nije davala hrana u ruke da se dodirom sa njim ne bi bio okužen.

Glumce su devojke volele, ali su se za njih teško udavale sem po cenu roditeljskog prokletstva. Glumice su po pravilu proglašavane za kurve, čak i posle njihovih pedesetih godina. Onoga trenutka kad je stari čika Eshil izmislio prvog glumca, počelo je to hiljadugodišnje bežanje.

Bežanje od ljudi ka ljudima. Kažu da je jedan od prvih bio neki Tespis, ali teško da bi ostao zapamćen da nije bilo njegovih čuvenih Histrionskih kola, kojima je bežao, sklanjao se. Sve u suludoj nadi da će naići na pravog čoveka.

Gledalaca je uvek bilo i biće ih, ali on je, eto, tražio onoga među njima koji bi mu omogućio da dostojno proživi taj svoj smešno blesavi život. Nije to našao. Do danas.

Znam da će se sada odmah naći neki mudroser, koji će me obavestiti da „do danas“ – ne stoji! Pokušaću da ga ubedim da je to tako. Baš tako!

Današnjem glumcu, doduše, daju da jede iz ruke, u glumce se ne beži, čak roditelji u šašavoj nadi da se tu dobro zaradi, guraju svoja čeda u taj posao. Glumci se čak i žene pristojnim devojkama, mada ipak radije glumicama. Glumice su kurve eventualno do svoje tridesete godine, posle ih ionako tretiraju samo kao „umetnice“. Dosta se, dakle, izmenilo za ovih dve hiljade godina. Sem straha koji je iskonski. Ostao je taj pusti, sada već teško objašnjivi strah, strepnja koja glumce čini nižim bićima.

A hoće glumac, hoće! Hoće da bude i hrabar i dostojanstven, i superioran kad – kad, hoće i želi to više čak i od svog umetničkog uspeha (ili mu se tako čini?), pokušava da se oseća ravnopravnim, značajnim. Hoće i da podvikne, da raspravlja, da odluči ponešto.

Ali, sve je to ono njegovo nesvesno ja. Onaj jači, glavni deo njegove ličnosti – GLUMA, iliti pokazivanje onakvim kakav nisi, a hteo bi, o kako bi hteo!

U osnovi, u temelju, u krovu i okolo te trošne kuće leži pusti strah! Strah od juče za koje nisi siguran da li je bilo dobro, strah od danas koga nisi svestan, strah od sutra, koje mimo ostalih, normalnih ljudi čekaš sa zebnjom hoćeš li biti u stanju da ono „juče“ ponoviš?

Strah od neuspeha, strah od uspeha, užas od nesposobnosti da odvojiš jedno od drugoga.

A ko nas to plaši? Naravno, prvo mi sami sebe. Potom „ostale strukture“, da upotrebim tu neuhvatljivu reč mladih političara. Strukture koje odlučuju, drže snagu i moć. Snagu naše nevelike pameti, i moć našeg straha. A stvar je vrlo jednostavna! Na dohvat ruke, takoreći. Treba samo reći – NEĆU VIŠE TAKO! Svega tri reči, neizgovorene ili zaturene negde za ovih 2000 godina. I možda još dve – MARŠ TAMO! Znači, sve zajedno pet reči.

Koliko i kako treba stisnuti dupe za tako nešto zna samo onaj koji je tako nešto ikada pomislio da kaže. Bio na ivici, na vrhu jezika mu bilo, samo što nije lanuo, da ga nešto važno i neminovno nije sprečilo, sasuo bi itd... itd... Normalno, to nije učinio, ali bar zna kako mu je bilo! Strukture to znaju i osmehuju se (čak bez zluradosti!), tu i tamo i sa simpatijama. Ko bi se ozbiljno i dugo ljutio na decu? Strukture su stabilne i večite, mi smo prolazni, jednodnevni. Kao takav, EFEMERAN (izraz pozorišnih kritičara!) nastavljam, eto, ovo moje nevoljno razmišljanje. Pokušavam, naime, ove noći s kraja '80. godine, da prestanem da se plašim. Naravno, koliko mi to moj strah dozvoli. Da uđem u Novu godinu miropomazan.

Odlučio sam da se ne bojim više ljudi, već samo Boga, za svaki slučaj. I eto, ja od ovog časa više ne strepim. Ne plašim se svojih pretpostavljenih, svojih reditelja, svojih SIZ-ova, svojih načelnika, direktora, svojih kritičara, svojih sudija, svojih ocenjivača, podcenjivača, precenjivača. Jednostavno, nije mi više stalo! Treba mi verovati na reč, kad već ja sam sebi ne verujem.

Zato neka se nose strukture, neka se nose pretpostavljeni: mnogo puta sam ih uhvatio u laži (a da nisu ni trepnuli!), neka se nose SIZ-ovi, njima je bolje bez nas, neka se nose kritičari, ocenjivači i drugi, oni ionako mrze to što rade, oni ionako nemaju dovoljno vremena, obaveštenosti i stručnosti za taj moj smešni poslić koji se zove pozorište, taj skrajnuti fenomen, koji sebi skromno prisvaja naziv jedne od najstarijih kulturnih disciplina tokom milenijuma.

Neka se nose telefoni (mnoga predstava je skinuta putem telefona) i neka se nosi TV (skupa mi pretplata i gubi mi se boja) i radio (još uvek ne verujem da nema malih ljudi unutra!) i novine, jer me plaše i kao umetnika i kao čoveka...

Neka se nose... no, moje vreme hrabrosti je već isteklo, kao što sam i očekivao. Pa bih da prekinem i da se izvinim, ako je nekako moguće! Šta mi je to trebalo!? Ne znam šta drugo da kažem! Ne nađite se uvređeni, šalio sam se, majke mi.

Vaš uvek i do kraja,

Zoran Radmilović

(Nin, 1985. godina)

[Juan Valdez]

JEDAN DAVNI INTERVJU

LIČNA KARTA

Datum rođenja?

Ne brinite, dovoljno sam odrastao i svestan onoga što ću reći.

Težina, visina, boja kose, boja očiju?

Sve se to lepše vidi na slici – ko pažljivo pogleda.

Bračno stanje, deca?

Želim ih.

Stepen obrazovanja?

Naravno – visok, zar se ne primećuje?

Strani jezici?

Samo recite!

Mesečni prihodi?

Sasvim dovoljni.

Adresa (stan)?

Zadovoljan sam adresom.

Auto (oznaka)?

Zar vam ličim na čoveka koji ima te probleme? Ja sam bezbrižan.

Kada biste se ponovo rodili?

Ne želim to. Zapravo, želim, ali posle smrti. Želim još jedan ceo život.

Sklonost, dar?

Pa zaboga, to svi znaju.

Sport kojim se bavite?

Ah, bio sam strahoviti sportista.

Kvaliteti?

Jasno izraženi znaci genijalnosti.

Mane?

Znaci (ovi gore) su toliko jaki da se neupućenom mogu učiniti kao mane.

Karakter?

Očigledno, ne preozbiljan.

Šta vas čini srećnim?

Da odgovaram na pitanja, eto, kao sad, recimo.

A šta nesrećnim?

Kad ih postavljam sebi.

Neostvarena želja?

Ne govorimo o njoj, više se ne može ostvariti.

Šta zamerate sebi umetniku i sebi čoveku?

Zadovoljan sam sobom kao umetnik, zar to nije dovoljno?

Da li se nečega stidite?

Stidim se svojih moralnih dugova.

Šta vas uzbuđuje?

Ovaj put tihanog dostojanstva manastira. Ja sam u njega zaljubljen.

Čega se bojite?

Mentaliteta onih koji razbijaju skulpture po parkovima.

Vaša deviza?

Nalazi se u nekoj od ovih knjiga na mom stolu, ali ne bih želeo da vas zadržavam tražeći je.

Omiljena poslovica, uzrečica, aforizam?

Gete je rekao otprilike ovo: - Čovek je utoliko predestiniran za stvaralaštvo, koliko demonskog u sebi nosi.

Vaše nade?

Da se vratim u Sopoćane, Raškoj, na izvor.

Šta vas je do danas najviše razočaralo?

Pad Troje. Šta vam je smešno?

Slobodno vreme?

U to vreme obično sređujem svoj život.

Godišnji odmor?

Uvek odem na pogrešno mesto.

Omiljeni nakit, ukras?

Oreol, lovor ili tako nešto.

Omiljena garderoba?

Pa,

sad već dolaze hladniji dani, ja preporučujem nešto toplije, a za leto

nešto hladnije. I tako uvek. Jel’ te prema vremenu, već.

Najbolji period vašeg života?

Vreme kad igram predstavu.

Ustajete rano?

Nemojte da se zavitlavate.

Ostajete li noću kasno?

Leti su noći mnogo kraće.

Pasija?

Da gledam kroz prozor u tuđe stanove kad hodam ulicom.

Vaše piće?

Kakva su to sad pitanja?

Vaš savet?

E, sad je bilo dosta.

Najdraži romansijer?

Danilo Kiš.

Knjiga koju često čitate?

Jedna knjiga koja se zove „Urnebesnik“.

Vaši pesnici?

Momčilo Nastasijević, možda neki od vas, dragi čitaoci, niste čuli za njega, ali verujte mi na reč.

Vaša pesma (poezija)?

Sa svetlim pupoljcima na usnama Rastka Petrovića.

Slikar?

Miljenko Stančić, i još 977 drugih koje možda i više volim.

Slika?

Uspenje Bogorodice u manastiru Sopoćani.

Kompozitor?

Kir Stefan, ako nemate nšta protiv.

Muzičko delo?

Ninja Sili.

Instrument?

Špric za injekcije, uliva strahopoštovanje.

Virtuoz?

Bubnjar iz Džez orkestra Radio Beograda, Lala Kovačev.

Pevači?

Ilija Gligorijević, putovao sam sa njim, dobar neki čovek.

Pevačice?

Milica Miladinović, takođe.

Ploča koju često slušate?

Ništa ne radim često.

Vaši dramski autori?

Pa mogao bi da bude, recimo, Miša Bulatović, uz moju pomoć, naravno.

Pozorišno delo?

Ono koje ću tek igrati.

Film koji vas je oduševio?

Jojo.

Najdraži glumac?

Čuo sam da je onaj... pomozite mi, da – Slobodan Perović, dosta dobar.

Najbolji prijatelji su vam?

Moj školski drug Mika Šćekić, pod uslovom da pazi na svoje ponašanje i da mi ukazuje malo više poštovanja.

Verujete li u ljubav na prvi pogled?

Već sam dovoljno mator i racionalan – baš zato i želim da verujem.

Najbolje godine za brak?

Između 19 i 20... Mislim, za prvi brak.

Jeste li ljubomorni?

... A to – da!

A vaša bračna partnerka?

Verovatno, biće.

Pored ove umetnosti bavite li se još kojom?

Svih

devet muza se neprestano ljubomorno tiskaju oko mene. Ja se trudim da

sa svakom budem ljubazan, ali mi je, verujte, već pomalo dosadno.

Prema kojoj umetnosti ste ravnodušni?

Prema umetnosti vođenja konverzacije.

Vaš ljubimac bez obzira na vrstu umetnosti?

Moj ujak Miodrag Bata V. Petković – veterinar, najmaštovitiji izmišljant koga sam sreo (živi u Lipljanu)

Koju kritiku smatrate neumesnom?

Pa vi me zaista zasuste pitanjima... čekajte da odahnem.... Sad, hademo dalje?

Vaši najveći uspesi?

Položena matematika na velikoj maturi.

A neuspesi?

Ne razumem pitanje...

Najdraža glumica?

Natali Vud, al’ nije važno...

TV emisija koju nerado propuštate?

Nemam tu mašinu, ali mi prijatelji obično prepričaju posle

Vaša istorijska ličnost?

Konstantin Filozof.

(Razvitak, 1965. godina)

[Juan Valdez]

Strašno sam potrošen

Ima li razlika između mladih i starih? U odnosu, u shvatanju? Ima, ima burazeru... Mladi su, što je neminovno, vrlo racionalni ljudi. Preracionalni. I za sve ste dobri, za sve ste sjajni, sem za umetnost... Zašto ti mladi ljudi koji sede kod nas u bifeu 'Ateljea' ili bilo gde, zašto ne mogu da uzmu stvar u svoje ruke? Svuda već uzimaju stvar u svoje ruke, u državi - a u pozorištu, ne! Zato što su preracionalni. Sigurno."

„Sve je to tačno, dobro, pametno, samo fali ono 'više', ono 'još'. U ovom poslu kojim se ja bavim. Sve ostalo je sjajno. Mladi ljudi su sjajni, sve što god rade dobro je. I pametno. I na svom mestu. Ali, nije za umetnost. Za umetnost mora da bude - majmunijada!"

„Ja mislim... strašno sam se potrošio. Sve sam potrošio. Užasno. To si lepo rekla - samoubistveno. Sve sam potrošio u to. U to - majmunisanje. Nema više ništa. E, zato mislim da ovi mladi ne treba da se bave tim poslom. Neka puste nas matore mečke da izigramo to što imamo, da pokažemo svetu, da zabavimo taj svet i onda - treba zabraniti pozorište!.... Lepo se okrenuti egzaktnim stvarima, građevini, medicini, pravu, ekonomiji i tako dalje... Kao što se time i bavite sjajno. Pustite nas, stare mečke, dok možemo. Dok možemo! Potpuno smo se igrali životima - baš do kraja..."

Zoran Radmilović

(razgovarala Rada Vnuk, Vijesnik, Zagreb, 1981.)

[Александрида]

Ja rekoh,genijalac,doajen daski koje život znače...Hvala Ivice

[Иван ♪♫]

ali u radovanu baš mnogo psuje

možda kad bi neko dodao one biiiip zvukove

[Passenger]

A mozda i da ga zamaskiraju sa pikselima dok oponasa dedu kada se prihvatio sljive?

[Juan Valdez]

Jovan Ćirilov: Zoran – znani i neznani

Rodio se u Zaječaru, početkom tridesetih godina. Odrastao je u porodici predratnog sudije, posleratnog advokata, francuskog đaka, s obaveznim obeležjem tog soja – beretkom, koji je u detinjstvu prošao Albanijom, a koga su u školi zvali švabom, jer je upola to i bio, naime , Zoranov deda po ocu jedan je od onih Nemaca koji su po Srbiji gradili železnice, pa ostali oženjeni nekom lepom srbijankom s balkana. Tako je i deda Rihard Lang pronašao Zoranovu baba Stevku negde krajem devetnaestog veka i postao Radmilo, da prezime izvedeno iz tog imena ponese tek druga generacija Radmilovića. U zaječarskoj gimnaziji zoran je bio dobar đak, naročito za srpski i istoriju, i bio bi još bolji da nije matematike, iz koje je, kao i Ajnštajn, polagao popravni da bi okončao maturu. Na izričit očev zahtev studirao je prava, ali ih napušta, da bi se polako preorjentisao na glumu, preko beogradskog društva „Lola Ribar“. Kao amater radi sa rediteljima Milenkom Maričićem, Milanom Puzićem i Verom Bjelogrlić. Vera ga sa sebi svojstvenom upornošću, nagovara da se upiše na akademiju. Nekako u isto vreme Zoranovo učešće u satiričnom programu „Komarac“ donese mu popularnost među mlađom publikom i on na osnovu te reputacije bude primljen, sada već kao student Akademije, u Beogradsko dramsko pozorište.

Pre svega Zoran radmilović živi u svesti publike kao Kralj Ibi. Poput svih velikih glumaca u svetu i nas, oni imaju ulogu koja između stotinak uloga, postaje sinonim svih njihovih vrednosti. . ta uloga na neki način počinje da teroriše svoga stvaraoca, da ga muči i smeta njegovom još živom stvaralaštvu. Takav terorista je za Zorana njegov Kralj Ibi. Možda još i veći. Kralja Ibija Zoran Radmilović je stvorio sa jednim izuzetnon duhovitim umetnikom našeg podneblja, rediteljom Ljubomirom draškićem. Taj Ibi, koga je zamislila mašta jednog bezobraznog tinejdžera s kraja 19. veka, igran je u istoriji pozorišta na razne načine. Najčešće je taj Ibi bio surovi kralj, koji personifikuje svo zlo ovog sveta. Igrali su ga glumci bez milosti i pravdanja. Nije nimalo slučajno da su surovog ugandskog diktatora idi Amina zvali afričkim ibijem. Međutim na našim prostorima taj Ibi je morao ispasti drugačiji. U našoj dramskoj literaturi nema te satirične komedije koja ne nalazi razumevanja za predmet svog podsmeha: u književnosti Sarki, Fema, Kir janja, Agatona i Živki ministarki ne gaji se kult grotesknih figura koje smeh samo šiba a da im istovremeno ne prašta. U maloj palanačkoj sredini naše prošlosti sve što je bilo predmet humora bilo je nadohvat ruke, tako slično po mentalitetu, navikama i životu. U velikoj dečjoj igri rata, Ibi je naj nevaljaliji deran, uz to moćan, sebičan, bezobrazan. Ali taj mangup je i naj duhovitiji i najsvirepiji i najbrži i najjači, kao neka figura iz prisnog crtanog filma ili stripa, s promenjljivom srećom u svakoj novoj epizodi. S takvim Ibijem, pametnim i bezobraznim, Zoran Radmilović osvaja nove prostore slobode izražavanja, ne političke već etičke, pomerajući granice pristojnog u svakodnevnom životu. I Zoran u višegodišnjoj istoriji igranja Ibija od 27. aprila 1964. godine u svakom trenutku oseća koliko se može ići u plasiranju nove psovke još neizrečene do tada na sceni, kakva će skarednost proći toga dana, kakav prostački gest će se dopasti makar mladima u dvorani. Postepeno je predstava kralj Ibi postala prostor beskrajnih improvizacija, tako da je u rukama Zorana Radmilovića bivala i po pola sata duža nego što je bila na premijeri. Sa osećanjem za istinsku duhovitost, smeštenu u stil Ibija, Zoran Radmilović je više od jedne decenije razgaljivao svoju publiku koja je redovno dolazila na novu nikad istovetnu predstavu. Ibi je postao fenomen koji ima nešto od slobode kabarea, a da to nikad nije bio, jer je bio izvan neposredne politike dana.

U trenutku kada se oprostio od Ibija Zoran radmilović od radovana III pravi polje svojih slobodnih varijacija na temu. Potpuno u liku, Radmilović je sposoban da na bilo koju temu dana ili vremena raspravlja na intelektualnom nivou ovog provincijalca koji se samouvereno nastanio u gradu, sa svim frazama publicističke terminologije. Centralna tačka svih improvizacija je scena kada Radovan gleda svoju omiljenu seriju o Džordžu, kada oduševljenje Radovana za svog junaka postaje jedna svojevrsna i neponovljiva studija našeg primitivnog mentaliteta. To mesto u predstavi je trenutak u kojem su se bivši „Ibijevci“ pretvorili u „Radovane“. Zoran Radmilović je u toj ulozi brz, vispren i različit. On ponovo oduševljava ne samo publiku nego i sve one koji po dužnosti prate i paze ili koji su u predstavvi pa čak i sam Dušan Kovačević je digao ruke od svoga teksta kada je reč o Zoranu. Neka sve ide dođavola ovo samo Zoran može, ume i sme! Zoran Radmilović Kao Ibi i kao Radovan.

Ali postoji još jedan glumac Zoran Radmilović, neobično precizan, jasan, intelektualan. To je Zoran u ulogama koje ni po mišljenju reditelja, ni po njegovom ličnom mišljenju ne dozvoljavaju improvizaciju. I Zoran Radmilović te uloge igra na nivou svoje reputacije – Derviš Meše Selimovića, Trigorin I Gajev Čehova, Profesor Filip Filipović Bulgakova, Miloš Obrenović Zorice Jevremović – uloge su u koje Radmilović ulaže svu svestranu prirodu svoga dara, mada su bliže onome kakvim ga doživljavanmo u svakodnevnom životu. U ovim ulogama ima njegove privatne rezervisane mudrosti, poezije i melanholije njegovog pogleda na svet, čak i njegove prirodne netrpeljivosti pred sitnim taštinama svakodnevice. Naravno Radmilović nije surov kao Miloš, nije u životnim dilemama jednog Derviša, daleko je mlađi od jednog matorog romantika kakav je Gajev, nije nepoštedni fanatik nauke kao Filip Filipović, ali sve su teličnosti bliže njegovom vidljivom senzibilitetu nego Ibi i Radovan, te uloge sa kojim Radmilović izlazi iz sopstvene kože, kao da nikada neće u njih da se vrati.

Naravno, sve je to moj pogled na znanog i neznanog Zorana Radmilovića, čoveka pored koga uvek imate utisak da još mnogo toga u sebi nosi, koji stalno iznenađuje nečim novim i neizvesnim, nekom sitnicom ili krupnicom: dobro napisanom rečiju tužnim povodom, nekom neobičnom željom kada izgleda da želja više nema, nekim setnim komentarom kad je oko njega veselo.

Ne, zaista ne znam Zorana Radmilovića.

[Juan Valdez]

UVEK SAM SE PLAŠIO DA TI TEPAM

Uvek sam se plašio da ti tepam

Plašio se uvek da ti kosu držim u ruci

Prestrašen bio da naglo možeš da se okreneš

i da mi uhvatiš nežno oko na svom vratu.

Jer sam glupavo verovao

da ću ako ti ruku na rame stavim

da ću ako ti prstima čelo dodirnem

da ću ako ti u tople oči grudi slijem

da ću izgubiti sebe.

Sad kad si otišla imam sebe, isuviše.

Zoran Radmilović

[Juan Valdez]

За ове пуританце и судије...

PISMO OBIČNOG ČITAOCA SUDIJI

Ni ja ne volim pesnike, sudijo,

Ali pusti me da im ja to kažem - ja sam njihov narod.

Pesnici mi sude mišlju svojom i muče često

Ali ta misao pripada meni, pusti da je ja dovršim.

Pusti pesnika da sam odredim - kad ga shvatim

Ostavi meni ostatak, sudijo - pametnije je.

Povuci se u sebe, ne misli na mene o njemu - oprostiću ti

Reci sebi - strah me, ne volim, ne razumem - shvatiću!

Strah je i mene i ne razumem

Ali volim da mu ja to kažem

Zato ostavi pesnika meni i pokaj se.

Kaješ se već, znam ali sram te reći

I sebi i meni, njemu si već rekao - strogo.

Zato pusti pesnike, sudijo, svuda i odasvud

Ne petljaj se, okreni, zaboravi, požurio si.

Ja ću ga osuditi kad ga zavolim

Jer ja sam njegov narod - pesnikov.

I tvoj, sudijo - samo je on nešto večniji.

Zoran Radmilović

[Juan Valdez]

KAD ODEŠ

Kad odeš, kad zatvoriš za sobom vrata, ne osvrći se

Kad beziš, pobegni naglo i plači kad si daleko

Kad već nisi to da možeš da ostaneš gde te vole

Onda učini to brzo, brže od suze iz njenog oka.

Požuri da te suza ne stigne i ne opeče

Pazi da te oko ne vidi i ne skameni

Juri da te ruka ne potraži, ruka snena

Stazi se svojoj jedinoj vrati, sebičnom sebi.

Zoran Radmilović

[Juan Valdez]

DA LI STOJIŠ…

Da li stojis i čekaš me da se vratim

Da li znaš to da ću doći, kao uvek

Kao pseto put svoj što zna da njuši

Ono mesto gde ga biju al’ ga vole.

Da li stojiš i čekaš me, ti večita

Sa osmehom neke snage, nekog znanja

Onog znanja što ti ne da da sustaneš

Da sustaneš i da pustiš da sam jači.

Jači jednom, makar jednom, samo kratko

Da sam i ja samo malo, nekad svoj

I odlučan, i bez grižnje, bez krivice

Da sam čovek, a ne zrenje zakasnelo

To prokleto i večito.

Zoran Radmilović