Zoran Radmilović - Velike duše ne umiru...

[Juan Valdez]

Зоран Радмиловић је познати српски глумац. Рођен је у Зајечару 11. маја 1933. године, а преминуо у Београду 21. јула 1985. године. По очевој жељи уписао је право у Београду, потом студирао и на Архитектонском и Филолошком факултету; упоредо је опробао глумачке могућносту у КУД "Иво Лола Рибар", потом уписао и поступно апсолвирао глуму на Академији за позориште, филм, радио и телевизију те започео каријеру у Београдском драмском позоришту (1962-1968), у коме испрва наступа у мање значајним представама. Године 1964-те, због одустајања Љубе Тадића, Радмиловић ускаче у насловну улогу у Краљу Ибију (на сцени Атељеа 212), представи коју претвара - разоткривајући посве изнимну глумачку надареност - у тријумф импровизације (велики успех остварује И на гостовањима у Паризу, Москви, Неw Yорку, Венецији И др.), у "своју сцену" која ће трајати (заједно с каснијим Радованом III Душана Ковачевића) две деценије. Иако је остварио низ успелих улога у позоришту (стални је члан Атељеа 212 од 1968 године до смрти), на филму, телевизији и естради, све су оне остале у сјени "улоге живота" у Краљу Ибију (чак и кад се ради о бриљантном остварењу - улози Молијера у истоименом комаду М.А. Булгакова, за коју је награђен Октобарском наградом града Београда). На филму је дебитовао 1962. године (Чудна девојка,Јована Живановића) и одиграо око двадесет улога. Главне је остварио у филмовима Глинени голуб (Т.Јанић, 1966), Рам за слику мoје драге (Мирза Идризовић, 1968), Поглед у ноћ (Н.Стојановић, 1968), Павиљон 6 (Л.Пинтилие, 1978), Срећна породица (Гордан Михић, 1980). Неколико дана пред смрт примио је, у болничкој постељи, Седмојулску награду СР Србије.

[Juan Valdez]

PISMO JAČEM

Glumci su uvek bili plašeni, zaplašivani, prepadani. Vekovima. Sobom i drugima. Sistematski. Glumci su, od kada postoje, bili niža bića. U glumce se bežalo od kuće, glumce u kuće nisu primali. Glumci su sahranjivani van grobljanskih zidina. Čak i veliki Molijer. Glumcu se nije davala hrana u ruke da se dodirom sa njim ne bi bio okužen.

Glumce su devojke volele, ali su se za njih teško udavale sem po cenu roditeljskog prokletstva. Glumice su po pravilu proglašavane za kurve, čak i posle njihovih pedesetih godina. Onoga trenutka kad je stari čika Eshil izmislio prvog glumca, počelo je to hiljadugodišnje bežanje.

Bežanje od ljudi ka ljudima. Kažu da je jedan od prvih bio neki Tespis, ali teško da bi ostao zapamćen da nije bilo njegovih čuvenih Histrionskih kola, kojima je bežao, sklanjao se. Sve u suludoj nadi da će naići na pravog čoveka.

Gledalaca je uvek bilo i biće ih, ali on je, eto, tražio onoga među njima koji bi mu omogućio da dostojno proživi taj svoj smešno blesavi život. Nije to našao. Do danas.

Znam da će se sada odmah naći neki mudroser, koji će me obavestiti da „do danas“ – ne stoji! Pokušaću da ga ubedim da je to tako. Baš tako!

Današnjem glumcu, doduše, daju da jede iz ruke, u glumce se ne beži, čak roditelji u šašavoj nadi da se tu dobro zaradi, guraju svoja čeda u taj posao. Glumci se čak i žene pristojnim devojkama, mada ipak radije glumicama. Glumice su kurve eventualno do svoje tridesete godine, posle ih ionako tretiraju samo kao „umetnice“. Dosta se, dakle, izmenilo za ovih dve hiljade godina. Sem straha koji je iskonski. Ostao je taj pusti, sada već teško objašnjivi strah, strepnja koja glumce čini nižim bićima.

A hoće glumac, hoće! Hoće da bude i hrabar i dostojanstven, i superioran kad – kad, hoće i želi to više čak i od svog umetničkog uspeha (ili mu se tako čini?), pokušava da se oseća ravnopravnim, značajnim. Hoće i da podvikne, da raspravlja, da odluči ponešto.

Ali, sve je to ono njegovo nesvesno ja. Onaj jači, glavni deo njegove ličnosti – GLUMA, iliti pokazivanje onakvim kakav nisi, a hteo bi, o kako bi hteo!

U osnovi, u temelju, u krovu i okolo te trošne kuće leži pusti strah! Strah od juče za koje nisi siguran da li je bilo dobro, strah od danas koga nisi svestan, strah od sutra, koje mimo ostalih, normalnih ljudi čekaš sa zebnjom hoćeš li biti u stanju da ono „juče“ ponoviš?

Strah od neuspeha, strah od uspeha, užas od nesposobnosti da odvojiš jedno od drugoga.

A ko nas to plaši? Naravno, prvo mi sami sebe. Potom „ostale strukture“, da upotrebim tu neuhvatljivu reč mladih političara. Strukture koje odlučuju, drže snagu i moć. Snagu naše nevelike pameti, i moć našeg straha. A stvar je vrlo jednostavna! Na dohvat ruke, takoreći. Treba samo reći – NEĆU VIŠE TAKO! Svega tri reči, neizgovorene ili zaturene negde za ovih 2000 godina. I možda još dve – MARŠ TAMO! Znači, sve zajedno pet reči.

Koliko i kako treba stisnuti dupe za tako nešto zna samo onaj koji je tako nešto ikada pomislio da kaže. Bio na ivici, na vrhu jezika mu bilo, samo što nije lanuo, da ga nešto važno i neminovno nije sprečilo, sasuo bi itd... itd... Normalno, to nije učinio, ali bar zna kako mu je bilo! Strukture to znaju i osmehuju se (čak bez zluradosti!), tu i tamo i sa simpatijama. Ko bi se ozbiljno i dugo ljutio na decu? Strukture su stabilne i večite, mi smo prolazni, jednodnevni. Kao takav, EFEMERAN (izraz pozorišnih kritičara!) nastavljam, eto, ovo moje nevoljno razmišljanje. Pokušavam, naime, ove noći s kraja '80. godine, da prestanem da se plašim. Naravno, koliko mi to moj strah dozvoli. Da uđem u Novu godinu miropomazan.

Odlučio sam da se ne bojim više ljudi, već samo Boga, za svaki slučaj. I eto, ja od ovog časa više ne strepim. Ne plašim se svojih pretpostavljenih, svojih reditelja, svojih SIZ-ova, svojih načelnika, direktora, svojih kritičara, svojih sudija, svojih ocenjivača, podcenjivača, precenjivača. Jednostavno, nije mi više stalo! Treba mi verovati na reč, kad već ja sam sebi ne verujem.

Zato neka se nose strukture, neka se nose pretpostavljeni: mnogo puta sam ih uhvatio u laži (a da nisu ni trepnuli!), neka se nose SIZ-ovi, njima je bolje bez nas, neka se nose kritičari, ocenjivači i drugi, oni ionako mrze to što rade, oni ionako nemaju dovoljno vremena, obaveštenosti i stručnosti za taj moj smešni poslić koji se zove pozorište, taj skrajnuti fenomen, koji sebi skromno prisvaja naziv jedne od najstarijih kulturnih disciplina tokom milenijuma.

Neka se nose telefoni (mnoga predstava je skinuta putem telefona) i neka se nosi TV (skupa mi pretplata i gubi mi se boja) i radio (još uvek ne verujem da nema malih ljudi unutra!) i novine, jer me plaše i kao umetnika i kao čoveka...

Neka se nose... no, moje vreme hrabrosti je već isteklo, kao što sam i očekivao. Pa bih da prekinem i da se izvinim, ako je nekako moguće! Šta mi je to trebalo!? Ne znam šta drugo da kažem! Ne nađite se uvređeni, šalio sam se, majke mi.

Vaš uvek i do kraja,

Zoran Radmilović

(Nin, 1985. godina)

[Juan Valdez]

JEDAN DAVNI INTERVJU

LIČNA KARTA

Datum rođenja?

Ne brinite, dovoljno sam odrastao i svestan onoga što ću reći.

Težina, visina, boja kose, boja očiju?

Sve se to lepše vidi na slici – ko pažljivo pogleda.

Bračno stanje, deca?

Želim ih.

Stepen obrazovanja?

Naravno – visok, zar se ne primećuje?

Strani jezici?

Samo recite!

Mesečni prihodi?

Sasvim dovoljni.

Adresa (stan)?

Zadovoljan sam adresom.

Auto (oznaka)?

Zar vam ličim na čoveka koji ima te probleme? Ja sam bezbrižan.

Kada biste se ponovo rodili?

Ne želim to. Zapravo, želim, ali posle smrti. Želim još jedan ceo život.

Sklonost, dar?

Pa zaboga, to svi znaju.

Sport kojim se bavite?

Ah, bio sam strahoviti sportista.

Kvaliteti?

Jasno izraženi znaci genijalnosti.

Mane?

Znaci (ovi gore) su toliko jaki da se neupućenom mogu učiniti kao mane.

Karakter?

Očigledno, ne preozbiljan.

Šta vas čini srećnim?

Da odgovaram na pitanja, eto, kao sad, recimo.

A šta nesrećnim?

Kad ih postavljam sebi.

Neostvarena želja?

Ne govorimo o njoj, više se ne može ostvariti.

Šta zamerate sebi umetniku i sebi čoveku?

Zadovoljan sam sobom kao umetnik, zar to nije dovoljno?

Da li se nečega stidite?

Stidim se svojih moralnih dugova.

Šta vas uzbuđuje?

Ovaj put tihanog dostojanstva manastira. Ja sam u njega zaljubljen.

Čega se bojite?

Mentaliteta onih koji razbijaju skulpture po parkovima.

Vaša deviza?

Nalazi se u nekoj od ovih knjiga na mom stolu, ali ne bih želeo da vas zadržavam tražeći je.

Omiljena poslovica, uzrečica, aforizam?

Gete je rekao otprilike ovo: - Čovek je utoliko predestiniran za stvaralaštvo, koliko demonskog u sebi nosi.

Vaše nade?

Da se vratim u Sopoćane, Raškoj, na izvor.

Šta vas je do danas najviše razočaralo?

Pad Troje. Šta vam je smešno?

Slobodno vreme?

U to vreme obično sređujem svoj život.

Godišnji odmor?

Uvek odem na pogrešno mesto.

Omiljeni nakit, ukras?

Oreol, lovor ili tako nešto.

Omiljena garderoba?

Pa,

sad već dolaze hladniji dani, ja preporučujem nešto toplije, a za leto

nešto hladnije. I tako uvek. Jel’ te prema vremenu, već.

Najbolji period vašeg života?

Vreme kad igram predstavu.

Ustajete rano?

Nemojte da se zavitlavate.

Ostajete li noću kasno?

Leti su noći mnogo kraće.

Pasija?

Da gledam kroz prozor u tuđe stanove kad hodam ulicom.

Vaše piće?

Kakva su to sad pitanja?

Vaš savet?

E, sad je bilo dosta.

Najdraži romansijer?

Danilo Kiš.

Knjiga koju često čitate?

Jedna knjiga koja se zove „Urnebesnik“.

Vaši pesnici?

Momčilo Nastasijević, možda neki od vas, dragi čitaoci, niste čuli za njega, ali verujte mi na reč.

Vaša pesma (poezija)?

Sa svetlim pupoljcima na usnama Rastka Petrovića.

Slikar?

Miljenko Stančić, i još 977 drugih koje možda i više volim.

Slika?

Uspenje Bogorodice u manastiru Sopoćani.

Kompozitor?

Kir Stefan, ako nemate nšta protiv.

Muzičko delo?

Ninja Sili.

Instrument?

Špric za injekcije, uliva strahopoštovanje.

Virtuoz?

Bubnjar iz Džez orkestra Radio Beograda, Lala Kovačev.

Pevači?

Ilija Gligorijević, putovao sam sa njim, dobar neki čovek.

Pevačice?

Milica Miladinović, takođe.

Ploča koju često slušate?

Ništa ne radim često.

Vaši dramski autori?

Pa mogao bi da bude, recimo, Miša Bulatović, uz moju pomoć, naravno.

Pozorišno delo?

Ono koje ću tek igrati.

Film koji vas je oduševio?

Jojo.

Najdraži glumac?

Čuo sam da je onaj... pomozite mi, da – Slobodan Perović, dosta dobar.

Najbolji prijatelji su vam?

Moj školski drug Mika Šćekić, pod uslovom da pazi na svoje ponašanje i da mi ukazuje malo više poštovanja.

Verujete li u ljubav na prvi pogled?

Već sam dovoljno mator i racionalan – baš zato i želim da verujem.

Najbolje godine za brak?

Između 19 i 20... Mislim, za prvi brak.

Jeste li ljubomorni?

... A to – da!

A vaša bračna partnerka?

Verovatno, biće.

Pored ove umetnosti bavite li se još kojom?

Svih

devet muza se neprestano ljubomorno tiskaju oko mene. Ja se trudim da

sa svakom budem ljubazan, ali mi je, verujte, već pomalo dosadno.

Prema kojoj umetnosti ste ravnodušni?

Prema umetnosti vođenja konverzacije.

Vaš ljubimac bez obzira na vrstu umetnosti?

Moj ujak Miodrag Bata V. Petković – veterinar, najmaštovitiji izmišljant koga sam sreo (živi u Lipljanu)

Koju kritiku smatrate neumesnom?

Pa vi me zaista zasuste pitanjima... čekajte da odahnem.... Sad, hademo dalje?

Vaši najveći uspesi?

Položena matematika na velikoj maturi.

A neuspesi?

Ne razumem pitanje...

Najdraža glumica?

Natali Vud, al’ nije važno...

TV emisija koju nerado propuštate?

Nemam tu mašinu, ali mi prijatelji obično prepričaju posle

Vaša istorijska ličnost?

Konstantin Filozof.

(Razvitak, 1965. godina)

[Juan Valdez]

Strašno sam potrošen

„Ima li razlika između mladih i starih? U odnosu, u shvatanju? Ima, ima burazeru... Mladi su, što je neminovno, vrlo racionalni ljudi. Preracionalni. I za sve ste dobri, za sve ste sjajni, sem za umetnost... Zašto ti mladi ljudi koji sede kod nas u bifeu 'Ateljea' ili bilo gde, zašto ne mogu da uzmu stvar u svoje ruke? Svuda već uzimaju stvar u svoje ruke, u državi - a u pozorištu, ne! Zato što su preracionalni. Sigurno."

„Sve je to tačno, dobro, pametno, samo fali ono 'više', ono 'još'. U ovom poslu kojim se ja bavim. Sve ostalo je sjajno. Mladi ljudi su sjajni, sve što god rade dobro je. I pametno. I na svom mestu. Ali, nije za umetnost. Za umetnost mora da bude - majmunijada!"

„Ja mislim... strašno sam se potrošio. Sve sam potrošio. Užasno. To si lepo rekla - samoubistveno. Sve sam potrošio u to. U to - majmunisanje. Nema više ništa. E, zato mislim da ovi mladi ne treba da se bave tim poslom. Neka puste nas matore mečke da izigramo to što imamo, da pokažemo svetu, da zabavimo taj svet i onda - treba zabraniti pozorište!.... Lepo se okrenuti egzaktnim stvarima, građevini, medicini, pravu, ekonomiji i tako dalje... Kao što se time i bavite sjajno. Pustite nas, stare mečke, dok možemo. Dok možemo! Potpuno smo se igrali životima - baš do kraja..."

Zoran Radmilović

(razgovarala Rada Vnuk, Vijesnik, Zagreb, 1981.)

[Милан Меденица :)]

геније  :group111: greengrin 0102_laugh

[Aragorn]

Jedna rec...Zoran...

[Juan Valdez]

[Александрида]

Strašno sam potrošen

„Ima li razlika između mladih i starih? U odnosu, u shvatanju? Ima, ima burazeru... Mladi su, što je neminovno, vrlo racionalni ljudi. Preracionalni. I za sve ste dobri, za sve ste sjajni, sem za umetnost... Zašto ti mladi ljudi koji sede kod nas u bifeu 'Ateljea' ili bilo gde, zašto ne mogu da uzmu stvar u svoje ruke? Svuda već uzimaju stvar u svoje ruke, u državi - a u pozorištu, ne! Zato što su preracionalni. Sigurno."

„Sve je to tačno, dobro, pametno, samo fali ono 'više', ono 'još'. U ovom poslu kojim se ja bavim. Sve ostalo je sjajno. Mladi ljudi su sjajni, sve što god rade dobro je. I pametno. I na svom mestu. Ali, nije za umetnost. Za umetnost mora da bude - majmunijada!"

„Ja mislim... strašno sam se potrošio. Sve sam potrošio. Užasno. To si lepo rekla - samoubistveno. Sve sam potrošio u to. U to - majmunisanje. Nema više ništa. E, zato mislim da ovi mladi ne treba da se bave tim poslom. Neka puste nas matore mečke da izigramo to što imamo, da pokažemo svetu, da zabavimo taj svet i onda - treba zabraniti pozorište!.... Lepo se okrenuti egzaktnim stvarima, građevini, medicini, pravu, ekonomiji i tako dalje... Kao što se time i bavite sjajno. Pustite nas, stare mečke, dok možemo. Dok možemo! Potpuno smo se igrali životima - baš do kraja..."

Zoran Radmilović

(razgovarala Rada Vnuk, Vijesnik, Zagreb, 1981.)

Neprevaziđeni glumac,doajen daski koje život znače,legenda...BIG  bangin

[Зортодокс]

Његово породично презиме је Ланг јер је он по оцу Немац.Отац му се звао Радмило Ланг али је он желео да очево име узме за презиме.

Најбоље фазоне је скупљао овде у Зајечару од Мике Шћекића,Боре јарета(Чкаљин отац у Камионџијама),Цигановића и још многих наших Зајечараца јер Зајечар је некада био заиста међу најразвијенијим градовима Србије а сада су га комуњаре довеле међу најнеразвијеније општине.

[Александрида]

PISMO JAČEM

Glumci su uvek bili plašeni, zaplašivani, prepadani. Vekovima. Sobom i drugima. Sistematski. Glumci su, od kada postoje, bili niža bića. U glumce se bežalo od kuće, glumce u kuće nisu primali. Glumci su sahranjivani van grobljanskih zidina. Čak i veliki Molijer. Glumcu se nije davala hrana u ruke da se dodirom sa njim ne bi bio okužen.

Glumce su devojke volele, ali su se za njih teško udavale sem po cenu roditeljskog prokletstva. Glumice su po pravilu proglašavane za kurve, čak i posle njihovih pedesetih godina. Onoga trenutka kad je stari čika Eshil izmislio prvog glumca, počelo je to hiljadugodišnje bežanje.

Bežanje od ljudi ka ljudima. Kažu da je jedan od prvih bio neki Tespis, ali teško da bi ostao zapamćen da nije bilo njegovih čuvenih Histrionskih kola, kojima je bežao, sklanjao se. Sve u suludoj nadi da će naići na pravog čoveka.

Gledalaca je uvek bilo i biće ih, ali on je, eto, tražio onoga među njima koji bi mu omogućio da dostojno proživi taj svoj smešno blesavi život. Nije to našao. Do danas.

Znam da će se sada odmah naći neki mudroser, koji će me obavestiti da „do danas“ – ne stoji! Pokušaću da ga ubedim da je to tako. Baš tako!

Današnjem glumcu, doduše, daju da jede iz ruke, u glumce se ne beži, čak roditelji u šašavoj nadi da se tu dobro zaradi, guraju svoja čeda u taj posao. Glumci se čak i žene pristojnim devojkama, mada ipak radije glumicama. Glumice su kurve eventualno do svoje tridesete godine, posle ih ionako tretiraju samo kao „umetnice“. Dosta se, dakle, izmenilo za ovih dve hiljade godina. Sem straha koji je iskonski. Ostao je taj pusti, sada već teško objašnjivi strah, strepnja koja glumce čini nižim bićima.

A hoće glumac, hoće! Hoće da bude i hrabar i dostojanstven, i superioran kad – kad, hoće i želi to više čak i od svog umetničkog uspeha (ili mu se tako čini?), pokušava da se oseća ravnopravnim, značajnim. Hoće i da podvikne, da raspravlja, da odluči ponešto.

Ali, sve je to ono njegovo nesvesno ja. Onaj jači, glavni deo njegove ličnosti – GLUMA, iliti pokazivanje onakvim kakav nisi, a hteo bi, o kako bi hteo!

U osnovi, u temelju, u krovu i okolo te trošne kuće leži pusti strah! Strah od juče za koje nisi siguran da li je bilo dobro, strah od danas koga nisi svestan, strah od sutra, koje mimo ostalih, normalnih ljudi čekaš sa zebnjom hoćeš li biti u stanju da ono „juče“ ponoviš?

Strah od neuspeha, strah od uspeha, užas od nesposobnosti da odvojiš jedno od drugoga.

A ko nas to plaši? Naravno, prvo mi sami sebe. Potom „ostale strukture“, da upotrebim tu neuhvatljivu reč mladih političara. Strukture koje odlučuju, drže snagu i moć. Snagu naše nevelike pameti, i moć našeg straha. A stvar je vrlo jednostavna! Na dohvat ruke, takoreći. Treba samo reći – NEĆU VIŠE TAKO! Svega tri reči, neizgovorene ili zaturene negde za ovih 2000 godina. I možda još dve – MARŠ TAMO! Znači, sve zajedno pet reči.

Koliko i kako treba stisnuti dupe za tako nešto zna samo onaj koji je tako nešto ikada pomislio da kaže. Bio na ivici, na vrhu jezika mu bilo, samo što nije lanuo, da ga nešto važno i neminovno nije sprečilo, sasuo bi itd... itd... Normalno, to nije učinio, ali bar zna kako mu je bilo! Strukture to znaju i osmehuju se (čak bez zluradosti!), tu i tamo i sa simpatijama. Ko bi se ozbiljno i dugo ljutio na decu? Strukture su stabilne i večite, mi smo prolazni, jednodnevni. Kao takav, EFEMERAN (izraz pozorišnih kritičara!) nastavljam, eto, ovo moje nevoljno razmišljanje. Pokušavam, naime, ove noći s kraja '80. godine, da prestanem da se plašim. Naravno, koliko mi to moj strah dozvoli. Da uđem u Novu godinu miropomazan.

Odlučio sam da se ne bojim više ljudi, već samo Boga, za svaki slučaj. I eto, ja od ovog časa više ne strepim. Ne plašim se svojih pretpostavljenih, svojih reditelja, svojih SIZ-ova, svojih načelnika, direktora, svojih kritičara, svojih sudija, svojih ocenjivača, podcenjivača, precenjivača. Jednostavno, nije mi više stalo! Treba mi verovati na reč, kad već ja sam sebi ne verujem.

Zato neka se nose strukture, neka se nose pretpostavljeni: mnogo puta sam ih uhvatio u laži (a da nisu ni trepnuli!), neka se nose SIZ-ovi, njima je bolje bez nas, neka se nose kritičari, ocenjivači i drugi, oni ionako mrze to što rade, oni ionako nemaju dovoljno vremena, obaveštenosti i stručnosti za taj moj smešni poslić koji se zove pozorište, taj skrajnuti fenomen, koji sebi skromno prisvaja naziv jedne od najstarijih kulturnih disciplina tokom milenijuma.

Neka se nose telefoni (mnoga predstava je skinuta putem telefona) i neka se nosi TV (skupa mi pretplata i gubi mi se boja) i radio (još uvek ne verujem da nema malih ljudi unutra!) i novine, jer me plaše i kao umetnika i kao čoveka...

Neka se nose... no, moje vreme hrabrosti je već isteklo, kao što sam i očekivao. Pa bih da prekinem i da se izvinim, ako je nekako moguće! Šta mi je to trebalo!? Ne znam šta drugo da kažem! Ne nađite se uvređeni, šalio sam se, majke mi.

Vaš uvek i do kraja,

Zoran Radmilović

(Nin, 1985. godina)

prstgore 4chsmu1 izlet

[Иван]

RADOVAN III 281. PREDSTAVA-CEO SNIMAK-Radovan treci- Radovan 3

[Александрида]

Gledala sam,naravno  prstgore Zoran Radmilović je bio genijalac svog zanata,uvek sa zadovoljstvom pogledam ovu predstavu  t4431 Hvala Ivane na temi  kriminalac 4chsmu1

[Иван]

Мени је занимљиво да видим које је импровизације направио у овом извођењу представе у односу на ону коју сви знамо.

Генијалац, сјајан уметник...

[Иван]

Друг Игрутин: "Издали сте државу. Издали сте отаџбину. Издали сте народ. И народности сте издали... Ваше издајство иде све до месне заједнице"

kriminalac 4chsmu1

[Александра В.]

Погледала сам га најмање 100 пута и сваки пут се добро исмејем, и могла бих га гледати још 100-тину пута...

Најбоља представа, за сва времена.