Света Гора

[Тавита]

предиван виртуелни водич :

© Водич кроз Свету Гору

www.svetagora.info

[Тавита]

Монашки живот Свете Горе.

МОНАХ ЈЕФРЕМ ХИЛАНДАРАЦ

Света Гора је једина држава на планети у којој се људи не рађају него искључиво умиру. Светогорци су се повукли у ову чудесну земљу хиљадугодишњег тиховања и молитве како би умрли за овај свет и поново се родили у Христу. На Светој Гори монаси су настанили манастире у којима је општежиће. Монашки суживот или идиоритмија је живот монаха расутих по келијама који се окупљају на заједничку молитву у Саборни храм. Бројни су и пустињаци који се подвизавају по свим неприступачним местима какве су, рецимо, пећине на Каруљској литици. Ту се срећу људи достојни подвига да живе у најсуровијим условима где дух уздижу ка Богу мучећи тело и тихујући између мора и неба.

У манастирима уз величанствену заједничку молитву монаси врше и многобројна послушања. Као црквењаци, баштовани, трпезарци, кувари, гостопримци, библиотекари, економи. Најмање времена остаје за одмор јер иза тога следи и сопствено монашко правило које свако појединачно врши  келији. Ноћу су молитве интензивне. Том доб дана, мирјани обично посвећују одмору тела и ума, док светогорски монаси дарују Богу. На Светој Гори смрт не зазива тугу како је зо уобичајено на свету, То је час монаховог сусрета са Богом и разлог достојанствене радости. Светогорци и данас сахрањују покојне као  и пре хиљаду година.

Без ковчега у ушивеној мантији. Лице се прекрива паном (коју је монах носио за живота), а глава со еод слегања земље заштити са 3 – 4 камене плоче. После 3 године или касније када се поново ко од братије упокоји , гроб се откопава и кости се извлаче. Затим се окаде тамјаном и оперу у вину. Кости се спуштају у костурницу, а лобања заузима место у посебној соби, каква постоји у сваком манастиру на Атосу. Дешава се да кости блаженопочившег Светогорца миришу на босиљак и имају воштану жуту боју што је један од начина на које Бог пројављује своје свете људе.

[Тавита]

Светогорска сахрана

ОТАЦ ИЛИЈА КАДИ МОШТИ ОЦА ДАМАСКИНА

На Свету Гору одлазио сам много пута и сваки одлазак ми је нудио нове и другачије спознаје. Искуство које желим да испричам ми се десило 1999 године током бомбардовања. После паклених 40 дана у Новом Саду долазак на Атос је деловао као директна линија пакао – рај. Са таквим искуством, напрегнутих и искиданих живаца, препун питања на које нисам имао одговор стигао сам у Хиландар као у уточиште. Овде се одговори не добијају усмено, нити писмено, нити на биоло који начин на који смо навикути. Сигурно не случајно, овог пута сам на Светој Гори по први пут доживео монашење и сахрану. Монашење је светогорско рађање, излазак из овог света и улазак у вечни живот још за ово време а сахрана је завршетак овог времена и коначно представљање вечном смислу.

Моје искуство је било вишедимензионално. Наиме у таквом стању се догађаји не дешавају само споља, него и изнутра а са посебно осетљивим и рањивим чулом сам примећивао необичне везе између онога што се дешава око нас и у нама. Тако напрегнут сам свет у мени и ван мене доживео као веома повезан и све што иначе нема везе једно са другим добијало је неко значење.

Киша је пљуштала по светогорским баштама снагом која плави људско срце болом јер су у исто време бомбе пљуштале створене људском помраченом вољом. Сова се однекуд створила и захуктала на мом прозору, ја сам ћутао загледан у себе као да ме ништа више не може изненадити а наде једва да ми је нешто остало. То је оно стање када се човеку чини да је огуглао на све и када се сав претвори у посматрача. Одмах иза тога сам сазнао да је умро отац Митрофан, управо он који ме је у доласку први дочекао на пристаништу. Мислио сам да ме смрт свуда прати и болно сам покушавао да се сетим разлога због чега умиремо, и још горе зашто од свега што живи и умире једино човек зна да му је смрт неминовност. Хиљаду пута сам слушао утешне и спасоносне хришћанске истине, но сад су ми оне звучале као напамет изговорени слогани, добро научена лекција или пригодна прича. Језиви звук авиона у домовини који долази да сеје смрт, снага громова и пљусак, хуктање сове и Митрофанова смрт су ме увеле у постојање смрти и механички, помало са чуђењем сам пратио светогорску сахрану. У мени је сасвим непотребно и неадекватно месту и догађају зазвучао један заборављени аргентински танго и женски глас који призива тамо неког да по пустињи овог света сеје љубав. Смрт и сахрана су се догодиле на следећи начин:

Поменута сова је три пута долазила, хуктала, слетала на одџак. Рекао сам «Ово је рђав знак за домаћина куће, тако се верује, да не умре неко од стараца?». Рестауратор Ђорђе ми је указао на многе празноверице. Помислио сам да је то све због мог стања. Отишао сам на починак. Ујутро сам брао мокро од ноћашње кише поврће из баште. Искушеник Гаврило и ја смо носили поврће у пристаниште, зазвонио је мобилни са гласом оца Методија и вешћу да је ноћас умро отац Митрофан. Монаси не користе глагол умро, него представио се. Но мени је зазвучала смрт «умро је», помислио сам и сетио се оца Митрофана.

Отац Митрофан је некадашњи љотићевац. У манастир је дошао давно после другог светског рата. Био је стуб сложене организације манастирског живота. Годинама је биран на дужности првог епитропа. Цео Атос га је познавао као врсног ерудиту и теолога тако да је спадао у ред најпознатијих светогораца друге половине двадесетог века. И ми смо га могли виђати по Србији у последњим нашим несретним годинама. Одан Хиландару највише времена је проводио на имању Каково одакле је зналачки бринуо о манастиру. Неко од стараца је ради овога прокоментарисао «Коначно долази да остане».

Проигуман Мојсије заједно са братијом је одлучио да се сахрана обави већ сутрадан у свитање. Ово је сасвим довољно времена да се скупе светогорци а за госте ван Свете Горе нису добра времена. Треба припремити сахрану која је већ вековима истоветна у свим светогорским келијама, манастирма и скитовима.

Најпре се ископава већ постојећи гроб на гробљу где има свега неколико гробова. Гроб мора бити стар барем три године.

Отац Сава је копао а нас неколицина смо помагали. Ја сам био забезекнут, али нисам питао ништа него сам фотографисао. У почетку сам хтео да снимим ретке снимке не знајући да ћу снимити и више од тога. Наиме, видео сам монахе како са љубављу приступају ископаним костима без страха и гађења. То сам одмах приметио и зачудио се. Мало сам се постидео свог стања у коме сам се нашао. Убрзо сам и ја сасвим растерећен учествовао у ископавању костију старца Дамаскина. Отац Илија је прокоментарисао да ископавамо кости оца који је био обичан монах, баштован. Чуо је то од оца Јована коме је већ 95 година. Тело умрлог се не полаже у ковчег него се у зашивеној мантији са паном преко лица полаже у земљу а лобања се заштити са неколико плочастих камена како се неби здробила од слегања земље. Након одређеног времена кости оца Митрофана ће се преузети исто као што се сада преузимају кости оца Дамаскина. Кости се одвајају од одеће, каде се и перу у белом вину. Те кости се стављају у заједничку крипту, док се лобања смешта на полицу крај осталих глава блаженопочивше братије. Понекад се чак на челу запише име и година упокојења. Радост је велика када ископане кости миришу на босиљак. То зато што их је Бог одабрао да се кроз њих прослави и покаже да смрти заправо нема. Отац Митрофан је донет у ковчегу који је постављен у припрати цркве да стоји целе ноћи уз читање псалтира. У рану зору се служи опело а затим креће поворка из цркве краља Милутина. Предводи је отац Василије са крстом у руци и неколико корака за њим стасити монах Илија са бајраком. Положен је у гроб тог јутра док сунце још није огрејало и уклонило сенку манастирских зидина.

Када је сунце мало више одскочило открио сам неки спокој и ново изненађење ме је чекало јер сам дознао да већ увече ће се замонашити три млада искушеника. Смрт је отишла са овом сахраном. Одговор на моја неисказана питања су дошла немо али поуздано да заправо смрти ни нема. Сетни танго су замениле речи из јеванђеља:

Наједном радост. Увече ме чека доживљај монашења. О томе ћу писати други пут.

[Guest Оливера]

http://video.google.com/videoplay?docid=3490248535602948987#

[Guest Оливера]

Дигитална Народна библиотека Србије

Колекција гравира и ликовних матеруијала братства Свете Горе (укупно 172 дигиталана записа).

За детаље кликните на слику.

http://digital.nb.rs/scc/kolekcija.php?key=xzem&fol=gravire&q=%D0%A1%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B0%20%D0%93%D0%BE%D1%80%D0%B0

[Guest Оливера]

Света Гора Атонска, јединствена земља монаха, трећи „прст“ полуострва Халкидики. Срце светског православља, последња жива икона заборављеног Византијског Царства. Највећи храм на свету.

Сама природа и положај овог величанственог места одише посебношћу. Брдовит предео, прекривен густим шумама и испресецан небројеним степенастим јаругама, час питом, час суров, окружен бистрим смарагдним водама егејског мора. Полуострвом доминира брдо Атос, камени голи врх који се уздиже на 2033 метара надморске висине и најчешће је забоден у облаке.

У античко доба Атонска гора  била је позната као Аполонијада, а на врху Атоса налазио се храм Зевса.

Црквено предање приповеда да је Мајка Божија, примивши благодат Светог Духа и пошавши на Кипар лађом коју је захватила бура, пристала уз обалу Атонске горе. Многобошци су тада примили Богородицу, слушали њену проповед и крстили се. Тада је, како предање казује, Мати Божија овде учинила бројна чудеса. Пре него што је наставила свој пут поставила је на овој гори једног од Апостола, као учитеља и старешину и благословивши народ додала: „Благодат Божија нека буде на овом месту и над онима који овде бораве чувајући  Заповеди Сина и Бога Мојега. Добра нужна за живот на земљи имаће с малим трудом у изобиљу, живот на небесима припремљен им је и неће одступити милост Сина Мојега од места овога до краја века. Ја ћу бити заступница овог места и топла молитвеница за њега пред Богом.“

Од тог дана када је Пресвета изговорила ове речи, Света Гора се назива њеним вртом.

Под влашћу Рима који је прогањао хришћане Света Гора налазила се све до 313 године наше ере све док Цар Константин није издао указ о грађанским правима и слободи вероисповести хришћана. До тада се монаштво на Атосу већ било поприлично развило. Појавили су се манастири.

Догађај из 442 године одредио је такозвани Авато, закон по којем се особама женског пола забрањује приступ на Атос. Наиме кћерка Теодосија Великог, принцеза Плакидија посетила је манастир Ватопед али се том приликом из иконе Пресвете Богородице зачуо глас који јој је саопштио да одступи. Овај Закон примењује се до данас, а кршен је у неколко наврата током бурне историје, дешавало се да су поједине жене покушавале да кришом ступе  на забрањено им тло.

У IX веку царском повељом даровано је монасима право самосталне управе на Атонсу, а њихов број се тада значајно повећава. Јавља се и словенско монаштво, руско, српско и бугарско. 1453 године, са пропашћу Византије, наступа период турске владавине, али је Света Гора очувала слободу православне вере и самоуправу уз плаћање данка. Царска Русија  у то време значајно помаже Светогорце.

Данас се на Светој Гори налази 20 великих манастира, 12 такозваних скитова, мноштво келија и других монашких насеобина, а на њеним литицама подвизавају се пустињаци.

17 манастира су грчке монашке заједнице: Велика Лавра, Ивирон, Дионисијат, Григоријат,  Свети Павле, Ксиропотам, Ксенофонт, Кутлумуш, Пантократор,  Филотеј, Каракала, Дохијар, Есфигмен, Симонопетра, Ставроникита и  Констамонит.

Ту су и наш Хиландар као и руски манастир Пантелејмон и бугарски Зограф. Румуни имају свој скит: Часног Претече на самој литици полуострва.

Кареја је средњовековни градић у самом центру Свете Горе. У овој својеврсној светогорској престоници налази се седиште Свештене општине, коју предводи Светогорски прот. Ту су и конаци посланства свих светогорских манастира. За Србе је посебно значајна Испосница Светог Саве у којој се чува чудотвона икона Богородице Млекопитатељнице, а од скора и жезло Светог Саве. У њој свакодневно у молитви и великом подвигу данас ревнује монах Никодим сабрат Хиландарски.

Свету Гору свакодневно посећују бројни поклоници православни верници из целог света, али и многи други људи добре воље. При планирању путовања у ову монашку земљу треба пре свега имати на уму да Атос није туристичко одредиште. Манастири нису хотели и неопходно је поштовати ред и правила у дому оних који су се определили за монашки подвиг, поштујући гостољубље као једну од најзначајнијих хришћанских врлина.

Посету Светој Гори важно је унапред планирати. Датум уласка прецизира се у договору са службеницима у одељењу за поклонике у Светогорском дому у Солуну. Број посетилаца ограничен је на 120 дневно. У Свету Гору  се улази искључиво бродом из луке Уранополис или луке Јерисос. Пре уласка у брод преузима се дозвола- такозвани Диамонтарион уз плаћање таксе од 20  евра. Боравак је ограничен на  четири дана, а у једном манастиру се можете задржати највише 24 часа. Већи број дана на Светој Гори одобрава Пропрат у Кареји када за продужетак постоји оправдан разлог.

У манастиру најпре одлазите у посебан део за госте. По светогорском обичају уз љубазну реч монах гостопримац понудиће вам окрепљење, кафу, ратлук, ракију (ципуру) и  свежу воду, а затим вас одвести у келије са постељама. Такође упознаће вас са распоредом богослужења и временом за трпезу. Боравак у манастиру је јединствена прилика да завирите у ризницу духовности и предокус вечности. Пред одлазак на починак током повечерја у храму, црквењак ће пред вас изнети свете мошти, нетрулежне остатке светих људи и упознати вас са историјом и делом манастирског блага.

У трпезарији се обедује у молитвеној атмосфери. Није пожељан разговор, а са заласком сунца сви се полако повлаче у келије без гласних разговора. На Светој Гори шорц и атлет мајица нису дозвољени као ни снимање камером. Монахе и порте манастира можете фотографисати само уз благослов (одобрење).  Водите рачуна да монаси нису ни туристичка атракција, нити туристички водичи и треба их поштедети сувишног узнемиравања. Такође светогорско правило забрањује лов, риболов и купање на Светој Гори, а само ноћење у манастирима потребно је договорити са манастиром неколико седмица пре доласка. Термин се уговара телефоном или факсом, радним данима у преподневним часовима.

Важно је такође напоменути да  бродови полазе искључиво ујутру, а за дневне групне посете потребно је ангажовати посебан брод (уз поприличну надокнаду) у договору са лучном управом.

Женама остаје могућност да током дана заузму место на једном од бродова који обилазе Атос са удаљености 500 метара од обале.У појединим приликама ове бродове посећују и светогорски монаси доносећи на целивање неку од икона или ковчежић са моштима.

Такође жене могу посетити и неке од  метоха (манастирска имања ван манастира),  какав је рецимо Хиландарски метох Каково недалеко од Јерисоса.

Посете Светој Гори, увек су другачије, а у свакој постоји клица поновног враћања. Бунар Светог Саве налази се у Хиландару и по предању копао га је сам Свети Сава, а ко попије воду са њега увек се изнова враћа Српској Царској Лаври на Светој Гори. За наше људе посета Светој Гори има посебан значај. Овде ће се срести са оним  највреднијим „Што смо од предака наследили  и од потомака позајмили“. Незаборавни су сусрети са хиландарсиким братством и дуге заједничке молитве, празничне трпезе....

Од дана трагичног пожара живот у манастиру је отежан, а могућност пријема поклоника значајно умањена, али се манастир обнавља (уз помоћ Србије, Грчке и донатора ) и кроз  неколико година  заблистаће старим сјајем. На свима нама је дужност да чувамо задужбину Светог Саве и Светог Симеона Мироточивог.

Хиландар је најзначајнија наша светиња на овом парчету неба на земљи, Светој Гори Атонској.

http://www.svetagora.info/

[Guest Оливера]

КОСЕ ПОСТРИГА

Као и новокрштени, тако и монаси чувају косу пострижену приликом њиховог монашења. Коса се савија у парче воска, и најчешће ставља на свећу добијену на постригу.

У манастиру Григоријат, међутим, постоји веома занимљив обичај. Може се, наиме, на полеђини иконе Христа Спаситеља на иконостасу, дакле на оној страни која је видљива из олтара, видети мноштво, једно на друго налепљених гомилица воска. То су косе са монашког пострига, које се стављају у восак и једна на другу лепе, још од времена када је икона постављена на своје место, дакле, од осамнаестог века. Тако се сведочанства монашких завета сабирају у видљиву заједницу и предају Господу на чување и подсећање.

Извор: Православље

[Guest Оливера]

СВЕ ЈЕ ЛАЖ ОСИМ ХРИСТА

Поуке светогорских стараца су најчешће кратке и језгровите. Таква је била реч забележена у причи која следи.

Отишла су била двојица григоријатских монаха код, недавно упокојеног, дионисијатског старца о. Теоклита. Жељни речи спасења, они су упитали старца шта има да им каже, коју поуку и савет да им да. Старац им је, сав погружен у молитву и созерцање, повишеним гласом рекао: „Шта да вам кажем?! Све је лаж осим Христа!“ Таква је била једноставна реч старца који је живео Христом.

[Зоран]

??? ?? ??? ???? ??????

????? ???????????? ??????? ?? ???????? ?????? ? ??????????. ????? ?? ???? ??? ?????????? ? ????? ???? ?????.

?????? ?? ???? ??????? ?????????????? ?????? ???, ??????? ??????????, ?????????????? ?????? ?. ????????. ????? ???? ???????, ??? ?? ??????? ?????? ??? ??? ?? ?? ????, ???? ????? ? ????? ?? ?? ??. ?????? ?? ??, ??? ???????? ? ??????? ? ?????????, ????????? ?????? ?????: „??? ?? ??? ??????! ??? ?? ??? ???? ??????!“ ????? ?? ???? ??????????? ??? ?????? ???? ?? ????? ???????.

????? ?????... ???????? ????? ????  8086.gif

[Lion]

За почетак ево једног доброг блога, богат је фотографијама, имају фотографије када је Краљ Петар посетио Хиландар...

http://athos.web-log.nl/athos_agios_oros_/people/index.html

[Lion]

Са следећег линка можете преузети Power Point презентацију Свете Горе у фотографијама...

http://rapidshare.com/files/354356538/Sveta_gora.pps

[Guest Оливера]

[Guest Оливера]

Часни појас Пресвете Богородице

Часни појас Пресвете Богородице је највећа драгоценост Свете Горе, која се чува у манастиру Ватопед. Он је данас подељен у три дела и представља једину драгоценост до данас сачувану из Богородичиног земаљског живота. Према предању, Појас је од камиље длаке начинила сама Богородица. После њеног упокојења Појас је предат апостолу Томи. У првим вековима Хришћанства, Појас је чуван у Јерусалиму, а током IV века у Кападокији. У истом веку цар Теодосије је вратио Појас у Јерусалим, одакле га је његов син Аркадије пренео у Константинопољ. Тамо је у почетку боравио у храму Халкопратион (бакарни храм), да би га касније цар Леонтије пренео у цркву Влахерну. У току владавине Леонтија Софуа (886-912.) пренет је у палату где исцељује владареву болесну жену Зои, која је у знак захвалности Пресветој Богородици златним концем извезла цео Појас, који је тако добио свој данашњи изглед.

У XII веку, у годинама Мануила Првог Комнeна (1143-1180.), званично је установљен празник Часног појаса (31. август по старом, 13. септембар по новом календару), док је раније слављен заједно са Покровом. Часни појас је био у Константинопољу до XII века, када је у поразу Исаковом од бугарског цара Асама (1185.) украден и пренесен у Бугарску. Касније је доспео у руке Срба, а свети кнез Лазар Српски (1342-1389.) га је поклонио манастиру Ватопед, заједно са великим делом Часног Крста. Од тада се чува у олтару саборног храма овог манастира.

За време турске владавине, манастирско братство је са Часним појасом кренуло на путовања по Криту, Македонији, Тракији, у Константинопољ и Малу Азију, да подржали грчки народ и молили се за избављење од зараза које су харале. Од мноштва чуда која се се том приликом догодила издвајају се следећа:

Братија манастира Ватопед гостовала је у кући једног свештеника у Аину. Жена свештеникова том приликом је кришом узела један део Појаса. Када су се оци укрцали на брод, иако је море било мирно, нису могли да исплове. Чудећи се овоме, попадија је осетила да је то због њеног сагрешења и вратила је оцима део Часног појаса. Пошто је то учинила, брод је испловио. После овог догађаја направљена је друга кутија у којој се чува део који је попадија желела да узме за себе.

За време револуције 1821, на молбу Крићана, оци су, за помоћ народу, на Крит пренели Појас. Међутим, када су се свештеници спремали за повратак, ухапсили су их Турци и повели на погубљење. Часни појас је тада откупио енглески конзул Доминик Сантони. Са Крита је Часни појас премештен у Санторини, у нову конзулову кућу. Вест о овоме се пронела по острву, а епископ је обавестио братство Ватопеда. Конзул је тражио велику суму новца, а народ је, иако напаћен, успео да сакупи тражени новац и тако је Појас враћен у Ватопед. Међутим, оно што се десило у Аину са женом свештеника, поновило се и са конзуловом женом. Она је кришом од мужа одсекла један део Часног појаса, након чега је конзул изненада умро, а мајка и сестра су јој тешко оболеле. Због тога је она 1839. године молила манастир да пошаље представника који ће преузети део Часног појаса који је узела.

1864. године је Часни појас, због колере која је косила становништво, пренесен у Константинопољ. Када се брод приближио луци, колера је престала а већ оболели су оздравили. Ово чудо је изазвало знатижељу султана који је пожелео да и сам целива Часни појас.

У периоду док је Часни појас био у Константинопољу, један грчки становник из Галата затражио је да се пренесе у његову кућу јер му је син био тешко болестан. Када је појас стигао у кућу болесник је већ био умро. Свештеници се нису препустили очају. Затражили су да виде мртваца, а када су на њега ставили Часни појас, он је оживео.

1894. је Часни појас, због најезде скакаваца који су уништили шуме и пољане, на молбу, донесен у место Мадито у Малој Азији. Када је брод на коме је био Часни појас стигао у луку, небо је прекрио облак скакаваца који су почели да падају у море, па је брод једва усидрен. Становништво је гледајући ово чудо одушевљено појало „Господе, помилуј“.

До наших дана Часни појас чини чуда, посебно код нероткиња. Њима се даје део траке освештане на Часном појасу и оне уз помоћ вере и молитве добијају милост од Господа и пород.

Радио Светигора

[Guest Оливера]

Светогорско љековито биље за хронична обољења

У недељу, 31. Октобра, на празник Св. Апостола Луке (који је, као што је познато, био између осталог и љекар) у манастиру Ватопед на Светој Гори је освештан и званично отворен Центар за истраживање и изучавање љековитог биља, који ће радити у овом манастиру у сарадњи са стручњацима са италијанских. На отварању су се нашли осимигумана ватопедског архимандрита Јефрема и братије и професор Универзитета у Витербу (недалеко од Рима) г. Роберто Мицилини и професор Универзитета у Риму г. Марко Сарандреа.

„Желимо да помогнемо људе на један природан и еколошки начин, јер нас монахе не интересује само здравље душе, већ и тијела. Човјек је двојак, има душу и тијело. Ова наша иницијатива за проучавање и кориштење светогорског биља ће допринијети у наем настојању да постигнемо тај циљ“, изјавио је за репортера agioritikovima.gr Јоргоса Теохариса игуман манастира Ватопеда старац Јефрем, поводом свечаног отварања и чина водосвештања, који је том приликом савршен, Центра за истраживање и изучавање љековитог биља у манастиру Ватопеду, коме су присуствовали врхунски научници који подржавају његов рад. „Италијански научници који се налазе данас овдје са нама су показали оцима нашег манастира начине како да се човјек лијечи на један исправан, здрав, древни и еколошки начин, који свакако доприноси здрављу човјека“, каже старац Јефрем.

На питање у вези са екологијом, која се у круговима Цркве понекад мало погрешно схвата, старац Јефрем је наглашасио: „Што се тиче екологије ми је схватамо у димензији коју јој даје наша Васељенска Патријаршија. Васељенски патријарх Вартоломеј предстоји овој еколошкој иницијативи. Правилна употреба екологије доноси одговарајуће позитивне резултате“.

„Вјерујем да ће многи примити помоћ од употребе љековитог биља. Већ нас обавјештавају многи поклоници нашег манастира који су употребљавали ово љековито биље да им је веома помогло“, рекао је на крају старац Јефрем.

Професор Универзитета у Ветербу г. Роберто Мићинили каже: „Света Гора је прави ботанички рај. То је једно нетакнуто мјесто, изоловано, без загађења околине. Изабрали смо за почетак педесет љековитих биљки са Свете Горе које ћемо користити у нашем програму. Ботанотерапија (=лијечење љековитим биљем) је веома древна дисциплина и резултати таквог лијечења су изузетни. Користи се за хронична обољења као што су реуматизам, проблеми са циркулацијом, алергије, поврћај соли у организам, а користе се веома успјешно и за јачање имунитета. Манастир Ватопед је први манастир који је почео да се на овом нивоу бави ботанотерапијом. Старац Јефрем је одмах препознао значај једног таквог подухвата и усвојио га“. На питање како је започела ова сарадња, професор Мићинили је одговорио: „Прије шест година један мој познаник је посјетио манастир, и један од отаца се распитивао код њега о биљу и његовом љековитом дејству. То је био повод да се упознамо са старцем Јефремом, и да почнемо ову сарадњу“.

На основу оригиналног текста на грчком Георгија Теохариса, текст на српском написао Игор Зиројевић

Извор: vatopaidi.wordpress.com

[Guest]

http://www.youtube.com/watch?v=mindmcjFhaM