Да ли се причешћујете после свађе/качења/непријатне ситуације са неким?

[Batman]

A da ja pitam nesto: Moze li se zaista oprostiti drugome ako nisi sjedinjen sa Bogom?

Da li  je to sto prastamo bliznjima, kao i to sto oni nama prastaju (a tada nam i Bog prasta) uslov za sjedinjenje sa Bogom, ili je to posledica naseg sjedinjenja sa Bogom?

Plus: pitanje u naslovu sugerise individualizam u pristupu ovom pitanju, kao da je to da li cemo se pricestiti stvar iskljucivo nase volje kao jedinke, a ne cele zajednice. De facto to nije tako, jer sta da je hocu, a pop nece da me pricesti ili pop hoce da me pricesti, jer sa ljudske strane nece da me uvredi, ili sam ktitor...a niko se u mojoj zajednici ne pricescuje.

Naravno da cu se pricestiti ako moja zajednica tako cini na celu sa mojim svestenikom, i naravno a se necu pricestiti ako moja zajednica tako ne cini, jer da samovoljno i suprotno praksi konkretne zajednice pristupam, pitanje je koliko je ja tada izagradjujem, a koliko razgradjujem.

[Драган Јашић]

Медо одлична тема !  joooj

О тим стварима нисам пуно размишљао искрен да будем , ја сам човек који бежи од свађе и расправе к'о ђаво од Христа , али дешава се да те неки човек самом својом појавом и ако ти ништа некаже нити се обраћа теби доводи до нервне напетости , тј шири неку негативну енергију на свет у околини . Е види молим те таква је моја ташта , рећи ће неко па ко још воли таште  . Али ја се често у својим молитвама молим за њу а жена је тако људи тешка , ем што воли да попије ем што је " џангризава " да може човека да изведе из такта да би је једноставно сломио и поставио у инвалидска колица , ОПРОСТИ МИ БОЖЕ НА ОВИМ РЕЧИМА ! Као што рекох она мене не дира и не чачка али њени коментари на све што се уради по кући то је катастрофа. Могао бих о томе до бесвести да пишем али нећу . Ташта је старија од Дунава три дана 83 јој је година и отписујем јој то на старост и на то што је пре 11 година изгубила сина у његовој двадесетосмој години живота , е сада можете мислити какав се човек створи после такве трагедије . Момак је погинуо у сачекушама познатим из тог мрачног времена и историје наше Србије . Да кажем још да је ташта после тог несрећног случаја почела да пости редовно све постове захваљујући што и ја то радим али давно пре тога . Али у њеној душу је чини ми се ушло зло да не кажем ушао ђаво  ту ту ту . Међутим она је и пре тога била иста таква , таста нисам никада упознао који је погинуо у саобраћајки још давне 1966 године .

Често , дакле се дешава да те излуди поготову суботом када смо сви на окупу и подилеишеш у тим тренуцима и ипак јој понеки пут и одбрусим па ми је некако после тога дође да пукнем што сам јој то рекао и онда се завучем у собу исвесрдно се молим Богу за опрост и за ту несрећну жену . Пред причешће се обавезно исповедим код свог свештеника и причестим се .Господе Исусе Христе смилуј се на мене грешног !

[Милан Меденица :)]

A da ja pitam nesto: Moze li se zaista oprostiti drugome ako nisi sjedinjen sa Bogom?

Da li  je to sto prastamo bliznjima, kao i to sto oni nama prastaju (a tada nam i Bog prasta) uslov za sjedinjenje sa Bogom, ili je to posledica naseg sjedinjenja sa Bogom?

Plus: pitanje u naslovu sugerise individualizam u pristupu ovom pitanju, kao da je to da li cemo se pricestiti stvar iskljucivo nase volje kao jedinke, a ne cele zajednice. De facto to nije tako, jer sta da je hocu, a pop nece da me pricesti ili pop hoce da me pricesti, jer sa ljudske strane nece da me uvredi, ili sam ktitor...a niko se u mojoj zajednici ne pricescuje.

Naravno da cu se pricestiti ako moja zajednica tako cini na celu sa mojim svestenikom, i naravno a se necu pricestiti ako moja zajednica tako ne cini, jer da samovoljno i suprotno praksi konkretne zajednice pristupam, pitanje je koliko je ja tada izagradjujem, a koliko razgradjujem.

мислим да је покајање већ само кретња КА Богу, не и сједињење. тачка се управо удара делом причешћивања, не жељом или узнемирењем због догађаја.

погрешно тумачиш индивидуализам и однос индивидуе у заједници, за мој појам. и не, не потенцира се уводним постом нити инсинуира ''самоуправа'' и самоодлучивање кад је потребно, доста или не, већ је благодат редовног причешћивања благослов и пракса Цркве, па према томе док нема епитимије сваки верник је дужан прилазити путиру. пошто је причешћивање заповест, онај ко се оглушује о њу (био лаик или мантија, па чак и владика) уствари чини саблазан и крњи заједницу Цркве, а не онај који по цену ''саблазни'' ближњег чини управо оно што треба и што је неопходно. за мантију чак постоји канон који изискује, за непокајано понашање, аутоматско одлучивање и унижавање чина свештенодејства.

цела књига је у мом потпису, у линку за скидање и на теми Кољивари постоји линк за онлајн читање.

ДУШЕКОРИСНА КЊИГА О ЧЕСТОМ ПРИЧЕШЋИВАЊУ СВЕТИМ ХРИСТОВИМ ТАЈНАМА

ОДГОВОРИ НА ПРИГОВОРЕ против непрестаног Причешћивања Светим Христовим Тајнама

ПРИГОВОР 9

У то време се причешћивала већина народа, а мањина није. Зато су божански оци и укоравали мањину да не би саблажњавала већину. Међутим данас када се не причешћује већина, сем неких малобројних, не треба да се причешћују ни ти малобројни да се не би правили изгреди у цркви и да се многи не би саблазнили

...

Зато Василије Велики каже: “Ти који испуњавају вољу Господњу, треба да пројављују непрестану одважност, чак иако се неки саблажњавају”. Иако неки и говоре да ти се ти који немају снаге причешћују, саблажњавајући их, нека они сами схвате да то бива [код тих људи] последица или зависти или мржње према брату.

[anajrim]

наравно, све зависи од ситауције до ситуације  facenew22222222

али, чак иако не затражите опроштај од особе, ако се кајете - мислите ли да је ок прићи путиру?

ako nam je osoba fizicki nedostupna,a iskreno se kajemo, onda biram DA

[дибидусрус]

Идем на Литургију у Недељу ујутро. С комшијом се закачим. Кренем да га бијем, али због Литургије предомислим. Није важан разлог. Такав под адреналином сам на Лутургији. Пошто нисам од оних који се стално Причешћују ( мислим да то није у реду , да је потребна темељита припрема од неколико дана минимум,нити имам благослов), ја чаши не прилазим. Мој добар друг, који напротив, стално се Причешћује, на позив свештеника, ме хвата под руку и каже " ајде , брате, данас заједно са мном да присупимо" , ја ипак остајем. После Литургије, кафа, пиво, дружење.

Питање гласи: Кога сам више увредио комшију, или брата?

[anajrim]

Идем на Литургију у Недељу ујутро. С комшијом се закачим. Кренем да га бијем, али због Литургије предомислим. Није важан разлог. Такав под адреналином сам на Лутургији. Пошто нисам од оних који се стално Причешћују ( мислим да то није у реду , да је потребна темељита припрема од неколико дана минимум,нити имам благослов), ја чаши не прилазим. Мој добар друг, који напротив, стално се Причешћује, на позив свештеника, ме хвата под руку и каже " ајде , брате, данас заједно са мном да присупимо" , ја ипак остајем. После Литургије, кафа, пиво, дружење.

Питање гласи: Кога сам више увредио комшију, или брата?

isto tako bi' postupila,kao ti,ne bi' prisla Casi...uvrijedio si puno vise komsiju,a bratu ces sve lijepo da objasnis na kafi poslije Liturgije...pa ces onda da odes kuci,da izgladis odnose sa komsijom,i sljedecu nedjelju ides da se pricestis,pod uslovom da ti se ova situacija ne ponovi prstgore

[Samo Jovica]

tako je brate Miokoriste i nema tu sta dodati,davati primere i sl.

[Samo Jovica]

kao naslov knjige bez Boga ni preko praga

[фелицита]

Grozno se osjecam kad se pokacim ili posvadjam sa nekim. Trudim se da to izbjegavam,al' nekad je to prosto nemoguce. Onda cijeli dan razmishljam o tome i bash se loshe osjecam, stalno sebe preispitujem jesam li morala tako postupiti, jesam li mogla precutati. Uf. Ali, to naravno ispovjedam. Posto sam u banjaluckoj eparhiji, gdje se ne pricescujemo na svakoj Lit. logican odg. bi bio ne.

[anajrim]

Grozno se osjecam kad se pokacim ili posvadjam sa nekim. Trudim se da to izbjegavam,al' nekad je to prosto nemoguce. Onda cijeli dan razmishljam o tome i bash se loshe osjecam, stalno sebe preispitujem jesam li morala tako postupiti, jesam li mogla precutati. Uf. Ali, to naravno ispovjedam. Posto sam u banjaluckoj eparhiji, gdje se ne pricescujemo na svakoj Lit. logican odg. bi bio ne.

kako to da se u banj. eparhiji ne pricescuje na svakoj Liturgiji?

[Samo Jovica]

Стојте непрестано на духовној стражи, јер не знате када ће вас Господ позвати к себи. У своме земаљском животу будите спремни свакога минута да му положите рачун. Чувајте се да вас враг не улови у своју мрежу и не обмане, приморавши вас да паднете у искушење. Свакодневно испитујте вашу савјест, провјеравајте чистоту ваших намјера и ваших мисли.

Evo odgovora u poslednjoj recenici.

[Милан Меденица :)]

Идем на Литургију у Недељу ујутро. С комшијом се закачим. Кренем да га бијем, али због Литургије предомислим. Није важан разлог. Такав под адреналином сам на Лутургији. Пошто нисам од оних који се стално Причешћују ( мислим да то није у реду , да је потребна темељита припрема од неколико дана минимум,нити имам благослов), ја чаши не прилазим. Мој добар друг, који напротив, стално се Причешћује, на позив свештеника, ме хвата под руку и каже " ајде , брате, данас заједно са мном да присупимо" , ја ипак остајем. После Литургије, кафа, пиво, дружење.

Питање гласи: Кога сам више увредио комшију, или брата?

isto tako bi' postupila,kao ti,ne bi' prisla Casi...uvrijedio si puno vise komsiju,a bratu ces sve lijepo da objasnis na kafi poslije Liturgije...pa ces onda da odes kuci,da izgladis odnose sa komsijom,i sljedecu nedjelju ides da se pricestis,pod uslovom da ti se ova situacija ne ponovi greengrin

морам да кажем да вам је обома безвезе разлучивање око ове ситуације ... па то је баш ђаволско искушење да те одлучи од светиње причешћа пред Литургију које служи да те погуби пре него оживиш.

треба бити захвалан и скрушен за такву милост светог причешћа, а једно додатно дело неће променити нашу личност, кад се већ и на самој Литургији огрешимо, већ управо даје на гордост да сами себи одређујемо подобност и сами себи преписујемо одлагање, противећи се заповести редовног причешћивања коју примисмо крштењем.

ако је баш нешто што гори у срцу, онда правац свештеник на савет како поступити, ал мени би већ био довољан позив од Бога да ми пошаље љубав брата који ће ме привести пред путир и довољно би ми било да се постидим и прихватим пружену руку од Бога.

замка одлагања и ''достојности'' узимања светиње је једна од најопаснијих, по мом мишљењу.

http://www.verujem.org/teologija/nikodim_svetogorac.htm#glava2

Међутим нико не може задобити тај мир немајући других врлина, јер се врлина не задобија без испуњења заповести, а заповест се у потпуности не може испуњавати без љубави, а љубав се не обнавља (јача) без Божанског Причешћа. Дакле, ми се без Божанског Причешћа узалуд трудимо.

Јер многи често изискују сами од себе разне врлине, надајући се да ће се спасти сами и без честог Причешћа. Али то је скоро немогуће, јер они не желе да се потчине Божијој Вољи, која се састоји у томе да се често причешћују, сагласно црквеном чину, то јест свакој служеној Литургији, када се они скупљају у храму. Таквим људима Бог говори преко пророка Јеремије: “Оставише Мене извор живе воде, и ископаше себи студенце, студенце испроваљиване, који не могу да држе воде” (Јер.2, 13). Другим речима, оставили су извор врлина и дарова Светога Духа и ископали су у себи студенце, који су пробушени на дну и не могу да задржавају воду.

[Милан Меденица :)]

Posto sam u banjaluckoj eparhiji, gdje se ne pricescujemo na svakoj Lit. logican odg. bi bio ne.

та грозна и нецрквена пракса која се спроводи по неким епархијама је потпуно нелогична и неутемељена у Литургији, Светом Писму и светим Оцима који су оставили црквено Предање.

http://www.verujem.org/teologija/nikodim_svetogorac.htm#p12

И на другом месту: “Ти кажеш да је тај човек кротак и имајући свештенички чин веома благоразуман, а ради то и то. Не говори ми о томе да је он кротак, разуман, благочестив, свештеник. Ако хоћеш нека то буде чак и Петар или Павле, или ангео који је сишао с небеса, - чак ни тада нећу обратити пажњу на значај особе. Јер ја не читам закон слуга, већ Царски закон. Када се читају Царске речи, сва значајност слуга треба да нестане.

дакле, нама је да чинимо оно што је до нас, а то је заповест од Бога редовног причешћивања, која је већа заповест него заповест једног епарха на својој територији.

[anajrim]

Идем на Литургију у Недељу ујутро. С комшијом се закачим. Кренем да га бијем, али због Литургије предомислим. Није важан разлог. Такав под адреналином сам на Лутургији. Пошто нисам од оних који се стално Причешћују ( мислим да то није у реду , да је потребна темељита припрема од неколико дана минимум,нити имам благослов), ја чаши не прилазим. Мој добар друг, који напротив, стално се Причешћује, на позив свештеника, ме хвата под руку и каже " ајде , брате, данас заједно са мном да присупимо" , ја ипак остајем. После Литургије, кафа, пиво, дружење.

Питање гласи: Кога сам више увредио комшију, или брата?

isto tako bi' postupila,kao ti,ne bi' prisla Casi...uvrijedio si puno vise komsiju,a bratu ces sve lijepo da objasnis na kafi poslije Liturgije...pa ces onda da odes kuci,da izgladis odnose sa komsijom,i sljedecu nedjelju ides da se pricestis,pod uslovom da ti se ova situacija ne ponovi Hristos vaskrse

морам да кажем да вам је обома безвезе разлучивање око ове ситуације ... па то је баш ђаволско искушење да те одлучи од светиње причешћа пред Литургију које служи да те погуби пре него оживиш.

треба бити захвалан и скрушен за такву милост светог причешћа, а једно додатно дело неће променити нашу личност, кад се већ и на самој Литургији огрешимо, већ управо даје на гордост да сами себи одређујемо подобност и сами себи преписујемо одлагање, противећи се заповести редовног причешћивања коју примисмо крштењем.

ако је баш нешто што гори у срцу, онда правац свештеник на савет како поступити, ал мени би већ био довољан позив од Бога да ми пошаље љубав брата који ће ме привести пред путир и довољно би ми било да се постидим и прихватим пружену руку од Бога.

замка одлагања и ''достојности'' узимања светиње је једна од најопаснијих, по мом мишљењу.

http://www.verujem.org/teologija/nikodim_svetogorac.htm#glava2

Међутим нико не може задобити тај мир немајући других врлина, јер се врлина не задобија без испуњења заповести, а заповест се у потпуности не може испуњавати без љубави, а љубав се не обнавља (јача) без Божанског Причешћа. Дакле, ми се без Божанског Причешћа узалуд трудимо.

Јер многи често изискују сами од себе разне врлине, надајући се да ће се спасти сами и без честог Причешћа. Али то је скоро немогуће, јер они не желе да се потчине Божијој Вољи, која се састоји у томе да се често причешћују, сагласно црквеном чину, то јест свакој служеној Литургији, када се они скупљају у храму. Таквим људима Бог говори преко пророка Јеремије: “Оставише Мене извор живе воде, и ископаше себи студенце, студенце испроваљиване, који не могу да држе воде” (Јер.2, 13). Другим речима, оставили су извор врлина и дарова Светога Духа и ископали су у себи студенце, који су пробушени на дну и не могу да задржавају воду.

a u cemu je problem sacekati,izmiriti se sa komsijom,pa onda iduce nedjelje na Pricest...vec sam pisala o ovome,sjecas se,ali evo da ponovim...nikad mi nismo dostojni,ali ako se s nekim zakacim,a postoji mogucnost da to ispravim,onda to i uradim,pa se onda pricestim,ne zato sto mislim da sam tada nesto "cista",ne...vec prosto nekako lakse prilazim Casi...i bas zbog toga sto sebi ponekad uskratim takav dar, ja se nekako vise trudim u zivotu,u komunikaciji i u  odnosu s ljudima,jer mislim da i tako pokazujem svoj odnos prema Bogu...kod tebe sam stekla utisak,da se pricescujes bas svaku nedjelju,ne osudjujem te, Boze sacuvaj,ali eto htjedoh malo da ti skrenem paznju,jer primjecujem puno ljudi koji se isto tako,pricescuju bas svaku nedjelju,a i dalje jako grijese,u tome i jeste sva milost Bozija,daje se svakom,a opet ne uzurpira niciju slobodu...

[Милан Меденица :)]

Идем на Литургију у Недељу ујутро. С комшијом се закачим. Кренем да га бијем, али због Литургије предомислим. Није важан разлог. Такав под адреналином сам на Лутургији. Пошто нисам од оних који се стално Причешћују ( мислим да то није у реду , да је потребна темељита припрема од неколико дана минимум,нити имам благослов), ја чаши не прилазим. Мој добар друг, који напротив, стално се Причешћује, на позив свештеника, ме хвата под руку и каже " ајде , брате, данас заједно са мном да присупимо" , ја ипак остајем. После Литургије, кафа, пиво, дружење.

Питање гласи: Кога сам више увредио комшију, или брата?

isto tako bi' postupila,kao ti,ne bi' prisla Casi...uvrijedio si puno vise komsiju,a bratu ces sve lijepo da objasnis na kafi poslije Liturgije...pa ces onda da odes kuci,da izgladis odnose sa komsijom,i sljedecu nedjelju ides da se pricestis,pod uslovom da ti se ova situacija ne ponovi girl_jumping

морам да кажем да вам је обома безвезе разлучивање око ове ситуације ... па то је баш ђаволско искушење да те одлучи од светиње причешћа пред Литургију које служи да те погуби пре него оживиш.

треба бити захвалан и скрушен за такву милост светог причешћа, а једно додатно дело неће променити нашу личност, кад се већ и на самој Литургији огрешимо, већ управо даје на гордост да сами себи одређујемо подобност и сами себи преписујемо одлагање, противећи се заповести редовног причешћивања коју примисмо крштењем.

ако је баш нешто што гори у срцу, онда правац свештеник на савет како поступити, ал мени би већ био довољан позив од Бога да ми пошаље љубав брата који ће ме привести пред путир и довољно би ми било да се постидим и прихватим пружену руку од Бога.

замка одлагања и ''достојности'' узимања светиње је једна од најопаснијих, по мом мишљењу.

http://www.verujem.org/teologija/nikodim_svetogorac.htm#glava2

Међутим нико не може задобити тај мир немајући других врлина, јер се врлина не задобија без испуњења заповести, а заповест се у потпуности не може испуњавати без љубави, а љубав се не обнавља (јача) без Божанског Причешћа. Дакле, ми се без Божанског Причешћа узалуд трудимо.

Јер многи често изискују сами од себе разне врлине, надајући се да ће се спасти сами и без честог Причешћа. Али то је скоро немогуће, јер они не желе да се потчине Божијој Вољи, која се састоји у томе да се често причешћују, сагласно црквеном чину, то јест свакој служеној Литургији, када се они скупљају у храму. Таквим људима Бог говори преко пророка Јеремије: “Оставише Мене извор живе воде, и ископаше себи студенце, студенце испроваљиване, који не могу да држе воде” (Јер.2, 13). Другим речима, оставили су извор врлина и дарова Светога Духа и ископали су у себи студенце, који су пробушени на дну и не могу да задржавају воду.

a u cemu je problem sacekati,izmiriti se sa komsijom,pa onda iduce nedjelje na Pricest...vec sam pisala o ovome,sjecas se,ali evo da ponovim...nikad mi nismo dostojni,ali ako se s nekim zakacim,a postoji mogucnost da to ispravim,onda to i uradim,pa se onda pricestim,ne zato sto mislim da sam tada nesto "cista",ne...vec prosto nekako lakse prilazim Casi...i bas zbog toga sto sebi ponekad uskratim takav dar, ja se nekako vise trudim u zivotu,u komunikaciji i u  odnosu s ljudima,jer mislim da i tako pokazujem svoj odnos prema Bogu...kod tebe sam stekla utisak,da se pricescujes bas svaku nedjelju,ne osudjujem te, Boze sacuvaj,ali eto htjedoh malo da ti skrenem paznju,jer primjecujem puno ljudi koji se isto tako,pricescuju bas svaku nedjelju,a i dalje jako grijese,u tome i jeste sva milost Bozija,daje se svakom,a opet ne uzurpira niciju slobodu...

сестро, имам ја већ свештеника, не треба ти да ми обраћаш пажњу или да ми одређујеш кад и колико да приступам.

а написах већ, сматрам да је велики проблем таква гордост сам себи одрапити епитимију, тако ме је и васпитао мој свештеник.

пошто не волиш да читаш дугачко, да ти поновим одакле врлине.

http://www.verujem.org/teologija/nikodim_svetogorac.htm#glava2

Међутим нико не може задобити тај мир немајући других врлина, јер се врлина не задобија без испуњења заповести, а заповест се у потпуности не може испуњавати без љубави, а љубав се не обнавља (јача) без Божанског Причешћа. Дакле, ми се без Божанског Причешћа узалуд трудимо.

Јер многи често изискују сами од себе разне врлине, надајући се да ће се спасти сами и без честог Причешћа. Али то је скоро немогуће, јер они не желе да се потчине Божијој Вољи, која се састоји у томе да се често причешћују, сагласно црквеном чину, то јест свакој служеној Литургији, када се они скупљају у храму. Таквим људима Бог говори преко пророка Јеремије: “Оставише Мене извор живе воде, и ископаше себи студенце, студенце испроваљиване, који не могу да држе воде” (Јер.2, 13). Другим речима, оставили су извор врлина и дарова Светога Духа и ископали су у себи студенце, који су пробушени на дну и не могу да задржавају воду.