Покатоличавање православних личана

[Михајло]

ПОКАТОЛИЧАВАЊЕ ПРАВОСЛАВНИХ ЛИЧАНА

1. Старчевићи

Лика је посебно интересантна кад су у питању они исткнути хрвати који су постали од Срба. Ту ћемо дотаћи оца домовине Анте Старчевића, Миле Будака, Павелићевог министра и хрватског писца, затим породицу Рукавина и донекле Јуришић. Отац домовине Анте Старчевић је и по мајци и по оцу Србин. Мајчино српско поријекло нико му није крио, али очево јест. Чинио је то на лукав начин и истакнути франкофуртумаш и касније усташа дон Керубин Шегвић. У свом прилогу за књигу Јована Скерлића Писци и књиге Шегвић о Старчевићу пише: Породица Старчевић, према традицији изгледа да је поријеклом из Херцеговине, али се поодавно доселила у Лику. У засеоку Житнику, код Госпића, од оца сељака Јакова и матере Милице, по роду Богданове и православне Српкиње, родио се 23 маја 1823. године Анте Старчевић. Свом богу Молоху, с ликом оца домовине, Анте Старчевића, у рату 1991-95. Хрвати су у Житнику принели жртву од четрдесет и четири Србина без имена и презимена. Лукави Шегвић наводи засеок год Госпића гдје се родио Анте Старчевић, али не наводи село. Чини то очито из опреза да не би неко сазнао да се то село зове Пазариште, у коме не живи нико осим Срба католичке вјере. То знају, али чувају као строгу тајну сами Пазариштани, то је знала и аустријска администрација која је у својој статистици из 1712 истакла исту чињеницу. (Аус дер Беилаге Специфицатио лоцорум ет инцоларум 1712. беи дер Инстр. Ф.д. графен Аттемс. Нр. 183/ВИИ, Ј. О Кригсмисцеллен, Фасц. 95 им Арцхив дес Реицхс-Кригс-Министериумс.) У прецизном попису војника за Лику и Крбаву види се да Пазариште насељавају католички Срби, означени у загради и као Буњевци, да имају једног поркулаба, једног кнеза, јдног фенриха. 43 коњаника, 230 пјешака, укупно 323 војника. Узгред ћемо истаћи још неколико података из поменуте статистике. Село Брушане насељавају католички Хрвати, католички Крањци и католички Срби; Перушић само римокатолички Турци; Будак католички Срби и Хрвати; Островицу, Билај, Барлете, Вребац, Павловац, Могорић, Грачац, Знониград, Медак, Брувно, Мазин, Средња Гора, Висућ, Мекињар, Бунић и Кореницу насељавају само грко-оријентисани Срби; Комић насељавају само католички Хрвати из Леденице; Удбину само католички Хрвати, аус Брундл; у осталим поменутим насељима у Лици и Крбави живе католици и православни помјешани. Село Брушане било је и 1712. и 1796, посјед кнезова Рукавина. Посљедње године кнез Јерко Рукавина је населио из Крањске у Брушане породице; Судар, Чоп, Лисац, Абрамовић, Наглић, Павичић, Иванчевић, Плеша, Јанковић и Шнебургер. Старчевићево родно село Пазариште имало је још племена Јовановића, Милинковића, Драгичевића, Дујића, Самарџија... За њих је Иван Мургић у својим Успоменама на горњу Крајину, објављеним у Вијенцу 1882 записао: Сви се ови још и сада сами зову Буњевци и кажу: ми смо вридна браћа Бунивци. У Лици има још много буњевачких презимена као што су Бабићи, Дошени, Војновићи... Сви они имају своје презимењаке међу православним Србима. Србима су их, видјели смо, називали и атустријске војне власти. Писац подлиска у Србобрану од 11.фебруара 1889. године који се бавио овом темом цитирао је једног хрватског аутора: Уобће имаде скоро у сваком селу у Лици уз Буњевце и људи који кажу да су крањског или ти хрватскога покољења. Откуда то потиче, то не зна данас нитко (зна, зна вридни брате!) само се могу ти људи разлучити по некој осебујностих, јер код ивих, који кажу да произилазе од Буњеваца, имаде у многих старих обичај, других говор, баш у некијих местих и другачија ношња... (...) било како му драго, толико је истина да су многа имена и придјевци код православних и католиках Буњевацах истогласни, као наприлику код Бабића и Дошена... па за то мислим да не има двојбе да су ови не само једнога народа, него и једнога порекла. Покатоличене Србе и у Далмацији, као и у Лици и Војводини, православни Срби и данас зову Буњевци. (Ајмо у Буњевце тражити Св. Врану, тј. Хајде да код католика идемо на славу Св. Фране; Мајко моја Буњевац ми лоле питаћу га као бога моле. Све молитве научиав лако вјеровање не могу никако. Овако говоре и пјевају Срби у Далмацији. Мађари и данас зову Буњевце Србима католицима. Керубин Шегвић каже да су Старчевићи изгледа пореклом из Херцеговин. Ми бисмо додали да су до сада били сви Старчевићи из херцеговине, из Книнске Крајине и јужне Лике православни Срби. Можда су ипак сљедбеници њиховог презимењака Анте Старчевића, Србина, покојег од њих превели у Хрвате и католике.

2. Рукавине

Кнежевска породица личких Рукавина дала је много чувених високих официра, јавних личности разних профила, али и много злочинаца који су своје злочине изводили на српском народу. И у овом најновијем рату појединци из рода Рукавина затирали су Србе по Лици. У Другом свјетском рату то исто су чинили Павелићев усташки генерал Јуцо Рукавина и титов генерал Иван Рукавина. Рукавине су, међутим, етнички Срби. Има више извора који зказују на то, ми ћемо навести само неке. Већ цитирани Иван Мургић у загребачком Вијенцу из 1882. године наводи да је аустријски генерал барон Јуцо Рукавина навео у молби за баронат, управљеној на цара Фердинанда, да су његови пређи били сродници Немањића, краљева од Босне поносне, Да су Рукавине носиле кнежевску титулу прије своја доласка у Лику свједочи нам и једна терминација генералног провидура Ђеролама Корнара од 18. новембра 1681. године. Која се чува у породици Иве Матака из села Крнеза код Ражанца у Далмацији. Ту пише да је кнез Иван Рукавина привео из трнавца у Подвршје код Ражанца 12 породица. На њиховом челу су били : Кнез Иван Рукавина, Шимун Рукавина, Андрија Рукавина, Марко Ковач, Марко Трошељ, Никола Русин, Мартин Катић, Раде Фрлета, Тома Фрлета, Иван Ерак, Анте Кожуловић, Дмитар Уљарковић. Земља им је додијељена између села Љубач и Радовин. Још тада је Љубач било село српско и православно. Петнаест година касније нински бискуп Парчиш ће га комплетна превести на католичку вјеру. Писац подлиска у Србобрану из 1889, 4. фебруара, каже за себе: И ја знам једног члана породице Рукавина, који има исправе тога сродства и таког (са Немањићима, прим. С.Б.) и то је једини од рукавина који осјећа српски, ма због тога осјећаја као да је попио доста чемера горка у својијем младијем годинама. Александар – Лесо Будисављевић, из Пећана у Лици, син Буде Будисављевића, аустријског генерала и команданта Јелачићеве авангарде у рату са Мађарима 1848. пишући о породичној лози Будисављевића спомиње и Рукавине. Мој, још од млађијех нама година добри друг и пријатељ обрстар Јоко Рукавина приповиједаше ми једном да је њихов праотац пребјегао из Босне, звао се Мамутовић и био је вјере православне. Бјежећи пренио је у рукаву од доламе своје 'племените листе', ш чега су се они кашње прозвали Рукавине. Из Далмације дођоше у Подгорје, па у Лику. С временом су се покатоличили као и многе друге фамилије. А куд нема сад Рукавине? При крају прошлог вијека кад је ово писао, Будисављевић највјероватније није могао да завири у венецијанске акте, пошту су га путеви, као аустријског официра, водили на друге стране, па није из тога извора сазнао да су Рукавине најприје дошле из Босне у Далмацију. Усмена казивања која је он слушао подударају се са званичним документима из архивских извора. Већ смо споменули један, а ево и другога, који је хронолошки настао шест година прије. Поменути Иван Рукавина, који се претходно доселио на подручје Ражанца с другим ускоцима, 1675. тужи се генералном провидуру да су други већ заузели земљу и пашу па његови ускоци немају од чега да живе. Видимо да му је молба усишена тек 1681. Овај докуменат се налази у Архиву млетачких драгомана у Задру, а може се наћи и у Историји котарских ускока, књ 1, Бошка Деснице. Будисављевић прича даље да је у 1875. у мјесту Бијала у Балицији, наишао на једног Рукавину. Упознам тога Рукавину, пише он, Оца му некад као фурира – шта ли – премјестише к пољској регементи у Галицију, ђе се оженио и умро. Његов син, поменути трговац, родио се и одрастао у Галицији. Пољак од главе до пете, не зна ни ријечи српски или ти хрвацки, зна само да му је отац био родом из Хрвацке, чинило му се да не зна ни ђе је та Хрвацка, као што ни Кошут за њу није знао. Познам још једног Рукавину понијемчена од малена, не зна ни ријечи хрвацки. Видимо дакле, Рукавине сви знају за своје корјене, макар у другом степену, а сви их се одричу. Један је тако тајни Србин, један јавни хрват, други Пољак, трећи, опет, Нијемац. Племе које је једном ишчупано из својих тврдих коријена прима се на сваком тлу, али никад више није своје. И на примјеру судбине племена Рукавина могу се угледати трагични пути српске појединачне и колективне судбине.

3. Будисављевићи

У већ помињаној књизи о генеологији Будисављевића у Лици, њен аутор Александар – Лесо Будисављевић пише о томе како су лички Будисављевићи, Будаци, Јуришићи и Пилиповићи из истог коријена, православног и српског. Служећи се породичним предањем, али и историјским радовима Лопашића и Фраса, Будисављевић у последњој деценији прошлога вијека доста увјерљиво пткрепљује своју тезу. Он полази од свједочења свога оца Буде, које је овај оставио у десетерачким стиховима. Будо је прикупио та сазнања из приповиједања свога дједа Јована и, из записа протопопа Томе Будисављевића. Јован је према томе, рођен још у 17. вијеку, пошто је имао 96 година кад је умро. У прилично невјештим стиховима стари Будисављевић каже:

Стари наши и стари Будаци Вавијек су се међу собом срађали; (...) Ово кажем само што сам слуша' Од мог дједа старога Јована, Деведесет још и шест година Кој' је живио, тако казивао; И од старог протопопа Томе, Који је многог био записао.

Хроничар наводи и разлог зашто није могуће казати нешто поближе о том сродству, наводећи при том вјеру, која их је раздвојила, пошто су Будаци прешли у католичанство. Ваљда би се још од тог и више знало казат' и проповиђети, да нас није закон раставио и ондаке злобу уселио. Александар Будисављевић објашњава психолошке ефекте подјеле истовјерних и сродних на различите вјере. Он је сигурно, као аустријски официр, имао много прилика да непосредно проматра ту ситуацију, пошто су бројни српски официри, због женидбе или каријере, прелазили из православља у римокатолицизам и од Срба постајали Хрвати. Не заборави да је, према Фрањи Ваничеку (Специјална историја војне границе) године 1770. издана царска наредба из Беча да се брачни парови мјешовитих вјера морају вјенчати само у римокатоличкој цркви, а њихова дјеца морају бити католици (алле Киндер ин дер католисцхен Религион ерзоген wарден мусстен) Ђе би год 'закон'сроднике раставио, пише он, ту би се одма и вјерска мржња укоријенила, једна страна би на другу криво погледала, престао би родбински саобраћај. Отпадници су од кољена на кољено тендензиозно препарировани, не би ли им асе утла свака успомена њихове прошлости. Први отпадници чим да би се пред својом савјести правдали, туђили би се због прекора, од стида, савјест иапк гризе, очи се обарају, јаз између бившијех сродника постаје све дубљи. То је један узрок што су нам се толики трагови у нашу прошлост забаталили, а у многом криви смо и сами. Уз Лопашића и Фраса, кад истражује исте коријене Будисављевића и Будака, Александар Будисављевић наводи и аустријског историчара Мајнерта (Историја Аустрије), а полемише са Вјекославом Клаићем који је и иначе био склон историјским фалсификатима, ако су ти фалсификати користили његовој хрватској националној идеји. Он изриче и прекорно слово српској интелигенцији која се са крајњим немаром односи према својој прошлости. Наш народ и дан данашњи још много памти. Кад би се то пажљиво побиљжило, открила би нам се многа притрпана, већ заборављена исторична чињеница, исторична истина, оповргло би се много безочно извртање. Али наша домаћа српска интелигенција нема времена за таки посао. Она је оптерећена тешком политиком. Главна јој је тежња и чежња да би доспјела што прије у 'српски клуб' у Загреб, ђе се познати прваци савјетују о народном напретку аугурскијем осмјехом, а остали Мартини – у Загребу, из Загреба. Така нехатосто потпомаже друго старо зло, које иде шњоме упоред. Ми се на свакоме кораку наше мучне прошлости можемо увјерити: да је интенција мјеродавних чинилаца који су нам судбину кројили, као и интенција онијех елемената, који су по нагону своје ниске мржње прилику употребљавали, да утичу штетно на нашу судбину – увијек ишла и сада иде на то да се наша прошлост забашури и збрише, да наше муке и заслуге не уђу под нашијем именом и књигу домаће повијести, како би на временом начинили незаслужнима безправнима. Тако на једном видимо се истиснуте, запостављене а често богме још и нагрђене, а некадање наше врле представнике гледамо сад вјешто прерушене и ескамотоване у туђем колу. По писцу родослова Будисављевића, који се ослања на Фраса, синови обрстара Николе Будака, или Дудачкој, Алекса, Балтазар и Јанко спомиње се око 1686. Изгледа да је њихов отац прешао на римокатоличку вјеру 1678. кад је и православни владика Зорчић прихватио унију у том крају. Он је учествовао у 30-годишњем рату, па како га правда његов далеки рођак Будисављевић, у туђини са туђим дуго другујући и сам се је морао отуђити. Будисављевић пише: Овога Јанка спомињу исте године као федриха у граду Жумберку, Балтазара спомиње Фрас, без означене године, као обервојводу у Турњу код Карловца. Поменута три брата бијаху дакле такође савремници нашег Тоше и Малеша, ако и Мате Будак из Сењске Крајине, пак што не би наш паметар, старац Јован, унук Тошин, знао казивати како су се 'стари наши и стари Будаци вавијек међу се срађали', кад је он то могао слушати баш из уста свога дједа Тоше. А то срађање престало је још прије Јована од онога часа, кад нас је 'закон раставио, па ондак – злобу уселио'. По Александру – Леси Будисављевићу другијех Будака, осим потомака Будишинијех нити има данас у нашем завичају, нити их је кад год било, јер и наши претци за такве друге Будаке не знадоше, иначе би они говорили: Ти и ти Будаци нијесу од Будише, а Будаке као ближе племештаке наши су стари најбоље познавали. Лички Будаци изњедрили су Милу Будака који ће у Другом свјетском рату бити Павелићев министар просвјете и богоштовља и један од најкрвавијих гонитеља Срба. Он је творац оне усташке теорије како се ријешити Срба, по којој једну трећину побити, једну покрстити, једну протјерати. Године 1933. у једном емигрантском листу у Канади он је написао, говорећи о потреби границе на Дрини, између Срба и Хрвата: Хрватски је народ доказао уз тешке и крваве жртве, да је дорастао за стражара на тој еуропској предстражи, јер је упркос најужаснијим насртајима не само спријечио поплаву Европе, него уједно сачувао и расне и крвне одлике својих праотаца и пригрљену вјеру својих дједова. У Католичком листу из 1941, брј. 25. Будак каже: Православци су дошли у ове крајеве као гости, и они би требали већ једном да напусте те крајеве. Истина, многи неће моћи отићи, али ће зато хтјети прећи на нашу вјеру. То можда неће бити из најчишћег увјерења и зато ћете ви дјловати да својом молитвом и радом то дјело потпомогнете. И друго родбинско крило, Будисављевићи дали су у вријеме Миле Будака, и касније, личност која ће на бизаран начин бити повезана са својим усташким рођаком. То је Јованка Будисављевић-Броз. Милу Будака ће, на крају рата, дати извести пред стрељачки строј Јованкин будући муж, мршал Југословаије, Јосип Броз Тито. Исто тако, Будаков зет Јосип Броз, знатно је доприњео да неке наведене Будакове пророчанске ријечи године 1995. па даље, буду потврђене крвавом и криминалном праксом.

4. Јуришићи, Филиповићи и Харамбашићи

Генеолошки хроничар Будисављевића, Александар – Лесо, писао је поред Будака, о Јуришићима и Пилиповићима (Филиповићима) као сродницима његових презимењака. Јуришићи су прешли, такође у римокатолицизам. Филиповићи су једном граном постали католици а другом мухамеданци. Сви су они носили племићке титуле под разним царевима и краљевима. Кажу да су исправе о своме племству имали и Будисављевићи, још од српских владара, али су их сматрали обичном магарећом кожом па их затурили. Истина је, међутим да је Николи Јуришићу, аустријском војводи из 16, вијека било признато племство и да је он до смрти остао Србин. О томе је писао др. Оскар Фрајкер вон Митис 1908. у Биографији Николе Јуришића. Барон Филиповић је на Благовештенској скупштини у Сремским Карловцима 1861. године истицао да је и он српске горе лист. Друга грана Филиповића која је прешла на ислам дала је бројне бегове и паше. Мухамедбег Филиповић је сједио, напр у Гламочу и често се жалио млетачком провидуру у Задру на ускоке који му задавају невоље. Није немогуће да је заметао кавге и са својим рођацима у Лици. Исто тако није немогуће да су оне биле то суровије што су биле присутније рођачке успомене. О том психолошком проблему конертитства већ смо наводили ријечи помињаног Александра – Лесе Будисављевића. Поткрепићемо га случајем хрватској пјесника Аутуста Харамбашића и изјавом Милана Левара, Хрвата из Госпића, који је говорио о најновијим злочинима над Србима у Госпићу 1991. потпомогнутим од хрватских државних власти. Аугуст Харамбашић је хрватски пјесник и ватрени присталица Старчевићеве Странке права. Родио се у Доњем Михољцу 1861. у породици Ђуре Харамбашића, православног Србина из Корита код Пакраца. Мајка му је Јулијана била католичке вјере па је сву дјецу крстила у католичкој цркви. Умрла је рано па је Аугуст морао да дјетињство проводи са дједом по оцу Пантелијом, у Новој Градишци. И дјед му је био православни Србин. Аугуст је учио школе у Новој Градишки, Осијеку, Пожеги, Загребу и Бечу. Завршио је право и радио у канцеларији вође праваша Јошуа Франка (похрваћени Јеврејин. – Т.К) Међутим, још раније као ђака и студента изгонили су га из училишта због милитантних правашких наступа. Као жестоког хрватског националисту и клерикалца препоручивао га је за употребу у Босни и Херцеговини и Бењамин Калај. Кад је једном приликом угледао угледног политичара и грађанина Загреба Богдана Медаковића како се не диже са столице за вријеме извођења хрватске химне скочио је сав избезумљен према њему, намјеран да се физички обрачуна. Његова мржња према Србима била је у свакој прилици на видику. Да је бјеснило конвертита, од сваке руке, једна константа видљиво је из безброј примјера у разним временима. Ево, међутим, примјера из овог нашег времена. Већ споменути Милав Левар, говорећи о страшним злочинима над Србима у Госпићу године 1991. и 1992. сличним оним који су се над истим народом догађали 1941, рекао је да су се они вршили над недужним цивилима само да би појединци доказали своје велико хрватство. ...али треба знати, истакао је Левар, да је ту било пуно људи (међу убицама, прим. С.Б.) који су у прошлом систему били и те како подобни. Сада су се некако требали доказати. Како, схватили сте из свега овога. Неки су морали прекрстити жене, неки су се морали одрећи свога пређашњег живота због улога које су онда имали и што им, руку на срце, баш и не служи на част, док су готово сви на описан начин доказивали велики хрватство и оданост. Људи су промјеном имена, на примјер, убијали себе. Зар мислите да им је онда тешко некога убити, и то под притиском? У наше, најновије вријеме, безброј је примјера конвертитског ентузијазма у мржњи према својим српским и правослвним корјенима међу Србима у Хрватској, Босни и Херцеговини, Словенији , па и у самој Србији. То је видљиво једнако код маргиналних људи као и код јавних личности. У Сплиту је, на примјер, према казивању прогнаних Срба из тога града, Милан Јанузовић, Србин, дијете палог партизанског борца, негдје од Приједора, јавно хушкао на Србе, проказивајући их на трговима и улицама руљи и оружаним бандама. Сам је био обучен у полицијску униформу. Није имао видљивих разлога за такве поступке, јер су се у грађевинском предузећу Радник из Бенковца, где је радио, сви Срби према њему коректно односили. Бијес преобраћеног показао је у току протеклог рата и хрватски кошаркашки ас Стојан Вранковић. Он је то чинио преко бројних изјава, али и стајањем уз Туђмана на книнској тврђави кад је хрватски предсједник дошао у Книн 1995. након што су тај простор напустили Срби. Вранковићев отац је сахрањен у Дрнишу као православни Србин; Срби су му стриц и брат од стрица. Већ смо споменули сличан слуачј са његовим колегом и тренером Александром Петровићем из Шибеника. Таквих примјера има мноштво не само међу спорташима, већ и другим струкама и друштвеним групама. Познато је, на примјер, да су напуштена српска села у сјеверној Далмацији, а тако је, кажу свједоци, било и на другим просторима, највише пљачкали управо Срби из приморских градова Сплита, Шибеника, Задра, који су остали вјерни хрватској власти и учествовали у њеним војним и полицијским јединицама. Они су учествовали, наравно појединци, и у паљевинама кућа и убијању српских цивила у српским селима сјеверне Далмације. Такви Срби су се већ иднетификовали са хрватском нацијом и католичком вјером. Има, међутим и оних Срба који су у страху за голи живот промијенили име, презиме, нацију и вјеру.

[suza]

neznam gdje  sklonute il kako vam volja ,ovdje ima nest  zasto nijemci crkve vjernici , prelaze u islam http://www.dw-world.de/dw/article/0,,15026962,00.html

[Zayron]

Ja ne razumijem smisao postovanja tekstova o ljudima koji kako navodiš su bili Srbima porijeklom ali su odlučili da se izjašnjavaju Hrvatima. I kakvog bi smisao imalo kad bi Hrvati počeli objavljivati tekstove o svojim Hrvatima koji su odlučili da se izjašnjavaju kao Srbi i budu Srbima. Što je na kraju ipak lična stvar svakoga od tih takvih kako će se izjasniti, kim biti i zbog čega. I od kakve relevancije i važnosti taj njihov lični izbor vjere ili nacije to može biti nekome na nekakvom vjerskom hrišćanskom Forumu. O čemu sad mi ovdje trebamo raspravljati na tu temu na Forumu, o tom zašto neko nije htio više biti Srbinom a postao je Hrvatom ili obrnuto nije htio biti više Hrvatom a postao je Srbinom? Od kakvog to može biti značaja po nas i te naše razgovore koje ovdje na Forumu vodimo? Što se netko odlučio ne bit tim kako je rođen pa postao nekim čim do sada bio nije. To je tema koju bi više imalo smisla otvoriti i o njoj raspravljati na nekom istorijskom ili panslavističkom forumu. Ne vidim poantu između takvog prenaglašenog vezivanja hrišćanske vjere za naciju. Osim toga kako pokatoličiti nekoga tko po Nikejsko-carigradskom vjerovanju "ex definitione" ima biti katoličanski jer takvima trebamo biti svi hrišćani i rimokatolički i pravoslavni? Svi ustvari jesmo katoličanskima, svaki na svoj način pa sad onda nije jasno o čemu tačno je riječ. Izražavaš se vrlo nejasno, neodređeno i neprecizno. Samo molim vas ne svodite to na neku rado bi izmišljenu distinkciju između riječi katolički i katoličanski, ta takva ne postoji. To je jedan te isti adjektiv, pridjev. Postoji samo određena mjera homonimije tj. razlika u sadržaju, definiranju toga što katoličanski biti znači koja se odnosi uglavnom na pitanje i viđenje ustrostva Crkve u toj kojoj od Crkava, pravoslavnoj ili katoličkoj ali u bitnom značenju je to jedna te ista stvar i u katoličanstvu i u pravoslavlju. Onda bi svejedno i tako taj ispravniji naslov trebao glasiti pohrvaćenje Srba a ne pokatoličenje Srba. A na kraju ne shvatam zašto to pohrvaćenje Srba ilustriraš primjerima osoba koje su to učinila na osnovu svoje sopstvene odluke, kao nekakvi ti gore spomenuti koje navodiš. dakle ako na to nisu prisiljeni onda se ne može njih za primjer nekog nasilnog pohrvaćenja ni uzimati. Isto kao kad bih ja neke Hrvate (Ivo Andrić i slični) koji su se iz ničega ništa jednog dana sami odlučili postati i biti Srbima uzimao za primjer nasilnog posrbljavanja Hrvata.

[suza]

Onda bi svejedno i tako taj ispravniji naslov trebao glasiti pohrvaćenje Srba a ne pokatoličenje Srba.                                tebe razumijem bas ,lijepo receno ,to bi ovo znacilo vec kad ,sta moze neka katolicanska drzava sto nikada nije ni cula da srbi i hrvati  postoje ,mozda zato i vila tolka d anarod cuje  da postoje hehhehe ,malo sale ,ovo ti je pametno receno              Onda bi svejedno i tako taj ispravniji naslov trebao glasiti pohrvaćenje Srba a ne pokatoličenje Srba.

[feeble]

Zayrone, који су то Хрвати одлучили бити Србима Hristos vaskrse ?

Ови што су се покатоличили нису то урадили тек онако, што им је дошло просветљење да живе у шизми и јереси. То је наравно чињено под присилом. Знам, на крају јесте слободан избор. Слажем се да су требали изабрати мученички пут, али не можемо сви бити тако јаки..

Ево један цитат одозго који можда то илуструје:

У Католичком листу из 1941, брј. 25. Будак каже: Православци су дошли у ове крајеве као гости, и они би требали већ једном да напусте те крајеве. Истина, многи неће моћи отићи, али ће зато хтјети прећи на нашу вјеру. То можда неће бити из најчишћег увјерења и зато ћете ви дјловати да својом молитвом и радом то дјело потпомогнете.

[Radmila]

Mislila sam se hoću li pisati ili ne , ali kad vidim sve nepravde onda me boli.Trenutno u rukama držim LEGITIMACIJU od moje bake koja je pravoslavna i na njoj lijepo piše ime i prezime ime oca i majke gdje je rođena , zanimanje domaćica , a narodnost hrvatica .Baka je potpisana otiskom desnog kažiprsta .Žena je bila nepismena , a sve je to napisano ćirilicom (interesantno) baka je 1919 godište , a legitimacija je izdana u Bosni i Hercegovini 1949. Mi znamo da smo Pravoslavci i niko nam to nemože oduzeti .....

[Михајло]

Ja ne razumijem smisao postovanja tekstova o ljudima koji kako navodiš su bili Srbima porijeklom ali su odlučili da se izjašnjavaju Hrvatima. I kakvog bi smisao imalo kad bi Hrvati počeli objavljivati tekstove o svojim Hrvatima koji su odlučili da se izjašnjavaju kao Srbi i budu Srbima. Što je na kraju ipak lična stvar svakoga od tih takvih kako će se izjasniti, kim biti i zbog čega. I od kakve relevancije i važnosti taj njihov lični izbor vjere ili nacije to može biti nekome na nekakvom vjerskom hrišćanskom Forumu. O čemu sad mi ovdje trebamo raspravljati na tu temu na Forumu, o tom zašto neko nije htio više biti Srbinom a postao je Hrvatom ili obrnuto nije htio biti više Hrvatom a postao je Srbinom? Od kakvog to može biti značaja po nas i te naše razgovore koje ovdje na Forumu vodimo? Što se netko odlučio ne bit tim kako je rođen pa postao nekim čim do sada bio nije. To je tema koju bi više imalo smisla otvoriti i o njoj raspravljati na nekom istorijskom ili panslavističkom forumu. Ne vidim poantu između takvog prenaglašenog vezivanja hrišćanske vjere za naciju. Osim toga kako pokatoličiti nekoga tko po Nikejsko-carigradskom vjerovanju "ex definitione" ima biti katoličanski jer takvima trebamo biti svi hrišćani i rimokatolički i pravoslavni? Svi ustvari jesmo katoličanskima, svaki na svoj način pa sad onda nije jasno o čemu tačno je riječ. Izražavaš se vrlo nejasno, neodređeno i neprecizno. Samo molim vas ne svodite to na neku rado bi izmišljenu distinkciju između riječi katolički i katoličanski, ta takva ne postoji. To je jedan te isti adjektiv, pridjev. Postoji samo određena mjera homonimije tj. razlika u sadržaju, definiranju toga što katoličanski biti znači koja se odnosi uglavnom na pitanje i viđenje ustrostva Crkve u toj kojoj od Crkava, pravoslavnoj ili katoličkoj ali u bitnom značenju je to jedna te ista stvar i u katoličanstvu i u pravoslavlju. Onda bi svejedno i tako taj ispravniji naslov trebao glasiti pohrvaćenje Srba a ne pokatoličenje Srba. A na kraju ne shvatam zašto to pohrvaćenje Srba ilustriraš primjerima osoba koje su to učinila na osnovu svoje sopstvene odluke, kao nekakvi ti gore spomenuti koje navodiš. dakle ako na to nisu prisiljeni onda se ne može njih za primjer nekog nasilnog pohrvaćenja ni uzimati. Isto kao kad bih ja neke Hrvate (Ivo Andrić i slični) koji su se iz ničega ništa jednog dana sami odlučili postati i biti Srbima uzimao za primjer nasilnog posrbljavanja Hrvata.

Нису одлучили својом вољом..на силу су их превели..уценама, убисвима и галђу..

Овај део форума се зове историја...тако да јесте место за расправу о овоме...

А данас су од њихових потомака..направили врле усташе....вештом манипулацијом и лажирањем историје од стране фратара из ватикана...

Слично се дешавало и у овоме задњем рату...

[NinaD]

Ja ne razumijem smisao postovanja tekstova o ljudima koji kako navodiš su bili Srbima porijeklom ali su odlučili da se izjašnjavaju Hrvatima. I kakvog bi smisao imalo kad bi Hrvati počeli objavljivati tekstove o svojim Hrvatima koji su odlučili da se izjašnjavaju kao Srbi i budu Srbima. Što je na kraju ipak lična stvar svakoga od tih takvih kako će se izjasniti, kim biti i zbog čega. I od kakve relevancije i važnosti taj njihov lični izbor vjere ili nacije to može biti nekome na nekakvom vjerskom hrišćanskom Forumu. O čemu sad mi ovdje trebamo raspravljati na tu temu na Forumu, o tom zašto neko nije htio više biti Srbinom a postao je Hrvatom ili obrnuto nije htio biti više Hrvatom a postao je Srbinom? Od kakvog to može biti značaja po nas i te naše razgovore koje ovdje na Forumu vodimo? Što se netko odlučio ne bit tim kako je rođen pa postao nekim čim do sada bio nije. To je tema koju bi više imalo smisla otvoriti i o njoj raspravljati na nekom istorijskom ili panslavističkom forumu. Ne vidim poantu između takvog prenaglašenog vezivanja hrišćanske vjere za naciju. Osim toga kako pokatoličiti nekoga tko po Nikejsko-carigradskom vjerovanju "ex definitione" ima biti katoličanski jer takvima trebamo biti svi hrišćani i rimokatolički i pravoslavni? Svi ustvari jesmo katoličanskima, svaki na svoj način pa sad onda nije jasno o čemu tačno je riječ. Izražavaš se vrlo nejasno, neodređeno i neprecizno. Samo molim vas ne svodite to na neku rado bi izmišljenu distinkciju između riječi katolički i katoličanski, ta takva ne postoji. To je jedan te isti adjektiv, pridjev. Postoji samo određena mjera homonimije tj. razlika u sadržaju, definiranju toga što katoličanski biti znači koja se odnosi uglavnom na pitanje i viđenje ustrostva Crkve u toj kojoj od Crkava, pravoslavnoj ili katoličkoj ali u bitnom značenju je to jedna te ista stvar i u katoličanstvu i u pravoslavlju. Onda bi svejedno i tako taj ispravniji naslov trebao glasiti pohrvaćenje Srba a ne pokatoličenje Srba. A na kraju ne shvatam zašto to pohrvaćenje Srba ilustriraš primjerima osoba koje su to učinila na osnovu svoje sopstvene odluke, kao nekakvi ti gore spomenuti koje navodiš. dakle ako na to nisu prisiljeni onda se ne može njih za primjer nekog nasilnog pohrvaćenja ni uzimati. Isto kao kad bih ja neke Hrvate (Ivo Andrić i slični) koji su se iz ničega ništa jednog dana sami odlučili postati i biti Srbima uzimao za primjer nasilnog posrbljavanja Hrvata.

Зајроне, веома те поштујем на основу свега што си до сада писао на овом форум. Ово што си сада написао боље да ниси. Можда ти и не знаш о чему се ради јер твој пост звучи као да си управо пао с Марса. Да ли си чуо за Други светски рат? У том рату су насилно усташке власти покрштавале православни живаљ. Многим православцима ни то није спасило живот јер су их одмах по покрштавању затворили у православну цркву којој су иначе рипадали, а потом запалили и цркву и људе у њој. Да изаберу мучеништво и умру за православну веру? То може човек за себе, али када има децу да гледа како их кољу, силују, бацају у ваздух и дочекују на бајонете? То није тако лако.

Овде можеш видети оригиналне снимке, упозоравам, веома су брутални.

http://youtu.be/Prel1TPbo1I

Док Хрватска искрено не одбаци усташе и осуди њихова дела, а нарочито док то не уради католичка црква у Хрватској, Хрвати ће се ваљати по том истом блату крваве историје. Немачка је имала снаге да се суочи са злочинима који су почињени са њихове стране и нико данас неће за Немце рећи да су геноцидни. У Хрватској то не дозвољава на првом месту католичка црква.

Има још

http://youtu.be/qfz-eAiO3OQ

[Zayron]

Zayrone, који су то Хрвати одлучили бити Србима ?

Ови што су се покатоличили нису то урадили тек онако, што им је дошло просветљење да живе у шизми и јереси. То је наравно чињено под присилом. Знам, на крају јесте слободан избор. Слажем се да су требали изабрати мученички пут, али не можемо сви бити тако јаки..

Ево један цитат одозго који можда то илуструје:

У Католичком листу из 1941, брј. 25. Будак каже: Православци су дошли у ове крајеве као гости, и они би требали већ једном да напусте те крајеве. Истина, многи неће моћи отићи, али ће зато хтјети прећи на нашу вјеру. То можда неће бити из најчишћег увјерења и зато ћете ви дјловати да својом молитвом и радом то дјело потпомогнете.

Ovo sam ja napisao: Ja ne razumijem smisao postovanja tekstova o ljudima koji kako navodiš su bili Srbima porijeklom ali su odlučili da se izjašnjavaju Hrvatima. Pri tom sam mislio na Starčevića, Budaka i sve takve slične, kakve veze oni imaju s tim tekstom gdje je riječ o nasilno pohrvaćenim ili prekrštenim Srbima? Nigdje u mojem postu nije bilo ni riječi o SVIM SRBIMA! Čita li iko šta tamo stvarno piše?

A napisao sam to sve najviše radi ovoga,

to je ta poanta koja vam je izgleda promakla:

A na kraju ne shvatam zašto to pohrvaćenje Srba ilustriraš primjerima osoba (Stračević, Budak i sve takve slične osobe i primjeri) koje su to učinila na osnovu svoje sopstvene odluke, kao nekakvi ti gore spomenuti koje navodiš. (znači opet Starčević, Budak itd.itd.) dakle ako na to nisu prisiljeni onda se ne može njih za primjer nekog nasilnog pohrvaćenja ni uzimati. Isto kao kad bih ja neke Hrvate (Ivo Andrić i slični) koji su se iz ničega ništa jednog dana sami odlučili postati i biti Srbima uzimao za primjer nasilnog posrbljavanja Hrvata.

A gdje je sad tu riječ o SVIM SRBIMA? NIGDJE!

Samo o Starčeviću, Budaku ili s druge strane Ivi Andriću

i svim tim takvim sličnim primjerima "transfera".

Ja nisam napisao da pohrvaćavanja Srba nikada nije bilo, Bože sačuvaj daleko od toga! Niti mi pada na pamet opovrgavati slučajeve prevođenja u katoličku Crkvi i neki od njenih obreda, latinski ili bizantinokatolički Srba u Hrvatskoj i BiH i za vrijeme NDH već sam napisao da je besmislicom kao primjer takvog nasilnog pohrvaćavnja ili ako hoćete prevođenja u katoličku Crkvu davati onda Antu Starčevića za koga se tvrdi, ne bez razloga da je Srbinom koji je dobrovoljno postao Hrvatom pa i samog Mileta Budaka za koga se tvrdi to slično. Jel sad jasno. Ne razumijem šta onda oni imaju raditi u tom tekstu o nasilu pohrvaćenim Srbima ili srbskim pravoslavcima prevedenim u katoličku Crkvu na latinski ili bizantnokatolički (grkokatolički) obred. Čita li uopšte netko šta sam tamo ustvari napisao, najvjerovatnije da ne čitate jer nemate razloga da skačete kao na "oprugu", nekom je izgleda dovoljno samo pročitati par riječi: Srbi, Hrvati, katolička crkva, pravoslavllje, prekrštavanje pa da piše i o onom čega tamo u tom mojem postu uopšte nema! Saberite se i pročitajte PONOVO to što sam bio napisao. Šta ima veze Ante Starčević s tim što su radile i činile ustaše Srbima i s tim zvjerstvima kad je on tada već bio davno u grobu, dakle nije bio ni ustašom a ni "nasilno prekrštenim" ili "nasilno pokatoličenim" ili "nasilnom pohrvaćenim" Srbom. Ustvari i da jeste, tj. da jesu njegovi roditelji, da je htio uvijek se mogao slobodno sam vratiti i priglasiti svojim srbskim  korijenima i pravoslavlju te Crkvi svojih predaka pravoslavnoj Crkvi. Tko bi mu u tom mogao zabraniti da je on to zaista tako htio? Da je to stvarno htio tako bi to onda sam bilo kako i bilo kada i učinio! Niko ga A.S. nikada nije silio ni da Hrvatom postane ali ni u tom da Hrvatom ostane! Pri tom mi je svejedno sasvim iz kakvog je stvarno roda i rodovske kombinacije prizišao, ko mu je od roditelja bio koje nacije, što se toga tiče mogli su mu otac biti Turčin a majka Finkinja a on bi opet isto imao pravo osjećati se Hrvatom da je to htio i niko mu u tom zabraniti ne bi mogao, znači u tom slučaju je njegovo konkretno porijeklo sasvim irelevantno. I nije važno da li mu je otac bio Srbinom ili Hrvatom ili majka Srbkinjom ili Hrvaticom ili oboje Srbima ili oboje Hrvatima. On prosto može biti čim hoće biti on. A tako se isto bilo tko ko se osjeća Srbinom može priglasiti srbstvu pa makar kad bi bio i Eskim ili Aborigin, Japanac ili Kinez po porijeklu. A da i ne govorim o međuslovenskim "prelascima i transferima" gdje su ti svi narodi tako blisko kulturno, etnički i jezicima jedan blizu drugom. Pa i vjerski: šta je sad katoličanstvo a šta pravoslavlje, ovdje se stalno priča kao kad bi to bile dvije sasvim različite vjere, ustvari vjera je ista ali ne i Crkva i crkvena poripadnost, hrišćani su i jedni i drugi. Postoji vjera HRIŠĆANSTVO, postoje Crkve pravoslavna, katolička i razne protestantske ili postoje također razne dogmatske sljedbe unutar vjera: mahajanski, hinajanski budizam, sunistki i šiitski islam, ili pravoslavlje i katoličanstvo kao sljedbe (dakle s dogmatskog aspekta, ne u organizacionom smislu kao Crkve) a to su onda denominacije, ali ne postoji VJERA PRAVOSLAVLJE , ni VJERA KATOLIČANSTVO, takvo nešto ne postoji! POSTOJI HRIŠĆANSTVO, ŽIDOVSTVO, ISLAM, BUDHIZMUS, TAOIZMUS, ŠINTOIZMUS, HINDUZMUS, RAZNI ANIMIZMI, PAGANIZMI, ŠAMANIZMI, RAZNI GURU KULTOVI, VUDU KULT, RAZNE NEW AGE SLJEDBE I POKRETI, SCIENTIOLOZI i SL. RAZNE PSEUDOBIBLIJSKE SLJEDBE: UNITARIANI, JEHOVINI SVJEDOCI, MORMONI, AMIŠI ITD. ITD! Nadam se da smo sad raščistili tu osnovnu terminologiju i da nećemo plesti babe i žabe.

Лика је посебно интересантна кад су у питању они исткнути хрвати који су постали од Срба. Ту ћемо дотаћи оца домовине Анте Старчевића, Миле Будака, Павелићевог министра и хрватског писца, затим породицу Рукавина и донекле Јуришић. Отац домовине Анте Старчевић је и по мајци и по оцу Србин. Мајчино српско поријекло нико му није крио, али очево јест. Чинио је то на лукав начин и истакнути франкофуртумаш и касније усташа дон Керубин Шегвић. У свом прилогу за књигу Јована Скерлића Писци и књиге Шегвић о Старчевићу пише: Породица Старчевић, према традицији изгледа да је поријеклом из Херцеговине, али се поодавно доселила у Лику. У засеоку Житнику, код Госпића, од оца сељака Јакова и матере Милице, по роду Богданове и православне Српкиње, родио се 23 маја 1823. године Анте Старчевић. Свом богу Молоху, с ликом оца домовине, Анте Старчевића, у рату 1991-95. Хрвати су у Житнику принели жртву од четрдесет и четири Србина без имена и презимена. Лукави Шегвић наводи засеок год Госпића гдје се родио Анте Старчевић, али не наводи село.

[NinaD]

Видиш Зајроне, Иво Андрић није, заједно са српском тадашњом власти, друге Хрвате терао да прихвате православље. Ови поменути (Будак, Старчевић...) су били главни актери целе те трагедије, а идеја је подржана од стране католичке цркве у Хрватској. Намерно наглашавам у Хрватској јер не мислим да то има везе са Ватиканом, бар не желим тако да мислим, а ни са свим католицима. У праву си да одмах скачемо, а то је зато што се исте ствари понављају, што не можемо живети код своје куће, што и данас хрватска омладина која нема појма како се живело у СФРЈ пљује по србима јер је тако одгојена јао ономе ко их је тако одгајао. Опрости нам Зајроне, али ово је тема која нас веома боли.

[Zayron]

Видиш Зајроне, Иво Андрић није, заједно са српском тадашњом власти, друге Хрвате терао да прихвате православље. Ови поменути (Будак, Старчевић...) су били главни актери целе те трагедије, а идеја је подржана од стране католичке цркве у Хрватској. Намерно наглашавам у Хрватској јер не мислим да то има везе са Ватиканом, бар не желим тако да мислим, а ни са свим католицима. У праву си да одмах скачемо, а то је зато што се исте ствари понављају, што не можемо живети код своје куће, што и данас хрватска омладина која нема појма како се живело у СФРЈ пљује по србима јер је тако одгојена јао ономе ко их је тако одгајао. Опрости нам Зајроне, али ово је тема која нас веома боли.

По чему мислиш да је Анте Старчевић главним актером тих трагедија у II свјетском рату, мислим да је то претјеривање. Ја га не сматрам ни баш неким србофилом али ни таквим србофобом као што се представља. На крају његове књиге и идеје или мисли је могао употребити или злоупотребити било који и било какав покрет или политичка странка у Хреватској, какве сад он има личне одговорности на томе. Он неке Србе убијао, прoгањао или тероризирао, затварaо у концентрационе логоре, "прекрштавао"? За владе Павелића и усташа он је био већ давно "под дрнем" па сад какве он може имати везе са свим тим онда усташким злочинима, он их је као мртав подржавао или им се као мртав могао успротивити?

[NinaD]

Драги Зајроне, па зар ћеш нам сад нешто ново открити о Анти Старчевићу, оцу хрватске нације, а то зато што је творац идејног решења "трећину побити, трећину покрстити, трећину протерати". Погледај само његове речи:

U pismima Magjarolacah Starčević piše o Slavoserbima:

«Napokon, o Slavoserbima koje mislite predobiti. Oni su sužanjska pasmina, skot gnjusnii od ikojega drugoga. Uzmimo u čoveku tri stupnja saveršenstva: stupanj životinje, stupanj razbora, i stupanj uma, duševnosti. Slavoserbi nisu podpuno dostignuli ni najniži stupanj, a iz njega ne mogu se dignuti. Oni nemaju svest; oni ne znadu kao ljudi čitat; njih se nikakav nauk ne prima; oni ne mogu biti ni bolji ni gorji nego li su; oni su, izuzev okretnost i prepredenost koje daje vežbanje, svi u svemu posve jednaki; oni o sebi, biti siti, bili gladni, ne mogu mučat ni lajat, mirovat ni skakat, nego se u svemu vladaju kako im njihovi pastiri određuju.»

«izmet Hervatah»

U Nekolikim uspomenama: «Slavoserbi su smetje naroda, vrsta ljudi koji se prodavaju svakomu tko i po što ih hoće, i svakomu kupcu davaju Hervatsku u nametak; versta ljudih, koje će svatko, ako se ne da više, kupiti i za zdelu krumpirah; ljudi koje imati svatko bi se stidio osim Austrie i drugih herđavih vladah; ljudih koji najverstnii možda bi dobil od prave vlade čiste lule; ljudih koji su po svojoj sužanjskoj naravi proti svemu što je dobro, slavno, veličanstveno; koji su kao zakleti narod hervatski zbrisati s lica zemlje, te o tomu i rade. To su Slavoserbi.» [3]

Да би се кренуло даље треба се прво суочити са стварношћу, са истином и чињеницама. Докле год се носе шарене начаре "не желим да признам истину", нема напред. Хрватска странка права је чинила и чини те идеје Старчевићева јако живима иако је он већ одавно мртав.

[suza]

Mislila sam se hoću li pisati ili ne , ali kad vidim sve nepravde onda me boli.Trenutno u rukama držim LEGITIMACIJU od moje bake koja je pravoslavna i na njoj lijepo piše ime i prezime ime oca i majke gdje je rođena , zanimanje domaćica , a narodnost hrvatica .Baka je potpisana otiskom desnog kažiprsta .Žena je bila nepismena , a sve je to napisano ćirilicom (interesantno) baka je 1919 godište , a legitimacija je izdana u Bosni i Hercegovini 1949. Mi znamo da smo Pravoslavci i niko nam to nemože oduzeti .....

ovo nije jedan slucaj ima i drugih sto su posle rata upisivani tako ne samo srbi,skoro sam negdje to cula da jedan musliman posle rata  upisan da je hrvat ,nisu smjeli se upisati kao bilo sta drugo,mislim da to svi dozivjeli mozda neko isto zna bosanski katolike koji su upisani da su srbi ili obrnuto  ,to izgleda zavisilo  koje u komunistickom  udjelu bio glavni i gdje 

[Фарисеј]

Ne znam zasto se pokrecu ove izlizane teme ?

Posebno, ako se zna da je ovo forum na kome se vodi dijalog sa katolicima i hrvatima u cilju iznalazenja jednog mirnog resenja kroz Hrista i veru ?

Kako mislite da se vodi normalan dijalog kada se pokrecu ovakve teme ?

Na sta ovo lici ?  t1007-smileys-327.gif' class='bbc_emoticon' alt=':drugarstvo:' />

[Дејан]

Postoje dve veoma bolne narodne poslovice.Prva je ako je turčin krvav do lakata poturica mora biti do ramena a druga je da nema većeg ustaše od srpskog ustaše.

Što bi reko Arčibald Rajs čuvajte se srbi sami sebe.