св. Теодор Студит - о поштовању икона, о посту....

[Guest - . . .-]

Свети Теодор Студит

ПИСМО ПЛАТОНУ, СВОМЕ ДУХОВНОМ ОЦУ, О ПОШТОВАЊУ ИКОНА

1. Сада се речју обраћамо теби, који си наша свештена глава, ми себе тешимо. Јер шта је за сина утешније него да раз¬говара са оцем, и то са таквим и тако великим, чију врлину славе многи гра¬дови, земље и острва. Такав је мој љубљени отац, иако плод није налик на дрво, због ништавности маленкости моје. Ти стојиш пред нама као правило побож¬ности, и не само пред нама, него и пред свима који су се определили за право богопоштовање, који се окриљују храб¬рошћу и побуђују се на добро подвиза¬вање.

Иако је твоја светиња одавно тражила да речју одговорим (и објасним) како треба поштовати часну икону Христову - не као не знајући, него желећи тиме да побудиш моју неразбориту реч - ја тада нисам успео да одговорим. Сада пак, сетивши се тога, сматрам да треба, колико ми је то могуће, да испуним што ми је поручено, уз помоћ твојих светих молитава, мада сам нешто о томе, можда и довољно, рекао на другом месту.

2. Дакле, свака уметничка школа јес¬те слично изображење (подобије) онога чија је то слика, и она у самој себи подражавањем показује нацрт (тј. карактер) прволика, као што о томе говори искусни у божанским стварима Дионисије (Аре¬опагит): „Истина се показује у подобију (тј. у свом ликовном облику), прволик - у слици (икони); свако од њих је у свако-ме, осим разлике суштине.”

Тако, ко се поклања икони, поклања се ономе кога икона верно показује. Јер се он не поклања суштини иконе, него насликаноме на њој; нити он идентич¬ношћу поклоњења раздељује икону од прволика (архетипа), јер је икона слич¬ношћу изображења идентична са прволи¬ком. Стога и Василије Велики вели: „Ца¬рем се назива и слика царева, па ипак нису два цара. Јер се тиме ни моћ (цар¬ска) не двоји, нити слава дели. Јер, као што је једно господство и власт (Божја) који нама владају, тако је и славословље које ми узносимо (Богу) једно, а не мно¬га. Јер част слике (иконе) прелази на прволик (прототип).” Ако, дакле, част (која се одаје икони) прелази на прволик, он¬да почасно поклоњење није једно ово а друго оно, него је једно и исто, као што је један и исти прототип (прволик) којем се одаје поклоњење на икони.

3. Једно је природна икона, а друго је икона (настала) подражавањем. Једна (тј. она прва) нема природну разлику према (своме) узроку, него ипостасну (ли¬чну) разлику, као Син према Оцу. Јер је друга ипостас (личност) Сина а друга Оца, док им је природа очевидно једна. Код друге пак икoне (тј. оне настале подражавањем) обратно је: она има при¬родну разлику, али нема ипостасну, као - слика Христова према (самоме) Хрис¬ту. Јер друга је природа материје слике, а друга Христова, али лице није друго, него једна и иста личност Хрисгова, ма¬кар и била насликана на икони.

Јер исти божанствени Василије опет говори: „Што је тамо икона подражава¬њем, то је овде Син по природи; и што је у репродукцијама уметности сличност изображења по спољашњем изгледу (по обличју), то је у Божанској Несложеној Природи јединство кроз заједничност Бо¬жанства”.

4. Запази, дакле, разлику: код приро¬дне иконе и (њеног) узрока, то јест Сина и Оца, пошто је једна природа - једно је и поклоњење (Оцу и Сину), по идентич¬ности природе, а не ипостаси. Пошто исповедамо једну природу (Свете Троји¬це), исповедамо и једно поклоњење и славословље Свете Тројице, али три Ипо¬стаси: Оца и Сина и Светога Духа. Док код иконе (настале) подражавањем и код њеног прволика, то јест код Христа и иконе Христове, пошто је једна Ипостас Христа - једно је овде и поклоњење, и то очигледно по идентичности те једне Ипостаси, а не по различитости природа Христа и иконе.

Ако пак кажемо да, као што је једно поклоњење икони и прволику по идентитету ипостаси, тако је (једно) и по идентитету природе, онде не признајемо разлику слике и насликанога, него ће бити како једна ипостас тако и једна природа иконе Христове и самога Христа, и - ми упадамо у јелинско многобоштво, обого¬творавајући сваку материју која се упот¬ребљава за сликање иконе Христове. Ов¬де ћемо отворити уста иконоборцима да нас оптужују да, клањајући се Једноме Богу у три Ипостаси, ми се клањамо и многим боговима и поштујемо их.

5. Ако опет неко каже да се покло¬њење икони не односи на прволик ни по идентичности ипостаси ни по идентичности природе, онда је он очигледно раз¬делио моћ и одвојио славу прволика од иконе, те тако клањајући се икони Хрис¬товој, он чини јавно идолопоклонство, уво¬дећи не једно него два поклоњења. Управо се то и старају да докажу иконоборци, одричући у том случају, што је и нормал¬но, да је Христос описив по телу, чиме бивају изобличени да безбожно мисле, једнако са онима који сматрају да је Бог само привидно и у машти дошао к људи¬ма на земљи. Но нека безбоштво и јед¬них и других буде подједнако свргнуто у таму њима својствену.

Истинита пак вера хришћана, као што је већ речено, исповеда да, као што је у Светој Тројици једно поклоњење због заједничности Божанства, тако и за икону Христа исповеда једно и исто поклоње¬ње због идентичности Ипостаси Христове. Јер се једној и истој Ипостаси поклања¬мо, макар она била и насликана. Иначе то неће бити икона ако се чашћу (пошто¬вањем) одваја и раздељује од свога прво¬лика, него ће то бити нека самостално постојећа ствар. Тако, дакле, и у покло¬њењу икони Христовој остаје једно пок-лоњење и славословље Свехвалне и Бла¬жене Тројице.

6. Можда ћe неко смислити да каже и ово: пошто поклоњење јесте служење, онда ће се десити да се икони Христовој приноси иста служба која се приноси Светој Тро¬јици. Такав човек, међутим, очигледно не зна разлику у поклоњењу: јер се ми пок¬лањамо Светима, али им не указујемо божанско служење; они су над нама и руководе нас у закону Божјем, али им не служимо на божански начин.

Затим, такав човек треба још да зна да поклоњење не бива самој суштини иконе, јер је то неумесно и својствено је онима који служе твари већма него Творцу (Рм. 1,25), него се оно (тј. поклоњење) одаје у Христовој икони поклањаноме Христу, док материја иконе остаје сасвим незаједнична (непартиципантна) у односу на Христа коме се клањамо у слици, што је својствено Ипостаси Христовој, одвоје¬ној од материје, мада се у овој сагледава.

7. Ово је, чини ми се, слично примеру са огледалом: јер се и у огледалу опису¬је лице огледајућег се, но сличност лика остаје ван материје огледала. И ако би човек хтео да пољуби свој лик у огледалу, он не би захватио материју, јер није због ње ни пришао огледалу, него због изо¬браженог (у огледалу) лика свога, због кога је и пришао материји огледала. Но чим се удаљи од огледала, заједно с њи¬ме удаљиће се и његово обличје у огле¬далу, јер нема ничега заједничког са ма¬теријом огледала.

Тако исто бива и са материјом иконе: кад се изгуби (или уништи) лик који је на њој био видљив, и на кога се односило поклоњење, онда материја остаје без пок¬лоњења, јер ништа не заједничари са до¬тичним ликом.

8. Узмимо опет (за пример) прстен на којем је нацртан лик цара, па нека се он отисне у воску, у смоли, у глини. Печат (са ликом) ће на свима материјама бити један исти и непроменљив, а матери¬је ћe се једна од друге разликовати. Лик печата није ни могао не остати неизме¬њен у различитим материјама, јер није имао ништа заједничког са тим материја¬лима; лик је у замисли одвојен од њих, и он остаје у прстену.

Таκо бива и са ликом Христовим: не¬ка је на било каквој материји насликан, он нема ничега заједничког са материјом на кojoj се показује, остајући у Христовој Ипостаси, чије и јесте својство.

9. И просто речено: не одаје се божан¬ско служење икони Христовој, него Христу коме се на њој клањамо; а њој (ико¬ни) треба се поклањати због идентичности Ипостаси Христове, без обзира на раз¬лику суштине иконе.

10. Тако дакле, како се мени чини, поклоњење икони Христовој заснива се на учењу Светих Отаца, и, ако се ово (поштовање) укине, потенцијално се уки¬да и сам домострој Христов, те ако се икони (Христовој) не поклањамо, онда ис¬товремено укидамо и поклоњење Христу.

11. Стога, о! божанствени оче, треба са страхом и побожношћу приступати ико¬ни и поклањати јој се, јер поклоњење прелази на Христа; и треба веровати да на њу силази божанска благодат и да она пружа освећење, онима који јој приступају са вером. Јер и код слике (типоса) животворног Кpcтa, и кад иконе Свесве¬те Богородице, и код свих Светих - сва¬ко освећујуће поштовање (проскинисис - поклоњење) икона усходи преко њихо¬вих прволикова ка самоме Богу.

Зато је једно и једино божанско поклоњење Све¬тој и Једносуштној Тројици, и ради Ње су ова различита поклоњења другима, јер се Њој јединствено и узносе сва дру¬га поклоњења.

12. Ако ли сам по незнању рекао нешто погрешно, или мање од потребнога, или прековише, ти као добри отац благоизво¬ли да једно исправиш, друго допуниш, а треће одстраниш, молећи и умољавајући Бога за моју ништавност, еда бих и ја правилно мислио, и непогрешно говорио, и беспрекорно поступао.

[JESSY]

Свети Теодор Студит - Поука пред пост

 

                                                                                                                                                                                                                                                                                                                     

Браћо и оци! Благи наш Бог, Који нам дарује живот, и сада нас је по човјекољубљу Својем удостојио да доживимо до светога поста, у вријеме којег се сваки од подвижника по својој слободној вољи подвизава и труди ради спасења своје душе.

Један, држећи се уздржавања, пости по два или три дана, други, у бодрости бдијући, чита или се моли, трећи по сили својој метанише, а пети упражњава други неки подвиг; кад би само неко погледао на велику усрдност у ове дане! А инок који се налази у повиновању и послушању, истински послушник, носи свој подвиг не само у неко тачно одређено вријеме, него сав свој живот. У чему се пак састоји подвиг истинског послушника, какво је велико ипсрављење до којег он доводи, и свијетли његов вијенац, ако не то – да се не узда у свој разум и уопште не слиједи своју вољу. Мученичког вијенца нас удостојава повиновање са послушањем. Одсијецање своје воље и испуњавање воље настојатеља има једнаку цијену пред Богом као проливање крви за Христа.

Ипак, свима нама је добро познато, браћо моја, да се у вријеме ових светих дана мијења наша исхрана, умножавају се метаније и поклони, усложњавају појања и службе, према древном предању светих отаца наших. Примимо онда овај дар поста часно и са радошћу; немојмо туговати због страдања и ослабљења нашега тијела, него се радујмо здрављу и спасењу душе наше. Проводимо дакле, испуњени милошћу и плодовима добрим, свете дане у кротости, неозлобљавању, без осуде, без гнијева, без лукавства, без зависти, и у миру, узајамној љубави и благопокорности. Када наступи вријеме тиховања, тихујмо; када се појави потреба да говоримо – одговоримо са смирењем и благоговенијем; избјегавајмо многословље, метеж и нереде, да бисмо, као служитељи Христови, проходили своја послушања мирно и без метежа, јер метеж у општежитију наноси велику штету једнодушју братије. Будимо опрезни, да не раскрилимо врата лошим помислима које скрнаве наше душе, и не дајмо мјеста ђаволу, јер нас Божанствено Писмо учи: ”ако гнијев начелника твојега падне на тебе, ти не остављај у себи мјеста твојега” (Екл. 10:4), зато што непријатељ наш, ђаво, нема власти да нас принуди, него нам само потура лоше помисли, као риболовац мамац. И када их прихватамо, оне господаре нама, а када их изгонимо молитвом и када призивамо славно име Господа нашега Исуса Христа, непријатељ бјежи од нас посрамљен. Прикупимо све наше снаге да сачувамо душу нашу неоскрнављену и чисту од сваке греховне помисли, склонимо је од стријела непријатељских, као невјесту Христову, и тада ћемо бити удостојени да постанемо боравиште Светога Духа и да зачујемо: ”блажени чисти срцем, јер ће Бога видјети” (Мт. 5:8). И, како говори Апостол, ”што год је истинито, што год је поштено, што год је праведно, што год је чисто, што год је достојно љубави, што год је на добру гласу, било која врлина, било што похвале достојно, то мислите” (Флп. 4:8). Ако ову заповијест испоштујемо, Бог ће са нама бити. Браћо, клонимо се преједања и пијанства, од којих се рађају сви гријеси; једимо и пијмо са благоговенијем и страхом Божијим и прослављајмо Бога, Који нас је избавио од прелести и метежа свјетовнога.

Будите пажљиви, браћо, живите као чеда Божија. ”Служите Господу са страхом и радујте се Њему с трепетом” (Пс. 2:11). Зар смо ми, који предстојимо пред Царем неба и земље, ти који ће да плешу? А послушајте и ви, који плешете и метежно пјевате! Писмо каже да се срца оних који ускомешано и без чина пјевају испуњавају бјесовским духом, а срца оних који поју смирено испуњавају се Духом Светим, како и Апостол казује: ”Је ли ко весео? Нека пјева Богу” (Јак. 5:13) разумно, а не да се опија. Свједочим пред Богом и светим Ангелима, да онај који буде безаконита дјела творио неће бити достојан ни да се причести, нити да нафору прими у сву Четрдесетницу, осим ако духовник његов буде попут њега самог и не опрости му. Због тога будите пажљиви и на опрезу и држите се предања и заповијести светих – једите и пијте умјерено, као дјеца Божија; и подајте онима који немају, да би се и они утјешили у овај свети дан. Ако такви буду наши поступци, удостојићемо са да доживимо до дана Васкрсења Господњег, а у будућем вијеку, у васкрсењу мртвих, добићемо Небеско Царство у Христу Исусу Господу нашем, Којем приличи слава и моћ са Оцем и Светим Духом, сада и увијек, и у вијековима вијекова. Амин.

 

извор: Епархија Шумадијска

[Иван Ивковић]

Св. Теодор Студит - Поуке уз Часни пост