Inkluzija u školstvu

[Danijela]

Odgledah prilog o decaku Stefanu koji ima jedan oblika autizma ali i ide u obicnu skolu a ne u specijalnu i sasvim lepo je prihvacen i od dece i nastavnog osoblja.

http://www.prva.rs/sr/video/info/explosive/mediaSet/128/EXploziv+29.09..html

Inkluzija podrazumeva uključivanje dece sa posebnim potrebam u normalan tok obrazovanja i od ove školske godine usvojenn je zakon kojim se garantuje pravo takvoj deci da -uz želju roditelja- pohadjaju standardnu osnovnu školu. Smatra se da deca sa posebnim potrebama bolje napreduju u sredini koja je,da iskoristim politički nekorektan termin,normalna jer neki istraživači koji se time bave tvrde da se došlo do saznanja da atmosfera normalne škole pogoduje takvoj deci više nego grupa gde su sva deca sa posebnim potrebama tj. specijalna škola.

http://www.inkluzija.org/

[мирођија]

   Ово је јако  професионална тема, мада о њој можемо и као лаици доста рећи.

   Пошто сам имала неко искуство, из свог угла могу рећи да је јако тешко уклопити децу са посебним

потребама у обичан школски миље. Бар у нашим условима.

   Моје дете је имало друга,дечака Бошка који је био особа са посебним потребама.Провео је у одељењу са

њим 3,4,5,6, и део 7-ог разреда основне школе.Док су били са учитељицом,све је било у реду.Бошко се одлично уклапао јер је она о њему бринула и као педагог и као мајка.

   Када су пошли у 5 разред, нова разредна се стално жалила на Бошка, да не може да га обузда и да је

агресиван.По мени, нека ми опросте просветари, разредној је требао старатељ а не само Бошку.И почела је да нервозно подгрева децу и полако окреће против дечака.

   Тако да су родитељи у 7-ом морали да испишу Бошка и врате у специјалну школу.Тражила је да сви гласамо на родитељском, да не буде само њена жеља.Јер је како је она тврдила дечко уласком у пубертет

постао агресиван и није могао да се контролише, пљувао је децу,шамарао и сл...

   Ниједном као педагог није навела зашто би Бошко требао ту и да остане,уз помоћ њену и другова...

   Много ми је жао због те ситуације коју сам као родитељ морала да прођем...

   а како је тек било његовима...и њему... .please.

[mirjanap]

Problem kod ove dece je uvek socijalizacija. U školi za specijalne potrebe deca su u stanju da lakše sklope medjusobne odnose i školski suživot i škola im se posvećuje za obuku i uključivanje u životne tokove. Toj deci nije potrebno sažaljenje nego suživot, prihvatanje po sistemu snishodjenja i brige, ali to se teško postiže. Ovo zahteva istinsko odricanje, žrtvovanje i to dugoročno.

Mislim da je inkluzija zapravo skidanje tereta sa države na roditelje. Na kraju se svodi da roditelji angažuju vannastavno osoblje, tipa defektolozi i razne stručnjake iz te oblasti. Oni koji imaju para mogu a ko ne ...

Mi smo siromašno društvo. Možete li zamisliti samohranu majku u potstanarima koja jedva izdržava život sa detetom sa posebnim potrebama. Teško da se može osloniti na inkluziju. Za nju su specijalne škole bile spas.

Nije sve baš tako crno belo.

[w.a.mozart]

da...inkluzija... još jedna kopija sa zapada... kod nas je izgleda bitno da imamo nešto što se zove isto kao u Evropi a o kvalitetu nikog nije briga... nisam protiv inkluzije ali ubaciti u odeljenje djaka sa posebnim potrebama i misliti da predavač tj profesor sa običnim fakultetom srpskog,engleskog,matematike može biti osposobljen za rad sa takvom decom time što će pohadjati seminar u trajanju od par dana je van svake pameti... negde čak ni seminare nemaju...

znam devojčicu koja je sada 1.razred srednje škole koja je dete sa posebnim potrebama i sve to ide dosta teško-roditelji su imali lekarsko uverenje da može da pohadja osnovnu školu a to je danas sve što je potrebno-mama joj je profesor  i vrlo teško podnosi celu situaciju.Dobra stvar je to što su je deca prihvatila ok ali je to sve-što se učenja tiče-to zahteva bar još jednog predavača-samo za nju-koji će joj pomagati oko svega.Nastavnici su je ignorisali tokom časova a deca su govorila-ne smaraj... a ona je u stvari radoznala samo je sporija od druge dece

skandinavske zemlje imaju po 3-4 predavača u istoj učionici,obuku,uslove... kod nas inkluzija podrazumeva veće brojčano stanje u školi kao i super način da se održe odeljenja sa malim brojem djaka jer se djak sa posebnim potrebama računa kao 2 sa-standardnim- potrebama...

inače,neke evropske zemlje su već prošle kroz inkluziju i postepeno je ukidaju jer su shvatili da je više štete nego koristi od inkluzije... zaista smo poslednji koji bi trebalo da sprovode inkluziju... ali-kakva zemlja,takva i inkluzija-inkluzija u srbiji bi narodskim jezikom mogla da se opiše kao- djuture-

sve mi liči na vic o demokratiji na srpski način- to je kad neko sa 7. sprata urinira(izvinjavam se za izraz) po vama a vi IMATE PRAVO da se bunite zbog toga

[ВИЛМА]

Слажем се са претходним постовима, а свакако су просветни радници најпозванији да одговоре на ово питање  greengrin

[PACTKO]

Слажем се са Моцартом! Види се да ради у школи.

Слажем се и са претходним постовима тј. да бисмо ту децу могли да укључимо у редовну школу, али у нашим условима...

У нашој школи имамо у 8. разреду девојчицу са аспергеровим синдромом. Деца су је прихватила, наставници такође. Пуне 4 године мајка је са њом седела у клупи и захваљујући заједничком раду учитељице и мајке, а касније и наставника, девојчица је одличан ђак, чак осваја прва места на такмичењима из српског језика. Мада јој математика иде јако тешко, она је ходајућа енциклопедија! Сви њени, да ми не замери неко, „моменти“ типа хистеричног плача, клаћења на столици... се толеришу јер су сви (и деца и наставници) научили како да се у том тренутку понашају.

Иста учитељица која је извела Ану, добила је у следећој генерацији још једно дете са посебним потребама. Дететову мајку не зна, а оца виђа само кад дође у школу по позиву. Кумила га је и молила да дођу, да заједно помогну том детету, али ништа. Дечаку је све лошије. Немогуће је радити и са њим и са другом децом. Ако се посвети дечаку, не може другој деци. Знам и Ану и њега, јер им и ја предајем. Он на часу пева, завија, вришти, шишти, удара другу децу чиме стигне (опасним стварима као што је шестар, чак и онај велики школски...), излази и улази кад год му се прохте (па је и његова безбедност угрожена). Ништа не може да му усмери пажњу дуже од минуте-или рад са њим или са другом децом.

Учитељ (наставник) који има у одељењу једно дете са посебним потребама МОРА да има помоћника јер је јако тешко радити истовремено са дететом које има посебне потребе и остварити образовно-васпитне задатке са осталом децом.  

[мирођија]

Слажем се са Моцартом! Види се да ради у школи.

Слажем се и са претходним постовима тј. да бисмо ту децу могли да укључимо у редовну школу, али у нашим условима...

У нашој школи имамо у 8. разреду девојчицу са аспенгеровим синдромом. Деца су је прихватила, наставници такође. Пуне 4 године мајка је са њом седела у клупи и захваљујући заједничком раду учитељице и мајке, а касније и наставника, девојчица је одличан ђак, чак осваја прва места на такмичењима из српског језика. Мада јој математика иде јако тешко, она је ходајућа енциклопедија! Сви њени, да ми не замери неко, „моменти“ типа хистеричног плача, клаћења на столици... се толеришу јер су сви (и деца и наставници) научили како да се у том тренутку понашају.

Иста учитељица која је извела Ану, добила је у следећој генерацији још једно дете са посебним потребама. Дететову мајку не зна, а оца виђа само кад дође у школу по позиву. Кумила га је и молила да дођу, да заједно помогну том детету, али ништа. Дечаку је све лошије. Немогуће је радити и са њим и са другом децом. Ако се посвети дечаку, не може другој деци. Знам и Ану и њега, јер им и ја предајем. Он на часу пева, завија, вришти, шишти, удара другу децу чиме стигне (опасним стварима као што је шестар, чак и онај велики школски...), излази и улази кад год му се прохте (па је и његова безбедност угрожена). Ништа не може да му усмери пажњу дуже од минуте-или рад са њим или са другом децом.

Учитељ (наставник) који има у одељењу једно дете са посебним потребама МОРА да има помоћника јер је јако тешко радити истовремено са дететом које има посебне потребе и остварити образовно-васпитне задатке са осталом децом. 

          Растко, ово си одлично објаснила.Потпуно се слажем да је потребан посебан предавач,а и родитељ

ако може да се бори за дете, јер у многим случајевима родитељ је кључан, ако може да помогне...

[Јосиф II]

Инклузија је негде тамо...

[ВИЛМА]

:drugarstvo: 0110_hahaha

[Јосиф II]

Inklusis - Land of Confusion

This is the school we live in...

[Јосиф II]

Школа по мери детета.

Шифра: Сви ви што маштате о срећи.

http://www.youtube.com/watch?v=JTsfj91jMhg&feature=related

[PACTKO]

Мој је супруг био сад на семинару о организацији инклузије у школама јер је у општинској интерресорној комисији за инклузију и каже да је у Србији до сад само 200 људи кренуло на обуку, а од следеће школске године ОБАВЕЗА је родитеља (хоће-неће-МОРА) да децу упишу у редовне школе. Родитељ не може да бира да ли ће му дете ићи у специјалну или редовну школу. Сад морају да се упишу и она деца која се претходних година нису уписала.

Следеће школске године у нашу школу ће се уписати једна девојчица која иде и у предшколску установу и са којом је васпитачица остварила добар контакт, један дечак који је нон-стоп у покрету, али не зна да прича и само вришти, још један дечак (брат описаног дечака из претходног поста) за кога су ми рекли да исто не зна да прича-сви имају 8 година, једна девојчица од 10 година која је стално тукла васпитачицу  и чупала (али стварно) косу другој деци и један дечак од 11 година (за њега не знам које посебне потребе има, родитељи су му суботари, не мешају се са осталима и не изводе га напоље (мада му је тата лекар-педијатар)).

Ова ће се деца уписати у ДВА одељења. Ми смо на селу и не верујем да ће ико од оних 200 обучених доћи да помогне учитељицама. Свака ће у одељењу да има по два-три детета са посебним потребама и стварно не знам како ће радити.

[Јосиф II]

Прича се своди на једно. Специјалне школе су скупе и Министарству се инклузија исплати, а то како ће се спровести, ма то их баш брига. Њих та деца не интересују. Жалосно је када се чује са коликим не знањем и лицемерјем ти "апостоли инклузије" (под наводницима, јер ово у Србији није инклузија) причају. Тако смо на једној трибини чули да је "инклузија" иператив, видели да је врхунац адаптације хоклица за ноге и лампа на столу, а да је ИОП оружије којим ћемо заувек истрати фронтални облик рада из наших учионица...