Света Тајна Јелеосвећења

[Зорица екс Милева]

Света Тајна Јелеосвећења

„Ако је неко међу вама болестан, нека призове презвитере црковне, и нека се они помоле Богу за њега, па ће молитва праведника исцијелити оне које траже од Бога исцјељење.“

(Јак. 5, 14)

         Овако Свети Апостол Јаков пише у својој посланици и управо то нам показује у којем времену и на који начин је установљена Света тајна Јелеосвећења ( Тајна свештања масла). Црква је ову Свету Тајну установила полазећи и од речи Господњих, упућених Његовим ученицима када их је послао на проповед: Болесне исцељујте, губаве чистите…(Мт. 10, 8). Као потврда за ово служе такође речи светог Јеванђелисте Марка, који прича како су свети апостоли, када их је Господ послао на проповед, исцељивали болесне: И отишавши проповедаху да се покају. И демоне многе изгоњаху; и помазиваху уљем многе болеснике, и исцељиваху (Мк.6,12-13). Све ово сведочи о богоустановљености Свете Тајне Јелеосвећења. На основу црквених историјских споменика долазимо до закључка да је Света Тајна Јелеосвећења над болесницима обављана још у првим и наредним вековима Цркве Христове.

         Свети јелеј-уље које се благосиља уз призивање Духа Светога, чудотворном силом Божијом даје вјернима исцјељење душе и тијела и просвећење ума. Тако, сила Божија дјелује на човјека не само непосредно него и посредно, у овом случају преко освећеног уља. Наравно, јака и чиста вјера је основни предуслов за приступање овој Светој Тајни односно, за добијање исцјељења. Господ Исус Христос је лијечио само једним додиром. Они који се дотакоше Његове хаљине задобијали су исцјељење ако су са чистом вјером приступили. То је био доказ Његовог Божанства. И Свети Апостоли су такође били често окружени мноштвом које је требало помоћ. Они, будући да су изабране слуге Божије, полагаху руке своје на немоћне и ови оздрављаху ма од којих болести да су боловали. И данас је све оно што је Божије, чега се Бог дотакне-цјелебно. Чудотворне иконе, мошти Светих угодника па ево у овом случају и освећено уље јесу цјелебни. Приступајући овим светињама свако добија према својој вјери и све је то велика Тајна, Света Тајна која се догађа у Цркви Христовој и која непрестано траје.    Говорећи о Тајно Св. Јустин ћелијски каже: „Све је тајна. И једно Господе помилуј када га кажемо из дубине свога срца, и то је велика и Света тајна, јер на наш вапај, на наш призив Господа, Господ одговара и даје своју милост. На само једно Господе помилуј, и тако на сваку молитву".

                                                                                                                                                                 У Цркви је посебно издвојено седам Светих Тајни: Света Тајна Крштења, Света Тајна Миропомазања, Света Тајна Свештенства, Света Тајна Брака, Света Тајна Покајања, Света Тајна Евхаристије (Причешћа) и Света Тајна Јелеосвећења. Крштењем се облачимо у Христа, постајемо чланови Његове Свете Цркве а Духом Светим се запечаћујемо у Тајни Миропомазања будући да без дејства Духа Светога неме просвећења нити спасења. Светом Тајном Свештенства Господ нам дарује дар служења у Цркви Божијој. Епископи, презвитери, ђакони воде Цркву Божију путем Господњим. Као што је благословио прве људе ријечима: „Рађајте се и множите се, и напуните земљу“ тако и у Тајни Брака (вјенчања) Бог благосиља супружнике, сједињује их у једно ради продужетка рода људског. Света Тајна Јелеосвећења је органски везана за Тајну Исповијести. Ми исповиједамо Господу наше гријхе, ми се кајемо пред Господом и призивамо од Њега исцјељење и очишћење душе и тијела, да би онда благодат Божија могла кроз помазивање да дјелује на нама.

                                                                                                                                                               Све су то велике и Свете Тајне Божије, преко којих се Бог улива у нас, сједињује са нама и ми са Господом. Све Тајне извиру из оне Тајне која се налази на првом мјесту, из светајне Цркве Божије, из свеобухватне Тајне – Тајне Свете Евхаристије (причешћа). Све тајне из ње извиру и у њу се враћају, јер она је Тајна Христа – Његовог Тијела и Његове Крви. Она је Тајна Свете вечере, гдје сједе око Господа ученици Његови. Не само они први ученици, него сви они који су се у Његово име Крстили и Миропомазали и по Његовом закону живјели до данас, сва људска покољења, сабрани су око Тајне Вечере, око Трпезе Господње. „Узмите, једите, ово је Тијело Моје, које се за вас ломи на опроштење грјехове, и пијте из ње сви, ово је Крв Моја Новога Завјета која се за вас излива, и за многе, за отпуштење грјехова“ ријечи су Господње послије којих је рекао и : Ово чините у Мој спомен”. И заиста је тако, то чине сва људска покољења у спомен Господу.

                                                                                                                                                               Дакле, као и у осталим Тајнама и приликом Јелеосвећења на вјерне (болесне) се излива Благодат Божија. У православној Цркви, то је Тајна којом се Божија близина призива за здравље и спасење оних који су болесни, и она је Тајна покајања, тајна оздрављења, исцјељења душе и тијела и тајна оживотворења силом Духа Светога Животворнога. Ова Света Тајна се врши само над болеснима (Законоправило, 163), а забрањено је савршавати је над здравима и над умрлима. Међутим, треба имати на уму и то да и гријех јесте једна врста болесног стања човјека те не треба да се чудимо када на Светој Тајни Јелеосвећења видимо и наизглед сасвим здраве људе. Јелеосвећење се може понављати. Ову Свету Тајну врше седморица свештеника, у цркви, ако болесник може да устане из постеље, или у дому, међу сабраним људима. У складу са тим и сам чин се састоји од седам читања из Апостола, седам читања из Јеванђеља, седам молитава и исто толико помазивања. Број седам изабран је у знак седам дарова Духа Светога, по примеру седам молитава пророка Илије којима је закључао небо, и седам погружења Немана Сиријанца у Јордану, након што се очистио од губе. У случају нужде Јелеосвећење може да обави и мањи број свештеника.

         Ради савршавања Свете Тајне Јелеосвећења поставља се сточић и на њему суд са пшеницом, чија су зрна символ зачетка новог живота, оздрављења од болести и свеопштег васкрсења. Одозго се ставља „кандило празно“, то јест посуда у коју се улива јелеј, као видљиви знак благодати исцељења, и вино, као знамен Крви Христове која је изливена за наше спасење. Јелеј и вино се сједињују ради подражавања лијека који је употребио милосрдни Самарјанин (Лк. 10, 30). Наоколо у пшеницу ставља се седам стручаца спремљених за помазивање (обавијених ватом); на сточић се такође полажу Јеванђеље и крст. Свештеници обучени у фелоне стају око сточића са упаљеним свећама у рукама. Свеће се дају и свима присутнима, почев од самог болесника. Цео чин може се подијелити на три саставна дијела:

1. Молебно пјеније,

2. Освећење јелеја и

3. Помазивање болесника јелејем.

         Преостали јелеј се у случају оздрављења болесника спаљује у кандилу, а у случају смрти болесника њиме се крстообразно полива тијело покојника. За сваког болесника овај јелеј се увијек

поновоосвећује.                                                                                                                                                                              

         У случају да се очекује скора смрт болесника, Јелеосвећење се може извршити и у скраћеном виду.                                                                                            

        Једанпут годишње, тачније на Велики Четвртак, архијереј чини Јелеосвећење над здравима. Данас се ова пракса проширила те се Јелеосвећење врши и у остале дане. При том, помазивање се врши само једном, на крају чина.

         Свете су Тајне дакле,  пројаве јединствене Светајне – Цркве, у којој Бог даје човјеку божански живот и избавља га од гријеха, смрти и ђавола. У Светим Тајнама Царство Божије постаје доступно вјернима. Њихов значај у одређењу идентитета Цркве истакао је св. Николај Кавасила, рекавши да је «Црква представљена у тајнама». Свете Тајне служе једном циљу – остварењу заједнице са Христом. Кроз Свете Тајне као кроз прозор улази Сунце Правде у овај тамни свијет. Господ Христос је, по ријечима св. Николе Кавасиле присутан у свим Светим Тајнама, иако не на исти начин. Крштењем Он ослобађа човека од сваког зла и утискује у њега Своје обличје, а Помазањем га чини учесником у енергијама Светога Духа. У Њега (-Христа) се погружавамо, Њиме се помазујемо и Он је наша Тајна Вечера.

Извор

[emilija]

Hvala Mileva za tekst, obzirom da ima nedoumica oko pojma "zdrav-bolestan" i ko moze a ko ne da pristupi Svetoj Tajni. Ovde su bash detaljna objasnjenja oko svega  1314_womens

[Зорица екс Милева]

Nema na čemu, biće mi drago ako bude na korist. Slava Bogu!

[Guest]

Проф. Др Јован М. Фундулис

Може ли само један свешеник врши Јелеосвећење по домовима?

Да ли се приликом вршења Свете Тајне Јелеосвећења од стране једног свештеника читају сви Апостоли, Јеванђеља и молитве или се изостављају ?

Ако се нешто скраћује, шта се изоставља?

Нема сумње да је чин Јелеосвећења, у време кад се првобитно састојао од једне или две молитве, вршио један или, зависно од прилике, више свештеника, као и све друге чинове и Свете Тајне. Постепено је преовладао обичај да га врши више свештеника. Ова пракса произилази из погрешног, или боље рећи дословног тумачења подеока Саборне Посланице Светог Апостола Јакова брата Господњег (5,14-15), који и јесте прво сведочанство ο Светој Тајни Јелеосвећења: «Болује ли ко међу вама? Нека дозове презвитере црквене, и нека се моле над њим, помазавши га уљем у име Господње». Свети Јаков пише у множини: «презвитере... некасе моле... помазавшига(...)». Не би требало, по слову закона, свештеник који ће обавити чин Јелеосвећења да буде само један, него више њих. Ово схватање је почело да утиче на састав службе. Сваки свештеник би требало да има нешто посебно да каже: читање, мала јектенија, молитва. Тако чин почиње да се развија. Додају се тропари, читања, јектеније и молитве.

Потпуно развијени чин је у основи обухватао велику јектенију, молитву освећења «Господе, који милошћу и милосрђем својим исцељујеш...», читање Апостола и Јеванђеља (првих штампаних издања), малу јектенију, молитву: «Беспочетни, вечни, Свети светих...», (до речи «...и на наслеђе Царства небеског») и њен возглас: «Јер је Твоје да нас милујеш и спасаваш...», помазивање болесника уз молитву која га је пратила: «Оче Свети, лекару душа и тела...», опроштајну молитву: «Царе Свети, милосрдни и многомилостиви...» и отпуст. Ове молитве се одлукују краткоћом, једноставношћу и својим класичним изразом. До дванаестог века, чин Свете Тајне Јелеосвећења је у основи остао горе наведеног садржаја а, као што смо видели у одговору на претходно питање, спајан је са Светом Литургијом. Још увек није било значајних увећања. Међутим, у рукописима је лако уочљива тенденција обо- гаћења чина. Ово је било нопходно због учешћа многих свештеника.

Узлет чина Свете Тајне Јелеосвећења почиње у тринаестом веку. По сведочанству патријарха цариградског Никифора (1260-1261) његов претходник, патријарх Арсеније Авторијанос (1255-1260), наредио је да Јелеосвећење обавезно врши седам свештеника и одредио посебне молитве за свакога од њих. Арсеније није изумио ни седам свештеника, ни додавање нових молитава. Његов допринос се можда састојао у наметању и обредном уређењу учешћа седам свештеника. У Синајском рукопису (бр. 973) и отприлике један век старијем (из 1153) сусрећемо ову тежњу у развоју. Значи, већ постојећим елементима Свете Тајне Јелеосвећења је придодато још шест молитава са јектенијама које представљају увод у њих, а нешто касније и шест парова читања (Апостол - Јеванђеље) са њиховим прокименима и алилуаријима. Тако је нови чин Свете Тајне Јелеосвећења попримио седмократни облик: седам свештеника, седам апостолских читања, седам Јеванђеља, седам јектенија, седам молитава. Један летимичан поглед само на чин Јелеосвећења (погл. П. Трембелис, Чин Јелеосвећења, Μικρό Ευχολόγιον, τ. 1, Атина 1950, стр. 97-191), може нас уверити до које мере је стигла дужина чина Јелеосвећења. Цело јутрење, мноштво тропара и молитава, читања, антифона, псалама, јектенија и прозби, седам помазивања и седам хлебова, су учинили да служба Јелеосвећења постане најсложенији и најдужи чин византијског Молитвослова (=Требника).

Збога чега је, сада, одређено да број свештеника буде седам? Свакако због светости тог броја (који је некад постојао - упореди са питањем ο броју 3, 12, 40 и 100 Господи помилуј, т. 5,502, стр. 8-11). Свети Симеон Солунски карактеристично возглављује Предање које се односи на то и објашњава га, задржавајући при том и предострожност: «И заиста, (Јаков) брат Господњи не наводи број свештеника; међутим, предат нам је обичај да се позива седам, мислим по броју седам дарова Светог Духа колико их пророк Исаија набраја; или да означе оних седам старих свештеника закона, који су по Божијој наредби седам пута кружећи трубили око Јерихона и срушили зидове, као што су и они тај лукави град и чврсте зидове сагрешења њихових порушили; или свештенике који су се над мртвом душом детета оне Сунамићанке, седам пута помолили по угледу на пророка да би је васкрсли, као и на Јелисеја који је, помоливши се седам пута, подигао дете; или као Илија који је, помоливши се седам пута, отворио небо које је био затворио због сагрешења, и послао пљусак, тако ће и ови (свештеници на Јелеосвећењу), помоливши се седам пута, разрешити сушу коју изазивају сагрешења и, као што каже Апостол Петар, отворити небо кључем благодати и, као кишу с висине, донети милост Божију и опроштај. То је дакле, како мислим, смисао броја седам» (Διάλογος..., гл. 283). Седам свештеника помињу и сви рукописи који садрже седмократну службу, било у наслову службе («Чин Свете Тајне Јелеосвећења освећиван од стране седам свештеника», «појан од седам презвитера», «седам свештеника» итд.), или у уредбама типика («по сабрању седам свештеника», «по сабрању седам презвитера», «дужан је... позвати седам свештеника», «сабира се седам свештеника» итд.), или се то подразумева из наслова појединих молитава и читања («први свештеник...», «седми свештеник»).

Међутим, брзо се показала неприхватљивост седмократне службе. Њена неоубичајена дужина, честа употреба или њено вршење по кућама болесника и пре свега захтев за учешће и седам свештеника, брзо су одвели у безизлаз. Изгледа да је спој са Светом Литургијом први клонуо под притиском датости. Потом и облик вршења чина, који се одразио и на штампана издања, која садрже само део целокупног химнографског и молитвословног стваралаштва Свете Тајне Јелеосвећења. Најпосле, начин вршења ове Свете Тајне. Као што смо у претходном одговору видели, у покушају да се очувају сви елементи који су преостали, читано је заиста све, али у континуитету, без вршења јутрења, без певања прокимена и алилујарија итд.

Али пракса је показала да је и број свештеника био преувеличан, посебно за села, где је било немогуће да се нађе седам свештеника. Већ Синајски кодекс 973 иако захтева седам свештеника («сабира се седам свештеника»), бележи и «да тамо где се деси да нема седам презвитера, чин врше два или три». Исто и кодекс Есфигмена 208 из шеснаестог века одређује да Јелеосвећење вр- ши «седам свештеника или у нужди три». Симеон Солунски такође зна за «снисхођење» (=икономију) ове врсте у непридржавању броја седам: «Тамо неки пак где постоји недостатак свештеника, позивају само три свештеника. Ни то није лоше. Јер, пре свега, изображава силу Свете Тројице. A потом, на сведочење и проповед Свете Тројице, као сведочанство поново пророка Илије који је помоливши се три пута и павши трипут пред њега васкрсао сина Сарафићанке. Многи опет сабирају и више од седам свештеника како би показали већу веру и ревност. Али, број не треба да нас заокупља толико, будући да се он нигде и не наводи. Међутим, иако се и не наводи, неопходно је да се држимо старих предања. Дакле, добро је да буде седам свештеника, сагласно старом обичају, а у нужди најмање три» (Διάλογος..., гл. 283). Он даље смањивање броја свештеника сматра недопустивим: «Нека један свештеник не чини Јелеосвећење, јер као што је за епископа написано да не бива хиротонисан од стране једнога епископа, тако је и за Јелеосвећење написано да га не врши само један презвитер. «Позовите црквене презвитере, каже, а не једног презвитера, «и нека се помоле над њим, помазавши га уљем» (Διάλογος..., гл. 283). На питање Гаврила Пендапољског : «Дакле, да ли је могуће да један свештеник врши Јелеосвећење»? - одговара опет негативно: «Један свештеник не треба да врши Јелеосвећење, пошто каже «нека позову презвитере Цркве», не једнога презвитера, а поредак треба чувати. Као што пак епископа не хиротонише један епископ, тако ни Јелеосвећење не врши један презвитер» (Питање 48).

Међутим, и решење тројице свештеника није се показало примењивим. У тешким условима, кроз које су православни народи прошли за време турског ропства, било је немогуће да се врше службе са тако великим бројем служитеља. Преподобни Никодим Светогорац, у објашњењу на 13. канон Картагинског помесног сабора, сасвим исправно поставља ову тему. Канон захтева «да више епископа» врши хиротонију епископа. «Ако постоји потреба три епископа... хиротонишу епископа». Надовезујући се на то, Свети Никодим ово правило примењује и на Јелеосвећење и на крају стиже и до свештеника: «(...) на тај начин је дозвољено да и Свето Јелеосвећење у неким крајевима и местима Бугарске, или и другим епархијама, врше не само три свештеника, него и два, и један услед недостатка свештеника који у оним крајеви- ма влада, а речено је да ово бива из нужде. Јер је боље и да само један свештеник врши Тајну, него да она буде ускраћена свима тамошњим хришћанима и, наравно, болесницима, те да тиме буду ускраћени опроштаја грехова, који им се овом Тајном дарује. Осим тога, ако један свештеник сам врши све друге Свете Тајне, и оне које су значајније од Јелеосвећења, зашто не може сам вршити и Јелеосвећење? Оно пак што каже Свети Јаков: «Позвавши црквене презвитере», подразумева оне који постоје, али не и оне којих нема нити их је тамо могуће пронаћи. Канони и закони се не пренебрегавају док није нужда» (Πηδάλιον, Aθήνaι 1957, стр. 470). Тако бива и данас. Пракса се поново вратила првобитном Предању.

Међутим, у пракси избија на површину проблем који поставља друго питање. Хоће ли један свештеник читати свих седам парова читања (Апостол-Јеванћеље) и свих седам јектенија, и седам молитава, значи све што је било предвиђено да читају сви свештеници који, по познијем седмократном развоју Тајне, узимају учешћа у вршењу Тајне. Није тајна да се у данашњој пракси дешавају многе произвољне прерасподеле. «Дужина богослужења (тј. чина Јелеосвећења) чини готово немогућим његово потпуно и исправно вршење, посебно по кућама. Стога готово сви свештеници прелазе на скраћивања и изостављања која нису увек умесна. Тако, примера ради, многи свештеници молитве читају у себи или их у потпуности изостављају, док се јектенија понавља после сваког Јеванђеља. Али, овакво скраћивање лишава Тајну њеног најглавнијег елемента - молитве, која, заједно са уљем, представља «материју» Свете Тајне. Због тога налазимо да је препоручљивије изостављање канона, као и малих јектенија након сваког Јеванђеља, смањење броја тропара након молитве освећења, скраћење броја молитава које је, међутим, присутнима неопходно читати наглас (Κ. Πaπaγιάννη, Λειτουργική - Τελετουργική, Γενική Διεύθυνση Εκκλησιaστικής Πaιδείaς, Атина 1973, стр. 351-352).

Онај који одговара на ова питања је дужан да понови разлоге Светог Симеона Солунског: «Свештеници су увек говорили све што је било предано да се говори, будући да је све светоотачко Духа Светога (Διάλογος..., гл. 283).

Ово не значи да се проблем игнорише, нити да се он, наравно, на тај начин решава. Међутим, поставља се теоретски исправна и практично безопасна основа за целовитост чина Свете Тајне Јелеосвећења. Црква поседује надлежне органе, који по дужности морају бити свесни проблема који искрсавају, да их решавају и правилно уређују. У противном, нарушавање служби је неизбежно. Дозволите нам да изнесемо само две мисли. Тако дугачак чин могуће је растеретити угледајући се на древну праксу. Јутрење је, без сумње, познији и по значају другостепени елемент у поређењу са главним делом чина који почиње, као што смо видели, са «Благословено Царство...» и јектенијом мирном. Јутрење би, према древном поретку, могло да се врши одвојено. «Благословено царство...», велика јектенија, молитва освећења, први пар читања, јектенија са првом молитвом (до места «... и на наслеђе Царства Небеског», опроштајна молитва и помазивање уз молитву «Оче Свети, лекару душа и тела...» јесте, као што смо видели, главни део службе Јелеосвећења. Од осталих шест парова читања са јектенијама и њиховим молитвама могло би се читати само онолико делова колико је и свештеника који учествују у служби. Било би добро да се проучи и могућност поновног повезивања свете Тајне Јелеосвећења са Светом Литургијом, било потпуном, било са Литургијом Пређеосвећених Дарова, и то по уредбама древних кодекса, када би се, наравно, Јелеосвећење вршило у храму. «Јер Свето Причешће је кончина сваког чина и печат сваке Свете Тајне» (Симеон Солунски, Διάλογος..., гл. 282). То је био дух и слово праксе пре тринаестог века, захтев за настављањем исправног Предања. Међутим, ни писац ових редова, ни свештеници нису надлежни за тако озбиљне иницијативе.

извор фотографије

[Драгана Милошевић]

A da li mora neposredno pred ovu Tajnu da se pristupi Svetoj Tajni Ispovesti?

[Јелина]

A da li mora neposredno pred ovu Tajnu da se pristupi Svetoj Tajni Ispovesti?

не, колико ја знам.

[Gordana .]

Како користите брашно и уље после?

[Mironosica]

Како користите брашно и уље после?

Ako dobijem odvojeno ,onda brasno sipam u ciniju sa brasnom ,a ako dobijem zajedno umesim hleb

[bgpj]

UMesis hleb sa svetim uljem????!

strasno

odakle ti to???

[lab_man]

koliko znam to Sveto ulje se koristi za pomazivanje i za za salatu...

[Mironosica]

UMesis hleb sa svetim uljem????!

strasno

odakle ti to???

Molim ?

[bgpj]

pa pitam odakle ti ta ideja da stavljas sveto ulje u hleb?

[Mironosica]

koliko znam to Sveto ulje se koristi za pomazivanje i za za salatu...

Da ,ako si ga dobio odvojeno , ali ako je sa brasnom zajedno , onda je malo teze pomazivati se sa njim ,ali ako volis salatu sa malo ulja i brasna onda je to skroz uredu

[Mironosica]

pa pitam odakle ti ta ideja da stavljas sveto ulje u hleb?

Kad citas moje postove moras da citas kako je napisano , ja sam stara skola , po Vuku

A sad ja tebe da pitam ,odakle tebi ideja da ne mesim hleb ?

[Guest]

Ako dobijem odvojeno ,onda brasno sipam u ciniju sa brasnom ,a ako dobijem zajedno umesim hleb

 

 

Može i tako, da se koristi za ishranu pogotovo kada je pomešano jer nema drugog naćina sem da se umesi hleb.

 

Da nije to tako dozvoljeno, onda nebi se i brašno osvećivalo, već bi samo ulje.