Претражи Живе Речи Утехе

Sanela Šmit, nemačka istoričarka, o knjizi dokumenata "Proganjanje i ubijanje evropskih Jevreja od strane nacional-socijalističke Nemačke 1933-1945". Četrnaesti tom knjige „Jugoistočna Evropa i Italija“ predstavljen je nedavno u Beogradu. Reč je o zbirci dokumenata „Die Verfolgung und Ermordung der europaischen Juden durch das nationalsozialistische Deutschland 1933-1945“ (VEJ) (Proganjanje i ubijanje evropskih Jevreja od strane nacional-socijalističke Nemačke 1933-1945). Knjigu je priredila nemačka istoričarka Sanela Šmit i ona tim povodom govori za Danas. Recite nešto više o knjizi dokumenata o Holokaustu i deportaciji Jevreja u logore koje ste predstavili u Beogradu? – Knjiga „Jugoistočna Evropa i Italija“ je 14. tom od ukupno 16 tomova zbirke dokumenata „Die Verfolgung und Ermordung der europaischen Juden durch das nationalsozialistische Deutschland 1933-1945 (VEJ) (Proganjanje i ubijanje evropskih Jevreja od strane nacional-socijalističke Nemačke 1933-1945). Cilj cijelog projekta je sveobuhvatno naučno izdanje centralnih izvora o istoriji progona i ubistva evropskih Jevreja. U knjizi 14 je obrađen progon i ubistvo Jevreja na teritorijama Italije, Albanije, Grčke i Jugoslavije. Edicija pokazuje savremene kontekste i političku i društvenu dinamiku koja je dovela do ovog masovnog zločina bez presedana. Cijela edicija će sadržati oko 5.000 dokumenata, autentičnih, naučno prokomentarisanih svjedočenja progona, počinilaca i direktno uključenih posmatrača. Mnogi od dokumenata su po prvi put objavljeni. Može da služi kao naučno sredstvo za istraživanje i istorijsko obrazovanje. Kakvi zaključci mogu da se izvuku iz tih dokumenata i o kakvim dokumentima je reč (oni koji se odnose na Srbiju)? - Dokumente smo birali za svaku zemlju po istoj ideji, a to je kao prvo da pokažemo dokumente počinilaca zločina, žrtava, kao i posmatrača (bystanders – kategorija koju je prvi koristio istoričar Raul Hilberg). Onda smo za svaku zemlju ili – kad je riječ o Jugoslaviji – za teritorije pod različitom okupacijom odredili na osnovu postojeće naučne literature o Holokaustu u tim zemljama, teme koje bi trebale biti reprezentirane u knjizi i na kraju izabrali iz nađenih dokumenata one koji daju najbolju sliku progona i ubijanja Jevreja. Čitatelji mogu naći mnoge vrste dokumenata koji direktno prikazuju položaj Jevreja u Srbiji, njihov progon od strane raznih njemačkih vlasti (razni izvještaji, npr. Lipea ili Walthera o strijeljanju Jevreja, privatna pisma Haralda Turnera, naredbe i dr.), ali i kolaboraciju domaćih organa (Izvještaj Odsjeka za Jevreje i Cigane, Izvještaj Benclera o namjeri Milana Nedića da ubrzo internira Jevreje i masone). S druge strane su tu potresna svjedočenja, na primjer iz Sajmišta (dva pisma Hilde Dajč), iz Banjice (dva pisma Bukića Pijade), iz Kladovo transporta još prije rata, onih koji su se uspjeli spasiti u Dalmaciju ili izjava Momčila Damnjanovića o iskopavanju i spaljivanju leševa na Jajincima. Koliko ti dokumenti bacaju novo svetlo na Holokaust koji je sproveden u Srbiji ili na užase ustaških logora Jasenovac, Gradiška… i stradanje Srba u Hrvatskoj? – Cilj edicije nije bio u novim istraživanjima nego u prikazivanju – kroz izvorne dokumente – stradanja evropskih Jevreja, znači Holokausta. Katastrofalni uvjeti u ustaškim logorima su također prikazani, ali se prvobitno odnose na stradanje Jevreja, iako se ovo jako često ne može odvojiti od stradanja Srba u NDH. Na primjer, u dokumentu 102 naređuje Veliki župan velike Župe Vrhbosna da se odmah uhapse i interniraju jevrejski i srpski komunisti. Kakva je uloga Milana Nedića i njegove vlade (Specijalne policije sa Božidarom Bećarevićem na čelu) u rešavanju „Jevrejskog pitanja“? Pitam Vas ovo jer u poslednje vreme imamo grupu istoričara koja se upinje da dokaže da Nedić nije imao nikakve veze sa deportacijama Jevreja, Srba i Roma kako u beogradski logor Sajmište, tako i u druge nacističke logore po Evropi. – Kako sam već napomenula, ima u zbirci i dokumenata koji se odnose na saradnju srpskih vlasti sa NJemcima u progonu Jevreja. Iz izvještaja te iste Specijalne policije (Dok. Br. 103) vidi se da su Jevreje (i „Cigane“) i njihove radnje registrovali (naredbu o registraciji je dala njemačka okupaciona uprava), ali i da su prijavljivali one Jevreje koji su se krili i predavali ih Gestapou. Mislim to doslovce stoji u izvještaju. Isto tako su raspolagali sa jevrejskim prinudnim radnicima. A to je samo jedan jedini dokument… Znači o „nikakvoj vezi“ ne može biti govora. Kao i u Evropi, tako je i u Srbiji poslednjih godina vidljiv porast broja istoričara, političara i javnih ličnosti koji bi da se izvrši revizija Drugog svetskog rata, pa tako imate u udžbenicima istorije u Srbiji da se pominju dva pokreta otpora (partizanski i četnički), ali se nigde ne pominje kasnija kolaboracija četnika s nacistima. Kakve posledice nosi ovakva revizija istorije u kojoj se poraženi kolaboracionisti proglašavaju za pobednike? – Pa to vam u osnovi nije istorija nego politika, na koju mi istoričari koji se bavimo istorijom Drugo svjetskog rata, nažalost, ne utičemo tako jako kako bi trebali. Moj primjer nije Mihailović, nego hrvatska predsjednica koja želi da ustanovi „pravu istinu o Jasenovcu“. Mene je ova izjava jako potresla, jer u biti kaže da mi ne znamo pravu istinu o Jasenovcu – nakon brojnih stručnih radova o njemu u posljednjih 70 godina. Nama istoričarima je potpuno jasno šta se tamo dešavalo, a to može biti jasno i svakome tko je voljan da se sa time pozabavi (kako u biti piše i hrvatski istoričar Ivo Goldstein). Ali prihvatanje istraživanja i zaključaka istoričara u javnosti je jedna sasvim druga priča. Proglašavanje kolaboracionista za pobjednike na samo da okreće istoriju naopako, nažalost, posljedice ovakve revizije, se vide ne samo u Srbiji, nego diljem Evrope (spomenut ću samo Aleksandra Gaulanda, lidera njemačke stranke AfD i njegovu kvalifikaciju nacističkog režima kao „ptičje govno“). Tu se jasno narušava naš (evropski) zajednički temelj iz perioda posle 1945. koji je osnovan na antifašističkoj borbi. Kuda to može odvesti, na to ne mogu ni da pomislim. Aleksandar ROKNIĆ

Stradanje nam je svima sigurno, kao i smrt, ali sam primetio da se naši pogledi na to "idealno" stradanje drastično razlikuju. Kod hrišćana (pogotovo kad se setim Karelinovog "Uputstva za besmrtne" i "Umeća umiranja" Danila Sisojeva), stradanje je prikazano gotovo kao cilj, samo po sebi (iako je jasno rečeno da je očišćenje). Dok sam čitao o umiranju Blažene Teodore, gotovo da sam mogao da zamislim neke članice ovog foruma kako se dive blaženoj Teodori, dok polako kopni pod groznicom i gubi svest. Nekako mi je hrišćansko viđenje stradanja pasivno, kao da je nemoć poželjna, po principu stradalnik ne može ništa, sve je u Božijim rukama. Moje idealno viđenje je suprotno od opisanog, a hteo bih da pitam da li sam dobro pretpostavio i kako forumaši vide "idealno" stradanje i smrt.

I preciznije: Nikad dovrsena ni odgovorena tema. Pitanje koje uzdrmava vjeru, odrzava u nevjerju, i stvara nesnosljivu 'patnju zbog Boga', ko ostaje u vjeri.Nespojivost ideala nebeskog carstva i dobrog Boga sa zemaljskom realnoscu zla i patnje, narocito djece. https://pouke.org/forum/topic/30020-фотографије-са-снажним-порукама/?do=findComment&comment=1503841

ИЗ МОСКОВСКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ УПУЋЕНА КРИТИКА НА РАЧУН НЕЗАИНТЕРЕСОВАНОСТИ ЗАПАДНИХ ЗЕМАЉА ЗА СТРАДАЊЕ ХРИШЋАНА У ЕГИПТУ Објављено од стране Светигора на 1. новембар 2011. МОСКВА, 1. новембра – Из Московске Патријаршије упућена је критика на рачун западних земаља због њихове неспремности да заштите египатске Копте. „Упркос ескалацији насиља над египатским хришћанима, које је без преседана, ни једна од земаља Запада није примјенила притисак на привремену војну управу ове земље, нити запријетила економским санкцијама“, казао је предсједник Одјељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије, митрополит Волоколамски Иларион, у свом говору на Универзтитету швајцарског града Лугана, гдје је примио почасни докторат. По ријечима митрополита Илариона, снимци, који су потресли читав свијет, на којима војна возила „разбијају миран протест Копта и пуцају на ненаоружан народ, остају ван поља интересовања политичара“. „Није направљена ни одговарајућа процјена говора египатског министра безбиједности, који пориче употребу оружја против Копта, нити се појавила информација о фалсификовању броја мртвих и карактеру повреда. Цркве имају право да питају владе својих земаља: До када овако? Зашто је овим земљама важнији економски интерес од живота невиних људи који су убијени само зато што вјерују у Христа?“, казао је Митрополит. Он је увјерен да се Хришћанство, без обзира на подјеле, данас мора ујединити „у заштити свое браће и сестара, који страдају у разним крајевима“. „Ако се то не деси, још више ћемо изгубити кредибилитет у очима свијета. С друге стране, ако заштитимо своје по вјери, ојачаћемо своју позицију, бићемо уједињенији, а тиме и ближи једни другима“, нагласио је владика. Дотакавши се теме секуларизације Запада, он је напоменуо да пред хришћанима данас стоји „неодложан и наизглед неостварив задатак извођења савремене, тзв. пост-хришћанске цивилизације из кризе“. „Хришћанске Цркве, у првом реду Православна и Римокатоличка, као и древне источне Цркве, требале би да се састану и уједине снаге. Неопходно је да створимо заједницу Цркава апостолске традиције, да би заједно разматрали проблеме и изазове савременог свијета“, сматра митрополит Иларион. По његовом мишљењу, требало би оформити и „заједничку неформалну информативну структуру која би обезбјеђивала свјеже и поуздане информације о догађајима који су од пресудног значаја за будућност Цркве и свијета“. •