Претражи Живе Речи Утехе

Odbornik Demokratske partije socijalista i vaterpolista Primorca, Danilo Adžić, u centru je velikog skandala koji potresa Crnu Goru. Crnogorski mediji objavili su da je Adžić, inače nekadašnji igrač Crvene zvezde i Partiana, u društvu bivšeg fudbalera Bokelja Miloša Banićevića i karatiste Filipa Krivokapića skrnavio ulazna vrata Crkve Svetog Nikole u Starom Gradu, u noći između 2. i 3. maja. Navodi se da je su oni urinirali na vrata crkve, a crnogorski portal in4s.net prenosi da je Adžić vređao suprugu kotorskog sveštenika Nemanje Krivokapića. „Pomenutog dana u 00:20 videla sam tri pijana momka, a potom čula kako izgovaraju, citiram ‘Hajde da pi*amo po crkvi’. Jedan od njih je prišao Crkvi Svetog Nikole, počeo da otkopčava i spušta pantalone. Ja sam zatim uzviknula da da ću zvati policiju, da bi mi jedan od tih momaka rekao – ‘Šta je srpska k*rvo ili d*oljo’, ne mogu se tačno setiti“, navodi se u zapisniku koji je napravila policija nakon što je uzela izjavu od supruge kotorskog sveštenika Nemanje Krivokapića. Ovaj portal preneo je ceo transkript njene izjave, uz sve skandalozne detalje. „Potom su obojica u glas upućivali sledeće pogrdne reči, citiram: Srpska k**vo, hajdo dođi, da te“, dalje nisam čula, jer sam već prozor pritvorila na kant, ali sam i dalje čula razne uzvike koji se više ne sećam od stresa“, navela je ona. Ona je navela i da su bacali staklene predmete prema njenoj kući, dok je ona razgovarala sa policijskim službenikom. „U međuvremenu, moj suprug Nemanja obukao je garderobu i obuću, dok su naša deca Luka i Katarina stajali pored nas vidno uplašeni, nakon čega Katarina odlazi na sprat, kako bi uzela svoj mobilni i snimila ono što se događa ispred kuće, ali u momentu kada je počela da snima, trojica momaka su bili u neposrednoj blizini crkve Sveti Nikola, kada im prilaze još dvojica meni nepoznatih momaka. Jedan je visok, obučen u majicu kratkih rukava crne boje, ta dva momka su takođe bili vidno pijani, te su zajedno sa ovom trojicom momaka krenuli prema našoj kući“, navela je ona, dodavši da misli da nisu njoj ništa više govorili, ali nije bila sigurna jer je u tom momentu razgovarala sa policijskim službenikom. Izvor Vijesti tvrdi da su Adžić, Banićević i Krivokapić noć proveli u pritvorskim prostorijama. Kod Adžića se moglo pronaći veličanje komitske zastave i teze da je „Srbija okupirala Crnu Goru“ 1918. godine. Takođe, isticao je i da studira u Beogradu, gde je igrao za Crvenu zvezdu i Partizan. izvor

11 Istinskih HEROJA Olimpijskih igaraNa Olimpijskim igrama ima mnogo sportista, koji su prezivjeli teske i nevjerovatne sudbine koje ne bismo hteli da prodjemo – a ipak želeli bismo da imamo njihov karakter, snagu, hrabrost i energiju. Od njih učimo kako najgore u čovečanstvu može da izvuče najbolje iz čoveka. Predstavljamo vam neke od jedinstvenih sportista koji se ističu svojom hrabrošću, istrajnošću, snalažljivošću, jakim karakterom… 1. OKSANA ČUSOVITINA: Gimnastičarka koja ima 41 godinu i takmiči se da bi zaradila za lečenje sina od leukemije. https://www.youtube.com/watch?v=PiY2nJ32QZ8 Na Olimpijskim igrama u Riju takmiči se i jedna zaista posebna gimnastičarka. Ona je Oksana Čusovitina i ima čak 41 godinu, što je neverovatno doba za tako težak i zahtevan sport kao što je gimnastika. Ali, Oksana se uspešno takmiči sa mnogo mlađim takmičarkama i ostvaruje zavidne rezultate. Nastupila je na svim Olimpijskim igrama od 1992. naovamo. Ali, osim godina, postoji još jedan poseban detalj. Sve što radi – sve naporne treninge koje odrađuje, takmičenja i rezultate koje postiže – radi zbog svog bolesnog 17-godišnjeg sina Ališera kome je dijagnostifikovana leukemija. Oksana i njen suprug Bahtijer Kurbanov, inače rvač, saznali su 2002. godine da im sin ima leukemiju, i od tada traje borba. Pristala je da nastupa za gimnastičku reprezentaciju Nemačke, čije su sportske federacije obećale da će podmirivati troškove lečenja. „Da sam se povredila, ne bih mogla da nastupam i ne bih sinu mogla da omogućim lečenje. To je za mene bilo strašno stresno“, priča Oksana. Na Olimpijskim igrama u Riju (a to su njene sedme Olimpijske igre) ponovno nastupa za Uzbekistan, i uspešno se nosi sa takmičarkama koje u vreme kad je ona počela da trenira još nisu bile ni rođene. Mnogi je smatraju živom legendom. 2. DAVOR ŠTEFANEK: Rođen je s bronhitisom, s devet godina operisao oba oka, deset godina pije lekove za epilepsiju, i olimpijski je sampion Srpski rvač Davor Štefanek osvojio je zlatnu medalju u kategoriji do 66 kilograma grčko-rimskim stilom na Olimpijskim igrama u Riju, čime je ispunio obećanje koje je dao pre odlaska u Brazil. Osvajanjem zlatne medalje na Olimpijskim igrama u Rio de Žaneiru postao je istinska ikona srpskog sporta, ali iza tog velikog uspeha krije se prava životna drama, budući da olimpijski šampion već više od decenije boluje od epilepsije! Davora nikakvi zdravstveni problemi, uključujući i epilepsiju, nisu mogli da odvrate od životnog sna da osvoji medalju na Olimpijskim igrama, i to je najbolji pokazatelj kako treba da se ponaša vrhunski sportista. Davor je rođen s bronhitisom, a s devet godina je operisao oba oka. Na jednom je imao dioptriju +9, a na drugom +10. Davor već godinama ima epilepsiju i o tome su uredno obaveštene sve nadležne institucije. Zbog toga čak nije dobijao stipendiju, jer su procenili da od njega neće biti ništa, ali on nije želeo da odustane. Ipak, snagom volje i velikim trudom uspeo je da prevaziđe sve to i postane svetski i olimpijski šampion. 3. JUSRA MARDINI: Sirijska izbeglica neverovatne sudbine plivala za život sve do Olimpijade Justa Mardini bila je obična tinejdžerka – družila se sa vršnjacima, sa telefonom u ruci, smejala… Živela je u svojoj kući, sa starijom i mlađom sestrom i roditeljima, išla na gimnastiku i volela je plivanje – mogla je da postane poznata plivačica – i pored toga, ništa je nije posebno isticalo. Onda je došao građanski rat u Siriji, sa jadom, bedom, strahom za život. Niko sa sigurnošću ne zna koliko je ljudi poginulo u tom ratu. UN su prestale da skupljaju informacije 2014. godine kada je broj umrlih bio 250.000. Neki skoriji izveštaji kažu da ih ima dvaput više. Njena kuća bila je spaljena, tako da je porodica bila prisiljena da se odseli. Krov bazena gde je trenirala u glavnom gradu Sirije – Damasku, bio je uništen bombama. Bio je 12. avgust 2015. godine, dakle prošlo je 4 i po godine od kada je rat počeo. To je dan kada je Mardini zajedno sa svojom starijom sestrom Sarom, i još dve rođake i ostalim izbeglicama, napustila Siriju. Pratili su put koji je prešlo preko 4.5 miliona njihovih zemljaka. Strah se povećavao kako su prilazile jugu Turske, sa svim njenim nepreglednim vrhovima i dolinama. Provele su četiri noći u džungli, bez hrane i vode, a njihova budućnost bila je u rukama naoružnih krijumčara, od kojih će ih jedan, nakon svađa i pretnji, voditi preko Mediterana u nesigurnom čamcu ka Grčkoj – ali samo za značajnu sumu novca. Bile su na pola sata do ostrva Lezbos, kada je motor čamca, na kom je bilo još 20 ljudi (a ne šest ili sedam koliko je smelo), odjednom stao. „Moja sestra nije htela da idem u vodu. Davile smo se i svađale u isto vreme!“ priča Mardini, i dodaje kako je voda prodirala na čamac, a njihove stvari bile su potopljene. Krenula je panika. Čamac je morao da bude lakši da se ne bi prevrnuo. „Mislila sam da bi bila prava sramota ako bih se udavila u moru, zato što sam ja plivač,“ rekla je Mardini koja je naučila da pliva još od treće godine. Samo su Jusra, njena sestra Sara i još jedna žena znale da plivaju. One su uskočile u u Egejsko more, gurale i teglile brod skoro tri i po sata dok nisu stigli na obalu. „Sve je bilo sivo na tom putu,“ seća se „Kao da mi je ceo život promicao očima. Jedna ruka bila nam je konopcima zakačena za brod, tako da smo plivale samo jednom rukom i nogom, boreći se sa ogromnim talasima. Bilo je užasno hladno…“ Vlasnici grčkih restorana mislili su da izbeglice hoće da ih pokradu. Tek kada su im pokazali novac, uslužili su ih. Pasoš, mobilni telefon i novac nekako je uspela da sačuva u nepromočivoj torbi, sve ostalo je otišlo u more. Krenuli su dalje, na krajnje odredište – u Nemačku. Prešli su Makedoniju, Srbiju, Mađarsku i Austriju, pešačeći, autobosom i vozom. Nakon 25 dana borbe, stigla je u Berlin i ponovo imala nadu. Jusra i njena sestra bile su smeštene u izbegličkom kampu, kada ih je prevodilac Egipćanin povezao sa najstarijim plivačkim klubom u gradu. S obzirom na njihove tehnike i umeća, posebno Jusrine, već posle četiri nedelje, njen trener počeo je da pravi planove za Olimpijske igre u Tokiju 2020. godine. Međutim, Internacionalni olimpijski komitet objavio je da se pravi Izbeglički olimpijski tim koji će učestvovati na Olimpijadi u Riju, kako bi „poslao poruku nade svim izbeglicama na svetu.“ Jusra Mardini je tako dospela na listu od 43 izbeglice koje su učestvovale na ovogodišnjim Olimpijskim igrama u Riju. Njoj su sada obezbeđene beneficije sportskog sistema Nemačke, što znači da između dva naporna treninga dnevno, od po dva do tri sata, ima obezbeđeno i školovanje. „Želela bih da budem svima inspiracija, želela bih da pomognem izbeglicama,“ kaže osamnaestogodišnja Jusra, koja sada živi sa svojom porodicom u Berlinu. „Isto tako, plivanje je za mene strast, život, ne može se objasniti. To je najvažnija stvar u mom životu. Plivanje je u mom srcu i želim nešto da postignem.“ 4. GAURIKA SINGH: Najmlađa takmičarka koja je preživela smrtonosni zemljotres u Nepalu. Ona ima samo 13 godina i najmlađa je sportistkinja na Olimpijskim igrama u Riju, ali njeno mesto u istoriji moglo je da bude drugačije. Pre godinu dana, bila je u glavnom gradu Nepala, u Katmanduu, na petom spratu zgrade, i morala je da potraži sklonište ispod stola, kada je ovu himalajsku zemlju pogodio zemljotres jačine 7.8 Rihterove skale, i ubio 9.000 ljudi. Ova plivačica na 100 metara, koja živi u Londonu, napustila je Nepal kao devojčica, ali se u Nepal vratila da bi se takmičila u nacionalnom plivačkom šampionatu kada se zemljotres dogodio. Teško je poverovati da se ova devojka (koja deluje i mlađe nego što jeste) vraća u školsku klupu samo mesec dana nakon završetka Olimpijskih igara. 5. JULIUS JEGO: „YouTube man“ – Bacač koplja iz Kenije koji je trenirao ovaj sport gledajući Youtube klipove. Kenijski bacač koplja, koji je osvojivši zlatnu medalju na Svetskom šampionatu u Pekingu 2015. godine, uspeo da postavi novi afrički rekord od 92.72 metara, a sada je osvojio srebrnu medalju u Riju. Juliusova slava pomalo je neobična. On tvrdi da je samouk i da se učio iz YouTube videa kako bi usavršio tehniku. Kako je Kenija poznata kao „trkačka“ zemlja, Jego je bio prepušten sam sebi da nauči sve oko bacanja koplja. Kaže da mu je Andreas Thorkildsen, bacač koplja iz Norveške koji je učestvovao na Olimpijskim igrama 2004. i 2008. godine, bio glavna inspiracija. Jego je gledao video snimke Thorkildsena i učio njegovu tehniku i metode treniranja. 6. JOSEPH SCHOOLING: Plivač koji se pre 8 godina slikao sa svojim idolom Michael Phelpsom, a sada ga pobedio. Plivač iz Singapura Džozef Skuling postao je najnovija zvezda Olimpijskih igara. Momak iz Singapura je osvojio zlato na sto metara leptir trci i tako došao do trijumfa nad svojim idolom Majklom Felpsom i postavio je novi olimpijski rekord. Istorijska fotografija iz 2008. godine na kojoj su najuspešniji olimpijac svih vremena Majkl Felps i prvi osvajač zlatne medalje za Singapur Džozef Skuling tek sada dobija na značaju, posle trke. Jozef Skuling, momak rođen 1995. godine tada je imao 13, kada je uspeo da se fotografise pored svog idola, Majkla Felpsa. 7. ZAHRA NEMATI: Takmičarka iz Irana, koja je u invalidskim kolicima, takmičiće se i na Olimpijskim i na Paraolimpijskim igrama. Kada je Zahra Nemati nosila iransku zastavu na stadionu Marakana, postavila je nove standarde za islamske zemlje. Nikada ranije žena nije vodila iranski tim na sportskoj paradi na ceremoniji otvaranja. Zahra je i jedina žena iz Irana koja je osvojila zlatnu medalju u streličarstvu. I ranije je želela da se takmiči na Olimpijskim igrama, ali u tekvondu pre nego u streličarstvu. Ipak, automobilska nesreća, posle koje je ostala paralizovana, opredelila ju je za ovo drugo. Ona će se kasnije vratiti da učestvuje i na Paraolimpijskim igrama. 8. BORIS BERIAN: Atletičar koji je prešao dug put od zaposlenog u MekDonaldsu do jednog od najboljih američkih trkača na 800 metara. Pre samo dve godine, Boris Berian je radio u MekDonaldsu. Sada se takmiči na Olimpijskim igrama. Perspektivni atleta nikada nije bio baš najbolji u školi. Zbog toga ju je i napustio. Zaposlio se u MekDonaldsu, i svako jutro vozio bicikl ili pešačio skoro pet kilometara do posla da bi radio jutarnju smenu, tako da je imao vremena da trenira uveče. „Zaradio“ je svoje mesto u Riju tako što je završio trku na 800 metara kao drugi na kvalifikacijama i takmičenjima u Americi. 9. MICHALIS KALOMIRIS: Advokat iz Atine koji se slučajno kvalifikovao za Rio 2016. Život je pun iznenađenja, a to može da potvrdi Mihalis Kalorimis, advokat iz Atine i maratonac-amater. Ovaj tridesetogodišnji advokat slučajno se kvalifikovao za Olimpijske igre 2016 kada se takmičio na maratonu u Rimu. Uprkos tome što je bio 10 minuta sporiji u trci za olimpijske kvalifikacije, advokat je ušao u grčki maratonski tim iz tehničkih razloga. Naime, na maratonu u Rimu, Kalomiris je ušao u top 10 trkača, pa ga je to kvalifikovao za Olimpijadu. 10. ETIMONI TIMUANI: Fudbaler i sprinter – jedini predstavnik svoje zemlje. Etimoni Timuani, 24 godine, istrčao je trku na 100 metara za 11.72 prošle godine na svetskom šampionatu. Ono što ga čini jedinstvenim jeste da je jedini sportista u Riju koji predstavlja Tuvalu, malu ostrvsku naciju koja broji oko 10.000 ljudi. On je inace fudbaler, a na Olimpijske igre je došao sa malo iskustva, i to na poziv MOK-a. 11. ROBEL KIROS HABTE: „Bucko“ plivač iz Etiopije. Plivač iz Etiopije, koga su zbog kilaže omalovažavali, dobio je veliku podršku i uspeo je da završi trku na 100 metara slobodnim stilom. Doduše, sa 17 sekundi zaostatka za prvim iz svoje grupe. Debeljuškasti Etiopljanin dobio je veliku podršku sa tribina, a posle trke je rekao da je samo želeo da je završi i uradi nešto veliko za svoju zemlju. „Presrećan sam jer su ovo moje prve Olimpijske igre. Želeo sam da uradim za svoju zemlju nešto drugačije. U Etiopiji svi trče, ali ja nisam hteo da trčim, već da plivam„, rekao je 24-godišnjak koji je za Igre dobio specijalnu pozivnicu namenjenu sportistima iz manje zastupljenih zemalja. Imate li vi svoje heroje Olimpijskih igara? Izvor: GamingZion, BBC, BIZLIfe, Kurir Foto: Beta/AP/Youtube